Sunce je već odskočilo kad sam se probudio i videla se obala Italije. Preplovili smo Jadran u pravoj liniji i sada smo plovili na jug, duž italijanske obale. Raširio sam vreću za spavanje na palubi kraj jednog od topova i poduprevši glavu laktovima gledao sam tornjeve crkava i bele kuće u malim gradovima koji se nižu jedan za drugim duž istočne obale južne Italije. Za jedan sat stići ćemo u Bari, cilj našeg puta, koji je nedavno zauzela Osma armija. Ustao sam, savio vreću i pošao dole da se obrijem i pripremim za povratak u spoljni svet.

U Italiji nisam bio od 1939. godine. Pre rata dobro sam je poznavao. Od moje poslednje posete, Italijani su prvo bili naši neprijatelji, a sada, u drugoj krajnosti, naši saborci. Izgledalo je čudno vraćati se. Neodređeno sam se pitao kako li će sve izgledati?

Suvišno je reći, sve je bilo gotovo isto.

Sunce je peklo, a Italijani su se sunčali. Na svakom uglu ulice mladi, snažni ljudi, neki u uniformi, dosađivali su se s rukama u džepovima i sa cigaretama koje su im virile iz ugla usta. Na zidovima pristaništa, slovima visokim čitav metar, još uvek su stajali Dučeovi natpisi: VINCEREMO - pobedićemo. Očigledno, bila bi šteta trošiti energiju da se oni izbrišu. Bili su to natpisi koji su dobro pristajali, ma na čijoj se strani nalazili.

U hotelu "Imperijal", koji vojska, kako sam sa zadovoljstvom utvrdio, nije još stigla da preuzme, postojala su kupatila s toplom vodom i bilo je dosta hrane i pića, i oficira na odmoru sa fronta, koji su igrali sa bolničarkama uz žive zvuke italijanske džez muzike. - "Lili Marlen!" - vikali su - i Italijani su svirali - "Lili Marlen" - isto kao što su to verovatno svirali i za oficire Luftvafe i Vermahta pre nekoliko nedelja.

Nisam stigao da se na sve ovo priviknem, a već su me ukrcali u avion kojim sam leteo daleko iznad Sredozemlja prema Kairu. Na Maltu smo se spustili, kružeći nisko iznad kamenitih malih polja i kuća u Valeti, razrušenih bombama. Guverner, lord Gort, želeo je da nas vidi i mi smo otišli da nešto popijemo sa njim; smirena prijatna prilika usred italijanizovane raskoši upravne vladine zgrade.

Zatim smo ponovo poleteli; zaspao sam i probudio se visoko iznad Libije, dok smo leteli na istok duž obale ka Egiptu. Kad sam pogledao dole, prepoznao sam Bengazi, zatim Dernu, Tobruk i Solum, kao i depresiju Katara. Tu i tamo zbijene gomile spaljenih tenkova, aviona, kamiona i topova, zajedno sa hiljadama tragova koji su se kao ožiljci pružali pustinjom, pokazivali su gde su pre jedne, dve ili tri godime borbe bile najteže.

U Kairo smo stigli u vreme večere. Sa zahvalnošću sam prihvatio poziv da odsednem u kući Kita Stila (Kit Steel), na Zamaleku, u kojoj sam prijatno proveo poslednju nedelju dana pred polazak za Jugoslaviju, kad smo se još uvek pitali da li Tito uopšte postoji i, ako postoji, da li je to žena ili neki komitet? Tu sam ostavio svoje stvari i, kad sam ušao u sobu, pronašao sam čisto rublje i besprekornu bluzu sa sjajnim dugmadima. Skinuo sam prljavo ratničko odelo i pretvorio se u savršenu "svinju u gabardenu", kako su u to vreme zvali kairske oficire-kicoše.

Od Stila sam čuo zbog čega su me hitno pozvali u Kairo. G. Idn, ser Aleksander Kadogan (Alexander Cadogan), Vilijem Strong (William Strong), Oliver Harvej (Oliver Harvey), i još rnnogo drugih funkcionera Foren Ofisa nalazilo se u Kairu, na povratku iz Moskve, gde su konferisali sa Molotovom. Staviše, izgledalo je da će se održati još jedna konferencija na višem nivou, negde na Bliskom istoku, kojoj će prisustvovati i sama Velika trojica, a Kairo se, u tim danima zaobilaznih komunikacija, nalazio na putu u gotovo svaki deo sveta.

Ako želim da ikad isposlujem donošenje odluke o našoj politici prema Jugoslaviji, ovo je pravi trenutak i pravo mesto.

Trebalo je da večeramo sa Kadoganom. Dok sam ležao u kadi, razmišljao sam o tome kako sam ga poslednji put video u njegovoj kancelariji u Foren Ofisu, kad sam mu predao ostavku na diplomatsku službu. Činilo mi se da se to desilo tako davno. Osvrćući se na ovih nekoliko, ali veoma burnih, godina, koje su me delile od tog događaja, nametnula mi se misao kako sam bio srećam što sam doneo tu odluku i tako nisam propustio mnoštvo doživljaja u tom periodu. Meni nije bilo neprijatno da očekujem budućnost punu neizvesnosti i nesigurnosti, bez spore i sigurne karijere u državnoj službi; osećao sam se, ma koliko malo, gospodarom sopstvene sudbine. Levom nogom okrenuo sam slavinu za toplu vodu i zadovoljno leškario u kadi.

Večerali smo pri svetlosti zvezda na krovu "Mohamed Ali" - kluba, jeli i pili pod nadzorom Kostija, tog zaista veštog ugostitelja, sve o čemu sam sanjao u trenucima najveće gladi i žeđi proteklih meseci, savršeno skuvana i savršeno servirana jela. Oko nas, za drugim stolovima, sedela je prava zbirka egipatskih paša, grčkih milionera, prinčeva u izgnanstvu, visokih britanskih oficira i kosmopolitskih lepotica koje su za vreme rata sačinjavale kairsko društvo. Sve je davalo utisak velikog bogatstva i elegancije. Sve je izgledalo nekako neverovatno, ali ne i manje prijatno. Suprotnosti, kao što sam ranije rekao, uvek su me privlačile i sada sam se za nedavne napore na neki način kroz ovo i svetio.

Sledećeg dana video sam g. Idna i podneo mu pismeni izveštaj o stanju u Jugoslaviji, koji je on primio s tim da ga blagovremeno dostavi predsedniku vlade za predstojeći sastanak sa Staljinom i predsednikom Sjedinjenih Američkih Država, a istovremeno da pošalje i kopiju načelniku Imperijalnog generalštaba. Usmeno sam ponovio moje glavne zaključke: da je partizanski pokret od neshvatljivo većeg značaja no što se to smatra izvan Jugoslavije; da njime sasvim nedvosmisleno rukovode komunisti i da je čvrsto orijentisan ka Moskvi; da je kao pokret otpora veoma efikasan i da se njegova efikasnost može znatno povećati uz savezničku pomoć; ali, nezavisno od toga da li ćemo im pružiti pomoć ili ne, Tito i njegovi sledbenici imaće odlučujući uticaj u Jugoslaviji posle oslobođenja.

Do mog povratka u Italiju, još ništa nije bilo rešeno, ali je moj izveštaj izazvao dosta uzbuđenja i ja sam dobio uputstva da se za nekoliko nedelja vratim u Kairo, gde će, kako sam shvatio, tada biti i g. Čerčil. U međuvremenu trebalo je da se vratim i dovedem partizansku delegaciju.

To je bilo lakše reći no učiniti.

U Bariju su me dočekale rđave vesti. Nemačka ofanziva bila je u punom zamahu u Bosni i Dalmaciji i put ka obali bio je čvrsto blokiran. Čak ni pojedinačni kuriri se više nisu mogli probiti. Ako Ribar i Milojević treba da izađu iz zemlje, po njih se mora poslati avion.

Uputio sam poruku u Jajce pitajući da li se naša pista u Glamoču, izgrađena sa toliko pažnje, još uvek nalazi u partizanskim rukama. Stigao je potvrdan odgovor uz napomenu da je malo verovatno da će je moći još dugo zadržati. Nismo imali vremena za gubljenje. Mora se savladati oklevanje Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva da nam dodeli jedan od aviona za ovakav zadatak i učiniti nešto pre no što bude sasvim kasno.

Instrukcije najvišeg ranga koje sam dobio u Kairu bile su mi od pomoći. Otišao sam u štab Taktičkog vazduhoplovstva kod generalmajora vazduhoplovstva Brodhersta (Broadhurst) i od njega dobio obećanje, u načelu, da će mi dati jedan avion. Sada se postavljalo pitanje kakav avion? Ako želimo da se ova operacija obavi noću, onda to mora biti avion koji ne iziskuje posebne uslove za sletanje, jer u Glamoču, osim nekoliko vatri, nije bilo drugog svetla, a pista, koliko sam se sećao, bila je dosta neravna. Ako, s druge strane, pođemo danju, onda bi nam bilo potrebno nešto čime bismo se odbranili od neprijateljevih lovaca, kojih će u ovom trenutku rata biti dosta iznad Jugoslavije.

Sve sam ovo sa snebivanjem i dosta amaterski objasnio štabu Taktičkog vazduhoplovstva.

Ovo na njih nije ostavilo nikakav utisak. Oni mogu, rekli su, daleko bolje da iskoriste svoje avione nego da ih razbijaju u bezuspešnim pokušajima da dovedu nekoliko beskorisnih stranaca sa Balkana. Po opisanim uslovima, noću bi se mogao spustiti samo avion tipa "lisander", a on je bio suviše mali i verovatno nikada ne bi dospeo tamo. A što se tiče spuštanja preko dana, svaki avion koji može poneti putnike svakako bi bio srušen od prvog neprijateljevog lovca na kojeg bi naišao.

U ovom trenutku razvoja događaja pojavila se na pozornici jedna sasvim nova ličnost. Shvatajući značaj vazduhoplovnih operacija za nas, zatražio sam od komandanta Ratnog vazduhoplovstva za Bliski istok, general-potpukovnika vazduhoplovstva Šolta Daglasa (Sholto Douglas), da mi dodeli dobrog vazduhoplovnog oficira za vezu, nekoga, kako sam naveo, koji ima dosta pravog borbenog iskustva, a istovremeno i smisla za neregularne aktivnosti kojima smo se mi bavili. Ishod je bio vazduhoplovni potpukovniik Džon Selbi (John Selby), odlikovan Krstom za izvanredne zasluge i Krstom za letačke borbene zasluge. Trebalo nam je izvesno vreme da ga pronađemo, ali, na kraju, kad je stigao, složili smo se da je bilo vredno čekati.

Glavna odlika Džona Selbija bio je njegov neodoljivi entuzijazam. Krupan, pun, vedar čovek, on se unosio u sve što je radio sa revnošću koja je ponekad gotovo izazivala paniku. Pre rata bio je spiker Bi-Bi-Sija. Sada, za relativno kratko vreme otkako je stupio u Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo, postao je veoma uspešan pilot noćnih lovaca i "moskitosa". Izgledalo je da mu je potreban odmor od ozbiljnih operacija i da nam je dodeljen radi promene. Prvo što je uradio, upisao se na kurs za skakanje s padobranom i miniranje, zatim je nabavio udžbenik nemačkog jezika, koji je govorio sa više živosti, a manje tačnosti. Stigao je u stab Taktičkog vazduhoplovstva u malom avionu koji je zastrašujuće izgledao, a spustio se njime iznenađujuće naglo. Vivijen Strit koji ga je pratio, izašao je sav zelen od straha. Saosećajući sa njim, odlučio sam da u ovaj avion ne ulazim ni po koju cenu.

Objasnio sam Selbiju svoje planove i teškoće na koje nailazimo. - Prepustite to meni! - rekao je ubedljivo i otišao da vidi nekog svog prijatelja (u svakom štabu Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva bilo je u izobilju davno izgubljenih prijatelja Džona Selbija).

Uskoro se sa ovih savetovanja vratio sa obećanjem da će dobiti "baltimor", brz, lak bombarder koji, kako me je uveravao, predstavlja pravog "zmaja" za ovaj posao. Sve što nam je sada potrebno, rekao je, bila je pratnja lovaca, u tom slučaju mogao je poći i danju.

Međutim, pratnju lovaca nije bilo lako dobiti. Glamoč se nalazio van doleta svih, osim lovaca velikog radijusa dejstva, a ove su imali samo Amerikanci. Posle prethodnog telefoniranja uputio sam se, u jednom "baltimoru", do američke 82. grupe lovačke avijacije, tada smeštene u Leću (Lecce), da vidim šta mogu dobiti od naših američkih saveznika.

82. grupa lovačke avijacije imala je lovačke avione tipa "munje" ("lightning"). Sa dvostrukim repom i uperenim topom, oni su izgledali zastrašujuće, kao iz priča H. Dž. Velsa. Imali su dovoljan akcioni radijus za put do tamo i natrag. Sada nam je samo preostalo da pozajmimo pet-šest aviona za jedno poslepodne.

Kad smo se obratili komandantu, ovaj je rekao: - Svakako, možete ih dobiti. - To je bio visok, tamnoput, mrzovoljan mlad čovek dvadesetih godina, sa pukovničkim oznakama i znatnim nizom ordenja. Zvao se MekNikol (MacNickol), a oborio je veliki broj nemačkih aviona.

Utvrdili smo datum izvršenja operacije za nekoliiko dana kasnije, i ja sam odmah poslao depešu Robinu Viterliju (Whetherley) i Bilu Dikinu, koje sam ostavio u Jajcu kao svoje zamenilke, i rekao im da odmah prebace grupu u Glamoč i da tamo spremni čekaju naš dolazak. Pored Ribara i Milojevića, u grupi koja će biti prebačena aviomma, nalaziće se i Robin Viterli, koji bi, kao iskusan profesionalni vojnik, kako sam odlučio, bio pravi čovek za praćenje razvoja situacije na ostrvima, a Bil Dikin vratio bi se u Kairo kao moja veza sa Glavnom komandom. Sa njima će u Glamoč krenuti naš oficir za vezu Vlatko Velebit i Donald Najt, inžinjerac, koji je imao zadatak da nam pripremi sletnu stazu.

Idućeg dana stigla je poruka od Robina, kojom je izveštavao da su svi u Glamoču i da će biti spremni da nas dočekaju dan kasnije. Kad čuju naše motore, oni će zapaliti vlažnu slamu kako bi mogli da nas navode dimom. - Ovde je veoma hladno - dodao je - molim, donesite naše sledovanje ruma.

Dok smo čekali na polazak, hranio sam se u američkoj menzi, a sobu delio sa MekNikolom i njegovim pomoćnikom majorom Litenom (Litten), još jednim vazduhoplovnim asom. U ogromnoj trpezariji jeo je čitav sastav, bez obzira na čin. Hrana je bila ukusna pod uslovom da se čovek navikne da nađe kobasice premazane džemom ili komadić ananasa u mesu. Služili su i delikatese kao što su grejpfrut i viršle, tako da je hrana izgledala znatno raznovrsnija od naših jednoličnih sledovanja. Ali, Amerikanci su gunđali. Njima su se dopali, pričali su, dobar komad goveđeg mesa i povrće koje su dobijali Britanci.

Uveče, dok smo jeli gulaš od goveđeg mesa, MekNikol bi šetao oko stolova i odabirao pilote za zadatke određene za sledeći dan. Zatim su se izjutra posle doručka davali zadaci, onda se čula tutnjava motora dok su se zagrevali i najzad su avioni poletali. Vrativši se, uveče, za večerom, pričali su o onome šta su doživeli prateći teške bombardere preko Austrije ili severne Italije. Dva-tri puta, mesto za stolom ostalo je prazno, jer se onaj koji je za njim sedeo nije vratio sa zadatka. Posle večere obično se davao neki film. Noću, zavučen u veliku vreću za spavanje američke armije, slušao sam MekNikola i Litena kako pričaju o akcijama toga dana i zadacima za sutra. Nekoliko nedelja kasnije MekNikol je bio oboren i poginuo je.

Osvanuo je lep i vedar dan, određen za moju akciju. Posle doručka izdati su zadaci. Na zahtev MekNikola, koji je i sam pilotirao jednim od lovaca, ukratko sam opisao situaciju u Jugoslaviji, u slučaju da neko od pratnje bude u položaju da prinudno sleti ili bude oboren. Istovremeno uputio sam srdačan poziv svakome ko se nađe u takvoj nevolji da dođe i ostane u mom štabu u planinama koliko god to želi. Zatim smo pošli na aerodrom. Moj pilot i ja (ostatak posade je izostavljen da bi bilo mesta za putnike koje ćemo uzeti) ušli smo u "baltimor"; on mi je pokazao kako se ispaljuje top smešten u repu, i kako radi unutrašnja veza; namestio sam se što bolje mogu; motor je zagrmeo i mi smo poleteli. Uskoro smo leteli na istok preko Jadranskog mora a lovci su jurcali oko nas, tako da je suncem obasjano nebo izgledalo kao da je zasuto njima. Sve je dobro što se dobro svrši. Te večeri, kako sam računao, Ribar i Milojević biće izvan Jugoslavije i svi ćemo biti na putu za Egipat.

Ali nisam mislio na jugoslovensku klimu. Ispod nas Jadransko more se prelivalo u plavo; ostrva i dalmatinska obala, kad smo doprli do njih, kupali su se u suncu. Zatim, kad smo preleteli obalu, naišli smo na Dinarske planine i, uzletevši da bismo preleteli oštre, ispresecane vrhove, odjednom smo se našli u zaslepljujućoj snežnoj oluji. Vrativši se, zaobišli smo planinski lanac, tražeći prolaz. Ali bez uspeha. Čitavom dužinom lanca pružao se preteći, neprodorni zid crnih olujnih oblaka koji su, kako se ispostavilo, predstavljali granicu između dva različita klimatska pojasa. Nista drugo nismo mogli no da se vratimo i ponovo isto pokušamo idućeg dana. Preko radio-veze konsultovali smo se sa lovcima. I oni su isto mislili. Uskoro smo svi bili na putu natrag za Italiju.

Idućeg dana ponovo smo pokušali, ali sa istim rezultatom. More i dalmatinska obala kupali su se u suncu, ali smo opet iznad planina naišli na istu, nesavladivu prepreku oblaka. Kada sam se vratio, zatekao sam dosta tužnu poruku Robina Viterlija, kojom pita kada ćemo doći i podseća me da ponesem rum. Izgledi su bili loši, jer sam znao da su Amerikancima potrebni svi lovci za nekoliko dana, koji će pratiti teške bombardere u čitavom nizu opštih napada na ciljeve u severnoj Italiji.

Dan kasnije upitao sam svog pilota, veselog mladog Novozelanđanina, da li misli da mu je neophodna pratnja? On je odgovorio da, osim ako ne budemo baš loše sreće, on može da umakne svemu osim, možda, nekom najsavremenijem lovcu. Upitao sam ga da li bi imao neprilika ako pođemo bez pratnje. On je vedro odgovorio da niko neće ništa reći, ako se vratimo srećno, a ako se ne vratimo, onda to, u svakom slučaju, neće biti važno. Ovo je izgledalo dosta razumno, i zato smo poslali novu poruku Robinu, najavljujući naš dolazak i pošli sami.

Kad smo krenuli, vreme je bilo lepo i nisko smo preleteli Jadransko more, tačno iznad talasa, čuvajući se zlokobnih neprijateljevih lovaca. Kad smo se približili obali, počeli smo da se penjemo ostavljajući Vis, Korčulu, Hvar i druga ostrva daleko za nama. Nad obalom se dizao oblak, ali ovoga puta nije bio tako gust; kroz njega smo videli grad i luku Split, sa dokovima i brodovima. Očigledno da smo sa zemlje bili primećeni, jer su gotovo u istom trenutku oko nas počele da eksplodiraju granate protivavionske artiljerije raspoređene u gradu, stvarajući bele oblačiće.

Uskoro smo ostavili obalu i našli se u planinama, leteći iznad istog golog, stenovitog zemljišta kroz koje sam se jesenas probijao do mora. Sa visine su se razaznavale planinske staze, koje su kao tanke linije krivudale preko sivih litica. Ali, kad smo zašli dalje u kopno, oblaci su postali gušći, a brda su bila prekrivena snegom. Zahvaćen naglim vazdušnim strujama, mali bombarder je počeo da krivuda i opasno propada. Povremeno smo po nekoliko minuta leteli kroz gust beo oblak, a onda bi se, sa obeshrabrujućom naglošću, zastrašujuće blizu pojavio neki mračan vrh planine, a pilot bi okrenuo avion naviše ili u stranu da ga izbegne. Čvrsto sam se držao.

Gledajući prvo kroz prozor sa strane, a onda oprezno kroz otvor na podu, pokusavao sam da utvrdim da li ćemo uskoro stići. Ništa nisam video, osim zavese od magle, sa nekoliko neodređenih planinskih vrhova. Tužno sam ovo posmatrao, kad me odjednom zvuk telefona opomenu da pilot želi da govori sa mnom. Stavio sam slušalice.

- Na cilju smo - vikao je. - Držite se čvrsto, pokušaću da se podvučem ispod oblaka.

Držao sam se čvršće no ikada. Onda su usledili minuti propadanja i ljuljanja kroz belu maglu. Zatim je telefon ponovo zazvonio.

- Ne vredi - rekao je pilot. - Ne ide. Možemo samo da se vratimo kući.

Bilo je teško zamisliti partizane, Robina Viterlija i Bila Dikina kako stoje u snegu na nekoliko stotina metara ispod mene, osluškujući zvuk naših motora dok smo kružili iznad njih, i kako gledaju naviše kroz maglu. Imao sam padobran i za trenutak sam se kolebao da li da iskočim. Ali, osim zadovoljstva što bih ponovo video svoje prijatelje, ovo očigledno ne bi imalo neku drugu praktičnu svrhu, jer bi se naša Misija kod partizana u tom slučaju udaljila više no ikad od Kaira. Tako sam, teška srca, dao znak pilotu da se slažem sa njim i ponovo smo se uputili u bazu.

Ali ovo još nije bio kraj našim nevoljama. Leteći iznad Jadranskog mora utvrdili smo da je čitava južna Italija zahvaćena strašnom olujom. Kiša se slivala u mlazevima, a velike gomile tamnih oblaka, izrešetanih munjama, nadnosile su se nad obalu. U Leći nismo mogli da se spustimo zbog niskih oblaka. Sa kopna su nam predložili da pokušamo u Fođi (Foggia), nekih dvadesetak kilometara severno. Tamo je vidljivost bila bolja no u Leći. U međuvremenu se već spustio mrak i benzin nam je bio na izmaku. Nije preostalo ništa drugo nego da se uputimo tamo i pokušamo da se spustimo kako umemo i uzdamo se u svoju sreću. Kad smo se najzad zaustavili na aerodromu preplavljenom vodom, posle dugog kruženja kroz naizmenične slojeve oblaka i kiše, bilo mi je dosta letenja.

Sledećih četrdeset osam časova proveli smo u Fođi, prikovani provalom kiše, uzalud pokušavajući da uspostavimo vezu sa spoljnim svetom preko veoma nesigurnog poljskog telefona. Kad smo posle dva dana najzad stigli u Bari, događaji su krenuli novim i iznenađujućim tokom. Stigla je depeša Robina Viterlija, kojom nas izveštava da su partizani uspeli da zarobe ispravan mali nemački avion i predlažu da odmah pođu sa grupom. Jedva smo imali vremena da opomenemo Kraljevško ratno vazduhoplovstvo i protivavionske baterije da ne pucaju na mali avion sa nemačkim oznakama koji dolazi iz pravca Jugoslavije. Zatim smo počeli da čekamo vesti da je grupa stigla u Italiju.

Tada je stigla depeša Bila Dikina, još uvek iz Jugoslavije. Vesti su bile rđave.

Zaplenjeni avion doveden je na pistu izvan Glamoča, u suton, dan pre utvrđenog datuma za poletanje. Tamo su ga napunili benzinom, koliko se smatralo da je potrebno za put preko Jadrana. Sve je učinjeno da se ova akcija obavi u tajnosti i da se ne privuče pažnja neprijatelja.

Čim je svanulo, rano ujutru određenog dana grupa se okupila na hladnoj, vetrom brisanoj ravnici. Bilo je užasno hladno i trebalo je nešto više vremena da se ugreje motor. Pilot, dezerter iz vazduhoplovstva NDH, zagrejavao je motor, a putnici i ostali, koji su došli da ih isprate, okupili su se oko aviona, jer se nije smelo gubiti vreme.

U tom trenutku, pogledavši naviše, mala grupa oko aviona je ugledala kako iznad obližnjeg brega nailazi mali nemački izviđački avion. Pre no što su mogli i da se pokrenu, on je već bio nad njima, samo desetak metara iznad njihovih glava i, dok su opčinjeni posmatrali, izbacio je dve male bombe. Jedna je pala blizu mesta gde su stajali Robin Viterli i Bil Dikin i, ne eksplodiravši, počela je da se kotrlja ka njima kao fudbal. Robin, koji ju je prvi ugledao, povukao je Bila za ruku i obojica su se bacila na zemlju. U tom trenutku bomba je ekplodirala ubivši Robina, koji nije bio dovoljno brz. Druga bomba je eksplodirala svom snagom u avionu, potpuno ga uništivši. Od nje su poginuli Donald Najt i Lola Ribar, a Miloje Milojević je bio ranjen. Zatim, pošto je bacio bombe, Nemac je ponovo nadleteo, mitraljirajući preživele. Kasnije smo saznali da je neki izdajnik opomenuo neprijatelja, koji se nalazio samo nekoliko kilometara dalje, o tome šta se priprema.

Ovo je bila zaista tužna vest. Smrću Robina Viterlija i Donalda Najta izgubio sam dva dobra prijatelja i dvojicu mojih najboljih oficira. U Loli Ribaru partizani su izgubili još jednog od istaknutih mladih rukovodilaca, kao i čoveka koji je, izgleda, bio predodređen da odigra veliku ulogu u izgradnji nove Jugoslavije. Za njegovog starog oca, čiji je drugi sin poginuo u jednoj akciji pre nekoliko nedelja, ovo će biti, znao sam, težak udarac. Skupo smo platili te dve ili tri nedelje, utrošene da se donese odluka o polasku delegacije. Sada je jedan član delegacije mrtav, a drugi ranjen, a Kairo udaljeniji no ikad ranije.

Ali, Jugoslovene nije napuštala misao da pošalju svoje predstavnike u Kairo. Velebit, naš oficir za vezu, koji se nalazio kraj aviona u vreme bombardovanja, ali nije bio ozleđen, naimenovan je na Ribarevo mesto, a rešeno je da Milojević pođe u Kairo, i pored rana. Ponovo sam tražio avion i pratnju. U međuvremenu, u Bosni je došlo do ogorčenih borbi i nije izgledalo verovatno da će partizani za duže vreme zadržati aerodrom u Glamoču.

Ovoga puta smo dobili najviši prioritet i prvog lepog dana uputio sam se u Glamoč u masivnom avionu za prevoz trupa "dakota", sa pola eskadrile lovaca koji su kružili i obigravali oko nas, podešavajući brzinu prema našoj. Džon Selbi, na putu da se pridruži mome štabu, zabavljao se vozeći avion, dok ga je pilot, koji je nesumnjivo čuo o njegovim doživljajima sa noćnim lovcima i "moskitosima", posmatrao sa divljenjem.

Pod stručnim rukovodstvom Džona Selbija, let je prošao bez većih uzbuđenja, i sada, pošto smo napravili jedan krug iznad glamočke ravnice i odredili položaj signalnih vatri, naša "dakota" se zaustavila na neravnom busenju piste, kao da je najjednostavnije zaustaviti se po belom danu usred teritorije pod neprijateljevom okupacijom.

Vrata su se otvorila i mi smo iskočili. Sneg je prekrivao okolna brda i hladan vetar je pomahnitalo duvao ravnicom. Bil Dikin i Vlatko Velebit potrčali su nam u susret. Iznad nas kružili su lovci motreći na neprijatelja. Nismo smeli da gubimo vreme. Miloje Milojević, umotan u ćebe, ležeći na nosilima napravljenim na brzu ruku, pažljivo je unet u avion, a zatim i Vlado Dedijer, još jedan od rukovodećih partizana, koji je bio teško ranjen u glavu, a čiji se život, kako se smatralo, mogao spasti operacijom. Zatim je ušao Antoni Hanter (Anthony Hunter), koji je boravio sa hrvatskim partizanima a sada je odlazio na referisanje.

Najzad, ispred uperenog automata narednika Dankana ušao je i kapetan Majer (Meyer) iz nemačkog "Abvera", koji je imao zlu sreću da ga partizani zarobe kad je pošao da poseti obližnjeg četničkog komandanta; sada se upućuje u Italiju na stručno ispitivanje.

Na njegovom licu videlo se neshvatljivo čuđenje koje možda nije bilo iznenađujuće, s obzirom na njegove sveže doživljaje: prvo, zaseda dok se mirno vozio putem u svojim kolima; zatim nekoliko časova provedenih u zarobljeništvu partizana, kad je mislio da mu predstoji sigurna smrt; zatim, putovanje vezanih ruku i pod pratnjom do ovog usamljenog mesta, tako pogodnog za izvršenje smrtne kazne; i najzad, kad je bio ubeđen da mu je došao zadnji čas, iznenadno pojavljivanje savezničkog aviona usred bela dana, kojim će očigledno biti upućen u nepoznatom pravcu. A kao kruna svega srdačno rukovanje sa njim jednog od novoprispelih koji je želeo da ostavi povoljan utisak na sve i zabunom ga zamenio s nekim od partizana.

Čim su oni koji ostaju izašli, a oni koji lete ušli u avion, zatvorili smo vrata i motori, radeći sve vreme, zagrmeli su i mi smo se odvojili od tla uspešnim, ali prilično neuobičajenim poletanjem. Kad smo se naglo vinuli u vazduh, videli smo Džona Henikera-Medžora, koji je trebalo da preuzme pridošlice, kako korača na čelu ove male grupe. Prva desantna operacija, izvedena u Jugoslaviji okupiranoj od neprijatelja, uspešno je završena.

U Bariju, gde smo sleteli, zadovoljni sami sobom, niko nas nije dočekao i posle dva praskava telefonska razgovora zaključili smo da niko nije ni čuo za nas, da nisu izvršene nikakve pripreme za naš dalji put i da nema nijednog aviona koji bi nas odveo u Egipat, gde je trebalo da stignemo sutra.

Ovo je bilo za žaljenje. Očigledno da je neko zabrljao. Posebno sam želeo da se na partizane ostavi utisak glatkim odvijanjem priprema za njihov doček, a sada je bilo jasno da u ovome nisam uspeo. Velebit, koji se vratio u civilizaciju prvi put posle tri godine, posmatrao je sve bez oduševljenja. Milojević je očigledno trpeo velike bolove od rana. Dedijer, ležeći u nesvesti na nosilima, glave umotane zavojima natopljenim krvlju, sivkastozelenog lica, disao je teško i izgledao je kao na samrti. Oficir "Abvera"i, još uvek sa uperenim automatom narednika Dankana u rebra i bez ikoga da ga preuzme, izgledao je zaplašen. Pilot i posada aviona, pošto su obavili sve što se tražilo od njih, pakovali su se i pripremali da odu.

Očigledno, ako želimo da išta uradimo, moramo to učiniti brzo. Izneo sam naš problem kapetanu "dakote". On je objasnio da su njegova naređenja glasila da nas doveze u Bari, a ne dalje. - Ali, - dodao je, uz širok osmeh - ako mi vi naredite da vas vozim do Aleksandrije, ja vam to ne mogu odbiti. Verovatno da će posle nastati objašnjavanje, ali to će biti vaša stvar.

Ovo je bilo dovoljno. Užurbano sam izdao neposredno naređenje i posada, kojoj se očigledno dopalo da napravi izlet do Egipta, odmah je počela da puni avion benzinom i proverava da li je Malta, gde smo morali da se spustimo, opremljena za noćno sletanje. Jedino nam je preostao naš nemački zarobljenik, koga smo se morali otarasiti. Najzad, posle dugog traženja, pronađena su dva člana vojne policije, sa upadljivim, crvenim kapama, utegnutim opasačima i sjajnim mesinganim dugmadima, da ga preuzmu. i on je pošao sa njima srećan što se odvaja od narednika Dankana i najzad ubeđen, mislim, da neće biti streljan. Svi ostali, ranjeni i drugi, vratili su se u avion; motori su zabrujali i uskoro smo leteli daleko, iznad Sredozemnog mora.