SUKOBI

U1943. godini, došlo je do naglog brojnog povećanja i jačanja Kosmajskog partizanskog odreda, ali i do velikih represalija udruženih neprijatelja.

Posebno su se isticali agenti specijalne policije. Progonima, hapšenjem, zverskim mučenjem, ubijanjem i teranjem u logor uhvaćenih građana i rodoljuba, oni su nastojali da razbiju organizaciju NOP-a na terenu i zastraše ljude, da ne pomažu pokret.

U tom smislu, specijalna policija je 1943. godine, izvršila nekoliko većih racija u Posavini, naročito u selima Vraniću, Barajevu, Baćevcu, Umci i Pećanima.

U nekoliko sprovedenih racija, specijalna policija je u Vraniću uhvatila i u logor oterala: Marinković Trifuna, Marinković Ljubinku, Marinković Milicu, Trišić Dragutina, Đorić Milivoja, Matić Petra, Trišić Ljubomira, Kojić Milijana, Matić Milijana, Nenadović Dragoljuba, Đoinčević Milivoja, Mihailović Ivana, Jelić Dragu, Jelić Olgu, Jelić Miloranku, Trišić Iliju, Popović Mihaila, Todorović Miodraga, Popović Đorđa, Popović Dragoljuba, Ilić M. Životu, Joksić V. Radoja i Joksić Vitomira.

I četnici su izuzetno pojačali teror, sa ciljem da učvrste svoju organizaciju i prisile što veći broj seljaka da stupi u četnike. Seriju zločina su započeli 11. avgusta 1943. godine, kada su uhvatili po pet ljudi iz Konatica i Poljana i oterali u selo Milorce, gde su ih saslušavali, mučili i na kraju zaklali. Sutradan su uhapsili pet ljudi iz Stepojevca i odveli u selo Trnjani, gde su ih posle saslušanja i mučenja zverski ubili.

Posle još nekoliko izvršenih zločina, batinajući seljake, uspeli su da izvrše delimičnu prisilnu mobilizaciju u Jasenku, Bariču, Mislođinu, Draževcu i Konaticama.

Međutim, sa Vranićem nije išlo onako kako su četnici mislili i želeli. Niko nije hteo u četnike, ni milom, ni silom. Zato su oni smatrali da je najbolje "ubeđivanje" ako se pokolju svi oni koji su simpatisali i pomagali NOP i partizane.

Partija je pozvala komuniste, skojevce i ostale saradnike, simpatizere i rodoljube da stupe u Kosmajski partizanski odred. Time je parirala četničkim zločinima, prisilnoj mobilizaciji i besomučnoj propagandi i pretnjama, u kojima su sa oduševljenjem tvrdili da će Nemačka pobediti Sovjetski Savez i poraziti Crvenu armiju, da su komunisti već uništeni, a da će se nemilosrdno obračunati sa ostacima poslednjih komunističkih bandi, da će popaliti, poubijati i sravniti sa zemljom sva sela koja pomažu partizane itd.

Odazivajući se pozivu, pored svih četničkih zločina i pretnji, četrnaest ljudi iz Vranića stupilo je tada u partizane, što je izazvalo pravi šok u četničkim redovima. U partizane su tada stupili: Jelić Ilija, Jelić Milovan, Mihailović Bogoljub, Popović Boško, Matić Milan, Todorović Slobodan, Gavrilović Borivoje, Popović Velisav, Đoinčević Čedomir, Ga rilović Zorka, Petrović Zlatomir, Jelić Milutin, Mišković Nikola- Nina, izbeglica iz Slavonije i Đorđe Grk.

Na području Vranića su, u toku 1943. godine vođene jedna manja i dve veće borbe između partizana Kosmajskog odreda i četnika Draže Mihailovića.

1. septembra 1943. godine, Prva četa Kosmajskog partizanskog odreda sukobila se na području Vranića sa nedićevcima i četnicima, koji su se posle prvog juriša partizana razbežali, pre nego što je do prave borbe i došlo.

Uveče 7. septembra, partizani su ponovo došli u Vranić i smestili se u zaselak Ćukovac.

Rano ujutro, jedan četnički saradnik otišao je na Umku i obavestio sreskog načelnika i Nemce da su partizani došli u Vranić. Rekao je gde su smestili, koliko ih ima i kako su naoružani. Sa Umke su tog četnika uputili u Jasenak kod Ilije Čolakovića, da obavesti četničkog komandanta Zeku o dolasku partizana u Vranić. Obavešteni o partizanima, odmah su se organizovali četnici, nedićevci i specijalna policija i zajedno krenuli na Vranić iz pravca Obrenovaca.

Partizani su očekivali napad neprijatelja, pa su na vreme zauzeli položaje na periferiji sela, na mestu zvanom Vis.

U 14 časova naišao je streljački stroj udruženih neprijatelja. Partizani su ih pustili da priđu relativno blizu, a onda su osuli iz svih oružja.

Borba je trajala do uveče. Četnici i nedićevci nisu se usuđivali krenu u napad, ostali su prikovani za zemlju i koristili su svako zatišje da bolje zaštite ili povuku nazad.

Kada su partizani krajem dana izvršili juriš, neprijatelji su u paničnom begu odstupili prema Obrenovcu. Partizani su u toku noći, preko Velikog Borka, otišli za Kosmaj.

Samo četiri dana kasnije, 11. septembra 1943. godine, Vranić su opkolili udruženi neprijatelji: četnici, nedićevci, ljotićevci i snage specijalne policije. Krenuli su na ovo slobodarsko selo, da se svete za sve kukavičke poraze u borbi sa partizanima. Ove poznate kukavice svoju "hrabrost" su ispoljile nad golorukim narodom.

Toga dana ubijali su, pljačkali, hapsili i zlostavljali saradnike simpatizere NOP-a, ali i sve druge poštene građane, samo zato što su vole partizane, i što su iz dna duše mrzeli četnike i osuđivali njihovu izdaju.

Jedna grupa četnika se u opkoljavanju Vranića kretala iz pravca Jasenka. Toga dana Milivoje - Mile Kojić, pošao je nekim poslom u svoju njivu koja je bila na toj strani.

Mile je bio siromašan, dobrodušan i nepismen čovek. Ni u šta nije mešao. Politikom se nikada nije bavio. Bio je izuzetno radan i vredan. Radio je sve najteže poslove: učišćavao skladove, trebio panjeve, kopao kanale, mešao blato i plevu i pravio ćerpič ljudima za kuće.

Mile je bio vesele prirode, kud god je išao on je tiho pevušio. Nikoga nikad nije mrzeo, a i njega su svi ljudi voleli.

Jednom je Stevan Pantić, slušajući Mila kako peva, rekao svojim ukućanima - ako iko preživi ovaj strašni rat biće to Mile. Jer, njega niko neće dirati. Tako je mislio Steva, tako su mislili i svi pošteni ljudi u selu, ali, nažalost, zloglasni četnici nisu tako mislili.

Kada su četnici ugledali Mila, koji ne sluteći nikakvu opasnost, ide pravo na njihove cevi, rešili su da se nad njim iživljavaju.

-Hajde, Ljubomire Filipoviću, pokaži se, stalno se hvališ da si najbolji strelac u Mislođinu, sad imaš prilike da se istakneš i da ustreliš jednu krupnu zver. Podigneš šmajser i jedan komunista manje.

-A šta ako nije komunista, pita drugi četnik?

-Kako nije, u Vraniću su svi komunisti, njih treba ubijati redom. Da si ih samo video pre četiri dana, kada smo odstupali od partizana, samo što nisu lupali u kante za nama.

-Hajde, Ljubo, pošalji ga bogu na istinu.

-Gledajte kako će da odskoči kad ga izrešetam, reče Ljubomir i podiže šmajser. Dugo nišani.

-Stani, ne pucaj - reče Nikola. Pa ja ovog čoveka poznajem. To je Dušankin muž, naš jasenački zet. On je miran i povučen čovek. Nije komunista, ja ga lično poznajem, dolazio je u goste kod Đorđa Đorđevića, to mu je starac, ja sam sa njim razgovarao, Dušanka je moja komšinica.

-Ostavi se priča, Nikola, šta me briga što je on jasenački zet, mi iz Mislođina nećemo da se srećemo sa komunistima iz Vranića. Bio on komunista ili ne, samo zato što je iz Vranića, treba da bude ubijen. I ne čekajući saglasnost ostalih četnika, mirno podiže šmajser, kao da je na nekoj vojnoj vežbi i zateže oroz. Potesom se razleže dugi rafal. Kiša metaka pokosi nesrećnog Mila. On se zatetura, mahinalno pođe još nekoliko koraka i svom težinom pade na suncem opaljenu jesenju travu, a da nikad neće saznati ni ko, ni zašto ga ubi. Iza sebe, Mile je ostavio ženu i dvoje male dece.

Četnici su produžili dalje u selo, gde su zajedno sa drugim grupama četnika pretresali kuće, pljačkali imovinu i bez razloga tukli mnoge građane. Toga dana, specijalna policija je u selu uhapsila desetak partizanskih simpatizera i oterala ih prvo na Umku, a zatim u logor na Banjicu.

Za ubistvo Kojić Milivoja - Mila, Vojni sud u Kragujevcu u martu 1945. godine, je osudio Filipović Ljubomira na kaznu smrti streljanjem, koja je preinačena na dvadeset godina robije. A izdržao je samo osam godina.

Jedna od većih borbi između partizana i četnika, na ovom terenu, odigrala se 31. oktobra 1943. godine, u selu Baćevcu.

Uveče, 30. oktobra, četnici su pobegli iz Barajeva od partizana, i došli u Baćevac, gde su naredili da se spremi večera za pet stotina četnika. Hvalili su se kako su razbili partizane u Barajevu, a sutra će ići da ih dotuku.

U Baćevcu se tada nalazila četnička Posavska brigada Avalskog korpusa, pod komandom Koste Marinkovića i jedan bataljon posavsko-tamnavskih četnika. Sa brigadom je bio i komandant Avalskog korpusa, major Trifković. Ukupne snage četnika u Baćevcu brojale su zaista oko pet stotina ljudi.

Stalni uspesi Kosmajskog i Šumadijskog odreda i sve širi i sve veći razvoj ustanka u Šumadiji imali su, između ostalog, za posledicu veliki priliv novih boraca u partizanske odrede, što je omogućilo stvaranje novih vojnih formacija, od kojih je 5. oktobra 1943. godine, na planini Bukulji, formirana Prva šumadijska partizanska brigada, čiji je komandant bio Radivoje Jovanović - Bradonja, a komesar Sveta Popović.

Sa brigadom su tada u Barajevu bili Šumadijski i Kosmajski odred i jedan bataljon sremskih partizana, ukupno oko pet stotina ljudi.

Polazni položaj partizana pre razvijanja za napad, bila je kosa između Bagrdana i Baćevca.

Da bi onemogućili četnike da brzo pobegnu i napuste bojište, partizani su primenili novu taktiku. Snage brigade kretale su se dosta usporeno glavnim pravcem napada, što je stvaralo iluziju kod četnika da su partizani slabi i neodlučni. Za to vreme, Kosmajski odred je ubrzanim maršom prešao preko Guncata i Meljaka i zauzeo položaj između Vranića i Baćevca. U isto vreme, Šumadijski odred i deo Sremskog bataljona su preko Boždarevca izbili na borački Vis.

Glavna borba započela je u 10 časova, a u 14 časova dostigla je vrhunac. Krećući se iz pravca Barajeva, partizani su vrlo uspešno gonili četnike taman kada su se oni, po običaju, spremali na beg, u akciju su stupili bočni odredi. Nastao je neopisivi metež. Četnici su bezuspešno pokušavali da s izvuku iz partizanskog obruča, trpeći znatne gubitke.

Tek oko 16 časova uspeli su da se probiju prema Šiljakovcu, gde obruč nije bio sasvim zatvoren.

Oko 16 časova borba je završena. Zarobljeno je preko 80, a ubijeno dždž četnika, dok je veći broj ranjen. Među poginulim četnicima bilo je i nekoliko četničkih komandanata.

Partizani su imali deset poginulih. Među poginulima bio je i Milovan Jelić, sin Ilije Jelića iz Vranića.

Posle borbe u Baćevcu i velikih gubitaka, četnici su bili ošamućeni i šokirani. Njima se činilo da je u ovoj borbi učestvovalo "nekoliko hiljada partizana" i da su "partizani pošli da zauzmu Beograd".

Posle poraza četnika u Baćevcu, u narodu se govorilo da je to "četnički Staljingrad".

* * *

Sledeća borba u Vraniću odigrala se 15. novembra 1943. godine. Partizani su u toku noći došli u Vranić i smestili se u jednu kuću u centru sela. Namera partizana je bila višestruka - da se osujeti jedna grupa četnika koji su se bili toliko osilili, da su svakodnevno tukli, mučili i zlostavljali nedužne seljake, da održe narodni zbor i podignu kod naroda moral i veru u konačnu pobedu partizana.

Patrole su još u ranim jutarnjim časovima privele jednu grupicu četnika u štab na saslušanje. Da bi se postigao bolji psihološki efekat, pored četnika, priveden je u štab na saslušanje i jedan broj bogatijih ljudi u selu.

Posle saslušanja, seljaci i jedan broj četnika pušteni su svojim kućama, ali su oni izrazili želju da ostanu na zboru i priredbi.

Tri četnika, čija je izdaja dokazana, partizanski sud je osudio na smrt.

Partizanski zbor je zakazan za 14 sati. Svet se brzo okupljao na raskršću u centru sela. Svi su želeli da dođu, da vide i čuju partizane, o kojima su se u selu već pričale legende. Prvi govornik bio je Mile Seljak. On se mirno obratio masi:

- "Drugovi! Mi, kosmajski borci, došli smo u Vranić, da dokažemo četničkoj bandi da nismo uništeni i da partizani još žive i uspešno ratuju protiv okupatora i njegovih slugu. Naša borba prima sve rodoljube koji vole svoju zemlju i žele njeno oslobođenje. Vi ste na sopstvenoj koži osetili četnički zločin. Gibanica i nasilje - to su ideje vodilje Dražinog pokreta.

Oni od nas samo kukavički beže. Nigde da prihvate borbu. Specijalisti su samo za mučenje nevinih i bespomoćnih žena i dece. Ali narodni sud neće izbeći, pogazićemo mi tu čupavu rulju."

Posle njega za govornicu je izašao Laza Pandurović. U izlaganju se osećala umešnost i rutina političkog radnika.

- "Dragi drugovi, naša borba je borba radnika i seljaka Nije u pitanju samo okupator. Mi se borimo za jedno novo uređenje, za jedno pravednije društvo, u kome neće biti eksploatacije i poniženja siromašnih. Svi će uživati ista prava u pogledu školovanja, lečenja, zapošljavanja i socijalnog zbrinjavanja. Da bismo ovo postigli, potrebno je da se svi uključimo u narodnoslobodilačku borbu, kako bismo što pre izvojevali slobodu".

Posle zbora, za okupljeni narod održana je kratka prigodna priredba, bili su to kratki, šaljivi skečevi i recitacije iz partizanskog života

Kada se priredba završavala iznenada su zaštektali mitraljezi.

Laza je zamolio okupljeni narod da se, bez panike, privremeno skloni u poprečni seoski put, koji je bio znatno niži od ostalog terena i predstavljao odličan zaklon od neprijateljskih kuršuma.

Partizani su mirno uzeli oružje i u borbenom poretku krenuli prema neprijatelju.

* * *

To jutro kada su partizani došli u Vranić, dva partizana su išla prema Rašić kraju i uzgred obaveštavali građane da će se popodne u centru sela održati partizanski zbor. Ne sluteći nikakvu opasnost, borci su u Rašić kraju ušli u jedan dućan, spustili oružje na tezgu i mirno kupovali neke sitnice.

Četnički komandant Zeka, ne znajući da su partizani u selu, krenuo je sa svojim pratiocima u Vranić. Kada su stigli na dvadesetak metara od dućana sreli su omladinca Đorić Ivana, koji im je rekao: "Gde ćete, partizani su u dućanu".

Kako su četnici bili velike kukavice, nisu ni za sekundu zastali da pitaju koliko ima partizana, da procene kakve su šanse da stupe sa njima u borbu itd., već su bezglavo okrenuli leđa i panično, što su brže mogli pobegli na očigled mnogih građana, koji su videli da više od dvadeset okorelih četnika, do zuba naoružanih, zajedno sa svojim komandantom, beže od dva partizana, koji uz to i ne znaju za četnike, već mirno kupuju robu u dućanu.

Saznavši kasnije, od svojih doušnika, da je u dućanu bilo samo dva partizana i da su mogli, da nisu bili kukavice, bez problema da ih pobiju il možda žive uhvate, Zeka je rešio da se za ovu bruku osveti Ivanu.

Iako nikada nije saznao kakve je prave namere Ivan imao, da li da njih obavesti i upozori ili spase partizane da ih četnici ne iznenade i pobiju; Zeka je ipak Ivana stavio na crnu listu i mesec dana kasnije zaklao.

Bežeći iz Vranića, Zeka je oko 10 časova, sa svojim pratiocima stigao u Obrenovac.

Na dugom putu od Vranića do Obrenovca Zeka nije ni reč progovorio sa svojim pratiocima. Osećao je njihov zajedljiv prezir, što je tako sramno pobegao iz Vranića a da partizane nije ni čuo ni video.

Znao je da nešto hitno mora preduzeti što bi mu povratilo poljuljani ugled i izgubljeno poverenje.

Zaslepljen patološkom mržnjom prema partizanima, čvrsto odlučio da se još u toku dana sa odredom, vrati da opkoli i uništi partizane u Vraniću.

Zato je po dolasku u Obrenovac hitno organizovao sve svoje četnike i jedan broj nedićevaca. U toku dana pokrenuo je i nekoliko stotina mobilisanih četnika iz Bariča, Jasenka, Mislođina, Draževca i Konatica. Od Nemaca iz Obrenovca uzeli su oružje i municiju. Zeka je rekao postrojenim četnicima da idu u Vranić, gde će se konačno i zauvek obračunati sa partizanima njihovim saradnicima.

Posle izvršene smotre, četnici su usiljenim maršom, nešto posle 15 časova, stigli u Vranić.

Odmah su se razvili u borbeni poredak i silovito udarili na partizane.

* * *

Međutim, iako je dobro naoružanih četnika, što mobilisanih, i aktivnih, sa nedićevcima bilo više od hiljadu, a partizana jedna nepotpuna četa od oko 50 do 60 boraca, borba nije dugo trajala. Posle uraganske vatre prvog partizanskog juriša, četnički se front zdrobio, i oni su panično, bez reda, bežali, lomeći ograde pred sobom, kao da ih neka nevidljiva sila goni.

Za njima je odjekivalo složno partizansko: ura, ura, ura. Neke partizanke su vikale: rra, rra, kao kad se teraju ovce. Jedna partizanka gromko je mandovala: "Zalomi desno krilo, pretresaj kuće", a zatim "Čupavci, bežite od s-u-k-nj-e."dždž

Narod je, zaklonjen iza prozora svojih kuća, slušao ove šaljive partizanske komande i gledao kako više od hiljadu četnika bezglavo beži ispred šačice partizana, koji su ih tako lako gonili, kao da je u pitanju neka mir dopska vojna vežba, a ne pravi rat.

Partizani su četnike gonili nekoliko kilometara, a onda se vratili. Nakon odmora, kasno uveče su napustili Vranić. Na ispraćaju je bilo mnogo građana, koji su zaželeli da partizani češće dolaze u selo i spreče četnički teror. Oduševljeni uspehom borbe i dočekom kod seljaka, partizani su, prilikom odlaska, složno zapevali partizansku pesmu: Po šumama i gorama naše zemlje ponosne, idu čete partizana, slavu borbe pronose. A zatim su nastavili pesmu:

Kompartijo naše rosno cveće, ceo narod za tobom se kreće Dugo se gromka pesma orila selom, dok je kolona slavnih partizana polako odlazila u neke nove borbe i nove pobede.

Borba u Vraniću imala je veliki odjek kod naroda, bez obzira na relativno mali broj žrtava - jedan mrtav i nekoliko ranjenih četnika - jer su četnici vrlo brzo pobegli.

Pobeda partizana je bila izuzetno značajna, kako vojnički, tako i po-litički. Danima su ljudi u selu pričali kako je mala grupica partizana razju-rila više od hiljadu bradonja.

O dolasku partizana u Vranić, sresko načelstvo je odmah obavestilo nemačku komandu u Obrenovcu, svojom depešom, br. 14677, u kojoj se između ostalog kaže:

" Jutros oko 5 časova jedna veća grupa partizana od 250 - 300 na broju došla je u selo Vranić, stop. U vezi moga telefonskog razgovora od danas, molim najhitnije uputite u napred označeno mesto jedno jače nemačko udarno odeljenje radi čišćenja terena stop."

Koliko su se kvislinzi uplašili od kretanja partizanskog odreda po Posavini, vidi se i iz sledećeg neprijateljskog dokumenta:

"Okružno načelstvo okruga beogradskog
k broj 315/1943
Beograd
Ministarstvo unutrašnjih poslova
(Odeljenje državne bezbednosti)
... 15. novembra tg. jedna grupa komunista od oko 500 bandita, bila je u Vraniću(s) u kome se oko 15 časova čula pucnjava. Pretila je opasnost da oko 17 časova napadnu na Umku".

U prvom neprijateljskom dokumentu se govori o 250-300 partizana, a u drugom o 500 bandita A u Vraniću je u stvari bilo oko 50 do 60 partizana.

Zašto su neprijatelji uveličavali broj i snagu partizana, postoji verovatno više razloga. Prvi razlog je strah. I sama pojava partizana kod njih je stvarala takav paničan strah da su oni od jedne operativne grupe videli stotine, pa i hiljade partizana

Drugo, prikazivali su veliki broj partizana da bi pravdali svoje poraze, jer kako priznati da je jedna grupa od 50 do 60 partizana porazila vojnu formaciju od hiljadu četnika.

Treće, da bi od Nemaca dobili što veću količinu oružja i municije, i da bi ih ubedili da se vojnički više i češće angažuju, morali su da prreuveličavaju broj, snagu i opasnost, koja preti od strane partizana.

Ova preuveličavanja su, na neki način, odgovarala i partizanima i njihovim saradnicima i simpatizerima. Pričalo se da partizana ima k'o na gori lista, da su do zuba naoružani, da ih oružjem snabdevaju i Rusi i Englezi. O podvizima partizana kružile su mnoge legende. U svakoj partizanki, narod i neprijatelj video je legendarnu Kiku. I najmanja partizanska akcija nailazila je na stostruki odjek, što je partizanima i narodu dizalo moral i davalo snagu da istraju do konačne pobede. Od desetak, narod je video sto partizana, pa je tako i nastala partizanska pesma: Kol'ko ima na Kosmaju grana, jošje više mladih partizana. Kol'ko ima na granama lista, još je više mladih komunista. Uspesi partizana i sve širi razvoj narodnooslobodilačke borbe na ovom terenu, u neposrednoj blizini Beograda, ozlojedili su ne samo ovdašnje četničke komandante, već i samog Dražu Mihailovića. Nezadovoljan ovakvim razvojem događaja, Draža Mihailović je oktobra 1943. godine poslao naređenje svojim komandantima u Šumadiji, da stave pod svoju komandu krajeve oko grada, uključujući tu i beogradsku Posavinu, u kome se, između ostalog, kaže: "Naš Avalski korpus, sa srezovima Grocka, Vračar i Umka, spava dubokim snom. Na svim oblastima u neposrednoj blizini Beograda nakotili su se komunisti i njihovi simpatizeri. Naređuje se komandantima i to: majoru Mihailu Jovanoviću, kapetanu Lazoviću, kapetanu Nikoli Kalabiću, komandantu Kolubarskog korpusa Komarčeviću i Rudničkom korpusu da najenergičnije sa juga na sever, čisteći usput i sve srezove, očiste naročito Srez kosmajski, a naročito je važno što pre očistiti srezove Grocka i Umka".

U naređenju se govori i o neuspesima četnika u borbi protiv partizana i na kraju preti:

"... Eto, to je dosadašnji rezultat vašeg rada. Ne može više tako dalje. Sve ću da vas posmenjujem, a ceo Avalski korpus ću da rasturim."

Krajem oktobra Draža je svoju pretnju ispunio, postavio je kap. Blažu Vukčevića za komandanta Avalskog korpusa. Ali je on, prilikom dolaska da preuzme novu dužnost poginuo u selu Dučini, u borbi protiv partizana. Tako je Trifković i dalje ostao komandant Avalskog korpusa.

Kada je Prva šumadijska brigada, sa Kosmajskim i Šumadijskim odredom, prokrstarila ovim krajem, razbila i potukla četnike i razdgdždž Avalski korpus, četnici su, još nedotučeni smišljali nove zločinačke planove. Prezreni od naroda i nemoćni da se uspešno bore protiv partizana, oni su, kao i ostali izdajnici i pomagači okupatora, rešili da svoj bes i dalje iskaljuju nad svojim narodom, od koga su se izrodili.

Zato 17. novembra 1943. godine Draža Mihailović šalje novo naređenje:

"Kosmaj mora da se očisti po svaku cenu. Radite prema situaciji, da se Kosmaj, pa sve do Beograda, što pre očisti od komunista."* Kada nisu mogli da izvrše naređenje svog komandanta i unište Kosmajski partizanski odred, četnici su se spremali za obračun sa golorukim

civilnim stanovništvom.

* Izdajnik i ratni zločinac Draža Mihailović pred sudom, Izdanje 1946, ćirilica. str. 380.