XI Ilija T. Radaković “BESMISLENA YU-RATOVANJA” ( r e c e n z i j a ) Analiza krupnih istorijskih zbivanja, a naročito ako su ona konfliktna, propraćena krvavim sukobima i katastrofalnim posledicama, uvek je složen i odgovoran poduhvat pa čak i kada se ta zbivanja posmatraju sa vremenske distance. A ako se za njihovim uzrocima i značenjima traga dok su još u toku, istraživač prihvata mnoge rizike, opasnosti i teškoće. U izvesnom smislu poistovećuje se sa ratnim reporterom koji izveštava sa fronta – izložen je paljbi sa svih strana, a može da pogine i od zalutalog metka. Sa svim tim rizicima Ilija T. Radaković svesno se suočio u procesu nastajanja knjige “Besmislena Yu-ratovanja”. Neposredan povod da se krene u taj mukotrpan posao bilo je oglašavanje Veljka Kadijevića, sekretara za narodnu odbranu i načelnika Štaba Vrhovne komande SFRJ (1988-1992), generala koji je, povinujući se politici bezumlja, otpočeo besmislena ratovanja na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Kadijevićevo “Moje viđenje raspada – vojska bez države” (“Politika”, juni 1993) nesumnjivo je zahtevalo ne samo politički nego i vojno-stručni komentar. Uočavajući tu potrebu zajedno sa istomišljenicima – prvenstveno pripadnicima generacije koja je stvarala i decenijama razvijala Jugoslovensku narodnu armiju kao vojsku svih naroda zajedničke države – Ilija Radaković je izabrao teži i ambiciozniji pristup – da istovremeno bude analitičar i svedok, da tumači tragična zbivanja ne kao neutralni posmatrač već kao aktivni učesnik u nemirenju sa političkom opcijom za koju je unapred znao da može da izazove samo katastrofalne posledice. Nastala je tako jedinstvena knjiga koja je u isti mah lična ispovest i polemika, svedočanstvo i dokument, politička analiza i vojno-stručni komentar. Razume se, u okolnostima u kojima je stvarana, bez ikakve institucionalne potpore i mogućnosti da se koriste dokumenti, a nekad i pri veoma ograničenom informisanju zbog mnogih granica i barijera, autor je bio svestan da neće moći da se uzdigne do naučne konsekventnosti, ali je smatrao bitnijim da se, u skladu sa mogućim i dostupnim, neke istine kažu što pre, nekim gledištima i postupcima odmah kontrira i time učini još jedan pokušaj da se zaustavi dalje srljanje u sunovrat. Uveren da “nema prave perspektive ako ostanu laži, prevare, obmane, iluzije, poluinformacije, ako se zločinci kite oreolima heroja”, posle besmislenih ratova koje su proizveli na ovim prostorima, Radaković svim stranicama svoje knjige naglašava da “niko nema prava da bude zaštićen nijednom prećutanom činjenicom, niti obzirom bilo koje vrste”. Zbog toga iznosi na svetlost dana činjenice i dokumente i iz prethodnog perioda kada je i sam bio u vrhovima JNA, a to čini da bi ukazao na genezu potonjih događanja, na borbu liberalno-demokratskih i dogmatskih snaga u državi i vojsci jer se samo tako i može objasniti ono što se dogodilo. Radaković pri tome dokazuje da se tragičan rasplet mogao izbeći i da je čak bila dužnost vodećih ljudi i u državi i u Armiji da tragediju spreče. Njegova je teza da je do besmislenih ratova došlo ne zbog Ustava SFRJ i principa na kojima se zasnivala federalna Armija, takvih kakvi su bili, nego baš zato što se nisu poštovali, odnosno zbog toga što je vojni vrh, priklonivši se politici jednog republičkog rukovodstva, napustio osnovne principe na kojima se zasnivala ta vojska potčinivši je interesima, i to lažnim, jednog naroda, čime je ona, suprotstavljena svim drugim narodima i federalnim jedinicama, prestala da postoji i kao jugoslovenska i kao narodna. Osporavajući Kadijevićeva viđenja, Radaković potvrđuje da se pri odlučivanju Kadijević oglušio o mnoga upozorenja i mnogo toga što mu je bilo poznato pa čak i o ono što je sam svojevremeno zastupao. Pri ukazivanju na odgovornost Kadijevića kao eksponenta jedne politike i njenog vojnog izvršioca, autor “Besmislenih Yu-ratovanja” krug odgovornih širi na sve koji su uticali na formulisanje te politike, učestvovali u pokušaju da se ona realizuje, podržavali je i na razne načine manipulisali širokim narodnim masama paleći sve nacionalšovinističke fitilje. Jedna od najvećih vrednosti knjige upravo je u tome što Radaković ne nastupa u ime jednog već u ime svih jugoslovenskih naroda pogođenih ratnom apokalipsom. Zato, za razliku od nekih drugih knjiga koje se bave istom problematikom, ova u svim državama koje sada postoje na prostorima nekadašnje Jugoslavije može da bude prihvaćena kao objektivna i principijelna, baš kao što postoji realna mogućnost da je svuda osporavaju ekstremeni nacionalisti i ostali ratni huškači bez obzira kojoj naciji pripadaju. U Radakovićevoj knjizi brojni su dokazi da je ispisivana nemirenjem i očajničkim pokušajima da se zaustave lančane lavine pomahnitalog nacionalističkog populizma. Učesnici narodnooslobodilačke borbe 1941-1945, oni najdosledniji i najhrabriji među njima, znajući dobro sve strahote rata i kuda vode međunacionalne mržnje, ukazivali su da put kojim se krenulo vodi pravo u sunovrat. Malo je, nažalost, bilo spremnih da ih čuju, još manje hrabrih da ih slede. Bila su to vremena kojih se sada svi nerado sećaju. U ljudskoj je prirodi da se ružno što pre zaboravi. Time se, međutim, svi ne mogu podjednako zaklanjati jer im ni motivi nisu isti. Jedni se stide jer su u međuvremenu postali svesni da su i svojom nebudnošću, zatvaranjem očiju i nečinjenjem postali saučesnici zla. Drugi bi da se najpre prebrišu njihovi zločini, te da se tako ne suoče sa odgovornošću za neizmerno bolne žrtve i nemerljiva stradanja nevinih. Podsetnika da svako nedelo mora da bude razjašnjeno i sankcionisano – ni u kom slučaju ne može da bude mnogo pa je u u tom smislu dragocena i ova knjiga. Današnji čitalac treba da se vrati u ta vremena da bi adekvatno procenio i sve ono, što je u takvim okolnostima, autor uložio u sticanje moralnog autoriteta da svima i na svim stranama, otvoreno i bez uvijanja, saopšti činjenice i poglede koji ne gode nečistim savestima, da se suprotstavi neprikosnovenim autoritetima koji su u rukama držali sve poluge moći i instrumente za javni moralni linč pa i za fizičko uništenje. Knjiga je nastajala u okolnostima kada su ljudima sa »nepodobnim« imenima i prezimenima poštanski sandučići punjeni otrovnim porukama, kada su mediji objavljivali pozive da se autoru i njemu sličnim »zabrani da dišu beogradski vazduh«. Nisu, doduše, navodili kako da se to učini ali se na osnovu mnogih i do danas nerazjašnjenih dogodovština sa upotrebom raznih kalibara i eksplozivnih punjenja – davalo naslutiti kako bi se to moglo realizovati. Navođeni su »argumenti« da dotični nisu dostojni državljanstva sredine kojoj su »okrenuli leđa« u »sudbonosnim trenucima za ostvarivanje nacionalnih i državnih interesa«, itd, itd. Jednim delom i zbog toga, prvobitno zamišljena kao kolektivni čin, knjiga nije kolektivno i potpisana. U njenom stvaranju i publikovanju ostao je najhrabriji i najuporniji. Zbog toga to što je napisano, predočeno javnosti i i potpisano u vremenu kada je napisano, objavljeno i potpisano – treba procenjivati i vrednovati i kao moralni čin prožet ne malim stepenom hrabrosti. Na to treba skrenuti pažnju u trenutku kada na političkoj sceni nisu više sile mraka i kada se sve više stvara demokratska atmosfera u kojoj se tolerišu i drukčija viđenja, a sve manje prave podele na patriote” i “izdajnike”, mada ta praksa ima još dosta svojih pristalica. Nije neumesno pomenuti da i među, uslovno rečeno, istomišljenicima autor može da naiđe i nailazi na izvesne otpore i nerazumevanja. Prigovara se da je “koncepcija knjige” neprihvatljiva, da nije rađena na “naučnoj osnovi i sa naučnom aparaturom” i slično. Sve su to formalna zakeranja ako se uvažavaju faktičke okolnosti, suštinska značenja i poruke koje iz knjige izviru. A one su antiratne, humane, u prilog razumevanja i saradnje ljudi i naroda Neozbiljno je, na primer, očekivanje da se u gotovo ilegalnom nastajanju knjige, kada su i ljudi i informacije teško i sporo putovali, kada su rukopisi, iz razumljive predostrožnosti, čuvani na više mesta, uz buku tenkova koji odlaze na bliska ratišta i helikoptera koji dovlače teške ranjenike, dakle, u ratnim okolnostima – dobijaju, nalaze i citiraju dokumenti protivničkih strana koji, ako i postoje i u meri u kojoj postoje, još dugo neće biti dostupni istraživačima. I, na kraju krajeva, zašto od vrsnog vojnika zahtevati da igra ulogu naučnika-početnika? Suština je baš u tome da se rat i ratovanja posmatraju očima školovanog vojnika koji je, svojevremeno, u ratu učestvovao, neke druge van ovih prostora posmatrao i analizirao. Da se saopšti nešto od onoga što je bilo nepoznato a relevantno je za objašnjenje i razumevanje besmislenih Yu-ratovanja, da se svedoči argumentom kvalifikovanog svedoka i da se što pre saopšte činjenice koje utiru put ka istini i otrežnjenju. Da su u pitanju samo formalni prigovori striktnih pobornika kanonizovanih metodologija, sistematizacija i klasifikacija, ovim povodom ih ne bi bilo uputno ni pominjati jer bi im se davao značaj koji, u datim okolnostima, ne zaslužuju. No, ne treba odbaciti ni mogućnost da se iza brda valja i nešto drugo, a »principijelnim primedbama« prikriva neslaganje sa osnovnim pogledima i ocenama autora. Ako je to u pitanju, motivi mogu da budu razni a među njima i bolećivosti - nacionalne, zemljačke, ideološke, kolegijalne - prema nosiocima i akterima određenih političkih opcija i konkretnih zbivanja koja su predmet knjige »Besmislena Yu-ratovanja«. Bitno je, međutim, da autor takvim bolećivostima nije sklon, a bitno je i to da su, pored dokumenata i napisane reči, za njega dragocen izvor i obični ljudi koji su, na licu mesta, a bez naučnog aparata, dobro spoznali zlo i one koji su ga na svim stranama sejali. “Besmislena Yu-ratovanja” predstavljaju tešku optužnicu za mnoge ljude koji su direktno naznačeni i to za konkretno opisana dela. Mnogi su nedvosmileno prozvani da se brane ili da demantuju. To je, međutim, i poziv i putokaz institucijama nadležnim za pravdu i kažnjavanje nedela pa nije zanemarljiva ni ta vrednost knjige. Na osnovu izrečenog, zaključak može da bude samo jedan: knjiga “Besmislena Yu-ratovanja” Ilije T. Radakovića zaslužuje da bude objavljena u svim državama na prostorima nekadašnje Jugoslavije, a na svim tim prostorima ne samo da će imati čitaoce nego će i pomoći da se objasne tragične stranice istorije koja još traje, da se izvuku pouke, mržnje, ratovi i ratovanja ostave prošlosti i pouzdanije trasiraju putevi u budućnost. Nebojša DRAGOSAVAC novinar i publicista Beograd