RATNA KOMEMORACIJA SINIŠI NIKOLAJEVIĆU   Vest da je poginuo Siniša doneli su kuriri verovatno iz Vrhovnog štaba. Bataljon se nalazio u blizini reke Bosne, krajem jula 1943. godine, kada smo s Vrhovnim štabom prelazili iz istočne u zapadnu Bosnu. Prema onome što smo čuli, Siniša je poginuo 12. jula u Šekovićima kao načelnik štaba 17. divizije. Toga dana je s jednom brigadom svoje divizije trebalo da obezbedi veću grupu ranjenika prilikom prebacivanja preko ceste Tuzla—Zvornik. Pri pokušaju naišli su na jake nemačke snage, koje su imale tenkove i artiljeriju. Brigada je stupila u oštru borbu s Nemcima. Jedna topovska granata je eksplodirala u blizini Siniše i nekoliko gelera ga je smrtno ranilo. Do pre četiri meseca Siniša je bio komandant našeg Beogradskog bataljona. Sa njegovim borcima je bio od prvih dana ustanka. Iz okoline Beograda i Posavine zajedno sa njima je prešao sve tegobe i iskušenja do kraja četvrte ofanzive. U aprilu se rastao sa bataljonom, kad je premešten na novu dužnost. Tuga i seta izbijale su iz pogleda, reči . . . Na maršu, u koloni, pri zastoju i odmoru, svi smo mislili i govorili samo o Siniši. Ti razgovori su još od ranije postali uobičajeni, jer su bili jedini način da se iskažu poštovanje i ljubav prema poginulom drugu. U njima se iznosi i ocenjuje njegova ličnost, osobine, zasluge, hrabrost, porodične prilike i sve drugo što je u vezi sa njegovim imenom i njegovom tragičnom smrću. U tim razgovorima se iznose poslednji trenuci poginulog, navode njegove reči, prepričavaju zajedničke uspomene i doživljaji. Oni podsećaju na razgovore sa groblja, sa sahrane. Samo, u našim prilikama oni se vode iskreno, toplo, ljudski, ratnički ozbiljno, bez kuknjave i mnogo suza. U njima je bilo ponekad i sporova i raspravljanja zbog nastojanja da se okolnosti i činjenice tačno i objektivno utvrde. U suštini svojoj oni su bili evojevrsna, partizanska, ratnička komemoracija. U našoj svesti pred misterijom i konačnošću smrti bili su naknada za pristojan grob, cveće na grobu, posmrtne govore i sve druge počasti poginulom drugu. O poginulom najviše i najduže govore oni koji su mu bili najbliži, koji su ga najbolje poznavali. To su, obično, l,udi iz njegove desetine, voda ili čete, susedi iz njegovog sela ili ulice. Sinišu su, međutim, svi poznavali, svima je bio blizak i drag, pa se o njemu govorilo u celom bataljonu. Tih dana u našem još svežem sećanju reljefno su izrastali pojava i lik Siniše kao čoveka i našeg komandanta. Svi smo se dobro sećali njegove spoljašnosti: snažan čovek, rastom viši od srednjeg, lepog crnamanjastog lica, crne guste kose i opuštenih brkova; uvek skromno obučen, ponekad aljkav, u čizmama, večito sa mašinkom o ramenu. Bio je, nesumnjivo, dobar komandant, ali su kod svih nas preovlađivale i nametale se u sećanju, pre svega, njegove osobine dobrog i plemenitog čoveka i druga. Ratnici — radnici i seljaci — sa svojim oskudnim rečnikom nisu umeli mnogo da pričaju o njemu. Ali su svi bez razlike znali reći: "Mnogo dobar čovek je bio Siniša." A u tim suvim i oskudnim rečima krila se sušta istina o Siniši. On je, zaista, bio dobar, tihe naravi, skroman i blag. U odnosima otvoren, iskren i jednostavan. Bio je aktivni poručnik bivše vojske, a ničim nije podsećao na aktivnog oficira, profesionalnog vojnika, odnosno na nadmenog i odvratnog oficira bivše vojske, kakvog smo mi zamišljali i kakvi su dobrim delom i bili. On je bio komandant, a svojom pojavom i ophođenjem u svakodnevnom životu nije odavao tu svoju funkciju. Sem kad vrši svoju dužnost, kad komanduje u borbi i pokretu, on je sa svakim opštio i razgovarao kao Siniša, kao čovek, a ne kao komandant. Kratko rečeno, bio je nesebičan, požrtvovan i uvek spreman da pomogne. U noći između 6. i 7. januara 1942. godine bataljon je po snegu i mrazu pregazio Lim. Siniša se dva puta vraćao preko reke da pomogne drugovima iz svoje čete da pređu. Kao komandir čete on to nije morao da čini. Mogao je jednostavno da naredi snažnijem borcu, dobrom plivaču, da to učini. Ali ni tada, ni kasnije on se nije štedeo ni zaklanjao iza svojih funkcija. Kad je pojedincu, četi ili bataljonu trebalo pomoći, pomagao je i to ne po službenoj Dužnosti, ni iz želje da se istakne i daje primer, već što je hteo, što je osećao da tako treba da postupi kao čovek i saborac. Odlikovao se neobičnom hladnokrvnošću, izgledao je flegmatičan i hladan, a u stvari je bio vrlo nežan i osećajan. Valjda nije bilo čoveka koji se nije setio kako je zaista iskreno i duboko žalio poginule drugove, satima ćuteći smrknutog lica. Ja sam tu njegovu osećajnost zapazio i u drugim prilikama. U dokonim časovima ponekad bi mi pričao o svojoj porodici, o roditeljima, bratu i sestrama. Koliko li je tihe sete i nežnosti bilo u tom njegovom pričanju! O političkim temama je retko raspravljao. Za njega je narodnooslobodilačka borba predstavljala jedini mogućni način života pod okupacijom, i on je, učestvujući u njoj, jednostavno živeo i vršio svoje ljudske dužnosti. Time su i za njega bila rešena, tako reći, sva politička pitanja. Inače, bio je politički opredeljen, u partizane je došao po partijskoj vezi, a u decembru 1941. godine postao je član Partije. Istini za ljubav, valja reći da ga nije samo okupacija dovela među proletere i komuniste. Imao je, rekao bih, izvanrednu moć zapažanja. Otuda mu nije moglo ostati nepoznato ono licemerstvo, ona sujeta, izveštačenost i druge pojave u bivšem društvu. O tome svedoči, između ostalog, jedan odlomak iz njegovog ratnog dnevnika u kome je beležio evoje utiske, intimne misli i zapažanja. Dnevnik, na žalost nije sačuvan, a odlomak je objavljen u listu Beogradskog bataljona početkom maja 1942. godine pod naslovom "Nova godina". Mada kratak, suviše kratak, on ipak neposredno prikazuje Sinišu kao čoveka, borca i komunistu. Zato ću ga na ovom mestu doslovno citirati: "Tridesetprvi decembar 1941. godine. Veče. Nalazim se na periferiji Nove Varoši sa jednom desetinom partizana. Čuvamo prilaz u varoš. Doček je Nove godine. Iz Sokolskog doma iz varoši bruji muzika. Oslobođeni grad se veseli. Iako je rat, naši partizani nađu vremena i za zabavu. Dočekujem Novu godinu u stražari — jednoj drvenoj kućici, u kojoj se jedva nazire čkiljava svetlost lampe. Dok se stražari smenjuju, tri žene domaćice uz preslice sede sa mnom i razgovaraju. Vraćam se za čas u prošlost — u doba kada sam u Beogradu dočekivao Novu godinu uz zvuke vojne muzike, obučen u prazničku uniformu i okružen golišavim damama iz "visokog društva". Kako je ono sve bilo lažno i izveštačeno!... Sada, ove večeri, u pocepanom i prljavom odelu, sa dotrajalim opancima na promrzlim nogama, uz roj "šeste kolone", proslavljam doček Nove godine srećniji i zadovoljniji nego nekad, jer znam da će se u novoj godini roditi novi svet za kojim težimo i za koji se borimo, i da će jednom za svagda nestati laži i nevaljalstva sa ovoga sveta. I dok lampa i dalje škilji, ipak se, samo za trenutak, setim svojih milih i dragih... Ali to je samo za trenutak, jer mi se borimo za budućnost celoga naroda i istrajaćemo u borbi do pobede." Sećam se njegovih dojmova o igrankama u Oficirskom domu. On je slikovito prikazivao malograđansku atmosferu, glupo i izveštačeno držalje i ponašanje devojaka udavača kz "uglednih" porodica, koje su jedino imale pristup u Oficirski dom i koje su dolazile na igranke da među mladim oficirima love mladoženje. Njih su obično dovodile njihove mame, starije dame, od kojih su neke nosile lornjon samo radi otmenosti, stavljajući ga samo povremeno pred oči i praveći pri tome naročiti izraz lica, koji je Siniša imitirao na veoma smešan način. U našim sećanjima najmanje je pomena našla njegova hrabrost, možda baš zato što se ona ogledala u svim njegovim postupcima, u držanju u najtežim situacijama. Za vreme borbe nalazio se u streljačkom stroju: obilazio je položaj vodova i četa izlažući se često većoj opasnosti nego sami borci, A sve je to činio savesno, mirno, gotovo neosetno. Uoči borbe i za vreme borbe unosio se u postavljeni zadatak i njegovo izvršenje s krajnjom koncentracijom. Tada je izgledao čudno rasejan i odsutan, neprijemčiv za sva druga zbivanja i utiske sem za ono što se odigravalo na borbenoj liniji. Kao komandir i komandant uživao je apsolutni autoritet. Njega se niko nije bojao, a svi su uvek izvršavali njegova naređenja. Mnogi su govorili da ga cene i poštuju kao čoveka i uvek pribranog i sposobnog druga, tako da se ne bi mogli oglušiti i ne izvršiti njegove zapovesti. Razume se, autoritet i poverenje koje je uživao stekao je, zaista, hrabrošću i ostalim vojničkim vrlinama, ali i time što je čuvao ljude, brinuo se o njima, i ne samo kao starešina već zato, pre svega, što je ta privrženost ljudima bila deo njegove humane i plemenite prirode. Čini mi se da je iz takvih pobuda proveravao smeštaj svoje jedinice, brinuo se o njenoj ishrani, obilazio straže i obezbeđenja, bdeći tako nad odmorom i bezbednošću boraca. Sećali smo se i prepričavali borbe i marševe u kojima je Siniša vodio svoje borce. U tim borbama, u pobeDama i povlačenjima, on je kao komandir i komandant unosio i ostavljao sebe, vezujući se nerazdvojno za njih i ostajući u našem sećanju nezaboravan kao što su nezaboravne i te borbe. Ispričano je mnogo pojedinosti, epizoda i doživljaja koji su ilustrovali vojničke kvalitete Sinišine. Gledajući ga i onda i danas u svetlosti mnogobrojnih borbi i okršaja, ja ga, ipak, ponajbolje pamtim sa Teslića, koji smo napadali i oslobodili u noći između 1. i 2. januara 1943. godine. Drugi crnogorski i naš bataljon imali su zadatak da napadnu sa severoistoka, a glavnina naših snaga sa zapada. Drešavši reku Usoru, pošli smo grebenom koji sa te strane okružuje grad. Ubrzo smo naišli na bunkere i rovove zaposednute od zdrugovaca (Pavelićeva vojska obučena u Nemačkoj). Izgrađeni na golim čukama, ovi bunkeri su bili teško pristupačni, te bi smo u jurišu na njih pretrpeli znatne gubitke. Siniša se odlučio da pokušamo da ih likvidiramo bacačem. Naredio je da bataljon ostane u zaklonima, a on je uzeo da organizuje gađanje. Bacač sa posadom je postavio na zaklonjeno mesto; zatim je lično ocenio rastojanje i dao elemente nišandžiji, pa opet otišao da osmatra. Posle prve ispaljene mine čuo se u noći njegov glas: "Pravac dobar — skrati pedeset metara". I posle druge mine: "Pravac dobar — udalji dvadeset metara". Treća mina je pogodila posred bunkera — iz njega je prestala paljba, u njemu su zamukli svi glasovi. Većina ostalih bunkera je bila ubrzo napuštena, a posade koje su ostale na s-vojim mestima, prošle su kao i posada prvog bunkera. Sinišina procena i nekoliko mina izvršili su zadatak celog bataljona. Teško je saznanje da nikad više nećemo videti to^a čoveka ni čuti njegov zvonki glae, koji kao da i eada odjekuje: "Pravac dobar . . ." Ukratko, čini nam se da Siniša nije imao izuzetnih osobina koje bi ga dominantno izdvajale i isticale nad drugovima. Pre bi se moglo reći da je imao mnogo dobrih ljudskih osobina koje su sačinjavale i karakterisale njegovu plemenitu ličnost. Po njihovoj brojnosti, po njihovoj celovitosti, Siniša je bio, ako tako mogu da kažem —veliki običan čovek. Vojin LUKIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument