| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
U Bosanskom Petrovcu, u koji smo došli posle borbi oko Bosanskog Grahova, zadržali smo se deset dana, od 6. do 16. novembra 1942. godine. Ovo vreme bi bilo isuviše dugo za bavljenje u malom, tek oslobođenom siromašnom mestu da nije bilo ispunjeno značajnim događajima, izmenama i novostima. Pre svega, formirana je 1. proleterska divizija. Sedmog novembra je drug Tito izvršio smotru, predao zastavu našoj brigadi i tom prilikom održao govor. Kako smo bili radosni i srećni na toj svečanosti! Baš tih dana se navršila godina od kako smo morali odstupiti iz Srbije, kada su se i borci Posavskog odreda koji sada čine b. beogradski bataljon 1. proleterske brigade teška srca udaljavali od Beograda i Posavine, od svojih kuća i porodica i ispunjeni strepnjama odlazili u nepoznate i daleke krajeve. A evo sada samo godinu dana kasnije formiramo 1. proletersku diviziju. Na ovoj svečanosti svi smo videli i osetili snagu našeg pokreta, porast naše vojske, videli smo naše pobede, oslobođene gradove, oslobođenu teritoriju, videli smo sigurnu perspektivu naše borbe. Pa i sama svečanost, svojom atmosferom, deluje na nas blagotvorno, osvežavajući, kao praznik radosti, to više što smo do tada imali malo svečanosti, malo ovakvih praznika. Posavci, glavnina u bataljonu, raduju se i ponose time što je Koča, bivši komandant njihovog odreda, postao komandant divizije. U bataljonu su učinjene mnoge izmene: komandant bataljona Miladin Ivanović i politički komesar Čeda Minderović otišli su na nove dužnosti, pa je popunjavanje ovih i drugih upražnjenih mesta izazvalo čitav niz po meranja u komandama četa, vodovima i desetinama. Sada je komandant bataljona Siniša Nikolajević, zamenik komandanta Ljuba Ilić Španac, ja sam postao politički komesar, a zamenik političkog komesara, Dušan Šijan, bio je na toj dužnosti tek nekoliko meseci. Pošto smo svi bili iz našeg bataljona, iz četa, to su na naša mesta došli novi ljudi. Trebalo je zbog toga da svi „primamo" i „predajemo" dužnosti. Ta primopredaja je bila uvek jednostavna i prosta stvar kod nas. Ali u ovim uslovima mirovanja u Petrovcu, mi koji smo stupili na novu dužnost, ispunjeni poletom, ambicijama i željom da sve bude još bolje, komplikovali smo malo tu jednostavnu primopredaju* pa je ona zahvatila sve i unela mnogo živosti u bataljon. Držali smo sastanke, savetovanja, predavanja po „političkoj" i po „vojnoj" liniji. Pregledano je oružje, municija, oprema. Ova zaposlenost je skraćivala slobodno vreme i dokolicu, ali je stvarala uzbudljivu atmosferu priprema za nešto krupno i novo. Iz govora druga Tita, koji smo s najvećom pažnjom slušali i posle ga dugo prepričavali, komentarisali i tumačili, najviše su nas privukle reči o Srbiji i našem povratku u Srbiju. Sam govor druga Tita, formiranje divizije, a zatim i razne „komordžijske vesti" izdašno su poslužili kao povod za beskrajne razgovore među borcima o već uobičajenim i tako dragim temama: kuda ćemo sada krenuti, koji ćemo grad osloboditi, kada ćemo u Srbiju i slično. Prave
se i raspredaju razne „strategijske kombinacije" na svetskim i našim
frontovima. „Komordžijske vesti" su javljale da će divizija uskoro da
krene „na istok". Ovo „na istok" je za svakog značilo — u
Srbiju - a Srbija se nije spominjala radi konspiracije. Takve vesti, iako
ismejavane i pogrdno nazivane „komordžijske", nisu bile bez uticaja i
uvek su, tobože, bez interesovanja i uz ismejavanje, rado slušane, jer je
iskustvo potvrdilo da te vesti uvek sadrže ponešto istine. Tako se o ovom
pokretu „na istok" naširoko raspravljalo. —
Da li ćemo uz put do Srbije napadati i oslobađati gradove? —
Sad je zimsko doba, pa ima malo izgleda da ćemo ići u Srbiju dok se ne otopi
sneg. —
Šta nam smeta sneg? Još je bolje ići u zimu, jer onda nemački tenkovi ne
mogu za nama. —
Vrhovni štab neće dopustiti da uz put oslobađamo gradove, treba sa što manje
gubitaka doći u Srbiju, da tamo bijemo Nemce i četnike, a bosanske gradove će
osloboditi Krajišnici. — Da li ćemo u Srbiju ići preko Drine ili opet preko Lima i Uvca? Ne bih voleo da opet po hladnoći gazim Lim, kao prošle zime. Ovakvi i slični razgovori vodili su se tih dana u bataljonu „na svim nivoima" — među borcima, u komandama četa, pa i u štabu bataljona. Razlika je bila samo u tome što su neki više, a neki manje bili naivni u procenjivanju vremena, načiia, uslova odlaska u Srbiju, u nagađanju o dočeku u Srbiji, o držanju naroda prema nama, otporu neprijatelja i slično, a svima je bila zajednička želja da se što pre tamo ide. Srbija i povratak u nju bili su stalne i vrlo drage teme razgovora u bataljonu. Sve je služilo kao povod za priče o Srbiji: za vreme teškoća, napora i gladi, o Srbiji se govorilo kao o izgubljenom raju. Tada bi se oživljavale skoro idilične slike iz prvih partizanskih dana u Srbiji. Pričale bi se samo najlepše uspomene o tome kako je narod po selima radosno i oduševljeno dočekivao partizane, donosio obilatu hranu, kako se lepo i veselo logorovalo po šumama i selima Posavine itd. Kada smo, pak, pobeđivali, oslobađali gradove, dobro se hranili, vozili autobusima i vozovima, onda je i to bio povod da, ispunjeni osećanjem snage, govorršo o povratku u Srbiju. Borci, većinom seljaci iz Posavine i okoline Beograda, upoređivali bi sela, kuće, njive, useve, stoku i sve ostalo u Bosni sa odgovarajućim stvarima u Srbiji. Razume se da je to upoređivanje najčešće bilo u korist njihovog sela i kraja. Dok smo se odmarali u Petrovcu, oni koji imaju dobro pamćenje obično bi započinjali ovakve razgovore: — Sećaš li se da smo na današnji dan prelazili preko Rudnika, ili gazili Moravu, ili gladovali u onom selu na Zlatiboru? ... Ovakvi
razgovori su, obično izazivali tugu i žalost zbog napuštanja svoga kraja.
Podse%ali su da je prošla već godina dana kako su napustili svoja sela i
porodice. Potpuna neizvesnost i strepnje u pogledu sudbina rodbine i prijatelja
još su više pojačavale tmurno raspoloženje. Popaljene kuće i sela u Bosni, narod u zbegovina i kolibama — podsećali su i ispunjavali borce zebnjom da su, možda, i njihova sela popaljena, da su, možda, i njihovi najbliži pobijeni ili se spasavaju u ovakvim zbegovima. Sve je to izazivalo i jačalo težnju za odlazak u Srbiju. Jednogodišnja razdvojenost od rodnog kraja dovoljna je da izazove snažnu nostalgiju. Te sentimentalne priče i maštanja o Srbiji mogle bi onoga ko bi ih slušao sa strane navesti na pogrešan zaključak da one, možda, negativno utiču na borbeni moral boraca, da mogu izazvati kod pojedinaca nastojanje da se klone oštrih borbi da bi se sačuvali i doživeli taj toliko željeni povratak. Međutim u držanju boraca nije s mogla naći potvrda takvog, naizgled logičnog, zaključka. Naprotiv, što su izgledi za povratak u Srbiju bili veći i prespektive bliskije, to su i borci bili smeliji i neustrašljiviji. Pored veće prekaljenosti u borbama, političke svesti, dublje mržnje prema neprijatelju, sve jače želje za što bržom pobedom, mislim da su na ovakvo „nelogično" ponašanje boraca uticali još neki momenti. To su, pre svega, borbene tradicije naroda iz koga su izrasli i njihov lični ponos. Iako je svaki žarko želeo da se vrati u Srbiju, da ponovo vidi svoj kraj i svoju rodbinu i prijatelje, svaki je isto tako želeo da se vrati kao dobar borac, kao ratnik bez senki i mrlja na svom ratničkom držanju. Često sam zapazio da pojedinci misle o tome, da zamišljaju sebe među svojim rođacima i poznanicima u ulozi ratnika koji priča svoje uspomene. Jednom se jedan drug, dobar borac, koji nije član Partije, obratio zameniku komesara čete i tražio da bude primljen u Partiju, objašnjavajući svoj zahtev, uglavnom, sledećim: eto, vratićemo se uskoro u Srbiju, a ja još nisam postao član Partije, pa šta će mi na to reći moji seljaci! Drugom jednom prilikom vodio se u grupi boraca razgovor o ustašama, pa je jedan drug, tvrdeći da je kod ustaša moral znatno opao, u prilog ove tvrdnje naveo slučaj koji se desio našem puškomitraljescu Žoji Tabakoviću, iz Velike Moštanice. Žoja je bio vrlo hrabar borac, inače tih i povučen mladić. Bio je nepismen, a uporno je izbegavao da se opismeni i pored svih naših nastojanja. Jednom mi je rekao da je zbog učitelja napustio osnovnu školu već u prvom razredu i da nikako ne može naučiti da piše. Tom našem Žoji desio se ovakav slučaj u borbi sa ustašama na brdu Klenku kod Posušja 16. avgusta 1942, gde smo do nogu potukli jednu njihovu bojnu. U jurišu našeg bataljona ustaše su bile razbijene i u njihovom progonjenju, niz padine Klenka, Žoja se odjednom nađe sam pred grupom od pet ustaša. On uperi puškomitraljez i povuče okidač, ali puškomitraljez je bio prazan. Ustaše su stajale unezverene ne preduzimajući baš ništa. Žoja pribrano izvadi iz džepa šaržer od pet metaka, stavi ga u okvir puškomitraljeza i pojedinačnim okidanjem ubi svu petoricu. Ovo je bio zaista neverovatan, ali istinit događaj, koji se može objasniti samo potpunom zbunjenošću ustaša. Kad je ovaj drug završio tu priču, dokazujući time kukavičluk ustaša, progovori ćutljivi Žoja: — To je cela istina, ali mi niko u Moštanici ne bi to verovao. Na ove Žojine reči bio sam u početku iznenađen što o svom podvigu razmišlja i sudi sudom njegovih seljaka i rođaka u Moštanici. Sigurno je bio zadovoljan i ponosan i pred svojim drugovima i pred starešinama zbog ovog podviga. I doista se mogao time ponositi pred celom našom vojskom, ali, eto, on je pomenuo svoju Moštanicu. Kod svih bi dobio priznanje za svoj podvig, ali je njemu očevidno bilo stalo i do priznanja seljaka u Moštanici. Ovaj slučaj me naveo da razmišljam i o tome koliko u ovoj borbi sve nas, pored političke svesti, mržnje prema fašizmu i drugih okolnosti, pokreću i podstiču na junaštva — naše Moštanice. Šesnaestog novembra smo krenuli iz Bosanskog Petrovca u pravcu Ključa. Dvostruko smo se radovali. Prvo, što smo uopšte krenuli iz Petrovca, gde nam je već bilo dosadilo mirovanje, a drugo, što krećemo „na istok", prema „komordžijskim vestima" — u Srbiju. Posle dugog marša, koji je otežavalo kretanje po tvrdom drumu Petrovac— Ključ, stigli smo noću u Bravsko, selo iznad Ključa. Toliko rastojanje bismo mnogo lakše prevalili po brdima i šumama nego po tvrdom, nabijenom drumu, jer naša obuća, većinom od presne kože, nije pružala nikakvu zaštitu od neravnina i tvrdoće puta. Pošto je gotovo celo selo bilo popaljeno, zanoćili smo u proređenoj šumi kraj druma. Kako se komora kretala s nama, pa nije mogla da spremi hranu, to smo se morali pomiriti s tim da idemo na spavanje bez večere; kao uteha je došla vest da ćemo za doručak imati pasulj s goveđim mesom. Naložene su velike vatre, na svaku desetinu po jedna, pa pošto je bilo hladno, nastalo je već poznato mučenje u snu: dok se ona strana tela koja je do vatre dobro greje, druga se ukočila od hladnoće. Onaj koji spava oseća hladnoću, pa se u snu sve više primiče, dok ga blizina vatre ne opeče; tada se probudi, okrene na drugu stranu, i opet sve iznova. To se ponavljalo svaka četvrt ili pola sata. Kad smo ujutro ustali i kad je trebalo da primimo taj tako željeni doručak, on je umesto okrepljenja i zadovoljstva doneo i izazvao žestoku ljutnju na račun „radnog voda", kako smo zvali komoru, intendante i kuvare. Prilično boraca našlo je u porcijama s pasuljem i mesom i poneku skuvanu žabu. Brzo se našlo objašnjenje za to: ovo je bio bezvodan kraj, pa su kuvari uzeli vodu za kuvanje iz jedne bare. Tako su po mraku zajedno s vodom ubacili u kazane i žabe. Samo neki drugovi su jeli kao da se ništa nije desilo. Oni su doručkovali tešeći se da u njihovoj porciji nije bilo žaba, trudeći se da bar ne misle na to, ali ostali prosto nisu mogli da jedu. Primer Talijana, koji, navodno, jedu žabe kao poslasticu, nije pomogao. Bilo je tada i oštrih i grubih psovki na račun kuvara. To je bio revolt onih „koji se bore" protiv „zabušanata iz pozadine", „komordžijskih lenština", koje treba poslati u prve borbene redove, u bombaše, na bunkere ili - streljanje! Ni štab bataljona nije pošteđen kritike što trpi i dopušta tako nesavestan odnos kuvara prema zadacima. Sve se ipak svršilo na grdnjama kuvara i gladovanju nas koji nismo jeli. Pošto to nije bilo ni za jedne ni za druge ništa novo, lako se i podnelo. Posle završenog doručka smo krenuli. Prošli smo kroz Ključ, spaljenu i napuštenu varošicu u dolini reke Sane. Ostala je čitava samo jedna kuća, u kojoj je bila smeštena komanda mesta. Već nekoliko puta smo bili u Ključu. Zadnji put ga je oslobodila naša brigada. I uvek je drveće šljiva puno roda oko spaljenih kuća ostavljalo na nas mučan utisak napuštenosti. I sada smo, u drugoj polovini novembra, našli neobrana stabla puna slatkih, prezrelih šljiva. Od Ključa, preko Kočićevog Zmijanja, gde smo očekivali otpor četnika, koji je izostao pošto su oni blagovremeno pobegli, došli smo u rejon Sitnige, raskrsnice puteva za Ključ, Banja Luku, Mrkonjić-Grad. Prva borbena akcija naše divizije, od kako je formirana, bila je napad na Sitnicu. Naša brigada, 1. proleterska, napadala je na samo mesto, dok su druge obezbeđivale pravce prema Banjoj Luci i drugim mestima. Ovo je bio i prvi veći borbeni zadatak za nas, nove rukovodioce bataljona i neke komandire i komesare četa. Napad je izvršen u 22 časa 19. novembra. Naš bataljon je iznenadio i brzo likvidirao na svom sektoru nekoliko utvrđenih bunkera s domobranskom posadom. Najveći broj domobrana je zarobljen. Zarobljenike smo ostavili pod stražom, a mi smo produžili ka kućama sela Sitnice. Od šume u kojoj su se nalazili zauzeti bunkeri do sela naišli smo na veću grupu domobrana upućenih kao pomoć posadi u bunkerima. Misleći da smo mi njihovi koji beže iz bunkera, vikali su nam: „Ne bežite! Evo, dolazimo!" A kad su uvideli svoju zabludu, bilo je već kasno. Opkoljeni, iznenađeni i zbunjeni, odmah su se predali. Došli
smo do sela i uputili se u streljačkom stroju duž glavne ulice, u stvari
druma, zahvatajući kuće i dvorišta. Ispred nas je, negde sa sredine sela,
neprijatelj davao otpor iz nekog uporišta; bio je, zapravo, u spaljenoj džamiji,
pa smo se uputili u tom pravcu. Dok smo tako oprezno nastupali, jedan naš borac
iz dvorišta pored puta viknu: —
Evo topa! Nekolicina
nas se uputi k njemu. Tu se nađe i jedan drug koji se glasno obrati onome u
dvorištu: —
Ne diraj ga, ja sam radio u vojnotehničkom zavodu, pa znam da rukujem topom. Kad
smo došli u dvorište, „stručnjak" iz vojnotehničkog zavoda je već
zagledao „top" i govorio: —
Ne vredi, odneli su mu zatvarač. Skupi
se još nekoliko boraca, koji počeše zagledati i pipati „top", pa onda
neki sumnjičavo primeti da to i ne liči na top, već na poljsku kuhinju. I
zaista, bio je to pokretan poljski kazan za kuvanje! Poduži dimnjak je bio položen,
pa je ličio na cev od topa, a otvorena vrata od ložišta učinila su se našem
„stručnjaku" kao prazno ležište zatvarača. —
Gde si, bre, artiljerče, gde si Kragujevčaninu? — počeše ostali da zovu i
da se tako sprdaju sa „stručnjakom", koji se, sav zbunjen, brzo izgubi. U sredini sela, u zidine spaljene džamije povuklo se nešto Nemaca, domobrana i četnika, dajući odatle žestok otpor. Pošto su svi okolni položaji i bunkeri neprijatelja bili zauzeti, to se gotovo cela brigada koncentrisala oko ovog uporišta. U zamahu borbe, poneti lakim uspehom, likvidacijom okolnih utvrđenja, zarobljavanjem velikog broja vojnika, pa i pod uticajem okolnosti da je većina komandnog kadra bila nova i htela da učvrsti svoj ugled kod boraca, prilazilo se suviše blizu džamije, pa su nepotrebno pretrpljeni i teški gubici. Iz našeg bataljona je poginulo sedam drugova kod džamije, koju smo inače brzo i lako likvidirali čim smo upotrebili bacače. Mine iz bacača su padale u samu džamiju, koja nije imala krova, i pobile sve koji su se nalazili unutra, sem jednog deteta koje je, čudom, ostalo potpuno nepovređeno. U džamiju se, naime, bila eklonila i žena četničkog vojvode Drenovića, sa šestogodišnjim detetom, koje je držala u naručju. Kad su prestali da daju otpor, ušli smo u džamiju i zatekli u životu samo ovo dete, koje je sutradan predato seljacima. Među poginulim drugovima iz našeg bataljona bila je i cela komanda Treće čete. Gubitak ovih, svima dragih drugova, izazvao je veliku žalost i pomračio radost ove velike pobede. Naš bataljon je sutradan dobio sasvim neželjen zadatak — da organizuje evakuaciju ratnog plena iz Sitnice. Nismo se tome ni malo radovali, jer umesto da se posle teške borbe, nespavanja i napora odmaramo, trebalo je sakupiti, srediti i klasificirati plen: oružje, municiju, opremu, hranu i drugo. Trebalo je naći i mobilisati seljake i konje, osigurati smeštaj plena, paziti da seljaci ne raznesu oružje, municiju i drugo što je bilo potrebno vojsci. Pri ovakvim zadacima jedinica se rasturi, jer deluje u patrolama i malim odeljenjima, a treba obezbediti brzo prikupljanje jedinice u slučaju iznenadnog pokreta ili napada. I doista nam se desilo najgore od onoga čega smo se pribojavali. Oko podne su iz Banja Luke iznenada prodrli tenkovi do Sitnice i otvorili vatru. Bili smo u najvećoj gužvi: gomile plena, komora, seljaci, konji i odjednom — mitraljeski rafali i brza topovska paljba iz tenkova. Tako se gužva udesetostručila; nastala je panika, svako je bežao na svoju stranu — komordžije, seljaci, konji. Od sela do šume blaga padina pokrivena snegom odjednom se prekrila masom ljudi i stoke i postala meta neprijateljevih mitraljeza. U toj situaciji zamenik komandanta našeg bataljona, Ljuba Ilić Španac, išao je od šume ka selu i zatekao se na čistini. Jedna granata iz tenka ga pogodi i teško rani. Tu je poginulo i bilo ranjeno i nekoliko seljaka iz okolnih sela koji su radili na evakuaciji plena. Tenkovi su se brzo povukli ka Banjoj Luci, jer sa njima nije bilo vojske. Tada smo se ponovo vratili u selo i s još većim mukama izvukli plen, ali smo na Sitnici ostavili osam naših dragih drugova. Zato su uspomene na ovu veliku i sjajnu pobedu, u kojoj su, takođe, bile osvedočene izvanredne borbene vrednosti naše 1. proleterske brigade, za nas pretežno tužne i gorke, jer su vezane za imena palih drugova: Miodraga Blagojevića Bate, Marka Čiče, Ljube Ilića Španca, Miše Mihajlovića, Miše Sterka, Jose Čvrljka, Bate Karića i drugih. Vojin LUKIĆ
|