| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
- Koliko je nadrealizam, kao intelektualna preoku pacija - u Vašem slučaju možda samo predigra - uticao na Vaše prihvatanje komunističke ideologije, par tije, revolucije? Koliko Vas je ta »avantura duha«, sama po sebi, vukla u pravcu marksizma? Ako je uopšte, u tom smislu, na mene značajnije uticao, nadrealizam mi je, rekao bih, samo olakšavao da očuvam izvesnu, makar i zatomljenu kritičku distancu, da ni komunističku idealističku utopiju ne uzimam baš bukvalno, ma koliko se u tom pravcu trudio. Omogućavao mi je, ako tako mogu da kažem, da bockam i naš dogmatizam. Ali sam došao do zaključka da je to u sadašnjim okolnostima sasvim nedovoljno. - Možemo li reći daje time, bar u filozofskom smislu, bila očuvana veza sa onim, iz nadrealističke škole nasleđenim misaonim orijentirima sadržanim u Vašoj »Pohvali osrednjosti« kad ste, još daleke 1930. pisali da je svaki revolt, u stvari »revolt protiv osrednjosti, jedine stvarnosti pristupačne i jasno beznačajne«? Nije, sigurno, sve do te mere bilo promišljeno, ali je svakako ostalo unutrašnje, duhovne otpornosti i samostalnosti u meri u kojoj se moje intelektualno biće nije moglo promeniti. Bilo je to, u neku ruku, jače i od mene - od moje marksističke doktrinarne samokontrole, odnosno potčinjavanja imperativu vremena. Ipak, u to vreme, s obzirom na zaoštrenost cele situacije »dovinuo« sam se do znatne zatucanosti - osećanja potrebe za žrtvovanjem u ime najviših ciljeva. - Da li je uopšte mogućno sačuvati intelektualni, lični integritet u političkim organizacijama kakve su komunističke partije koje od svakoga ko im pripada traže potpuno podređivanje? Mogućno je, ali naknadno. - Ne razumem. Dok si unutra, uhvaćen u žrvnju, podređen višem cilju, takav integritet nije mogućan. Jer, u takvim, recimo, ratnim uslovima, kad su sve činjenice, da tako kažem, bile maksimalno tvrde, ni na koji način se ne možeš izdvojiti od partije. Ne treba, takođe, smetnuti s uma da se ta zatvorenost u ratnim uslovima multiplicira - bez obzira što partijska platforma, makar privremeno, može biti i šira. Govorim o naknadnim mogućnostima u smislu iskazivanja onoga što pojedinac uspeva da u sebi sačuva. Pretpostavljam, ilustracije radi, da se maksimum moje samostalnosti može dokučiti iz moje knjige (»Beleške uz ratovanje«). Pri tome posebno mislim na moje obraćanje Vrhovnom štabu u kome iskazujen svoje nezadovoljstvo bilo ljudima bilo stvarima. Dalje od toga jedva da se moglo ići. Ja sam, drugim recima, kao intelektualac mogao samo kasnije potvrđivati svoju samostalnost, u ovom slučaju onim što je sadržano u mojim zapisima iz tih vremena, u knjizi koja je ove (1988) godine objavljena. Iz tih zapisa sabranih u knjizi da se, mislim, naslutiti ponešto od te duhovne nepokornosti (a mes moments perdus) pored ostalog i zato što ja ne pišem samo o ratu. Ako ste čitali tu knjigu, kao ilustraciju biste mogli uzeti i ono što pišem o svojoj bivšoj ženi. To nikako nije ratna tema ali je rat okvir svega toga: da nije senke rata takva se tragedija ne bi mogla dogoditi. Jer, ja idem u Španiju, pa u NOB. Što znači da postajem grub, silom prilika; kao »vojnik revolucije« ja ostavljam mladu ženu, zbunjenu. Nisam se ni trudio dovoljno da je izvučem. To su te surovosti koje takvo vreme donosi, s kojima se čovek mora suočavati... - Ipak, tema je, složićete se, šira pa predlažem da iziđemo iz naše ratne situacije, iz partije, pa ako hoćete, i iz Vaše biografije. Istorijska je činjenica da su komunističku ideju, pored ostalog i ulaskom u kom-partije, podržavali i veliki, dokazani intelektualci. Mnogi od njih su za tu ideju žrtvovali i život. Istovremeno, činjenica je takođe da su gotovo sve komunističke partije imale, manje ili veće, neretko i surove obračune upravo sa intelektualcima. Moglo bi se, šta-više, reći da su bezmalo svi intelektualci od integriteta, pre ili kasnije, dolazili u sukob s politikom partijskog vodstva. Kako objašnjavate taj paradoks? Najpre, samom činjenicom da je reč o intelektualcima. Jer, bez obzira na svu spremnost da se pokori služeći prihvaćenoj doktrini, intelektualac se prepoznaje po tome što mu glava radi. A to znači da neminovno kad-tad dolazi do razlaza između istinskog intelektualca i dogmatske partije dominantne u taboru savremene komunističke levice, prepoznatljive po tome što joj je glavni cilj da osvoji i zadrži isključivu, jednopartijsku vlast. Ustvari, položaj intelektualca od integriteta u takvoj partiji postaje suštinski neodrživ: ona traži šlepu poslušnost, što će reći pokorno sprovođenje svega što je smislio neko ko je nadležan iako je, možda, mnogo manje intelektualan. Tebi ostaje jedino da se podređuješ, što jedno vreme i činiš, sve dok se ne probudi intelekt koji te opominje, pokazuje ti nakazne strane takvog položaja i ponašanja. - Uviđanje takvog raskoraka neminovno dovodi do sukoba? Neminovno. Tim pre što su intelektualci u kompartiji a priori sumnjivi; sa stanovišta ortodoksnog vodstva partije to je jedna niža kategorija u njenim redovima već i zato što intelektualac u njoj deluje kao osoba koja »suviše misli«. Nije spremna da bez pogovora sledi naloge s vrha. - Da li biste taj odnos definisali kao srž takozvanog boljševizma, to jest partije boljševičkog tipa u smislu organizacije koja ne može iskreno da primi čoveka sklonog sumnji, intelektualca skeptičnog po prirodi? Da li je, drugim recima, bespogovorna pokornost uslov za opstanak u takvoj partiji? Apsolutno. Dodao bih da intelektualca pri tome prati i okrutni paradoks: upravo zato što je a priori sumnjiv on mora da bude pokorniji, da svoju odanost dokazuje više nego drugi, da svojim držanjem potvrđuje da ne misli »suviše slobodno«. - Postoji, međutim, i druga strana medalje: intelektualci koji pristaju da služe i pod uslovima koji isključuju samostalno mišljenje? Ima i toga, znam. Ali to, pravo govoreći, nisu intelektualci. Čim se neko toliko podredi da pristaje na odricanje od svega što ga izdvaja kao ličnost, to je već bivši intelektualac. Svodeći sebe na ono što se od njega u ime višeg interesa traži i očekuje, on postaje čovek bez vlastitog oslonca, odustaje od inteligencije, to jest od integriteta koji se pod tim podrazumeva. - Vi ste na glasu kao osobena vrsta intelektualca već i zbog svoga intelektualnog porekla i profila. Počeli ste kao nadrealista, što je jedan izrazito buntovnički stav a ušli ste u KPJ u vreme kad je boljševizam u svim kompartijama bio dominantan, dakle u svoj antipod. Da li je, uprkos tome, u Vama nastavio da deluje taj crv intelektualne sumnje i ako jeste, kako ste ga umi rivali kad ste to osećali? Pa, ja sam bio otpisao svoj intelektualizam. Verovatno sam i sam smatrao da mi je to minus kao čoveku koji se opredeljuje za komunistički pokret, da sam suviše sklon ličnom razmišljanju, odnosno ispadanju sa partijskog koloseka. Zato sam to svesno potiskivao u sebi. - Hoćete da kažete da je »vojnik revolucije« u Vama pokoravao intelektualca, nije mu davao da dođe do reći? Baš tako, naročito posle Španije. Mislim da sam se upravo tamo, u španskom građanskom ratu, definitivno zatucao u svakom pogledu, ideološki i emotivno. - Zašto baš tamo? Tamo sam doživeo pravi izazov jer sam, kroz neposredni sukob sa oružanim fašizmom, bio prinuđen da vodim borbu na život i smrt. Prirodno je što sam time bio potpuno obuzet; potiskivao sam sva druga osećanja i obzire. Za dvoumljenja nije bilo vremena. - Dilema je tamo, u rovovima, izgledala jednostavnija? U pravu ste.* * U vreme španskog građanskog rata (1938), iz bolnice kraj Alikantea, Koča Popović šalje Marku Ristiću pismo u kome ovako definiše svoje novo duhovno pribežište: »Tako smo isforsirali naš ukus, onečovečili svet, da bismo bili na visini! Čega? Poštene pobune koja je ključala u nama. Svidelo mi se da podvrg-nem knjige ispitu današnje Španije...« - Ali kad se ratovanje u Španiji i kasnije u Jugoslaviji završilo, intelektualni »crv« je, pretpostavljam, opet proradio, sumnje su se pojačavale, zar ne? Jesu. Ali zatucanost je trajala još dugo, sve dok je nama, posle pobede u oslobodilačkom ratu, išlo dobro. Zvuči, možda, paradoksalno ali ja sam se sukobu sa Staljinom 1948. na neki način radovao. Video sam u tome i zrake naše intelektualne renesanse, dakle nagoveštaje promene koja je budila moje svesno potiskivane impulse. - Mogućnost da prigušenom intelektualcu u sebi date malo slobode? Svakako, mada je, istini za volju, na moje »pokoravanje« uticalo i to što sam dobijao visoke funkcije. Hoću da kažem da nisam osećao diskriminaciju prema sebi iako su oni iznad mene znali za moj intelektualni profil i nemir. Bio sam okružen pažnjom i poštovanjem što me je utvrđivalo u uverenju da sam na pravilnom putu. Nisam osećao neposredne povode za sumnju. - Funkcija je, drugim rečima, i Vas zarobljavala? Zarobljavala, zarobljavala... Doduše, u meni, kako se može videti, recimo, iz mojih ratnih, komandantskih depeša Vrhovnom štabu nikad nije bio sasvim ugašen slobodni duh, nikad nisam samo poslušan, uvek sam pomalo i »veliki kombinator« ali ipak samo u granicama prihvaćene, neprikosnovene ideologije. - Možete li da odredite dokle to samoopredeljivanje traje, kad počinje otrežnjenje? Tek kasnije, posle rata, kad jedna isključiva optika više ni samoj partiji nije mogla biti dovoljna, kad počinje razuđivanje u svetu oko Jugoslavije (Istok, Zapad, nesvrstanost), tek tada se postupno javljaju izvesne dileme, uključujući one koje izaziva praksa naše spoljne politike. Javljaju se, manje ili veće, nedoumice, pa i prvi otpori. Vremenom se sve više zaoštravao i moj odnos prema zvaničnoj partijskoj liniji, što će reći prema ideologiji. - Da li pod tim podrazumevate i početak rastanka sa iluzijama o uzvišenoj svrsishodnosti bespogovornog žrtvovanja? Podrazumevam. - Jedno od pitanja koje bi se, u današnjoj javnosti, s više ili manje razloga, moglo postaviti svim našim posleratnim vrhunskim funkcionerima, pa u tom smislu i Vama - iako možda iz drugog ugla - moglo bi, približno, da glasi ovako: u kojoj ste meri bili zarobljeni autoritetom moći, pre svega Titove moći? Da li je ona u Vama gušila intelektualnu radoznalost i makar potencijalnu otpornost dogmatizmu koji je postajao dominantan? Ne, nije stvar u tome. U pitanju je nešto važnije, nešto što, na žalost, zadire dublje. Posredi je bila potpuna identifikacija sa ideologijom kao neprikosnovenom dogmom, u okviru koje onda dolazi i Tito kao centralna figura, na mestu koje mu, po meri ortodoksne, autoritarne hijerarhije pripada. Pokušaću da to kažem određenije. Nije mene u te vode uvukao Titov autoritet. Uzmite Španiju kao uverljiv kontraargument. Upravo tamo sam se do kraja predao ideologiji a ta situacija nije imala, niti je mogla imati, bilo kakve veze s Titovim ili bilo čijim autoritetom. Sam sam izvršio taj izbor; svesno sam ušao u reku ideološkog sledbeništva koja me je dugo nosila a da pri tome nisam ni pomišljao da izlazim iz njenog korita, da iz ideološkog oklopa »vojnika revolucije« izvučem svesno potisnute impulse nedogmatske ili, ako hoćete, nadrealističke intelektualne energije, to jest sumnje kao nezamenljive osnove za slobodno mišljenje. - Koliko je, ako je uopšte, na to uticao strah od mogućnih posledica pobune? Ni pomena o tome. Nije bilo nikakvog straha, prosto zato što mi nije padala na pamet nikakva pobuna. - Da li je intelektualcu u Vama, tom prigušenom, ili pritajenom nemirnom duhu koji je bio oblikovan još u Vašem nadrealističkom razdoblju, škodilo to što su Vas, da upotrebim grubu reč, mazili? Mislim pri tome i na one od kojih ste zavisili dok ste bili na funkcionerskoj visini? Ili da kažem to ovako: da li je Vaš intelekt obuzdavala i Vaša privilegija u vrhovima naših upravljača kojima ste (čak i Titu) možda bili potrebni kao jedna vrsta originalnog ukrasa? Nisu li ti, uslovno govoreći, pravi, komunistički, posebno kominternovski kadrovi kojima Vi, već i zbog svog duhovnog sklopa pa i socijalnog porekla, niste pripadali, nalazili u Vama osobu s kojom se ugodno osećaju zato što ona popunjava neku njihovu prazninu? Pored ostalog i zbog Vaše jedinstvene, šarmantne intelektualne biografije (pesnik, student sa Sorbone, španski borac, nadrealist, filozof, samosvojni teoretičar, vragolasti polemičar)? Nisu li Vas, simbolički govoreći, uspešno krotili i time što su Vaše intelektualne osobenosti koristili kao dokaz sopstvene širokogrudosti? Nisam osećao da oni mene maze iz nekih koristoljubivih pobuda. Mislim da su me istinski voleli i poštovali. A kako i ne bi kad sam ja, u stvari, bio disciplinovani »vojnik partije« spreman na sve ... - Možda bi se moglo reći da među našim viđenijim intelektualcima nije bilo ni jednog nadrealiste koji se, opredeljivanjem za komunistički pokret kao autentično revolucionaran, tako surovo obračunao s nadrealizmom kao što ste to Vi učinili? Da, u neku ruku. Ali, nadrealizam je mene istovremeno spasao od pogubnosti ovog mog drugog (funkcionerskog) života. Jer, drugi nadrealisti su, uglavnom, postali ono što, kako su nekad prkosno tvrdili, nikad neće pristati da budu. Ja sam ostao dosledan u neprihvatanju i u tome vidim spasonosni, da kažem nadrealistički kontinuitet. Mislim na povratak onoj samostalnosti uma stečenoj u mladalačkim duhovnim igrama. Postupnim otporom ideološkoj ortodoksni, sve do napuštanja upravljačke hijerarhije, oslobađao sam se pokornosti koja isključuje slobodno mišljenje. Da ta iskra nije u meni bila ugašena čak ni u surovim ratnim uslovima vidi se iz moga ponašanja kao ratnika: nisam pristajao na totalno potčinjavanje ni onda kada je to bilo obavezno, jedino prihvatljivo ponašanje. - Kako ste onda uspevali da izbegnete ozbiljnije su kobe? Stvar je u tome što moja otpornost u tim uslovima nije bila neki intelektualni načelni stav: ja se suprotstavljam iz sasvim konkretnih, ratničkih razloga i činim to, kako bi se reklo, sasvim konstruktivno. Ne slažem se sa odlukama ili pro-cenama koje smatram neracionalnim s vojnog gledišta a ne zato što sam u nekoj opoziciji, daleko od toga. Smatrao sam, recimo, da je iracionalno ako neko pravi raspored jedinica, utvrđuje pravce napada itd. s daljine od 50 kilometara. Suprotstavljao sam se tome kao komandant koji je na licu mesta i zato bolje zna šta se događa, šta je mogućno a šta nije ... - Vreme je, ako dozvoljavate, za jedno završno, opštije pitanje u svetlosti Vaših ličnih iskustava: s obzi rom na položaje koje ste posle rata zauzimali u držav noj i partijskoj hijerarhiji, šta mislite o vlastitoj odgovornosti za odluke koje su donošene i uz Vaše učešće, ili makar prećutno saglašavanje? Više je, naravno, bilo poslušnosti nego uverenosti ali je, razume se, bilo i saučestvovanja. Odgovornost je, dakle, nesumnjiva. Bez obzira na razlike u stvarnim mogućnostima, nedužnih, u celini gledajući, nema. Ipak, bez namere da sebe u bilo čemu štedim ili izuzimam, mogu reći da je početak otrežnjenja dosta davno nastupio iako je to, priznajem, u početku bilo jedva prime tno. Sa ove vremenske i političke distance mogao bih sopstveno iskustvo sažeti na sledeći način. Dosta brzo posle rata, čim je ponovo preovladala ideologija, počelo je da se razvija i osećanje neispunjenosti. Imali smo sve više razloga da se pitamo: da li je praksa partijske i državne vlasti u skladu sa onim što smo sebi i drugima obećavali, za čim smo čeznuli, u šta smo se zaklinjali? Moramo li biti tako tvrdi, odbojni i opori prema svemu što ne pristaje da se pokorno podredi našoj doktrinarnoj isključivosti i našem partijskom monopolu? U početku to su mogle biti - i bile su - samo neugodne senke zlih slutnji. Još smo bili čvrsti u revolucionarnoj samouverenosti i ratnoj slavi; još smo mogli verovati da su naši ciljevi, plemeniti i herojski, od svega važniji, da im se moraju podrediti i žrtve, lutanja, pa i nasilja. Mislili smo, ili ako hoćete, tešili smo sebe da samo neprijatelj koji ne zaslužuje sažaljenje može biti protiv naše programske, revolucionarne komunističke utopije. Branili smo sve naše postupke u najdubljem uverenju da branimo opšte, uzvišene ciljeve oslobodilačke borbe u kojoj smo mi komunisti bih u prvim redovima potvrđujući se i sposobnostima i žrtvama kao nezamenljiva avangarda. Ipak, vreme i stvarnost u kojoj se povećavao raskorak između idealizovane perspektive i opore prakse, činili su svoje. Postupno, s rušenjem mladalačkih komunističkih ideala, revolucionarnog čistunstva i poleta, moralo je da počne suočavanje sa zabludama. Osećanje neispunjenosti mešalo se s gorčinom poraza; bližila se prekretnica na kojoj je izbor mogao i morao biti individualan: nastaviti podanički ili misliti kritički, saučestvovati bez uverenja ili braniti politički i ljudski integritet nepristajanjem. Ja sam 1972, mislim, izabrao ovo drugo.
|