TROJICA IZ ŽELEZNIKA   Bataljon steže obruč oko Šćita. Ustaše iz samostana i okolnih kuća pružaju očajnički otpor. Mitraljez sa tornja zatvara svaki prilaz. Tužno pisne metak. Kamen je tvrd za njega. Tužno pisne i potone u rečici. Čini se da rečica jeca. Suze je čine još lepšom i čarobnijom. Kad bi bilo uslova da se divimo umetnosti prirode i upornosti vremena pri stvaranju ovog prekrasnog predela! — Tak-tak ... kr-kr-kr .. . Mitraljezi režu i seju smrt. Poskoči borac i baci se u nov zaklon. Svaki skok, metar bliže samostanu. Svaki metak — ustaša manje. Znaju to ustaše i zato: tak . . . kr ... Mitraljezi režu i seju smrt. Ustaše se deru panično. — Samo se vi derite, ne znam nešto dokle ćete izdržati! Uostalom, evo vam i ovaj šaržer — procedi kroz zube Stanko Gaćeša. Negde desno od rečice na jednoj omanjoj visoravni položaj je posela 3. četa Beogradskog bataljona. Po sredini streljačkog stroja leže tri borca: Milovan Nićiforović, Radoje Prvulović i Milorad Ćirić. Tri mladića iz Železnika. Uvek se nađu jedan pored drugog, uvek zajedno napadaju. Dim ih obavija. Plotrun i dim. Samo neprimetni trzaji kundaka. Opet podignute puške i plotun. Ustaše se povlače u samostan. — Sada bi bilo dobro zasuti ih bombama — predlaže Nićiforović. — Ako nam samo dopuste. Uostalom, nije nam prvi put Da idemo ispred — šapuće Prvulović. S leve etrane se oglasi mitraljez. Teško smo mogli da vidimo gde je. Oterao je ustaše sa ove strane, tako da smo već slobodno ulazili u dvorište. Mitraljez je uporno tukao. Bili smo jako gladni, ali smo čuli da je komandant, Miladin Ivanović, naredio da se ništa ne sme dirati pre svršetka borbe, pa se glad strahovito pojačala. Jurišamo i dalje. Trojica iz Železnika jure ispred ostalih. — Prebacuj se, Ćiriću, još, neka biju!... — Uzmite zaklon, deco! — viče neko. Borba se rasplamsava. Nićiforoviću je vrh šajkače probijen. Smejulji se trojka. Svi se pomeramo napred. Ućutka ih naša snaga, polet, mitraljezi. Već sutradan odomaćili smo se u Šćitu, kao da smo u našoj Posavini. Svud oko nas lelujaju se žita. Samo su nas strmine podsećale da smo negde daleko. Došlo je vreme žetve, trebalo je pomoći narodu i pripremiti žita za jedinice i bolnicu. Staro žito je već nestalo. Došao je i Čiča Janko da organizuje kosidbu s manastirskih njiva za bolnicu koja je trebala za nama da stigne. Za kosidbu se za čas našlo dobrovoljaca među Posavcima. Pozajmljene su kose po selu. Uveče je odzvanjalo na sve strane otkivanje kosa. Kao da smo zaboravili da je rat. Ujutro su se borci budili i radoznalo pogledali nebo. Danas je dan žetve. Prvi snopovi su s pesmom pali. Zatim je nastavljena kosidba uz razgovor i zadirkivanje. Ali su se postepeno javljale uspomene na prošloet, na rodni kraj. — Kad sam ja sa Divnom kosio — priča jedan mlad borac — to je bilo sevap videti. Kosi i kupi ceo dan, a uveče ona jednim, a ja drugim putem, pa se opet u njivi sretnemo. Eh! Njena čvrstina, moja upornost, mesec. Eh, ljudi!. .. — Nas trojica smo išli zajedno na seoske mobe, a ovde se žešće radi nego u mom Železniku — kaže Prvulović. — Druže vodniče, šta ću sa ovim mrtvim ustašama? — pita jedan vojnik Stanka. — Šta ćeš? Pitaj da li neki hoće da pomogne da se žito sakuplja, a ako neće, namesti ih negde da vrane sakupljaju. Svuda smeh i radost. Zrelo žito i sunce. Žetva. Novo zrno. Divota i zadovoljstvo. — E, ljudi, ustaše mi baš pokvariše dan. — Zašto — Vidi ih kako se lepo odmaraju. Ama, čoveče, oni mI i živi smrde, a mrtvi — pih! Treba ih negde posahranjivati. — Ali gde? — Ama, negde u duboku jarugu. Samo pazite, drugovi, da to bude daleko od humke druga Laze Vikala. JBudi, video sam, preseče ga mitraljez. Strašno je bilo. Pucao je u jedan prozor i kada je pogodio mitraljesca hteo je da se prebaci na drugi prozor. Mitraljez ga zahvati. Samo je uspeo da vikne: "Pucajte tamo ..." Predveče, kada je dan žetve bio na zalasku, pošao sam u štab bataljona i ispred kuće spazih tri borca, tri mladića iz Železnika. Još znojni od kosidbe. Milovan Nićiforović stoji kao odvaljen. Visok, smeđ mladić, izvanredne lepote, tihe naravi. Njegovi gestovi su bili promišljeni. Imati tako hrabrog borca, značilo je siguran uspeh u borbi. U sredini je stajao Radoje Prvulović. Oduvek me je taj oduševljavao svojom druželjubivošću i veselošću. Njegova divna glava je prosto izazivački ležala na širokim plećima. Njegove duhovite dosetke su uveseljavale celu četu. Uveče, kada bismo zaseli oko vatre, drugovi su jedva čekali da nam Radoje nešto ispriča. Treći je bio Milorad Ćirić, kome su malo veće oči davale večno zamišljen izgled. Nikada čovek nije bio siguran da li je veseo ili tužan. Njegove naglašene oči stalno teže da prodru u dušu prirode i zbivanja oko nas. Bio je omiljen u četi, iako je katkada voleo da potraži bure. Ako bi popio neku više, ništa nije menjao od svog izraza. Postajao je još mekši i pristupačniji. Dobro se sećam njegovog dolaska u odred u posavskom selu Velikom Borku. Došli su da uhvate vezu radi priključivanja Ostružničke čete našem bataljonu. Mi smo znali da takva četa postoji, da ima oko četrdeset boraca i da su njeni osnivači članovi KPJ sa Čukarice, a komandir i komesar Siniša Nikolajević i Brana Cvetković. U toj četi sam zapazio ova tri poletna i hrabra druga. Uvek sam o njima dobro čuo i sada mi je čudno što se na•laze pred štabom. Gledali su u vrhove cipela kao da su hteli pogledom da ih zaustave da ne bi odlutale neznano KUD. Osetio sam da se nešto događa. — Šta ćete vi tu? — pitao sam. — Eto, tako — procedili su kroz zube. Ušao sam u štab, gde sam zatekao komesara Čedu MinDerovića i zamenika Vanjku Vondračeka. Na moje pitanje, °bjasnili su mi da su ova trojica osumnjičeni zbog dezerterstva jednog druga. Nisam mogao da verujem u to. Izneo sam sve što znam o njima. Lako i brzo smo dokazali njihovu odanost i ispravnost. Zauzeli su svoja mesta među drugovima, Bili su oduševljeni našim drugarskim poverenjem u njih. Sutradan su se opet priključili žetvi. Njihove kose su prosto letele, niko im nije mogao stati u red. Morali smo i ovrći žito, a nije bilo dreša. Doznali smo da vršalicu ima seljak u susednom selu. Odmah je krenula grupa k njemu, da ga zamoli za poslugu. Sa njima je išao i stari Sava Pjeskonjić, iz Belanovice. On je u Srbiji imao svoju vršalicu i bio poznat u okolini kao odličan domaćin. Seljak je pristao da im da vršalicu, ali nije imao kaiš. Sava je dodao, znalački zagledajući u mašinu: — Uzmimo je. Snaćićemo se. Kad su se vratili, njih trojica iz Železnika počeli su da se sašaptavaju, a zatim se jedan od njih digao i sigurnim glasom dao je predlog: — Mi mislimo — imamo opasače. Moći će da zamene... Da ih ukopčamo jedan za drugi. Svi su zaćutali, najpre iznenađeni, zatim nepoverljivi. Neko je dodao, kao da pita sebe: — Hoće li izdržati? — Da probamo. Sa šezdeset opasača boraca Beogradskog bataljona mašina je pokrenula dreš. Bilo je to čitavo slavlje. Čiča Janko se radovao kao dete. Skupa sa nama. Svaki je zauzeo svoje meeto, kao da smo u borbi. Pleva je počela da leti oko nas. Čika Sava je toga puta bio komandant. Izdavao je naređenja povišenim, nekako zvaničnim glasom. Oko Save su stalno bili njih trojica, najvredniji i najstručniji saradnici. Kape i odela bili su im obavijeni plevom i prašinom. Samo su im svetlucale oči, nekako iskričavo, pune radosti ... Ubrzo se pročulo u narodu da je osposobljena mašina za vršaj. Najpre su dolazili da vide, a onda su nam se priključili. Ovršeno je žito za vojsku, pa je zatim započeo vršaj za seljake. Tako se završio naš boravak u Šćitu. Bilo je prijatno gledati te mladiće kako sa još većim žarom izgaraju u borbi. Zbližili smo se toliko da pojedinosti, i one najintimnije prirode, nismo krili jedan od drugog. Kalili su se i izrastali u snažne ličnosti. Skoj i Partija su ih zapazili, pomagali i primili ih u svoje redove. Prolazili su dani i meseci. Nićiforović je desetar, vodnik, pa komandir 2. čete. Čuda je etvarala i ta četa, a naročito na Sutjesci k Zelengori. Štitila je prolaz ostalima. Nićiforović je uvek sa bombašima, kraj mitraljeza. Hteo je da se istakne, da pokaže vrednost. Štitio je mlađe, učio ih i savetovao. Zadatak je uspešno obavljao. Od Kalinovika prema Foči se prostire kamenit put. Nemačka kolona nastupa i bataljon dospeva u tešku situaciju. Na položaju su borci 2. čete sa Nićiforovićem na čelu, čvrsto pribijeni u zaklone. Vetrić je doneo buku motora. Uporno je rovalo po vazduhu, nagoneći čoveka da razmišlja o nečemu teškom i nemogućnom. Gdegde blesne deo tenka. Borci čekaju. Vazduh jeca od buke. Pri prvom sretanju vojnika sa tenkom, kosa ee sama diže. Ali to je samo privremeno osećanje. Docnije čovek, baš zbog osećanja da je slabiji, poetaje ludo smeo i kreće na to brdo gvožđa sa onim što mu se nađe pri ruci. I tenkovi su drsko nastupali. Počela je paljba u njihove otvore. Meci su tužno pištali odbijajući se od oklopa. Tenkovi su prosto začuđeno zastali, a onda zasuli položaje iz svih oruđa. Stvoren je pakao. Borci su poskakivali uvis od udara teških topovskih zrna. Mitraljezi su štektali dugo i dosadno. I onda, kao nešto nestvarno, poleteli su borci iz zaklona. Vrilo je. Miljevinu je pokrila tama. Bačene su prve boce na tenk. Buknuo je plamen, sa jedne, druge, treće strane. I tenk se zatresao. Bolno i očajno. Hteo se otresti neželjenog gosta koji se upijao kroz sve mogućne otvore. Tenk se trzao, rovao i škripao. Okolo svuda dim i plamen. Mitraljezi. Borci padaju. Nema sunca. — Ura. — razleže se prostranstvom — tenkovi odetupaju. Spremalo se nevreme. Polako se okuplja 2. četa. Puno je drugova ostalo na položaju. Sumorna čela i sa nekoliko rupa na šinjelu stajao je Nićiforović pred četom. Pogledom je lutao po bojištu, opraštajući se sa palim drugovima. Tenk se pušio. Suton i umor. Nalazimo se u neposrednoj blizini železničke stanice Renovica. Bataljon se skupio u jednoj udolici i priprema se za prelazak preko pruge. Nemci su osetili naše prisustvo i blindirani voz patrolira. Sačekujemo trenutak za prebacivanje. Nićiforovićeva četa obezbeđuje prolaz. Na blagom uzvišenju osmatraju komandir Milovan Nićiforović i komesar Milosav Bojić. Oklopni voz je naišao. Borci pucaju iz zasede. Komanda da se odlazi u zaklon. Drugi rafal, i komandir je pao na proplanku. Priskočio mu je Bojić i zastao skrušeno. Sa sredine komandirovog čela zrakaeto su tekli potočići krvi. Bledilo je zagospodarilo licem. Modri kolutovi su uokvirivali oči. Pogled, uprt negde u prostranu visinu, govorio je o nečemu što nije dovršeno. Posmatrali smo mrtvog komandira i tužne oči uvek nasmejanog komesara. Teški rastanak drugova i saradnika. Bojić mahinalno pozva bolničarku Milu. Ali zavoj je bio suvišan. Nekoliko njenih suza pomešaše se s krvlju i potekoše lagano niz vrat. Bilo je sve nestvarno. Prosto nismo verovali da je mrtav. Na utrini, podalje od rečice, porasla je sveža humka sa petokrakom, na brzinu istesanom. Ostao je Milovan Nićiforović da sa hukom reke čuva drugovima prolaz. Bilo nam je teže, jer je mladi komandir toga dana bio jedina žrtva. — Ama, ljudi, kao da je hteo da pogine — šaputao je jedan borac iz čete. Setih se dolaska njegove majke u Veliki Borak, kada je sva uplakana molila sina da se vrati kući. Teško su odzvanjale sopstvene reči. Ne, neće poginuti, vratiće se živ i zdrav kući. Osetio sam grč u grlu kada sam saznao da ga njegova mala ćerkica neće više nikada zagrliti sa rečima "tata, mili". Probija se 1. proleterska, zadaje i prima udarce. Stižu proleteri i tamo gde se fašisti ne nadaju. Bijemo. Rušimo. Odstupamo. Zauzimamo. Zvornik smo opkolili sa leve obale Drine. Sa svih strana pucamo. Ustaše se izbezumljeno deru i sumanuto pucaju. Radoje Prvulović uspešno nastupa sa vodom. Već je zašao iza bunkera. Baca bombe, Kao da im priča bajku, tako se borci okupljaju oko Radoja. Prosto traže zaštitu i uputstvo iza njegovih širokih ramena. Stajao je kao od kamena isklesan. Bio se namerio na novo mitraljesko gnezdo. Onda je ležao u zaklonu. I baš kada je hteo da skoči napred, metak ga je pogodio. Izvukli smo ga na stranu. Čelo mu je orosio ledeni znoj. Gledao nas je upitno. Nismo mogli ni reči da izuetimo. Rana kroz mošnice. Žmarci su mi prošli uz kičmu. — Ne brini se, Radoje nije opasno, vratićemo se u Srbiju, u Posavinu. Opet ćeš nositi mleko u Beograd i biti srećan. — Neću više orati, sejati, žeti, na vašar ići, ni mleko nositi . .. Šta ja to govorim, ja hoću da dočekam slavu, slobodu ... Umro je na putu za bolnicu. Još jedna eveža humka iz Železnika. Komandirova i vodnikova smrt me je još više zbližila sa Miloradom Ćirićem. Potpuno se bejaše oporavio od rane zadobivene na Duvnu avgusta 1942. godine. Mislio sam da će ga ta rana kroz grudi zauvek izbaciti iz stroja, ali je on junački izdržao bolove i ponovo je došao među nas. Postao je ozbiljniji i odlučniji. Išao je iz borbe u borbu. Njegov minobacač je čuda stvarao. Imio je sigurno oko. Prosto je mlatio neprijatelja. Dugo su neprijateljevi vojnici pamtili tragediju svoje haubičke baterije na Konjicu. Rovala je po našim položajima. Pucali su i na pojedince. Osećali su se kod svoje kuće. Jedno veče Ćirić namesti minobacač. Dugo je zagledao u sprave bacača i u pravcu Talijana. Bio je malo uzbuđen. Činilo mu se da obavlja neki svakodnevni posao, zaista čudan. Ubijanje. Ali ubijanje u samoodbrani — nije zločin, već preka potreba. Pisnu prva mina. Mali podbačaj. Druga... Posred baterije. Pala je komanda. Ceo vod. Raspali! Posle deset minuta fašistički vojnici su ležali zauvek rastureni oko svoje baterije. A onog dana kada se jedan veliki događaj završio, Ćirić je krenuo u svoje rodno mesto sa činom kapetana, da priča o drugovima, borcima iz Železnika, poginulim mladićima, o njihovim humkama. Vratio se da pomogne posleratnoj izgradnji. Umro je i on, pre nekoliko godina. Posledice rana su završile priču o tri hrabra borca, o tri mladića iz sela Železnika, čije porodice i seljani čuvaju dragu uspomenu na njih i njihovo selo. Dobrivoje CEKIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument