| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
- Gledajući s političke strane našu dramu 1948. da li bi se moglo reći da je tada bila postavljena osnova jugoslovenske nesvrstanosti? Jeste, to se, možemo reći, poklopilo. Sazdana je čvrsta osnova ali se takođe mora reći da je, na žalost, već sredinom pedesetih godina, počelo i veće ili manje odstupanje od te osnove. Dolazilo je do kolebanja, pa i ustupaka sovjetskoj politici u ime ideološke solidarnosti. — Kada ste i kako počeli na to odstupanje reagovati? Za sebe mogu reći da sam nesvrstavanje oduvek shvatao kao doslednu odbranu nezavisnosti što će kasnije biti podvrgnuto sumnji pa i osuđeno kao »sipovska linija« koja ne ide ukorak s partijskom. Mislim da je ta tendencija dobila podsticaj posle moskovskog sporazuma Tita i Hruščova (prilikom usvajanja Moskovske deklaracije, 1956) o obnavljanju partijskih veza čemu nisam mogao da se suprotstavim. Taj dogovor predstavljao je, po mom uverenju, odstupanje od dobrih načela prethodne, Beogradske deklaracije iz 1955. godine. Uostalom, ja sam se zalagao da i u našim zvaničnim dokumentima bude prihvaćen termin »nesvrstavanje« umesto tada praktikovanih, za mene nedovoljno adekvatnih, relativno pasivnih izraza kao što su »vanblokovska politika« ili »nevezanost« i »neangažovanost«. Smatrao sam da termin nesvrstanost tačno izražava ono što želimo da postignemo, dakle suštinu te politike jer utvrđuje podjednako nepristajanje na podređivanje bilo kome, Zapadu ili Istoku. - U Vašoj ličnosti, moglo bi se reći, povezuje se ćelo to naše istorijsko razdoblje: iz Generalštaba gde ste, u godinama najveće vojne ugroženosti, obavljali naročito delikatne poslove u odbrani od Staljinovog pritiska posle 1948. direktno ste prešli na čelo jugoslovenske diplomatije. Kako ste doživeli tu promenu dužnosti? Dužnost ministra spoljnih poslova preuzeo sam 1953. od Edvarda Kardelja, odnosno kratkotrajnog obavljanja te dužnosti od strane Veljka Vlahovića. Ne znam tačno gde je i kada o tome donesena odluka ali sam čuo da je moje ime, prilikom razmatranja raznih predloga za novog ministra, prvi spomenuo Ivo Vejvoda. Obraćajući se Marku Ristiću on je, kako sam kasnije saznao, u jednom trenutku rekao: »Šta uopšte razbijamo glavu, kad nam Koča Popović, čovek rođen za ovaj posao, sedi tu preko puta, u Generalštabu?« Kardelj se, kako mi je rečeno, s tim predlogom složio. Mogu reći da sam resor spoljnih poslova preuzeo vrlo odlučno, bez ikakvog kolebanja, iako bih morao priznati da sam, dublje u sebi, imao i izvesnih rezervi. - Prema diplomatiji? Ne, nego u jednom intimnijem razmišljanju o sebi i drugima, posebno kad je reč o funkcijama. Činilo mi se da me pomalo precenjuju. Ne samo u tom trenutku kad su odlučili da mi povere spoljnu politiku, nego uopšte: komandant Prve proleterske, načelnik Generalštaba, ministar. Pitao sam se - da li je to zbilja za mene? Dvoumljenje je, pretpostavljam, nastajalo iz poznavanja sopstvene prirode. Odvajkada sam svemu prilazio pomalo i nadrealistički; znao sam da se nikad neću moći potpuno izmeniti. Kad smo već kod toga, ako me nećete pogrešno razumeti, mogao bih reći da je bit moje posebnosti u tome što ja ništa, u stvari, nisam radio slepo, nekritično, ili bar ne-samo tako. Čak ni u Generalštabu. Obavljao sam, dakako, savesno svaki svoj posao, trudio se da pred ostalim svetom izgledam onako kako priliči mojoj funkciji, ali sam uvek o svemu, pa i o sebi, mislio pomalo i »bezvezno«. Stoga sam i na funkcionerskoj visini zadržavao ponešto od te svoje urođene, intelektualne i lične rezervisanosti, da ne kažem skeptičnosti. - Ko zna, možda je to bilo dobro i za nas a ne samo za Vas... Može biti. - Kako su Vas dočekali u Ministarstvu spoljnih poslova? Vrlo brzo su me prihvatili, nisam imao nikakvih teškoća u prilagođavanju. Nije bilo ozbiljnijih nesporazuma iako su, kako sam čuo, pojedinci, bez zle krvi, u početku pitali: zašto vojnik preuzima ministarstvo spoljnih poslova, zar baš mora prvi oficir da postane prvi diplomata? Ali to se, ako je uopšte bilo ozbiljno, brzo izgubilo. Ostale su samo sitne, više usputne negoli ozbiljne primedbe, poput onih na moje odevanje. Prigovarali su mi, recimo, što na prijemima i u drugim svečanijim prilikama ne nosim štrafta-ste pantalone jer sam se ja, priznajem, držao i oblačio dosta ležerno. Takve prekore nisam shvatao ozbiljno ... - Preuzeli ste rukovođenje našom diplomatijom u vreme kada je raskid sa Staljinom bio shvaćen i kao borba za našu nezavisnost. Da li ste imali punu podršku kad je trebalo sprovoditi takvu strategiju? Imao sam. Prvih nekoliko godina nije bilo nikakvih političkih, koncepcijskih raskoraka. Do kolebanja, pa i važnijih razlika u tumačenju nezavisnosti, odnosno nesvrstanosti kao strateškog, trajnog opredelenja, došlo je kasnije. - Kada? Ne mogu to tačno reći. Već smo spominjali 1956. godinu, odnosno drugu, Moskovsku deklaraciju* kao mogućni početak odstupanja ali ne isključujem ni mogućnost da sam do tog uverenja došao kasnijim, naknadnim razmišljanjima. Siguran sam, međutim, da početkom šezdesetih godina postaje očigledna razlika koja je u političkom vrhu nadležnom da utvrđuje državnu politiku, potom bila pežorativno označena kao »sipovski posebni pravac« u spoljnim odnosima. Govorilo se - to je, kao što i sami .; znate, bila javna tajna - da »pragmatizam« naše diplomatije odstupa od partijske linije. * U drugoj Moskovskoj deklaraciji, usvojenoj tokom Titovog »kraćeg odmora« u Sovjetskom Savezu i potpisanoj 20. juna 1956. godine, pod tačkom 2. se, između ostalog, kaže: »Beogradska deklaracija od 2. juna 1955. godine postavila je zdravu osnovu za odnose između dve socijalističke zemlje i načela objavljena u njoj nalaze sve širu primenu u njihovoj međusobnoj saradnji. Polazeći od gornjih konstatacija i uzimajući u obzir kompletne uslove u kojima se razvijaju savremeni socijalistički pokreti, a u duhu internacionalističkih principa marksizma-lenjinizma (podvukao A. N.), delegacije SKJ i KPSS složile su se da je korisno i neophodno postojeće kontakte između dve partije nastaviti i razvijati radi saradnje u interesu daljeg učvršćenja i napretka naših socijalističkih zemalja, radi saradnje u međunarodnom radničkom pokretu i na mnogobrojnim pitanjima savremenog razvitka socijalizma a isto tako i radi razvitka mirne koegzistencije i saradnje među narodima celog sveta, bez obzira na razlike u njihovim društvenim i političkim sistemima, u interesu učvršćenja mira, slobode i nezavisnosti naroda«. - Da li ste u to vreme bili u prilici da takva sumnjičenja, odnosno pritužbe, direktno čujete? Bio sam. Ako me sećanje dobro služi, baš u to vreme, mislim 1962. godine u CK SKJ je održan sastanak kojim je rukovodio Aleksandar Ranković. Na dnevnom redu je bila naša diplomatska služba a uvodno izlaganje podneo je Dušan Kveder, tadašnji pomoćnik državnog sekretara. Bio sam i ja pozvan mada ne i prethodno konsultovan. - Ni o izlaganju koje je podneo Kveder? Ni o tome. Sve je bilo pripremljeno bez mojeg znanja i učešća, u Centralnom komitetu, pod direktnim rukovodstvom Rankovića. Sastanak je, kako se ispostavilo, bio u stvari organizovan - da bih ja bio stavljen donekle na optuženičku klupu ili bar potisnut. Iz svega što sam tom prilikom mogao da čujem izlazilo je da ja zapostavljam i maltene napuštam nesvrstavanje kako ga vidi i tumači rukovodstvo partije. Pritisak koji je, dok sam bio ministar spoljnih poslova, išao preko Rankovića - što ne mora da znači da je poticao samo od njega - neretko je vršen na vrlo grub način. Doživljavao sam to kao pokušaj da se Sekretarijat za spoljne poslove stavi pod kontrolu Rankovićeve službe. Bio mi je, na primer, nametnut - kao profesionalni partijski sekretar - jedan bivši podoficir. Po funkciji sam bio prisiljen da i s takvim čovekom sarađujem. Nisam imao izbora jer nisam imao mogućnosti da se otarasim takvog partijsko-policijskog kontrolora. - U vreme o kojem govorite, (1962. godine) pada i nezvanični ali naglašeno publikovani jugoslovensko-sovjetski susret na vrhu. Do njega je došlo prilikom boravka J.B.Tita na, kako je zvanično bilo saopšteno, »kraćem odmoru« u Sovjetskom Savezu. S predsednikom su tada, pored ostalih, bili A. Ranković, J. Veselinov, Ivan Krajačić, Ljupčo Arsov, Boris Krajger, Dobrivoje Vidić. Iz izjava datih posle povratka predsednika i njegovih saradnika u zemlju moglo se zaključiti da su tom prilikom vođeni vrlo značajni, iscrpni politički razgovori, kako o međunarodnim tako i o međudržavnim odnosima. Isticano je da su razgovori bili vrlo uspešni i da je konstatovana značajna podudarnost gledišta. Istovremeno, na zatvorenim skupovima, u izjavama pojedinih funkcionera koji su na tom putovanju pratili Tita mogle su se čuti jedva prikrivene kritike naše diplomatije. Tako je, na sastanku beogradskog političkog aktiva, Jovan Veselinov,* naglašavajući povećano razumevanje sa sovjetskim liderima, dosta jetko stavljao do znanja nezadovoljstvo što naša diplomatija ne ide u korak s tom novom klimom u odnosima s Moskvom. Postavljajući retoričko pitanje »A šta, drugovi, za to vreme radi naša diplomatija?« Veselinov je gotovo posprdno zaključio da se ona »bavi kombinatorikom«. Da li je ta, nimalo laskava ocena Vašeg resora bila i Vama saopštena? * Budući da sam u to vreme obavljao dužnost zamenika Glavnog i odgovornog urednika lista »Politika« bio sam pozvan na sastanak političkog aktiva Beograda i tako bio u prilici da lično čujem i pribeležim ocene, odnosno aluzije Veselinova na adresu Kočinog spoljnopolitičkog resora. (A. Nenadović) Ne direktno. Ali mi je na druge načine stavljano do znanja da partijski vrh nije baš zadovoljan spoljnopolitičkom operativom iz čega se da zaključiti da Veselinov nije bio usamljen u osudi naše diplomatske službe za koju sam ja bio odgovoran. Jednom prilikom je, uostalom, i Tito, ne apostrofirajući mene lično, prekorno upotrebio isti izraz rekavši »dosta kombinatorike« na šta sam ja odgovorio da ne vidim kako bi se mogla uopšte voditi spoljna politika bez »kombinatorike«. - Da li Vam je bilo poznato da je rukovodstvo SKJ, posle rasprave o rezultatima »kraćeg odmora« naših lidera u SSSR usvojilo i zaključke upućene partijskim forumima širom zemlje u kojima se kao jedan od zadataka postavlja »isterivanje antisovjetizma iz glava naših kadrova«?* * Dokument o kome je reč čitao sam, zajedno s tadašnjim direktorom i glavnim urednikom »Politike« Danilom Purićem, u CK SK Srbije. Stavio ga nam je na uvid, očigledno po službenoj dužnosti, Dragoslav-Draža Marković, tada član Sekretarijata CK SKS. (A. Nenadović)Ne sećam se tih zaključaka ali pretpostavljam da je pomenuti sastanak kod Rankovića na kome je stavljen pod sumnju sipovski, odnosno moj odnos prema nesvrstavanju, bio zamišljen kao praktično sprovođenje zaključaka o »isterivanju antisovjetizma«. Ja sam, uostalom, i bez toga imao tada razloga za sumnju da jačanje partijskih veza sa Sovjetima dovodi u pitanje istinsku nesvrstanost naše politike.* * Uoči dolaska jugoslovenskog predsednika u Moskvu, naš ambasador u Sovjetskom Savezu Veljko Mićunović zapisuje u svom dnevniku značajno upozorenje: »Poboljšanje naših odnosa sa SSSR-om bilo bi jako degradirano na našu štetu ako bi to imalo za posledicu pogoršanje odnosa sa Zapadom i SAD. Za Jugoslaviju su od bitnog i trajnog značaja dobri odnosi sa obje strane a ne poboljšavanje odnosa s jednom stranom na račun kvarenja odnosa s drugom. U tom slučaju naša zemlja bi ličila na čovjeka koji pokušava da se prikaže stabilnim stojeći samo na jednoj nozi. Država koja se u današnjem svijetu nalazi u sličnom položaju teško da može govoriti o svojoj stabilnosti«. I dalje, na istom mestu, istim povodom: »Sovjetsko rukovodstvo se sada priprema da učini sve što može da Jugoslaviju, kao samostalni socijalistički faktor u Evropi i svijetu, potisne kad već ne može da ga ukloni. Rusi i ne pomišljaju na to da opet posluže, kao što je to ispalo prošle godine, daljoj afirmaciji Jugoslavije, kao nezavisne socijalističke države. Svako sovjetsko učešće u daljoj afirmaciji nezavisne Jugoslavije u dosadašnjem pravcu samo bi povećavalo teškoće Rusa u njihovim odnosima prema drugim socijalističkim zemljama, posebno u Evropi. Potvrđivati ravnopravnost i nezavisnost Jugoslavije i na ideološkom polju, a istovremeno nastaviti s odricanjem iste te ravnopravnosti i nezavisnosti zemljama lagera, to dvoje teško može da ide zajedno i da kao politika potraje duže vremena«. (V. Mićunović, Moskovske godine 1956/1958, Zagreb, Sveučilišna naklada Liber, 1977) Setite se, najzad, prve, beogradske konferencije nesvrstanih zemalja koja takođe pada u to razdoblje (septembar 1961). Moskva je tada, kao što znate, izvršila nuklearnu eksploziju upravo na dan otvaranja beogradskog skupa. Bio je to brutalan izazov istinskom nesvrstavanju a mi smo, u govoru J. B. Tita, umesto osude za koju se zalagala većina učesnika, tražili »razumevanje« odnosno političko pomilovanje provokativne odluke sovjetske vlade. - Time smo izazivali opravdano podozrenje da naše nesvrstavanje nema čvrste oslonce. Mogli smo to i očekivati: u jednoj bitnoj stvari - odnos prema nuklearnom oružju i velesilskom zastrašivanju - poneli smo se kao da smo svrstani, na istočnoj strani. Jer, ne možete osuđivati nuklearne probe na Zapadu a tražiti »razumevanje« kad se to isto radi na Istoku. To je bilo i moje mišljenje. Na žalost, bio sam nemoćan. Za odluku da se ne osudi sovjetska eksplozija na dan otvaranja osnivačkog skupa nesvrstanih zemalja nisam uopšte ni znao; to je naknadno, bez konsultovanja s Državnim sekretarijatom za spoljne poslove, uneseno u Titov govor. Meni je, kao šefu diplomatije, bilo ostalo da pokušam da gasim politički požar koji se odmah razbuktao. Bio sam prinuđen da se neuverljivo suprotstavljam žustrim protestima zapadnih predstavnika, posebno tadašnjeg ambasadora Sjedinjenih Država, Džordža Kenana, čoveka koji se, uzgred rečeno, veoma zalagao za poboljšanje jugoslovensko-američkih odnosa. Kolebanja i odstupanja od istinske nesvrstanosti, poput ovog u vreme beogradske konferencije, u jesen 1961. godine, učvršćivala su me u uverenju da se skupo plaćeno otrežnjenje iz 1948. zanemaruje. Obnova »partijske linije« sa političkim vrhom Moskve, u ime socijalizma kao zajedničkog istorijskog cilja, vuče nas, strepeo sam, u prosovjetske vode dovodeći u pitanje i samu spoljnopolitičku nezavisnost zemlje kao jedinu prihvatljivu osnovu nesvrstane politike. Polazio sam od uverenja da nama ne treba ta druga, ideološka, partijska veza, da nam i samo pristajanje na takvo »razumevanje« i »usaglašavanje« vezuje ruke i da se toga moramo kloniti ako nam je stalo do istinske nezavisnosti, odnosno nesvrstanosti. Na kraju krajeva, bez tako čistih računa, ne možemo, po mom uverenju imati ni stabilne međudržavne odnose sa Sovjetima. Isključivanjem ideološkog faktora stabilnost se povećava o čemu svedoči i istorijsko iskustvo drugih, manjih evropskih zemalja. Ilustracije radi - između Sovjetskog Saveza i Danske nema niti je bilo nikakvih sudara i kolebanja. Zašto takva stabilnost ne bi i za nas bila uzorna? Odgovarala bi i nama i našim moskovskim partnerima.
|