ТОПОВСКИ ВОД И ПРОТИВКОЛСКА ЧЕТА   У јуну 1942. је формиран наш топовски вод. Тада је имао око двадесет бораца, већином из Романијског одреда, а од наоружања један брдски топ, калибра 65 мм. На челу вода су била два брата Одовића. Они су руковали топом и раније, док је припадао Романијском одреду. На Лучким колибама пре покрета бригада за Босанску крајину, вод су појачали борци бригаде Михајло Пејовић, Миодраг Вешовић, Новак Ђоковић, Милија Пилетић и Лабуд Татар. У воду је било десетак коња и мазги који су се могли кретати по свим теренима. Због недостајања муниције, односно због штедње оних двадесетак граната које је запленио 1. црногорски батаљон у борбама с четницима на падинама Дурмитора, топ се врло ретко употребљавао. Прве четири гранате утрошене су код Калиновика, кад су јаке четничке снаге напале заштитницу бригаде. Гранате су застрашујуће деловале на непријатеља, тако да је жестина његовог напада нагло опала. После ове акције вод је имао први већи утрошак муниције у борби са блиндираним возом на железничкој станици Раштелица. Из непосредне близине је утрошено шест до седам граната, што је било и превише с обзиром на наше могућности. Воз није уништен, јер је брдским топом тешко ефикасно дејствовати на покретни циљ, и то по мраку, на непознатом терену. Ипак је отеран према Сарајеву, а наши су батаљони заузели станицу. Наредних дана је ослобођен Коњиц. У њему је заплењено много ратног материјала. На нашу жалост, ништа за артиљерце! Зато смо у свим борбама до Дувна били готово пасивни, јер мала је то помоћ за батаљон који врши напад кад га потпомогнемо свега са две, највише три гранате, као на Шћиту, где нам је погинуо заменик командира вода. Уочи напада на Дувно имали смо свега три гранате. Сачували смо их зато што нису могле да легну у лежиште. Рачунајући да ћемо их употребити приликом напада на Дувно, морали смо их турпијати. Међутим Дувно је ослобођено из покрета, на јуриш, без нашег учешћа. После ослобођења града наш вод се сместио на периферији, у Блажују. Сутрадан, након смештаја, борци су позвани да нешто раде у граду, а код топа и коморе остали су Михајло Пејовић и Лабуд Татар с једним куваром. Ту их је изненадио непријатељ, дошавши тенковима од Шујице. Једва су успели да уграбе лично наоружање и затварач од топа и да се повуку једном јаругом на брдо изнад града. Ту су се састали са осталим артиљерцима, који су одступили из града заједно са штабом бригаде. Свима је било жао топа и коморе, па су предложили команданту бригаде да покушају да их извуку из Блажуја. Он је тај покушај спречио као неостварљив. У предвечерје је упућена једна чета Београдског батаљона да то учини, па чак ни она није успела. Тако је топовски вод остао без свог наоружања. Бригада се оријентисала у правцу Ливна, а вод је остао на планини у близини Дувна, заједно с Београдским батаљоном, који се припремао да понови напад на Дувно. Артиљерци су то једва чекали, надајући се да ће наћи свој топ. Уочи напада од топовског и пионирског вода бригаде створена је комбинована чета. Њен је задатак био да нападне Блажуј, који је био најјаче упориште у одбрани Дувна. Наш је напад био одлучан. Узалуд је непријатељ покушавао да нас задржи жестоком ватром на брисаном простору. Ми смо искористили помрчину и убацили се у његов распоред, да бисмо затим дефинитивно сломили његов отпор. И одмах смо пошли према кући и месту на ком је остао наш топ. Али ништа нисмо нашли. Према изјави мештана, два дана раније усташе су одвезле топ у правцу Шујице. У Дувну смо остали неколико дана. Добро смо се одморили и нахранили. У магацинима самостана, из којег су фратри побегли, нашли смо доста хране, што нам је добродошло у оиако сиромашном крају, где се од народа мало шта могло добити. Иначе, наш је вод остао и даље као засебна јединица. Борећи се у саставу Београдског батаљона тако смо остали до Посушја, све док није стигло наређење штаба бригаде да се расформирамо, августа 1942. Остављено нам је да се сами определимо — да ли ћемо се вратити .у матичне батаљоне, или ћемо остати у Београдском. Нас петорица који смо дошли из батаљона одлучили смо да се вратимо у своје јединице, а другови из Романијског одреда су остали у саставу Београдског батаљона. Када смо дошли у Ливно и јавили се штабу бригаде, да бисмо се повезали с батаљоном, штаб нас је задржао с обвћањем да ћемо за који дан добити противтенковски топ. И заиста, након три дана добили емо оруђе, али са оштећеним затварачем. Но то није било забрињавајуће — један од нас је отишао у неку радионицу на ослобођеној територији и после неколико дана се вратио са исправним затварачем. Сада смо имали топ са 35 пробојних и ударних граната, које су биле смештене у одговарајуће сандуке, подесне за товарење. Додуше, топ се није могао товарити, јер је конструисан само за тандем-вучу (по равном терену могла су га вући два мала босанска коња), но ми смо били задовољни и тиме, рачунајући, као и увек, да ћемо се снаћи. У Ливну смо чекали неколико дана борце који су били позвани да дођу из батаљона. То време смо искористили за обуку на новом оруђу. Набавили смо и пет коња: два за вучу, а три за ношење муниције. У Ливно су стигли за попуну Љубез Марић, Ракица Јанковић, Перо Попивода (погинуо 1943) и Милан Петричевић. На састанку, којем је присуствовао полрхтички комесар бригаде, Филип Кљајић, изабран је за командира Љубез Марић, а за политичког делегата Милан Петричевић. Убрзо посде тога добили смо наређење за покрет у правцу Гламоча. На првом преноћишту пристигло нам је још шест другова: Буде Братанић, Јозо Џолонга, Анте Мезина, Душан Загорац Брица, Анте Јурај и неки Ивица, чијег се презимена не сећамо. Они су дошли с Биокова са првом попуном бригаде. Док смо се кретали друмом све је добро ишло, али када смо скренули у правцу села (мислимо да је то било Тичево), сасвим се испољила слаба страна нашег оруђа, Сеоским путем са јаким успоном коњи су га једва вукли, иако је тешко свега неких 400 килограма. Сви који нису водили коње помагали су подупирањем у штрхтове и цев топа, али је и то било недовољно. Неко се тада досетио да вежемо два конопца за стране топа па да вучемо свом расположивом снагом, заједно с коњима. Теглећи, и ми и коњи смо се купали у зноју. Често смо застајали да предахнемо и гледали уз брдо, које нам се чинило високо као планина. Сељаци су се чудили и говорили да туда нису прошле никад никакве запреге. После дугог напора савладали смо успон и стекли искуство за покрет по брдима, па и по беспутним теренима. Пре него што смо стигли у село, већ се била пронела вест да долази партизански топ. Усред села, где нам је било одређено преноћиште, окупило се мноштво сељака да види што никада није видело. Жене су с храном доносиле поклоне и китиле топ пешкирима, марамама и чарапама, а девојке су певале песме и играле коло око топа. Расположење је било велико. Народ, ваљда, по неком неписаном правилу више цени топове него оружје пешака. Сутрадан смо изашли из села у близини неке шуме, где смо чекали да нас обиђе штаб бригаде. Дошли су сви и прегледали топ, упознали се с његовим особинама, а затим је командант наредио да испалимо једну гранату на циљ који је сам одредио. Топ је имао нишанске справе помоћу којих се могло прецизно нишанити. Експлозију гранате сви смо добро видели. Пошто се размакао облак прашине који је она подигла, угледали смо рупу на месту где је граната ударила. Чинила нам се толико велика као да ју је ископала авионска бомба. А била је, у ствари, врло мала. Командант се нашалио и с осмехом рекао: "Углавном, пуца!" Но био је задовољан, као и сви ми. То више што се сумњало да ли ће топ опалити због тога што му је затварач био оштећен. Наш вод је био самостална јединица, под непосредном командом штаба бригаде. Он се, обично, придавао једном од батаљона за одређену акцију, и то батаљону чији је задатак био да савлада утврђена упоришта, односно да сачека тенкове, оклопне аутомобиле и блиндиране возове, ако се претпостављало да ће их неџријатељ употребити. Командант батаљона коме се вод додељивао одређивао је једну десетину бораца с пушкомитраљезом за помоћ и непосредно обезбеђење нашег вода. У септембру је вод кренуо с бригадом према Кључу. На овом маршу бригада се први пут укрцала у партизанску железницу на путу преко Оштреља и планине Грмеча. И топ је утоварен у отворећи вагон, заједно с борцима, сем двојице, који су остали да поведу коње. На путу с врха Грмеча према Кључу нашем се воду прикључила болничарка Лепа Марковић, која је до тада била у Београдском батаљону. Ишли смо усиљеним маршем са 2. батаљоном, неко време сељачким стазама, а затим преко брегова е великим успоном. Нисмо смели изостати од батаљона. Сам штаб је био заинтересован да стигнемо на време. Зато се често преношло преко везе: "Иде ли противколски вод?и Поучени искуством са Шатор-планине, имали смо припремљене конопце, и кад је требало да идемо уз брдо, теглили смо топ са коњима, а кад се ишло низ брдо, конопцима смо задржавали целу запрегу да се не сурва. Тако нам је прошла готово цела ноћ. Борци батаљона су се чудили како смо издржали, како нисмо ни корака изоетали за њима. У борбама за оелобођење Кључа наш је вод дошао до изражаја тек при крају, када нам је штаб бригаде наредио да гађамо кулу — утврђење изнад варошице. За нас је било право задовољство пуцати и посматрати дејство граната. Нишанили смо и гађали сви редом. При томе смо се толико занели да смо забораврши на уштеду муниције. Прекинули смо паљбу када је дошао курир из штаба бригаде да нас опомене. Командир вода је морао отићи у штаб, где су га критиковали због нерационалног трошења муниције. Док је дејствовао наш вод, надомак куле су приспеле јединице које су имале задатак да је ликвидирају. Њихови бомбаши су довршили оно што је вод почео: деморалисали су и делимично уништили посаду и — кула је заузета на јуриш. Неколико дана касније непријатељ је наступао с јаким снагама од Бање Луке и Санског Моста. Ми смо ^е поставили на друму који води од Кључа према Оштрељу да сачекамо тенкове, чије се брујање мотора све јаче чуло. Наједанпут на удаљеној кривини појавио се тенк, и док смо га чекали да се приближи, на њега су припуцали борци 2. батаљона. Он је стао и опалио кратки рафал из митраљеза, а онда се на цести почео окретати, ваљда с намером да се врати. Међутим, у окретању на доста узаном друму скренуо је с пута и сурвао се стрмом падином у провалију. Тако овом приликом нисмо имали среће да опробамо наш топ и на тенковима. А били смо уверени да нема оклопа који неће пробити. После ових борби вод је учествовао тек у нападима на Грахово. Тада је био придат Краљевачком батаљону. Бригада је за напад на Грахово имала на располагању једну хаубичку батерију. Али све то није много помогло, јер су Талијани од Грахова били створили тврђаву. Уз то се још показало да ми нисмо били дорасли за сложенија дејства. Пре свега, од самог почетка изгубили смо везу са батаљоном, па чак и уколико је постојала за време борбе — била је несигурна; затим, нисмо имали преглед циљева, иако смо у једном тренутку доспели у непосредну близину једне непријатељеве минобацачке батерије. Такви и слични пропусти осветили су нам се, између осталог, и у томе што је од наше гранате погинуо Драго Одовић, први командир нашег топовског вода. Грахово смо напустили неослобођено и пошли с бригадом у Босански Петровац. Ту је вод попуњен са још неколико бораца, међу којима су били Радисав Лазаревић, Бранко Тошић и Вука Шћепановић. У Петровцу смо се одмарали и суделовали у прослави 25-годишњице октобарске револуције, у свечаном пријему заставе, у формирању дивизије и тако даље. Био је то најлепши предах који смо имали од почетка рата. Први велики снег затекао нас је на падинама планине Мањаче. Сад се поставио проблем — како даље вући топ? Кроз снег који је преко планине био већи од пола метра топ се више није могао вући. Но моћ импровизације није нас ни овога пута изневерила: направили смо нешто попут саоница. То су била два дрвета, дугачка по метар, на предњем крају крива, која смо подметали под точкове топа, и тако настављали пут за бригадом, истина, сада већ знатно спорије. Наша су закашњења била понекад недопустиво велика. Тако смо, рецимо, приспели на Ситницу када је борба већ била завршена. Од Ситнице у правцу МркоњићГрада ишли смо веома добро. Друм је био замрзнут, па се топ на саоницама лако кретао. Где није било успона, коњи су ишли касом, возећи још и део послуге поврх топа. На овом путу нисмо имали потребе да опалимо ма и једну једину гранату, све до Јајца. А ту је тек требало применити све наше знање и искуство. У почетним борбама нисмо учествовали, већ смо се кретали позади наших батаљона који су савлађивали упоришта на прилазима града. Када је у зору почела борба за сам град, вод је добио наређење да се постави за дејство на тврђаву. Наш је положај био на западној страни тврђаве, на отвореном брегу, у непосредној близини.Погоци су били сигурни, гранате су се распрскавале о зидине тврђаве. У свануће смо морали променити положај, јер нас је непријатељ запазио и напао јаком минобацачком ватром. Од штаба бригаде добили смо наређење да се повучемо у оближње село и да будемо спремни за задатак који ће касније уследити. Наредне ноћи положај вода је био на северној страни града за дејство на Царево Поље, у коме се непријатељ јако утврдио. Сем тога што се бранио из ровова и бункера, опасаних бодљикавом жицом, непријатељ је располагао противколским топовима, минобацачима и великим бројем аутоматских оружја. На Царево Поље је нападао 1. батаљон, који је у свом наоружању имао приличан број митраљеза и минобацача. Борба за упориште дуго је трајала. Положај нашег противколца био је погодан за дејство. Још је ефикасније дејствовао минобацач вештог нишанџије Јакше Драговића, чије су гранате касапиле непријатеља у рововима и омогућиле батаљону да у неколико узаетопних јуриша овлада овим јаким упориштем. После овог окршаја запрегли смо топ и спуштали се према граду обилазним путем, погодним за вучу, и тако се одвојили од осталих јединица. Стигли смо у град и тражили везу на пустим улицама. Уто је свануло и командир ЈБубез се повезао са штабом бригаде. Онда нам је рекао да се поставимо на периферији, на самом друму који води према Бањој Луци. У међувремену смо добили наређење да упутимо неколико бораца у правцу Царевог Поља да приме заплењене противколске топове. Тамо је пошао командир с Лабудом Татаром. Добили смо два топа која су била као и наш. И велику количину муниције! Никад толико муниције није наш вод имао. Када је комесар бригаде, Мијалко Тодоровић, угледао командира с Татаром, упитао их је где се налази противколац бригаде. Они су му одговорили да су га оставили с посадом на периферији града, на друму према Бањој Луци. — Ако смо запленили та два топа — рекао је комесар — то не значи да треба пустити непријатељу онај. Командир и Татар су га зачуђено погледали. — Немци су продрли с тенковима у град — рекао је комесар. На то је Татар најпречим путем пожурио на место где је топ био постављен. Када је дошао код посаде, запрегли су топ и, будући да није било другог пута, морали су кроз град. Сваког часа су очекивали да ће се срести с тенковима. Била је то веома тешка ситуација, јер је топ био у покрету, па се тренутно не би могао употребити. Срећом, тенкови су били у другом делу града. Тамо где се налази фабрика карбида водила се тешка борба. Када смо извукли топ ван града, лакнуло нам је — били смо ван опасности. На једном узвишењу поставили смо га и отворили ватру на тенкове који су се преко моста повлачили према Травнику. Прегледност је била добра, а о утрошку муниције нисмо водили рачуна, јер је било толико да је нисмо могли понети. Иако смо гађали са удаљености од 1.500 метара, погоци су већином били сигурни. Сваки тенк који је изашао на видик преко моста био је пропраћен нашом ватром. Четири су застала, али нисмо претпоставили да су онеспособљена. Но, на наше изненађење, они еу закачили један другога и зашли за окуку, а то значи изван нашег дејства. Док су трајале борбе за ослобођење Јајца, комора нашег вода (шест коња, нешто муниције и опрема) са Ракицом Јанковићем остављена је у оближњем селу, с тим да их доцније штаб бригаде упути к нама. Другог дана, у свануће, када је борба углавном била завршена, Јанковић је дошао близу града, односно у штаб бригаде да еазна где се налазимо. Рекли су му да нас потражи дуж цесте према Травнику. Он се с комором упутио кроз град према мосту и травничкој цести. Забацивши крагујевачку пушку преко леђа, ишао је певушећи и не миелећи на непријатеља. Међутим када се приближио фабрици карбида, неко га је упозорио да не иде напред пошто су ту, иза првог угла, немачки тенкови. Он је веровао штабу бригаде, разуме се, па је то упозорење схватио као шалу и зачикивање. Зато су се он и цела комора нашли лицем у лице е немачким тенкистима. Изненађени, стали су као укопани. Срећом, још више су се изненадили и збунили тенкисти: видећи коње са сандуцима противтенковске муниције, помислили су да су ту и противколски топови. И ни метка да опале. Њихов страх и забуну су искористили коњовоци да се склоне испред топовских и митраљеских цеви, боље рећи, да се разбеже куд који. Сви су се спасли; само је један коњоводац угануо ногу док је бежао. Два коња с муницијом остала су на друму пред тенковима. Да ли је Јанковић био обманут и погрешно упућен из штаба бригаде? Не. У штабу су на време сазнали да долазе тенкови од Травника. Зато су предвидели да их наш вод дочека на друму, у ствари, код моста на Врбасу. Међутим или је Љубез погрешно примио наређење, или је можда сам погрешио, — тек, ми емо се нашли на друму што води за Бању Луку, а не на друму за Травник. Та грешка је добродошла немачким тенкистима, а наша комора замало што није настрадала. Док смо се одмарали и сређивали у Јајцу, поручено нам је да топ прилагодимо за товарење, јер предстоје дуготрајни покрети махом преко планина. Покушали смо да раставимо топ, али нам то није ишло од руке све док нас није научио један друг из 3. санџачке бригаде. Он је био неки стручњак, а вероватно је и у својој бригади опробао како се растављају противколски топови. Његовој бригади, односно 3. дивизији припали су топови који су заплењени на Царевом Пољу. Топ се растављао на четири дела, и то тако да га могу носити четири коња. Најтежа је била цев. За сваки случај, да бисмо се оеигурали и за вучу и за товарење, повећали смо број коња. Тражили смо два снажна штајерска коња, јер смо мислили да они могу и цео топ понети ако треба, а не само цев. Али смо се грдно преварили. Убрзо, на првом успону, показало се да је босански коњић јачи и спретнији ма од ког "штајерца", који ван цесте, на планинском земљишту, није кадар ни себе да понесе, а камоли топовску цев. Чим смо пошли из Јајца, уверили емо се да је и за нас и за коње теже вући оруђе него га товарити. Исто тако, било нам је јасно да ћемо заменити "штајерце" првом приликом кад будемо могли. Што се тиче подршке коју смо пружили батаљонима после Јајца, она је била готово незнатна све до села Бабића, на реци Врбањи. Ту, под планином Чемерницом, у том селу које је, опкољено реком са три стране, било налик на острво, дочекали смо шест великих тенкова и заједно с 1. батаљоном спречили њихов покушај да продру и помогну опкољеном гарнизону у Котор-Варошу. То је била дотада најтежа борба у којој смо учествовали. Ту су нам погинула два артиљерца, за шта добрим делом и сами сносимо кривицу. У Бабиће смо дошли ноћу, и како смо поставили топ за дејство, наишла су три тенка из Котор-Вароша. Мада наша ватра није могла бити прецизна, ипак смо их натерали да се врате. Изјутра смо променили положај, јер смо очекивали тенкове с правца Бање Луке. Наместили смо се у једном шљивику, удаљеном неких двеста метара од цесте. Имали смо времена да се укопамо и маскирамо. Али командир то није допустио сматрајући да тако шта не приличи партизанима. Да не би испали слабићи у његовим очима, људи су га послушали. Једино је Лабуд Татар ископао нешто попут рова и ту сместио три сандука муниције. Тако их је осигурао од директног поготка. Без заклона, изложени оку и ватри непријатеља, нисмо могли проћи без жртава. Када су наишли тенкови, најпре два па још четири, и кад су наш положај узели на нишан с места на коме је батаљон прокопао цесту, у шљивику ни гране читаве није остало. Са по три друга наш је топ дејствовао колико је могао, али је све било узалудно — наше су гранате одскакале као лопте од тенковских оклопа. Ватра из тенкова није престајала све док наш топ није умукнуо. Смена која је дотрчала до топа затекла је рањене нишанџију Новака Ђоковића и његовог послужиоца Михаила Пејовића. Пејовић је издахнуо пре него што су га извукли с положаја. Командир је наредио да се положај топа промени. Пренели смо га и поставили на место које је било мање откривено и изложено ватри тенкова. Али тек што смо се средили и прибрали, иза наших леђа развила се огорчена борба. Подстакнути нападом немачких тенкиста, четници су напали с леђа на наш батаљон, тако да смо били у недоумици с које стране нам прети већа опасност. У таквој ситуацији само су тешки митраљези и наш топ концентрисали ватру на тенкове, који су већ, два по два, почели да одступају према Бањој Луци. Четници су и даље јуришали, све док није пристигао Краљевачки батаљон. Онда су били разбијени и натерани у бекство. Положај на Врбањи и село Бабиће, због жестине борбе и жртава које је претрпео 1. батаљон и наш вод, названи су "острвом смрти. Пре него што ћемо то место напустити, сазнали смо да је гарнизон у Котор-Варошу уништен, а она три тенка што смо их вратили запаљена су у самом граду. Први батаљон је предузео гоњење четника, а нама је остављена једна десетина да нае прати као појачање у покрету преко планине Чемернице. Наш пут и пробијање планинским крајем у правцу Масловара били су изузетно тешки. Никад нас раније није непријатељ пратио таквом ватром артиљерије и митраљеза. Упркос томе што смо журили, улажући крајње напоре, и што су нам, ту и тамо, помогли борци 1. батаљона, нисмо могли проћи без губитака. Рањен је друг Живковић, а два коња су убијена; осим тога, нестао је један џак с хамовима. Без одмора, маршујући даноноћно, — нисмо чак могли ни партијски састанак да довршимо на првом застанку пошто нас је прекинуло наређење за покрет — били смо готово на измаку снаге. Али на одмор се није могло мислити, јер је изненадним продорима и маневарским дејством требало осујетити непријатеља да се лагано и без сметње припрема и концентрише за офанзиву коју ће предузети средином јануара. Један за другим разбијени су гарнизони у КоторВарошу, Прњавору и Теслићу. У руке наших јединица пао је велик плен. Између осталог, наш вод је добио још један противколски топ, тако да се почетком 1943. могла формирати Противтенковска чета наше бригаде. У свом саставу имала је два противколца 37 мм и пешадијски топ пито, који је преузет од Краљевачког батаљона. За командира је постављен Љубез Марић, а за комесара Милан Петричевић; Миодраг Вешовић је постављен за командира 1. вода, Ракица Јанковић за командира 2. вода, а Милутин Матић за командира вода топа пито. Нешто касније именовани су заменици командира и комесара чета и водни делегати У таквом саставу, као противколска чета 1. пролетерске бригаде, учествовали смо у нападу на Иван-седло и Брадину. Том приликом један противколац је непосредним гађањем са одстојања од 30 до 50 метара приморао талијанску посаду на Брадини да се брзо преда, иако је била.у утврђеној згради. Топ пито није отварао ватру, јер је брзим налетом једног батаљона био скршен отпор усташа на Иван-седлу. Када је бригада извршила покрет ка просторији Горњи Вакуф—Бугојно, чета је једним делом била на положају према Бугојну, а остали део је био у резерви бригаде. При преласку бригаде преко Неретве један је топ био у заседи на комуникацији према Мостару. Чета је имала нарочите тешкоће око транспорта топова преко Неретве и, касније, преко Прења ка Борачком језеру. Топове и опрему су преносили прилично исцрпени коњи. Због тешко проходног земљишта и исцрпености, они су често падали под товаром, тако да је то успоравало покрет и исцрпљивало само људство у чети. У борбама против четника око Калиновика нисмо учествовали, а на путу према Улогу и Невесињу били смо кратко време у заседи. Приликом форсирања Дрине чета је била стално у Устиколини и активно учествовала у припреми напада и преласка преко реке. При првом покушају била је формирана нека врста ватрене групе од топова Противколске чете, минобацача и тешких митраљеза. Својим гађањем артиљерци су успели да онемогуће ватру непријатеља са десне обале Дрине и да погоде једну зграду у селу Цвилину у којој је била већа група четника. Након тога је већи део чете, заједно са осталим јединицама, припремао и преносио сплавове којима су се пребацили први делови бригаде. После преласка на десну обалу вод са пешадијским топом пито био је придат Краљевачком батаљону да помогне ликвидацију непријатеља на Капку и Голом брду. Почетак пете офанзиве затекао нас је на путу Бијело Поље—Пријепоље. Одатле смо пошли у правцу Челебића заједно са осталим деловима бригаде. У долини Сутјеске смо добили и наређење од штаба бригаде да топове закопамо. После Јајца, ово је била јединствена прилика када се није морало пазити на утрошак муниције. Чети се пружила прилика да покаже своју ватрену моћ, и то је допринело да се брзо скрши отпор Немаца у бункерима и омогући продор и даље напредовање јединица бригаде. Пошто је закопала топове, чета је остала као компактна формацијска јединица, али без основног наоружања. Уз лично наоружање које смо имали добили смо једино један тешки митраљез. Приликом преласка преко пута Фоча—Калиновик, у Миљевини, један део чете с тим митраљезом био је придат Краљевачком батаљону, који је држао положај према Фочи. После пробоја из обруча суделовали смо у свим офанзивним акцијама бригаде, док нисмо добили наређење од штаба бригаде да пођемо на Мајевицу и примимо два противоклопна топа од Мајевичког одреда. Враћајући се са Мајевице, заједно са Мајевичким одредом и групом другова који су дошли из Београда (Владислав и Јара Рибникар, Милада Рајтер, Никола Поповић, Зага Јовановић и други), наишли смо на заседу усташа и Немаца на путу Тузла—Цапарди. Били смо одмах иза претходнице, па нам је убијено и рањено неколико коња. Пошто на том терену нисмо могли за њих наћи замену, морали смо се лишити топова, у ствари, морали смо их оставити код Мајевичког одреда. Након тога смо добили задатак да будемо непосредно обезбеђење другова из Београда и да их допратимо до Врховног штаба, који је тада био у Јајцу. После доласка у Јајце упутили су нас у састав бригаде, која је тада била на просторији Сплита. У тим бурним данима, након капитулације Италије, нашли смо бригаду у Врлици, близу Сиња. Ту смо добили два противоклопна топа, калибра 47 мм, заједно са четири или пет Талијана који су били посада на тим топовима. Од тада се више нисмо раздвајали с бригадом, а поглавито не с топовима. На Ливну и Купресу, у свим нападима на Травник, у дуготрајним и исцрпљујућим покретима за време непријатељевих офанзива и наших противофанзива у стопу смо пратили бригаду. Она је рачунала на нашу подршку, како у нападу тако и у оним дефанзивним борбама, када се положај морао држати по сваку цену, као, на пример, на Млиништу и према Мркоњић-Граду, док је оним узаним "коридором" пролазио Врховни штаб у данима такозване седме непријатељске офанзиве. Напоредо са нашим успесима, једна потпунија анализа открила би, разуме се, и наше слабости. Изнад свега непроцењиво је наше искуство које смо стицали у првом топовском воду и првој противтенковској чети наше бригаде. С тим искуством оспособио се добар део нашег кадра од којег су створене крупне артиљеријске јединице, какве су нам биле потребне у завршним операцијама за ослобођење земље. Лабуд ТАТАР и Милутин МАТИЋ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument