| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
- Dugo razgovaramo o Vašem životnom putu i iskustvima. Mnogo što-šta sam saznao, ali priznajem da me i dalje zaokuplja pitanje na koje ne bih mogao uverljivo da odgovorim: zašto ste Vi uopšte postali komunista? Objašnjenje je vrlo prosto. Bavio sam se, kao. što znate književnošću i uvideo sam da je to luk i voda. Zaključio sam vrlo brzo: jedino što bi još vredelo pokušati jeste da se čovek direktno sudari s neprijateljem. Stoga odlučujem: boriću se, nema druge; sve napuštam i krećem. Pomalo budalasto, priznajem, ali krećem... Moram, ipak, dodati da ja tu, ničim iznuđenu, ni od koga sugeriranu odluku, donosim u Francuskoj, donekle izvan jugoslovenske situacije. Tamo, u tadašnjim dramatičnim okolnostima u Francuskoj, postajem komunista, opredeljujem se za akciju u predvečerje drugog svetskog rata, doživljavajući sve očiglednije nadiranje fašizma kao izazov na koji nema drugog odgovora: moramo se tući. Uviđam, znači, da se opasnost bliži i da joj se i ja moram suprotstaviti. » Nema više smisla da piskaram nekakve polurazumljive pesme, moram da se pokrenem. Mene, ukratko, tadašnja, predratna francuska situacija menja i usmerava. - To je zanimljivo polazište, utoliko više što Vi odlučujete u Francuskoj da stupite u revolucionarni pokret ne gledajući, da tako kažem, prema sovjetskoj Rusiji kao centru iz kojeg se zvanična komunistička ideolo gija širi. Jer, Vi ste i na Sorboni, usred zapadnjačke duhovne elite, kao intelektualac koji je u prilici da pročita sve što poželi, što će reći i ono što verni sledbenici u kompartijama nisu čitali. Niste, drugim rečima, mogli kazati da za pakao staljinizma niste znali? Tačno je da sam mogao više znati i znao sam. Studirao sam filozofiju, proučavao, recimo, Spinozu, Kanta, Bergsona, čitao sa zanosom velike predstavnike idealističke filozofije i bio uveren da su to sjajni umovi a ne grešnici i kontrarevolucionari kakvim su ih smatrali doktrinarni marksisti. Sticao sam, rečju, prilično solidno obrazovanje, što nije bio slučaj s mnogim mojim kasnijim saborcima. Sećam se, na primer, Đilasa s kojim sam uoči rata drugovao i često razgovarao; iz onoga što sam od njega mogao čuti imao sam utisak da je on tada mogao da govori jedino o ruskoj literaturi, kao da mu je sve drugo bilo strano ... - Ne čini li Vam se da je upravo takva paralela dobar podsticaj za pitanje koje Vam postavljam? Čoveka kakav je tada bio Đilas jedva da bi imalo smisla pitati zašto se okrenuo komunističkom pokretu. Bilo je prirodno da on traži sebi mesto u takvoj aktivističkoj, radikalnoj organizaciji: brđanin, romantičar, darovit improvizator, neopterećen širim obrazovanjem koje bi ga prisililo da sumnja i proverava, on se, valjda, samom prirodom svoga bića oduševljavao radikalizmom ko munističkog tipa. Teže je, u svakom slučaju, objasniti zašto ste se za takav put u neizvesnost Vi opredelili? Okolnosti koje sam ovde delimično opisao upućivale su me na zaključak da nemam drugog izbora. - O Vama je bilo i komentara, naročito iz pera nekih literarnih kritičara, da ste po svom intelektualnom biću morali da u akciji potražite proveru. Kaže se, na primer, da nije iznenađujuće to što ste, odbacujući nadrealističke »duhovne igre«, odlučili da se latite puške što će Vas 1937. odvesti u rovove republikanske Španije. Time ste, kako, primerice, zaključuje Predrag Matvejević, napustili dotadašnje »finese i podvige stila« i izbegli »dvosmislenost položaja bivših nadrealista prisiljenih da, ostajući u literaturi, mijenjaju, makar i prividno, svoj odnos prema literaturi kao takvoj. Dobitak je ispao neočekivano visok...« Šta mislite o takvim dijagnozama Vašeg »radikalnog izbora«? Verovatno je Matvejević u pravu... - A kad ste već ušli u borbu, kao da ste zatvorili sve »kapke« ostavljajući otvorenim samo onaj kroz koji nišanite na neprijatelje Vaše revolucionarne opcije. Postajete, kako se to kaže, vojnik revolucije? U španskom građanskom ratu mi se upravo to dogodilo; od tada sam sve primao i sprovodio disciplinovano. Čak i kad sam saznavao za strahote staljinizma nisam ih oštrije osuđivao. Do buđenja je mnogo kasnije došlo, postepeno. - Ali Vi ni posle tog buđenja niste baš mnogo govorili? Pa, nisam. Najviše zbog toga što nisam verovao da bih time nešto postigao. - Takvim odgovorom podstičete novo pitanje: kolika je, da tako kažem, bila težina i Vašeg ćutanja, kao i govorenja, koliko ste ili niste time uticali na događaje koji su oblikovali našu noviju istoriju a u kojima ste Vi bili - to što ste bili. Ne osećate li utoliko više obavezu da sada ocenite te događaje i otklonite even tualne nesporazume? Nikakvu ja obavezu nemam; u tom pogledu ostajem nadrealista. - Mislim na moralnu obavezu ... Ne, ne smatram se obaveznim ni da se pravdam niti da dokazujem bilo šta, ponajmanje svoju ispravnost ili pamet. - Neka bude i tako. Na kraju krajeva i to je neka istina o Vama. Sasvim mi je svejedno šta će se o tome misliti i govoriti. Svejedno mi je čak i to da li ćete Vi zapisati i objaviti ovo što govorimo. Računam da će istorija kroz 40-50 godina sve to samleti; stvari će, više ili manje, doći na svoje mesto. Približno će se, valjda, znati bez potcenjivanja, i još važnije, precenjivanja - ko sam i šta sam bio. - Priznaćete, ipak, da možete učiniti više od toga? Možda i mogu, ali nisam posebno zainteresovan. - U ovim našim razgovorima koji, s prekidima, u raznim prilikama i na razne načine, traju već više od dve decenije (intenzivnije od Vašeg izbora za potpredsednika Republike, 1966) Vi ste me, posle 1972. nebrojeno puta uveravali da ne možete govoriti za javnost ne samo iz uverenja da biste time izneverili svoj integritet nego i zato što bi se to moglo tumačiti kao pokušaj da se vratite na vlast. Sada, 1988. godine, kad navršavate osam decenija života i kad za takva podozrenja više nema ni biološkog osnova, prestaju da važe i razlozi za Vaše ćutanje, zar ne? U pravu ste, ne branim se više. - U stvari, sada Vam ni šira publika ne bi oprostila uzdržavanje od neposrednog ličnog izjašnjavanja o događajima i promenama od opšteg interesa u ko jima je i Vaša uloga bila značajna a ostala je neobjašnjena ili je čak krivotvorena? Možda je ta procena razložna, ne znam. Intimno, ja ostajem pristalica ćutanja, ali sam, evo, pristao da ovo radim s vama zato što vas dugo znam i cenim. - To mi, dakako, laska iako mislim da Vaša sprem nost na javni dijalog ove vrste, preko zapisa koji se objavljuje, nema veze sa mnom a, u izvesnom smislu, ni sa Vašom dobrom voljom. Pravi razlog je, kako se meni čini, Vaša obaveza prema javnosti: zbog odgo vornosti koje ste imali, ne možete zadržavati za sebe ono što ste znali i mislili. Uostalom, naša je kriza vremenom postala tako duboka i komplikovana da Vaš iskaz može biti itekako značajan za sve koji danas traže jedini mogući izlaz ali i za buduće generacije koje će imati potrebu da potpunije sagledaju suštinu jugoslovenske drame nastojeći da prevaziđu njene da lekosežne posledice. Ne osećam nikakve posebne obaveze ni prema kome, ali, dobro, mi smo ovaj posao oko pripremanja zapisa u stvari, počeli još 1986. godine, intervjuom u »Politici« povodom četvrt veka nesvrstanog pokreta. - Da, počeli smo od spoljne politike, dakle od Vaše uloge kao šefa jugoslovenske diplomatije na čijem ste čelu bili 12 godina.
|