KOMANDIR MUNjAS   Bataljon je stigao na polazni položaj. Raspinju se brda i neugledne kućice Šujice. Snežne zvezdice trepere u decembarskoj noći. Studen nadjačava. Vijugave staze su zametene. Razgranato drveće miruje. Borci tapkaju, a pod nogama im škripi. Komandir potrča. Pelerina ga čini višim i starijim. — Razumem, druže komandante, biće izvršeno — došfe eho komandirovog glasa. Šapat. Siluete se pomeraju. Sneg utanja. Pahuljice se prepliću. Ustremljuje se nabujala snaga. Svaki borac kao da nekuda žuri, napeto osmatra, trlja ruke, poigrava . . . Pogledi lutaju po ogradama i voćkama pritisnutim snegom. Vodnici i desetari 3. čete okupljeni oko komandira Milana Munjasa. — Imamo li isti pravac? — pita neko. Munjas ćuti. Dah magle izbija iz usta. Razmišlja.. Zatim se nekako uspravi, pa tiho progovori: — To baš hoću da kažem, sve je isto kao i sinoć" samo ... noćas ih moramo oterati. Neopaženo, čete prilaze bunkerima. Uhvaćena je i veza sa delovima brigade. Komandir Munjas raspoređuje borce. Veruje desetarima, ali je navikao da pojedince dodirne po ramenu, da ih nešto priupita ili obavesti. — Ti nisi bio bombaš? Nemoj ni večeras, ima vremena! — Još pola sata je do ponoći. Počeće 18. decembar 1943. Možda je nekada i tebi pripadala prekosutrašnja slava — svetac Nikola? Omladinac Meho Cerovac tek je prilegao u sneg, vr~ polji se i traži zaklon. — Čekaj, Meho, doneću ti kamen, još ne počinje. Komandir je sa ograde otrpao sneg. Osvrtao se. Tražio. Uhvatio je neku masu obema rukama i doneo. Tresnulo je kod Mehine glave. I otišlo u sneg. Pre vremena je zapucalo na levom krilu. Ne zna se sa čije strane. Ispred boraca su sevnuli meci, zasvetlele rakete. Meeec se probija i odlazi. Vidik i vedrina se gube. Ljudima je hladno po nogama i rukama. Pucnji se prolamaju. Odzvanja okolina. Proleteri naziru zbijene kuće. Oko njih su utvrđenja, bunkeri. Niko ne dahće. Svako razmišlja o ishodu, o sukobu. Komandir Munjas rokira neke borce. Cela četa se kreće napred. Prelaze reku Šujicu. Neko se otkliznu sa balvana. Sručiše se pucnji. — Bombaši, napred, bombaši! — viče komandir. Nemci i ustaše se uskomešali, razbeeneli. Podvri- skuju, prete. Biju iz mašinki, mitraljeza, bacača i topova. Zabrundaše i tenkovi. Grupa boraca sa komandirom odlazi. Bauljaju kroz sneg. Ostaje trag. Ostali zavaravaju protivnika i štite bombaše, prethodnicu. — Zašto komandir opet kreće? On je potreban ovde. Borci ćute i razmišljaju o komandiru koji hoće da reši i ovu borbu. Taj mirni, u početku skoro nezapaženi osamnaestogodišnji partizan je izrastao. Retko se šali. Snebivao se da stavi oznake poručnika na rukav. "Ima zaslužnijih, veštijih, boljih, ja ću i bez toga činiti sve što mogu". Čitav stroj se pomera za bombašima. Nišane, pucaju i viču: — Juriš, drugovi! — Napred, Beograđani! Eksplodirale su bombe. Uspravili se bombaši. Viknuo je komandir Munjas: — Za mnom .. . Treća . . . uraaaa! Uleteo je u bunker. Ugledao mrtve. Zarobio Nemca. Neprijatelj se pregrupisao i zaustavio nadiranje. Na redu su još jača utvrđenja. Komandir iznova raspoređuje borce. Upućuje kurire. Šalje zarobljenike. Ceo bataljon nadire, potiskuje protivnika. Nemci vrše protivnapad. Tenkisti pojačavaju gas na motorima. Manevrišu na malom prostoru druma. Vatra ne prestaje. — Poginuo je vodnik Paško Čvrljak. — Ranjen je komandant Velebit.[1] — Šuca i Frane Vrcić su uspeli da sa neprijateljevih kamiona skinu i dovuku nekoliko sanduka municije. Borci gledaju na sneg poprskan krvlju. I dalje igraju vazduhom snežni leptirići, pahuljice i zvezdice. Više nije hladno. Samo su nekima ledene ruke. Zanoktice bride, bole. — Ovoga puta nismo kadri da oteramo jakog protivnika? — šapuće bolničarka. — Zar ne vidite da nam prkose sa tenkovima? Zar ne vidite da ne žele živi napustiti utvrđenja? A čime ćemo do zore pobiti Švabe i legionare? Čime? Reci, komandire. To je glas jednog borca. Ostali ćute, a misle isto. Komandir Munjas puca i osmatra. Komesar leži kraj njega i seća se njihovog poznanstva. Nepoznati mladić je navaljivao da uđe u 1. proletersku, u Posavsku četu, jer je njegov Tamnavski bataljon ostao U Srbiji. — Hoću, drugovi, sa vama. Iz istog smo kraja, iz istog odreda, šta da vam kažem o sebi? Proleter sam. Bio sam trgovački pomoćnik, pročitao sam Džeka Londona, nešto Gorkog, član sam sindikata i Skoja, mesto mi je... Prisećao se još nečega čime bi prisutne mogao odobrovoljiti. Pogledali su se i primili ga. Brzo su se sprijateljili. Sada su davnašnji poznanici. Stiže naređenje za povlačenje. U zaštiti ostaje vod 3. čete. Komandir kreće da povuče izvidnicu s položaja. Da li dolazi svitanje? Vatra jenjava. Komandir je stigao na dominirajući brežuljak. Izrešetane su grane zimzelenog drveta. Malo niže je celac. U njemu stoji trojka, izvidnica. Čini mu se da će Nemci pobeći. Kreće s benzinskom flašom na tenkove. Prati ga trojka. On trči. Prilazi im iznenada, odakle ga niko ne očekuje. Tenkovi su prestali da bruje. Čuje se žamor Nemaca i ustaša. Munjas je odšrafio bombu, kucnuo njome o mašinku i zavitlao prema tenku. Sevnuo je i upaljač. Zapalio je benzinsku flašu. Buknuo je tenk. Munjas je hteo natrag. Silueta na belom snegu je letela u cik-cak. Padala u sneg, dizala se i nastavljala dalje. Meci su se zabadali, granate preskakale. Trojka ga štitila. Još deset metara. Zelene rakete. Pao je u duboki sneg i pucao iz mašinke. Doletela je nečujna granata i prosula crnu boju po beloj čistini. Pritrčala je trojka. Bilo je kasno. Komandir je ležao na snegu. Stegli su ga za još tople ruke i počeli ubrzano vući. Treći borac je štitio odstupnicu i unazad išao za mrtvim komandirom. Borci 3. čete su povučeni sa položaja. Sede u snegu Pognutih glava čekaju ishod. Neke je zahvatio san. — Pokret. — Brzo se prebacujte! — Gde je komandir? — Sačekaćemo ga. Sustigla je izvidnica, tužna trojka. Borci čete su pritrčali. Tiskali su se oko opruženog tela. Gledali su, ne pitajući ništa, jedan drugoga. Bolničarka Dragica se uspinjala i provirivala preko ramena Milorada Drenjanina. — Zar je istina? ... Drenjanin joj omogući da priđe komandiru. Koraknula je lagano, bojažljivo. Sagla se i brzo dohvatila ruku. Zadržala ju je nekoliko sekundi. Pognula se licu, zaklopila oči i tiho zajecala. Četa je bez pompe sahranila komandira. Rađao se nov ratni dan. Kolona je ostavljala Šujicu. Borci su koračali i ćutali. Neko je prozborio. Drugi je prihvatio. — Munjas nestade iz stroja, a izgledalo je, bogamu, da će uvek bodriti umorne. . . — Bio je divan čovek. — Ali i ćutljiv, zatvoren u sebe, nema široku dušu da prašta grehove, jer, veli, revolucija ne trpi greške. A zar vam nije izgledao pomalo surov i prema sebi? Odricao se svega ovozemaljskog: ni pio, ni pušio, ni pikirao, ni ... — Prestani ti što uvek vidiš samo crno! Ljudi razgovaraju. Razaznaju se glasovi, vide likovi. Neka ih. Još ima vremena do određenog mesta. — ... Pamtim, beše u leto prošle godine kada smo bili tu negde kod Livna. Postrojio se bataljon, a Miladin sve nadvisio, pa će onako komandantski: "Dosta je hrabrih U ovom Beogradskom, ali su se najviše istakli Žića Trninić i Milan Munjas. U ime vrhovnog komandanta druga Tita i štaba brigade ja im čestitam i predajem po zlatan sat na poklon". Svi se pogledasmo i obradovasmo. Munjas htede nešto da kaže, ali nije uspeo izgovoriti ni jednu reč, valjda od uzbuđenja. Odmahnuo je rukom, klimnuo glavom i sav zajapuren dotrčao u desetinu. Prozborio je: "Pa nisam ja baš najhrabriji, isti sam kao i svi ostali, zašto izdvajaju?" A svi mu skoro uglas rekoše: "Zaslužio si, čestitamo". .— Bezbroj je detalja koji govore o Munjasu kao članu Skoja i Partije, o komandiru, o čoveku . . . — Video sam ga kako prelazi među prvima Drinu, kako skida cokulu i daje bolesnom drugu, kako plače za poginulim borcem. — Dosta, prestanite već jednom! Odmor. Beogradski bataljon je zastao na snežnoj visoravni. Okolo su raskošne planine. Bruje akordi neke pesme . . . Milosav BOJIĆ [1] Милан Антончић. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument