MINERI U PROBOJU   Neprijateljeve straže duž cele linije fronta motre na naše izviđače i minere. No? oni, i pored toga, izvršavaju svoje zadatke. Prosto čovek ne može da shvati odakle su crpli toliku snagu, znanje, snalažljivost i odvažnost. Na vađenje i uklanjanje mina išli su ljudi koji nikada pre toga nisu ni videli mine. Po rasporedu, kad padne noć, grupe od po pet boraca išle su pred neprijateljeve položaje i često se zorom vraćale s punim džepovima minskih upaljača. Tada smo, jednoga dana, primetili da se u štabu brigade vrše neke posebne pripreme, izviđanja i merenja. Imao sam osećanje da se sprema ofanziva. Svaki je to predosećaog Bili smo 5. ili 6. aprila 1945. u Šarengradu kada su počele hitne pripreme. Po koji nemački motorni čamac projuri uveče u pravcu Iloka, ali se više ne vraća. Zamenik komandanta brigade lično je rukovodio napadom na ove čamce. Jedan od ovih čamaca koji je uspeo da se vrati digao je na noge sve borce smeštene u glavnoj ulici Šarengrada. Za oko četvrt sata čamac je bio ućutkan. Sa obala Dunava vraćali su se borci pevajući. To je bio siguran znak da je sve u redu. Nemci i ustaše postavili su pored Dunava velike količine mina, a zatim iskopali rovove i isprepleli bodljikavu žicu. Deo tog minekog polja smatran je najnepovoljnijim za čišćenje. Sem toga, dobro je i branjen. Neprijateljev bunker je bio postavljen na dominantnom mestu i kontrolisao ravnicu. U noći 10. aprila moje odeljenje minera dobilo je zadatak da uništi mine na tom delu. Vreme je bilo hladno. Pred našim bunkerom skinuli smo šinjele, ostavili mašinke, a zadržali samo bombe u džepovima i poneli male pionirske sekirice i štapove za bušenje zemlje. Puzali smo skoro zalepljeni za zemlju. Hladnoću niko nije osećao. Kada smo mislili da je minsko polje blizu, rasporedili smo se na tri do četiri metra jedan od drugog. Nije se smelo govoriti ili dovikivati. Ugovoreni znak za dozivanje bio je bacanje parčeta zemlje do susednog druga. Levo se čula retka pucnjava, a iznad naših glava neprekidno je iz našeg bunkera dejstvovao maksim. Dogovoreno je da, pod zaštitom maksima, onesposobimo mine, isečemo žičanu ogradu i dovučemo je na našu stranu. Zbog toga smo poneli i uže, kojim ćemo privezati isečeni deo žičane ograde i tako je povući. Ne vidi se ništa. Ne znamo gde smo. Možda smo blizu? Tako je svako u sebi mislio. Svoje pokrete ni sami međusobno ne čujemo. Osećamo da se udaljavamo od našeg bunkera, jer se dejstvo našeg mitraljeza sve slabije i slabije čuje. Samo po koji svetleći metak preleti preko nas. Ne znam koje je doba noći bilo, ni dokle smo došli kad je naš maksim prestao da dejstvuje. Prošao je samo minut, valjda. Posle toga neprijatelj poče da baca svetleće rakete. Vidi se kao po danu. Naši ne pucaju. Ispred nas leševi. Primećujemo neprijateljeve vojnike pred nama kako izbacuju rakete i gledaju negde daleko preko nas. Verovatno smatraju da smo se mi već povukli. Zalepljeni za zemlju, čekamo da se smire. Na ušvoreni način sporazumeli smo se da se privučemo leševima i da tu sačekamo kad će prestati da bacaju rakete. Jasno nam je da možemo i sami postati leševi ako nas primete, jer smo na domaku njihovih rovova. Poslali smo maloga Bogdana, omladinca koji je bio u mom odeljenju, da po mraku, između svetlećih raketa, ode natrag i izvidi zašto naša zaštitnica ne dejstvuje. Ni pola zadatka još nismo izvršili. Nije potrajalo ni petnaest minuta kad smo jasno čuli glas sa naše razglasne stanice na položaju: — Ustaše, majku vam vašu, zar ne vidite da vam naši mineri posekoše žicu?! Može se zamisliti kako nam je bilo! Na povratak niko nije mislio. Skoro će svanuti. Svakome se vrtelo u glavi. Naš maksim se opet javi. Poče obostrana mitraljeska paljba. Ukopali smo se pored leševa. Odlučismo da krenemo dalje pa bilo šta bilo. Osećanje da uskoro mora početi ofanziva nije nam dopuštalo da zatajimo i ne izvršimo zadatak. Vođa odeljenja Sima Simanović dade znak da mu se privučem. — Idem na žicu, a vi vadite upaljače do žice — reče mi jedva čujnim šapatom, punim uzbuđenja. Klešta za sečenje žice pravili emo sami. Naš delegat Laza iskovao ih je u jednoj kovačnici. Bila su teška i s naporom su se otvarala, ali su tako napravljena da ne škljocaju. Polako se približavamo žičanoj ogradi. Iznenada me opet udari parče zemlje. Priđem Simanu: — Isekao sam je i vezao, bežimo polako — reče. Dao sam znakove desno od sebe i požurismo natrag. Mislim da je mrtav brže išao. Priljubljeni uz zemlju, pod zaštitom maksima puzili smo do naših zaklona. U zemunici smo našli našeg delegata Lazu. Spavao je, ali se probudio pre našeg dolaska i čudio se kako nas nema. Mislio je da smo izginuli ili zarobljeni. Sviće, a mi se raspoređujemo na spavanje. I taj dan prođe. Nasta opet veče, ali za akciju nema rasporeda. Kasno u noć — pokret. Moje odeljenje je pridato 2. bataljonu. Idemo u pravcu nemačkih rovova. Komandant Drago Stupar obraća nam se rečima: "Sad ćemo im pokazati", i dalje objašnjava kako mineri da mu pomognu. Došavši na određeno mesto, zauzeli smo zaklone. Artiljerija od Iloka besomučno bije. Pogoci neobično tačni — pravo u nemačke rovove. Vidimo vojnike kako iskaču i beže. Njihov jedan bunker dejstvuje i ne da nam da trepnemo, ali ipak mrtvim uglom puzimo i pucamo. U bunkeru samo jedan Nemac, u džemperu i bez oružja. Na opšte iznenađenje izlazi iz bunkera i beži. Naše desno i levo krilo već su bili prešli rovove. Prelazimo i mi rovove i jurimo za neprijateljem. Dobili smo zadatak da pročistimo put od mina ispred naših jedinica sve do Vukovara. Brzo smo radili. Do uveče, obeležavajući put bez mina, stigli smo u Vukovar. Tu je nastalo pravo veselje. Rasporedili smo se po dvorištima i uz pesmu dočekali jutro. Neki su i spavali. U Vukovaru smo, pored veselih, našli i nevesele ljude. U početku nismo shvatili otkud to. U kući jednoga čiče veselili smo se do duboko u noć, a on je celo vreme bio zamišljen i ćutljiv. Poverio nam se da ima i sinove, odrasle ljude, koje je bio sakrio. Kad je video kakvi smo mi ljudi, pustio je da se i oni pomešaju s nama. Drugačije raspoloženje bilo je u Borovu. Za nekoliko časova meštani su nas prosto razgrabili — svaki je odveo po jednoga, dvojicu ili više boraca svojoj kući. Drugu Simanu i meni jedna starica ustupila je svoju spavaću sobu i ponudila nas jelom i pićem. Rekla je da samo kažemo kada da nas probudi. Zaista, u određeno vreme probudila nas je kao da smo u svojoj kući, polako i nežno. Napredujući dalje uzeli smo uz put jednoga čoveka s kolima da nam donekle pomogne, jer smo imali dosta materijala koji nam je bio potreban, a nismo imali dovoljno vozila. Čovek se vrlo nelagodno osećao. Vozio je, a nije hteo da sedne. Išao je peške celo vreme. K meni u kola dođe mali Bogdan Baćanović i veli da mu je ovaj sumnjiv. — Sigurno je ustaša — reče Bogdan. Čuvši to, čovek se okrete i reče da on nije ustaša, ali da zna da je njemu već odzvonilo. — Poznato mi je — veli — da partizani tako rade. Ubiju svakoga ko im se ne sviđa. — Ustaše su meni ubili devetoro braće — reče mi mali Bogdan— pa im se moramo osvetiti, i kad bih baš zaista znao da je ovaj ustaša, ubio bih ga, bogami. Isterao sam Bogdana iz kola i u razgovoru sa ovim čovekom doznao da se on pomirio sa sudbinom da bude ubijen. Na prvom odmoru upoznao sam ga s komandirom i komesarom. Ubeđivali smo ga da nije u pravu i da je naopako obavešten. Ispred same Pleternice saopštili smo seljaku da nam više nije potreban, ni on ni njegova kola, i da se može vratiti. On je to odbio s rečima: — Rešio sam da i ja poginem, kad ovakvi mladići neuetrašivo idu i kad sam se uverio da sam prevaren. Ne mogu da vas ostavim. Zaplakao se kao dete. Prošao je s nama i nesrećnu Pleternicu, gde smo imali jednu od najtežih borbi, pa je i dalje išao dokle god je hteo. Tek pred Zagrebom, uz plač i zagrljaje, oprostio se sa svima i pošao natrag. Tića MITROVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument