FOČANSKA OMLDINSKA ČETA   Foča je mali bosanski grad na ušću reke Ćehotine u Drinu. Do revolucije bila je poznata po dobrim splavarima i triftarima na Drini, po šumskim bogatstvima Zelengore i Maglića. Inače, siromašan i pasivan zemljoradnički kraj. Istoričari i retki turisti znali su je po Aladža džamiji, po starom karavanskom putu za Dubrovnik i po tome što je nekad, davno, bila turska trgovačko-zanatska varoš na tromeđi Bosne, Hercegovine i Crne Gore. Uoči rata u Foči je bilo nešto zanatlijskih radnika, a u Brodu na Drini i u Zelengori dosta šzpugskih radnika zaposlenih na eksploataciji šuma i šumskoj železnici. Partijske organizacije nije bilo, ali je prilično jaka sindikalna organizacija okupljala mnoge radnike. Sindikat na Brodu vodio je dva-tri uspela štrajka za veće nadnice i bolje uslove rada. Napredni omladinci, srednjoškolci iz Foče, pretežno učenici sarajevskih škola, povezivali su se s radnicima i pomagali njihove akcije preko sindikata. U selima izrazito siromašnog i pasivnog kraja živelo se mučno i teško, a većina seljaka bila je nepismena. Talijani i ustaše počeli su odmah posle okupacije zemlje da terorišu i progone napredne omladince i radnike. Među srpskim i muslimanskim stanovništvom u gradu, a naročito u selu, okupator je sejao i raspirivao šovinističku mržnju. Kada su početkom decembra 1941. Talijani predali Foču četnicima, bratoubilačka borba bila je pojačana. Ustaše su iz Foče odvele u jasenovački logor deset naprednih omladinaca, od kojih je samo jedan preživeo. Desetak omladinaca uspelo je da se prebaci u Crnu Goru. Po selima se pljačkalo, ubijalo i odvodilo u logore. Od decembra 1941. to su nastavili da čine četnici. Pljačka i ubijanje nisu prestajali. I ustaše i četnici su izmišljali mučenja i orgije. Proleterski i partizanski bataljoni zatekli su dva mosta na Drini i onaj na Ćehotini okupane krvlju poklanih ljudi. Reke su providnim zelenim plaštom pokrivale stotine leševa izmešanih sa potonulim balvanima od poslednjeg trifta. Uprkos svemu tome, mnoge srpske porodice skrivale su svoje susede muslimane od četničkog noža, kao što su pre toga muslimanske sklanjale Srbe ispred ustaškog zločinstva. Omladina je bila prva meta i Talijana, i ustaša, i četnika. U novembru i decembru 1941. nekoliko omladinaca iz Foče i Miljevine formiralo je jednu partizansku grupu na Miljevini, pod rukovodstvom Rade Stefanovića iz Foče. Ova grupa se povezala s partizanima oko Kalinovika, a kasnije i u Crnoj Gori, i učestvovala u manjim akcijama. Dvadesetog januara 1942. dva partizanska bataljona iz Crne Gore oslobodila su Foču od četničkog terora. Prekinuto je zversko klanje i istrebljivanje muslimanskog stanovništva, koji su bili nastavak ustaškog terora i bratoubilačke borbe između Srba i muslimana. Krajem januara 1942. sa bataljonima 1. proleterske brigade u Foču je došao drug Tito s Vrhovnim štabom NOV i POJ. Foča je postala centar velike slobodne teritorije. Za grad i celu okolinu svanuli su prvi dani slobode. S dolaskom jedinica 1. proleterske brigade i Vrhovnog štaba u Foči je počelo iskorenjivanje šovinističke mržnje i razdora među stanovništvom. Stvoreni su uslovi za slobodan život i rad. Situacija je zahtevala proganjanje četničkih ostataka i kažnjavanje krvnika uporedo s okupljanjem zaplašenog naroda, koji je trebalo izvući iz kuća i spasavati ga od gladi. Najteži zadatak bilo je ulivanje poverenja ljudima, etvaranje uverenja da partizani nisu kao četnici i da čovek čoveku nije zver. Docnije se od naroda tražilo da pomogne front. On se oduševljeno i masovno odazvao, kada je osetio da su mu partizani prišli kao ljudi. Uspostavljena je narodna vlast, izabrani su narodnooslobodilački odbori u Foči i po selima, formirane dobrovoljačke jedinice i partizanske straže. Osnovane su masovne organizacije Narodnooslobodilačkog fronta, omladine, Antifašističkog fronta žena. Osposobljena je bolnica za "igmance", otvoren dom kulture, stvorene radionice za vojsku, narodne kuhinje za ishranu gladnog i opljačkanog stanovništva itd. Mnogi neće zaboraviti gnjecavi hleb od suvih krušaka koji se stanovništvu i vojsci delio tih dana, jer drugog nije bilo. "Igmanci" u bolnici su bili obasuti opštom ljubavlju i pažnjom. U tome se isticala naročito omladina. Od najboljih omladinaca i aktivista Foče stvorena je početkom februara 1942. prva partijska organizacija. U Foči su zbrisani tragovi šovinističke mržnje i zavade. U njoj se razvijao snažan politički, društveni i kulturni život. Pošto su drug Tito i Vrhovni štab ostali u Foči sve do 10. maja 1942, ona je postala ne samo politički i kulturni centar čitavog kraja već i središte šireg političkog i organizacionog delovanja narodnooslobodilačkog pokreta. Omladinci su, prirodno, bili najbolji u svim akcijama. Bili su svuda prvi i radili s oduševljenjem. U to vreme skojeveka organizacija u Foči formirala je nekoliko omladinskih četa od omladinaca iz Foče i okoline. Susreti fočanskih omladinaca s bombašima i mitraljescima 1. proleterske, posete proleterima "igmancima", zajedničke omladinske priredbe i lokalne akcije razvile su neodoljivu želju da jedna njihova četa bude primljena u 1. proletersku brigadu. Kada je drug Tito dao saglasnost, bila je to neopisiva radost zbog ukazane časti i poverenja da pođu zajedno s proleterima. Omladinska četa koja je ušla u sastav Kragujevačkog bataljona formirana je početkom februara 1942, a bila je sastavljena od radnika, učenika i nekoliko seoskih omladinaca iz Foče i najbliže okoline. U četu je ušla grupa partizana koja je dejstvovala na Miljevini, jedan deo pitomaca dečjeg doma, nekoliko Fočana iz crnogorskih partizanskih bataljona i nekoliko omladinaca s Romanije. Imali su uglavnom između petiaest i dvadeset godina. Nekoliko fočanskih porodica dale su svu svoju decu u ovu četu (Šarić, Hadživuković, Visocki, Babić). Četa je bila smeštena u dečjem domu. Organr1zovana je živa vojna obuka i političko-vaspitni rad. Često su politička predavanja držali drugovi iz agitpropa Vrhovnog štaba. Dva puta je omladincima govorio i Ivo Lola Ribar, Skojevska organizacija u četi bila je nosilac i pokretač svake aktivnosti. .Komanda čete oslanjala se u prvom redu na skojevce. Prvi komandir čete bio je Svetozar Gagović, a zamenik komandira Božo Hadživuković. Posle odluke da četa uđe u sastav Kragujevačkog bataljona, za komandira čete određen je Jovo Pejković Keza, za zamenika Radisav Simeunović Šumadinac, za komesara čete Uroš Bajić, pa Dušan Korać Dule (kratko vreme), a zatim Dimitrije Janković Cici, a za zamenika komesara Marija Jagodić Maca. Omladinci, puni poleta i oduševljenja, ulivali su poverenje stanovnicima Foče. Ubrzo su se osetili pravim vojnicima. S pesmom, čvrsto i sigurno prolazila je četa ulicama Foče. Roditelji su posmatrali decu u ponosili se njom. Četa se sastojala od Srba, Hrvata i muslimana. Već samo to zbližavalo je njihove porodice i bilo od velikog uticaja za učvršćenje poverenja, jedinetva i bratstva među Fočanima. Briga roditelja za svoju decu prerastala je u brigu za suseda i uzajamno pomaganje u svim ratnim teškoćama. Drugarstvo u četi, uzajamno poverenje i pažnja potisnuli su u zaborav sve što se do tada dogodrjlo u ovome mestu. Zaboravljen je razdor, izbegnute međusobne osvete, a nedužna prolivena krv opominjala je ia razvijanje i čuvanje bratstva i jedinstva. Četa je prilikom ulaeka u sastav bataljona imala šezdeset četiri borca (bez komande čete, koja je došla iz sastava bataljona). Iz njenih redova potiče narodni heroj Lojo Šerif. U aprilu 1942, posle prvih akcija u istočnoj Bosni, iz čete je uklonjeno u dva maha sedam omladinaca zbog slabog držanja. Prilikom napuštanja Foče, u maju 1942, iz čete su dezertirala četiri omladinca. Osipanje omladinaca je nastalo pod pritiskom roditelja i rodbine, a i stoga što je trebalo napustiti svoj kraj. Čim je završen prvi deo vojne i političke obuke, omladinci su tražili da idu u borbu. Ostali su još neko vreme na obuci, a već krajem marta 1942. četa je, u sastavu bataljona, imala prvo vatreno krštenje u borbi s četnicima. Tih dana je jedna četnička kolona potisnula Drinski dobrovoljački odred i probila se prema Rogatici. Prva proleterska je pritekla u pomoć. Naš bataljon napadao je četničke položaje na kosi pored puta Međeđa—Pešurići—Dub. Raja Nedeljković je uoči same borbe upozorio komandira Omladinske čete da čuva četu i da ne dopusti istrčavanje omladinaca u ovoj prvoj akciji. Sem toga, u bataljonu je, kod izvesnog broja drugova, vladalo mišljenje da ova deca još nisu dorasla ratnim naporima i da ih treba čuvati dok ne ojačaju i ne steknu borbena iskustva. Bilo je malo neverice u njihove sposobnosti. Omladinska četa je u toj akciji bila na desnom krilu bataljona. Kolonom se pronela komanda "tišina", što je bio znak da je neprijatelj blizu. Oružje i municija bili su spremljeni. Omladinci su bili uzbuđeni. Nije ni čudo, prvi put se sreću licem u lice s neprijateljem. Nije bilo straha, ali bilo je neizvesnosti kako će se sve to odigrati. Razmišljanja su prestala u trenutku kada je komandir čete, Jovo Pejković, komandovao: — Levo u strelce i pravac kosom uz brdo. To je bila prva borbena komanda njihovog komandira na nekoliko desetina metara od neprijatelja. I nijedan je omladinac nikada nije zaboravio. Snažno "ura", izmešano s rafalima mitraljeza i neujednačenim pucanjem pušaka, kao da je na krilima ponelo omladince prema četničkim položajima na brdu koje je trebalo zauzeti. Omladinci su pre ostalih četa izbili na vrh brda. Četnici su bežali kao rulja. Tako je bila izvojevana prva pobeda. Komanda čete je mogla biti zadovoljna borbenim držanjem i uspehom, ali u toj borbi omladinci nisu poštovali stalnu partizansku obavezu "čuvaj municiju". Ovoga puta to za njih nije važilo. Ubijeno je desetak četnika. Omladinci su imali dva ranjena druga, Stjepana Šarića i Acu Visockog. Ponosni i zadovoljni prvom borbom, delili su radost s ostalim borcima bataljona. Prekaljeni proleteri iskreno su im čestitali. Ređale su se nove borbe, neprijateljeve ofanzive, veliki marševi i nove borbe i pobede. Četa se popunjavala novim omladincima iz krajeva kroz koje je prolazila 1. proleterska. Zakmur, maja 1942. Četnička zavera je razbila Fočanski partizanski odred. Četnici su ubili njegovog komesara, Stevu Markovića Singera, i zamenika komandanta, Momu Kočovića. Kragujevački bataljon 1. proleterske dobio je zadatak da oslobodi taj teren i ^kazni četničke zločince. U tim akcijama učestvovala je i Omladinska četa. U borbi s četnicima u Zakmuru, kod Kmurice, poginuo je Jovan Šarić. Prva proleterska kreće 24. juna 1942. sa Zelengore. Fočanski omladinci pozdravljaju se sa svojim krajem, ostavljaju roditelje i svoje dečaštvo. Mladi borci idu stopama svoga bataljona i brigade. Konjic 8. jula 1942. Prvi put u gradu. Omladinci na juriš zauzimaju domobransku kasarnu. Slavi se pobeda i sigurnost u sebe. Bugojno 20—21. jula 1942. Kolona dečaka i devojčica, uhvaćenih za ruke, gazi Vrbas. Mitraljezi i bacači presecaju noćnu tišinu. Loja se ističe kao bombaš. Celu noć smo u Bugojnu. U zoru kolona razdvaja brzake Vrbasa. Prelaze i zarobljenici. Livno 4—5. avgusta 1942. Omladinci sudeluju u zauzimanju utvrđenog samostana sa ustaškom posadom, dalje prodiru, pored fabrike cementa, u nove rovove i bunkere. Slobodan je još jedan grad. Poginuo je borac Omladinske čete Slavko Krunić. Sitnica 19. septembra 1942. Bunkeri pokriveni svežim snegom. Prvi juriš. Drugi juriš. Na snegu crni levci bombi i bacača. Jauk ranjenika. Na tri metra ispred bunkera presečen rafalom ostaje komandir čete Dragoljub Simić Dragan. U nastavku borbe četom komanduje vodnik Neđo Milić. Bistrica kod Gornjeg Vakufa 4. marta 1943. Četvrta ofanziva. Trideset šest sati marševanja od Ivan-sedla. Sasvim u dubokoj pozadini Nemaca. Vodi se bitka za ranjenike. Od zore do podne borba s Nemcima i ustašama na brdu iznad Bistrice. U ovim jurišima pali su komandir čete Momir Joksimović, vodnik Krsto Mandić i borac Svetozar Pavković. Bukvica na padinama Treskavice ispred Kalinovika 19—20. marta 1943. Četnici Pavla Đurišića nas zaustavljaju. Juriš iz pokreta. Bombaši su razredili i pokolebali prvi streljački stroj četnika. Politički delegat voda Andra Marinković Mali teško je ranjen u obe noge (nastradao u bolnici u petoj ofanzivi). Kapak i Golo brdo 9—11. aprila 1943. Posle prelaska Drine kod Ustikoline i zauzimanja Krčinog brda, juriš na talijansko utvrđenje na Kapku. Dva sata ogorčene borbe. Razbijeni talijanski alpinci na Golom brdu beže prema Čajniču. U bataljonu dvadeset tri druga ranjena i poginula. Od omladinaca poginuli Marko Lacmanović i Šuka. Velenići—Čelebić 26. maja 1943. Peta ofanziva rasplamsava se svom žestinom. Ovde već nekoliko dana traju borbe za ranjenike i bolnicu. Danas je odsudna odbrana brdašca Kragujevac i staze prema Uzlupu na Tari. Na ivici šume u prvoj borbenoj liniji su omladinci-bombaši. Nikica Vuković sa svojim puškomitraljezom sveti Mikoša Gajevića, jednog od najboljih mitraljezaca bataljona, koji je poginuo stojeći, i tek je mrtav ispustio šarac. Nikica, Lojo i njihovi drugovi bacaju bombe ne saginjući se. A talasi Nemaca padaju ili se povlače. Kolona bolnice i ranjenika odlazi stazom prema Tari. Ispraća je krvavo, zalazeće sunce. Teško je ranjena bombaš Mileva Šarić (nastradala u bolnici u petoj ofanzivi). Borovno, Sutjeska 4—5. juna 1943. Stegao se obruč oko naših jedinica. Zora i magla. Druga proleterska brigada napada Košur. Naš bataljon na ivici Borovna. Silovit juriš preko ledine izbacio je Nemce iz rovova. Nisu se zaustavili do Popovog Mosta. Ispred rovova palo je četrnaest proletera, a od toga devet omladinaca: zamenik komandira čete Božo Hadživuković, vodnici Šerif Lojo i Vlado Elez Crni, mitraljesci Aco Visocki, Božo Pejović, Petar Birošević Sremac, Milan iz Bugojna, Tone Vargović, omladinski rukovodilac čete, i Rašid Hadžimešić, desetar. Božo, Lojo i Crni poslednji put su poveli svoje vodove i četu s bombama u rukama i prvi put su zastali na deset metara ispred rovova. Desna obala Sutjeske je slobodna. Balinovac, Zelengora 10. juna 1943. Bataljon je na predstraži brigade. Prvi rafali omladinaca po utvrđenim nemačkim položajima. Cela brigada juriša. Na Balinovcu i okolnim visovima prestala je da se vije zastava s kukastim krstom. Pao je Milan Babić. Donji Budanj, Miljevina 14-15. juna 1943. Nemci i uetaše nadiru od Foče. S 1. bataljonom štitimo prolazak bolnice i jedinica. Dva dana stalni juriši i borbe. Pali su politički delegat voda Blažo Hadživuković, borac Krsto Klisović i dva druga i jedna drugarica iz 3. dalmatinske brigade. Vlasenica 25—26. juna 1943. Zauzeta su ustaška utvrđenja. Prvi oslobođeni grad posle pete ofanzive. Poginuli su zamenik komandira čete Vaso, Boro Visocki, borac, i Fatima Spaho Tafro. Travnik 29. novembra 1943. U Jajcu je Drugo zasedanje Avnoja. Nije oslobođen Travnik. Zauzeli smo bunkere 6 i 7 i stigli u predgrađe. Po danu smo se povukli. Poginuo je najmlađi bombaš Rade Radonjić. Duvno 9. decembra 1943. Nemci ponovo ušli u gradić. Po drugi put vršimo napad. Celu noć borba. Krug vatre od mitraljeza, bacača i tenkova nismo probili. Poginuo je raniji komesar čete Dimitrije Janković Cici. Široka kosa kod Mrkonjića 30. aprila 1944. Svakodnevni juriši Nemaca prema oslobođenoj teritoriji. Iznenadni prodor Nemaca. Naizmenični juriši i bombe u šumi, po enegu. Glavni položaji su održani. Poginuli su zamenik komesara čete Ante Tuka, borci Drago Tripković, Relja Čović i Dušan Ostojić. Palisad 24. avgusta 1944. Proleteri iz Srbije vraćaju se u svoj kraj. Ruše utvrđenja Bugara. Svima se žuri da oslobode Palisad i uđu u Užice. Otvaraju put za Srbiju. Poginuli su desetar Dragić Vukić i mitraljezac Petar Krunić. Borbe oko Čaglina u Slavoniji 15. aprila 1945. Bataljon, podmlađen borcima iz Srbije, savlađuje poslednje otpore Nemaca. U Omladinskoj četi ostalo je svega nekoliko "starih" omladinaca. Nikica Vukojević, mitraljezac sa Sutjeske, ovde je poginuo kao komesar bataljona. Dečaci i devojčice iz školskih klupa, mladi radnici i čobani čeličili su se u jurišima, rasli sa svojom četom, bataljonom i brigadom i postajali čvrsti i iskusni proleterski borci. Uvek su se trudili da ne zaostanu za starijim i iskusnijim drugovima iz drugih četa. Ponosili su se oni svojim proleterskim imenom i u svaki zadatak unosili sav svoj omladinski žar. Luka BOŽOVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument