Padre i njegovi prijatelji iz Odbora sišli su sve do pristaništa da nas isprate. Vest da je zaustavljeno nemačko napredovanje veoma ih je obradovala, ali su još uvek bili zabrinuti u pogledu budućnosti, jer su dobro znali šta će predstavljati nemačka okupacija za građanstvo koje je tako srdačno sarađivalo sa partizanima.

Bilo mi je neprijatno što ih ostavljam u ovakvom trenutku i pokušavao sam da ih razvedrim govoreći da ću učiniti sve što mogu da im pomognem. Poželeli su nam srećan put. Već je počeo da se spušta mrak. Smestili smo se u naš brodić. Motor je počeo da klopara. Pošli smo.

Baška Voda, mesto odakle smo prešli na Korčulu, bila je sada u nemačkim rukama i ovoga puta smo se uputili ka Podgori, drugom malom pristaništu, nešto dalje na severu. Prvo smo se držali obale ostrva. Onda, kad se sasvim smračilo, promenili smo pravac i uputili se pravo ka obali. Očigledno da je zbog dolaska brodića i događaja koji su zatim usledili, neprijatelj postao oprezniji, jer su sada patrolni čamci krstarili aktivnije no ikad ranije. Jedan od partizana poneo je harmoniku, na kojoj je svirao nekako iskidano, čiji se zvuk neprijatno gubio kad bi se lutajuće oko reflektora usmerilo u našem pravcu. Svi smo se toga trenutka, pretpostavljam, osećali nelagodno zato što je u ovakvim prilikama teško pobeći od neprijatnog osećanja koje mnoge begunce dovodi da se sami nepotrebno otkriju; neprijatno osećanje da nemaš tu sta da tražiš, da svako traga za tobom i da si veoma upadljiv.

Sta će se desiti, pitao sam se, ako nas ugledaju? Da li će nas zaustaviti i pretresti? Ili će jednostavno otvoriti vatru u pravcu snopa reflektora? Sve će zavisiti od toga, pretpostavljao sam, koliko vide sa mesta gde se nalaze. Nijedna od ovih mogućnosti nije bila prijatna. Ali, srećom, izgledalo je da se izvlačimo iz područja gde patrolni čamci najaktivnije krstare.

Zatim, odjednom postadoh svestan šuma snažnog motora, sasvim blizu pramca s naše leve strane. Istovremeno je harmonikaš, usred živahne koračnice, naglo zaćutao. Odjednom neočekivano uključen je reflektor i sasvim blizu nas široki beo mlaz svetlosti istraživački je ispitivao površinu mora. Kroz nekoliko sekundi zahvatio je i nas i tada je, umesto da nastavi traganje, zastao zablesnuvši nas, dok se naš mali čamac žalosno klatio gore-dole po nemirnom moru.

Nikada nisam osećao da sam tako bespomoćno, užasno upadljiv. Svako, smatrao sam, kilometrima unaokolo može da me primeti, a ja ne mogu da vidim nikoga, osim mojih drugova tik uz mene, koji su bili isto tako bleštavo osvetljeni; svirač je čvrsto držao svoj instrument, kao da mu od njega zavisi život, Džon Heniker-Medžor gledao je bolećivo, dok je Dejvid Setou, kao i uvek, ma kako bile neprijatne okolnosti, izgledao profesionalni vojnik od glave do pete.

Očigledno, nije nam preostajalo ništa drugo osim da sedimo mirno, brojeći sekunde i izdržavajući lenjo ispitivanje bezimenih nemačkih mornara sa drugog kraja snopa svetlosti reflektora. Da li će, pitao sam se, primetiti moju škotsku kapu i Dejvidov izrazito engleski vojnički šešir, kao i partizansku zastavu, koja je tako nepotrebno lepršala na krmi. Izbliza gledani, uopšte nismo bili nalik na ribare.

Ali, pretpostavljam, usled osećanja krivice nama se činilo da izgledamo upadljivije no što smo bili jer je, posle ispitivanja koje je za nas trajalo večno dugo, patrolni čamac ugasio reflektor i brzo zakloparao u drugom pravcu tražeći prekršitelje. Ponovo nas je okružio mrak; harmonikaš je svirao novu melodiju i nastavili smo put, potreseni, ali puni zahvalnosti. Ishod susreta bio je iznenadan, ali, u svakom slučaju, prijatan.

Kao sasvim prirodno primili smo uobičajerii mitraljeski rafal koji nas je pozdravio kad smo ušli u pristanište Podgore i mahnuli našim malim fenjerom, onoliko puta koliko je naš krmanoš tvrdio da je predviđeno. Uz bezbroj psovki, propraćenih živom diskusijom o vrednosti i nužnosti različitih "signala", iskrcali smo se iz brodića i izjavili da želimo iste noći nastaviti put dalje. Rečeno nam je da to nije mudro. U ovom trenutku vodila se borba protiv udruženih snaga Nemaca i ustaša iz Makarske, gradića udaljenog nešto više od kilometra, uz obalu; situacija nije bila čista; nije se znao tačan položaj neprijatelja i bolje bi bilo da sačekamo jutro, pa da krenemo. Štektanje mitraljeza i prasak minobacača na drugom kraju puta samo su podržali ove preporuke.

Preostalo nam je još čokolade koju smo doneli sa našeg brodića i zato smo odlučili da od nje napravimo vruć kakao pre no što krenemo. Zato smo se uputili u obližnju kuću i, u trenutku kad smo hteli da otvorimo vrata, zaustavi nas zabrinuti seljaik. Rekao je da se unutra nalaze neki veoma važni strani oficiri i da ih niko ne sme uznemiravati. Očigledno, situacija je mogla biti nepredvidljiva i, ne obazirući se na panične proteste vlasnika, prošli smo pored njega i ušli u sobu.

Dve prilike ispružene na podu, umotane u vreće za spavanje nemačke proizvodnje, glasno su hrkale. Onog nižeg nežno smo prodrmali. On je gunđao i, kad smo ga dalje gurnuli, ustao je promolivši čupavu glavu i neobrijanu bradu - bio je to Gordoin Olston. U drugoj vreći nalazio se radio-tehničar.

Gordon je, kako se pokazalo, stigao iz Jajca na putu za ostrva, donoseći mi drugu radio-stanicu i najnovije vesti. On je prešao najveći deo puta u čezama koje je vukao jedan konj a vozio ih je jedan bosanaki Musliman sa fesom i izgledao isto kao kairski vozač garija. On je imao velike teškoće u sporazumevanju sa ovim čudnim čovekom i sve do danas nije siguran da li se put kuda ih je vozio nalazio na partizanskoj teritoriji ili ne. Dok su se vozili, stanovnici su ih posmatrali kroz odškrinuta vrata. Ništa nije moglo naterati njegovog vozača da prenoći u nekom selu. Na sve Gordonove molbe, on bi samo namigao, pokazao prstom na selo i preteći povukao šakom preko vrata, istovremeno puštajući neprijatan grleni zvuk. Zatim bi ošinuo konja i pojurili bi dalje. Kad su stigli do Podgore, Gordon i konj su bili sasvim iscrpljeni. To je bilo, rekao je, pravo balkansko putovanje.

Oni su takođe doneli poštu od kuće koja je bačena padobranom. To su bila prva pisma koja su nam stigla i uskoro smo sedeli oko štednjaka pijući kakao i čitajući pisma, dok se tutanj borbe s puta naizmenično povlačio i približavao. Prizori i sećanja, koje su nam pisma izazvala, delovali su nekako nestvarno.

U međuvremenu postojalo je pitanje koje smo morali odmah da razjasnimo. - Šta je - upitao sam - sa kraljem? - Kojim kraljem? - upitao je Gordon. - Kraljem Petrom - odgovorio sam. - Da li se već spustio? - Gordon me je posmatrao kao da sam poludeo. Onda sam mu rekao za depešu. - Oh - rekao je - to se nije odnosilo na kralja Petra. Depeša se odnosila na tvog novog telegrafistu. On se preziva King (Kralj). - Osećao sam se glupo, ali bilo mi je lakše.

Kad smo idućeg jutra krenuli, borba je prestala, a neprijatelj se povukao u Makarsku, koju smo ugledali sa puta kako se prostire ispod nas u bledoj jutarnjoj sunčevoj svetlosti. Nešto dalje naišli smo na neke partizane kako je zasipaju granatama iz zarobljenog topa kalibra 105 milimetara, dok je neprijatelj negde odozdo mlitavo uzvraćao. Preostali deo našeg puta prošao je, po partizanskim merilima, bez događaja, iako je bio ispunjen uobičajenim nagađanjima gde se tačno nalazi neprijatelj, da li smo na pravom putu i da li ćemo uspeti da se probijemo.

Čim smo stigli u Jajce, otišao sam do Tita da ga upoznam sa najnovijim događajima na obali i da vidim kako partizani prolaze na drugim stranama. Bio je potpuno svestan opasnosti koja preti ostrvima i natenane smo razgovarali kako ćemo najbolje da joj se odupremo. Zaključci do kojih smo došli nisu bili naročito ohrabrujući. Bila bi, očigledno, greška ako bi se partizani upustili u nešto više od zadržavajućih dejstava, a to znači da bi ranije ili kasnije, prvo obalski pojas, a zatim i ostrva pali u neprijateljeve ruke. Zato je jedina nada bila u neposrednoj i hitnoj savezničkoj pomoći, što, na osnovu svega što sam znao, neće moći tako lako da se ostvari.

Obavestio sam Tita o mom planu da se vratim u Kairo i podnesem izveštaj, objasnivši da će mi ovo pružiti priliku da sam utvrdim kakvi su izgledi da obezbedimo efikasnu savezničku podršku u Dalmaciji. Dodao sam da ću se vratiti što je moguće ranije. On se složio sa tim da je ovo dobra ideja i upitao me da li bih želeo da povedem i dva partizanska oficira kao emisare dobre volje. Odgovorio sam da bih to rado učinio ako se saglase moja dva šefa, Glavni komandant i Foren Ofis. Posle izvesne diskusije, izabrana su i dva delegata, Lola Ribar i Miloje Milojević, i Tito ih je doveo odmah da sa nama večeraju. Kad su otišli, složili smo se da je Titov izbor delegata bio sasvim dobar.

Miloje Milojević bio je vojnik, borac. Aktivan oficir u staroj jugoslovenskoj vojsci, on se na samom početku pridružio partizanima. U toku narednih godina izgubio je jedno oko i zadobio rane gotovo po svim delovima tela. U znak priznanja za toliko puta pokazanu hrabrost, postao je u vojsci hrabrih prvi (i u to vreme jedini) narodni heroj - odlikovanje koje je jednako našem Viktorijinom krstu. Vatreni mali čovek, sa crnim poveskom preko oka i ožiljkom na licu živeo je, kako se meni činilo, samo za borbu. Svima sa kojima bi se sreo, odmah bi bilo jasno da sa partizanima nema šale.

Lola Ribar, koga sam sreo na putu ka obali, bio je drugačiji. I on je takođe prekaljeni borac. Ali njegova uloga u partizanskom pokretu bila je prvenstveno politička i, u svojim dvadesetim godinama, on je spadao u šačicu ljudi oko Tita kojima je bila predodređena slava u novoj Jugoslaviji. Njegov otac, dr Ivan Ribar, dostojanstven stariji državnik, sa lepom sedom kosom, bio je jedan od veza pokreta sa starim režimom. Ali Lola je bio pravi komunist i sada, u pocepanoj nemačkoj bluzi, sa plamenom snagom u ponašanju, preplanuo i sa svojstveno slovenskim crtama lica mogao bi poslužiti kao model za portret vojnika Revolucije. Ponovo sam naglasio da sam zadovoljan izborom. Mladi Ribar uživao je Titovo poverenje i bio je skoro u samom središtu zbivanja; tako da je mogao instinktivno osećati partijsku liniju u svim pitanjima. On će moći ubedljivo i pouzdano da govori u ime partizana. Istovremeno, njegov veliki lični šarm i poznavanje stvari činili su ga pogodnim za zadatak emisara u spoljnom svetu, inače sasvim nepoznatom i stranom za većinu drugih partizana, koji su se odlično snalazili samo u sopstvenim šumama i selima.

Sutra izjutra poslao sam poruku tražeći dozvolu da dođem na referisanje i povedem sa sobom dva partizanska predstavnika. Dodao sam da ćemo, izgleda, uskoro biti sasvim odsečeni od obale i da se nadam da će mi brzo odgovoriti.

Ovo je, odmah sam shvatio, davalo malo nade. Politički, odluka koju sam tražio od vlade nije bila laka. Ako britanske vlasti prime partizanske predstavnike, iako bi to u izvesnom smislu bilo i logično posle slanja moje Misije, to bi bio korak koji bi izazvao najžešće protivljenje kraljevske jugoslovenske vlade, koja je bila naš saveznik i sa kojom smo zvanično održavali veze. Pretpostavio sam kakve će neprijatnosti izazvati moja poruka i potrudio sam se koliko god sam mogao da ovo objasnim Titu, spremajući se rezignirano na duže čekanje.

Kako su dani prolazili, vesti iz Dalmacije postajale su sve više zabrinjavajuće. Nemci su se sistematski učvršćivali u obalskom pojasu i probijali uz Pelješac, pripremajući se za napad na ostrva. Čak i naš pažljivo pripremljen, ali nikad iskorišćen aerodrom u Glamoču, izgleda, neće moći još dugo da ostane u partizanskim rukama. Uskoro ćemo biti sasvim odsečeni od spoljnog sveta. A odgovor na moju poruku još nije stizao.

Na kraju sam odlučio da se vratim na ostrvo i tamo sačekam razvoj događaja. Kad se tamo nađem, lako ću se probiti preko Jadranskog mora, u nekom manjem brodiću ili partizanskom jedrenjaku, do Italije. U međuvremenu, dok čekam odgovor, u svakom slučaju mogao bih da pratim razvoj situacije na licu mesta. Ribar i Milojević su ostali, spremni da krenu čim im javim da su potrebni.

Pošao sam opet na obalu rano izjutra, hladnog jesenjeg dana. Putovanja se ne sećam posebno i stoga pretpostavljam da je prošlo bez nekih posebnih događaja. Sada su Nemci daleko napredovali i potpuno nadziravali čitavo ovo područje. Imao sam sreće što sam se provukao bez većih teskoća.

Ovoga puta je naš krajnji cilj bio ostrvo Hvar. Tamo smo stigli posle uobičajenog ponoćnog prelaska ribarskim čamcem i iskrcali se nešto pre zore u gradiću sa istim nazivom, na zapadnom kraju ostrva. Istočni kraj je zauzela manja jedinica neprijatelja koji se iskrcao sa kopna i koga do sada nije bilo mogućno izbaciti.

Hvar je bio dosta prijatno mesto. Na brdašcu iznad pristaništa nalazila se, poput stražara, tvrđava, romantičan zamak koji je sagradio Karlo V. U podnožju su se zbile trošne palate i crkve, arsenal i staro pozorište - malo, ali veličanstveno, podsećajući na sjaj Venecije

- i čudno što se sada našlo u ribarskom selu. Preko zaliva se pružao lanac manjih ostrva i crnog iskidanog stenja, štiteći pristanište od zapadnih vetrova Jadranskog mora. Bio je topao i sunčan, pravi mediteranski dan, tipičan za Dalmaciju, veoma različit od sumornog zimskog vremena koje smo ostavili na kopnu.

Isto kao što sam čekao na Korčuli vesti od Ratne mornarice, sada sam na Hvam čekao da saznam da li treba da dođem i povedem partizane. Ovoga puta mi je radio-stanica radila. Postavili smo antenu na pogodno drvo i uskoro je niz molećivih telegrama leteo za Kairo i London. Da li će odgovor stići na vreme da se Ribar i Milojević probiju do obale pre no što to ne bude kasno?

Hvarani su se trudili najbolje što mogu da mi učine boravak prijatnim. Držali su govore, ispijali zdravice i mala, antifašistička deca sa piskutavim glasom poklanjala su nam bukete cveća, i mnogo se govorilo o pobedi i oslobođenju. Ali vojna situacija je jedva opravdavala ovakvo veselje, i sve vreme ispunjavala nas zebnjom.

Poslednji kurir sa kopna, iako je putovao bez tereta i sam, jedva je uspeo da izbegne zarobljavanje. Prema njegovom izveštaju, veliki pokreti nemačkih trupa uskoro će onemogućiti svaku vezu između obale i unutrašnjosti. Borbe na Pelješcu ponovo su se takođe rasplamsale, a improvizovana bolnica na Hvaru punila se novim ranjenicima, često dečacima i devojčicama od dvanaest i trinaest godina, sa surovo amputiranim rukama i nogama - posledica teške i precizne nemačke vatre iz minobacača. U međuvremenu, neprijatelj koji se iskrcao na drugom kraju ostrva, na samo nekoliko kilometara od nas, iako pritajen, stalno je podsećao na ono šta se može očekivati. U stvari, sada smo čuli da se to već desilo na susednom ostrvu Mljet, koje se već nekoliko dana nalazilo u nemačkim rukama. Taktika Nemaca je bila dosta jasna: učvrstiti svoj položaj na kopnu i onda lagano, jedno po jedno, osvajati ostrva. Partizani ne mogu lokalno skupiti dovoljno ljudi ili opreme da se suprotstave ovom pojedinačnom prodiranju.

Budućnost je bila daleko od ružičaste.

Najzad je stigao odgovor na moju poruku. Treba odmah da dođem na referisanje. Izgleda da je postojao poseban razlog zašto treba odmah da krenem u Kairo. U vezi partizanske delegacije nije ništa rešeno i samo se uzgred napominjalo, ako bude potrebno, da ona može doći kasnije.

Pročitavši depešu, nisam mogao a da se ne upitam da li je službenik, koji je, nesumnjivo, posle lenjog razmišljanja napisao poruku i stavio je u "korpu" za odašiljanje, sasvim shvatio teškoće putovanja u Evropi okupiranoj od Nemaca. Već i sam put do obale bio je veoma opasan, a za nekoliko dana biće nemoguć. Izgledi da Milojević i Ribar dođu kasnije, po potrebi, bili su loši. Poslao sam depešu Titu, objasnjavajući što taktičnije da njegova delegacija mora malo sačekati, i tada sam počeo da se pripremam za put.

Ratna momarica, kako sam utvrdio, nije bila spremna da dođe po mene na Hvar; najbliže dokle bi se usudili da dođu bio je Vis, najisturenije ostrvo u čitavoj grupi. Zato sam morao ribarskim čamcem da pređem sa Hvara na Vis.

Čamac je bio pronađen i u zoru idućeg dana, posle noći provedene na dosta nemirnom moru, stigao sam na Vis. Motomi brodić, koji će doći po mene, treba da stigne iduće večeri i zato sam čitav dan mogao da posvetim obilasku ostrva.

Gradić Vis je izgrađen oko lepog, prirodnog pristaništa na sevemom delu ostrva. Na ulazu u pristanište, na stenama sa obe strane, stajala je po jedna stara tvrđava. Popevši se u jednu, utvrdio sam da su, začudo, ukrašene krunom i kraljevskim grbom engleskog kralja Džordža III. Ova tvrđava, kako su mi rekli, zove se Velington, a druga, preko zaliva, tvrđava Sv. Đorđa. Obe potiču iz vremena kad su ostrvo zauzeli Britanci, koji su ga, kako sam sad prvi put saznao, držali nekoliko godina za vreme Napoleonovih ratova, a isto tako, začudo, i Rusi.

Nedaleko odatle, dok sam se polako vraćao u grad, naišao sam na stari ograđen vrt, koji je već odavno bio zapušten i prepušten propadanju. Nasred vrta je stajao mermerni obelisk sa zapisom na engleskom, koji je slavio britansku pomorsku pobedu nad Francuzima, izvojevanu 1811. godine, pored Visa. Zatim, pogledavši bolje, pronašao sam, skrivene u visokoj travi, među šibljem i rastinjem, desetak ili više nadgrobnih spomenika britanskih pomorskih oficira i mornara, koji su izgubili živote u bici, sa njihovim imenima, dobrim engleskim imenima, koja su skoro izbrisali mahovina i vreme.

U blizini je još jedan spomenik, u kitnjastijem francusko-gotskom stilu; slavio je drugu pomorsku pobedu, koju su ovde izvojevali Austrijanci nad Italijanima 1866. godine, a negde iz dubine sećanja došlo mi je da sam učio da je Vis - nekadašnja Isa - u stara vremena bio pozornica velikih bitaka.

Ali i bez ovih podsećanja iz istorije, pogled na kartu jasno je pokazivao strategijski značaj koji je imao Vis u svim ratovima za Jadransko more i njegovo područje. Na dohvatu obale i drugih ostrva, a ipak dosta daleko prema moru, što olakšava držanje, istovremeno sa dobrim pristupom iz Italije, ostrvo Vis predstavljalo je idealnu bazu za neprijatelja koji je želeo da ima uporište u istočnom delu Jadranskog mora, naročito ako je imao smisla za piratstvo, po čemu su ove vode uvek bile čuvene. Ovde se, kako mi se činilo, nalazi baza koju tražimo - samo kad bi se pomoć mogla dobiti na vreme.

Te večeri stigao je motomi brodić i ja sam se ukrcao u njega, uzbuđen kao đak koji za prvi letnji raspust ide kući. Osećao sam se kao da iz jednog sveta odlazim u drugi. Oficirska trpezarija na brodiću, sa uokvirenim slikama žena i prijateljica, sa romanima u mekom povezu, ilustrovanim časopisima i šoljama čaja, činila mi se kao vrhunac civilizacije. Oficiri i posada ponašali su se prema nama kao da smo došli sa druge planete. Već smo bili daleko odmakli preko Jadranskog mora, pre no što smo pošli na spavanje.