Do Aržana trebalo je da putujemo kamionom. Pošto smo prevalili samo kratak deo puta, postalo je očigledno da naš vodič ne zna put. Ovo je bilo neprijatno, jer situacija je još uvek bila nesigurna i niko nije znao tačno dokle je dopro neprijatelj.

Sledeće selo u koje smo ušli punom brzinom, kao da je još uvek bilo pod okupacijom Italijana. Osim pukovnika u Livnu, ovo su bili prvi Italijani koje sam video posle kapitulacije i za trenutak me je štrecnuo pogled na njihove sivozelene uniforme koje su toliko dugo označavale neprijatelja. Zatim su poleteli k nama, stiskajući pesnice u komunistički pozdrav, tek tada sam shvatio da se nalazimo među prijateljima ili, u svakom slučaju, saborcima.

Razgovarao sam s nekolicinom njih dok se vozač ponovo raspitivao za put. To su bili obični, prijateljski nastrojeni seljaci koji su, uglavnom, nastojali da pobegnu iz Jugoslavije, sa svim neprijatnim sećanjima i da se vrate "la mamma" u Italiju. Nekako mi se učinilo da pored herojskog imena, Garibaldijeva brigada koju su partizani pokušavali da stvore neće biti uspešna sa vojničkog gledišta. Italijani, očigledno, nisu uživali da se bore za Nemce, a pomisao da se sad bore protiv njih ispunjavala ih je strahom i utučenošću.

U međuvremenu, izgled predela kroz koji smo prolazili počeo je da se menja. Sive stene i grebeni Dalmacije postupno su zamenjivali šumovite bregove i zelene doline Bosne. Svuda su se videli tragovi skorašnjih borbi. Mostovi su bili porušeni i na putu i po kamenitim poljima ležali su spaljeni tenkovi i oklopna kola s nemačkim, italijanskim i oznakama NDH. Pred veče, posle dugog lutanja, stigli smo u Aržano, mesto s nekoliko malenih, belo okrečenih kućica koje su se zbile uz padinu brega. Sa druge strane doline, mračni naspram zalazećeg sunca, uzdizali su se prvi prevoji planina koje su se pružale između nas i obale.

Dočekao nas je lokalni komandant brigade i njegov politički komesar, dva razdragana mladića gustih brkova, koje je prosto bilo teško razlikovati. Štab brigade je baš bio za večerom. Mi smo izvadili naše porcije, napunili su nam ih jelom, dali nam crni hleb i otvorili bocu rakije.

Dok smo jeli, objasnili smo ko smo i šta ovde radimo i raspitivali smo se o našem daljem putu. Bilo mi je lakše što je komandantu brigade izgledalo sasvim prirodno da ljudi koji imaju hitnog posla moraju noću da se provlače kroz nemačke linije. Najveći deo puta, rekao je, jednostavno se svodi na poznavanje terena i izbegavanje nemačkih patrola. Samo na jednom mestu možda bismo uleteli u gužvu. To je bio put koji moramo preći i koji neprijatelj čvrsto drži.

Izvadili smo našu kartu. On nam je podrobno objasnio poslednje borbe i onda smo odmah napravili plan. Dobićemo dvadesetak ljudi koji će nam poslužiti kao vodiči i pratnja u prvom delu puta. Kad stignemo do druma, oni će izvesti diverziju da bismo mogli neopaženo preći. Posle toga sami ćemo se probiti do jedne kuće u nekom selu, gde ćemo naići na pouzdane ljude koji će nam dati tačna uputstva za dalji put do obale.

Ovo je bio dobar plan, u najboljem stilu Fenimora Kupera (Fenimore Cooper), i, pre no što smo krenuli, ispili smo još dosta zdravica za uspeh našeg poduhvata. Potom smo i zapevali; tužne dalmatinske narodne pesme, žive partizanske koračnice, žestoke komunističke političke pesme i, u našu čast, "Tipereri" na srpskohrvatskom, što je otpevao jedan stari gospodin koji se sećao (dosta neodređeno) da ju je čuo na Solunskom frontu 1917. godine.

Poslednji refren još je odjekivao kad je naša mala grupa krenula nizbrdo. Sa zapada, u smiraj dana, iza bregova kojima smo se uputili, čula se tutnjava i video blesak iz topova dosta velikog kalibra. Borba je opet počela.

S početka smo išli dolinom preko obrađenog zemljišta. Zatim smo se penjali, još uvek preko blatnjavih polja, uz dugu padinu sa druge strane. Na vrhu smo imali prvi sastanak. Hodali smo već tri časa i od sada nadalje moramo se kretati što tiše. Do sada su dva tovarna konjića nosila našu opremu i radio-stanicu. Sada, da bismo izbegli nepotrebnu buku, vratili smo konje a teret podelili među sobom. Kad smo krenuli, još uvek smo mogli čuti sve slabiji bat kopita u daljini.

Uskoro smo prešli preko prevoja i spustili se niz okomitu stazu ka sledećoj dolini. Negde ispod nas pružao se drum s nemačkim patrolama. Pod nogama nam je glasno odzvanjalo oštro kamenje. Nije bilo mesečine i u mraku nije moglo biti gore površine po kojoj bi hodali ljudi s teretom pokušavajući da se ne čuju. U koloni po jedan, duga povorka mučno je napredovala naniže u mrklom mraku, zaustavljajući se s vremena na vreme da osluškuje.

Posle nekoliko lažnih uzbuna koje su davale prethodnica, zaštitnica ili pobočnice, i šaputanja, najzad smo dospeli do podnožja i tu se rastali s našom pratnjom koja je krenula u diverziju.

Kako su oni prošli, nikada nismo saznali. Posle izvesnog vremena čuli su se "zvuci izvan scene" i mi, preostali, zaključili smo da je pažnja neprijatelja usredsređena u punoj meri na drugo mesto i stoga, koristeći se ovom prilikom, skliznuli smo na drum, i prešli preko njegove široke, bele prašnjave površine.

Kad smo se prebacili na drugu stranu, pribrali smo sve preostale snage i nastavili put, sada kroz gusto šiblje i korov. Odjednom, jedna nova prepreka zatvorila nam je put - brza reka, odviše široka i duboka da bismo je prešli gazom. Do sada smo već pešačili šest-sedam časova preko neravnog terena po mraku i bili smo srećni da malo sednemo i nekoga pošaljemo da izvidi kako da pređemo reku. Ali, bilo nam je hladno i nije nam bilo žao kad se pola časa kasnije vratio naš izviđač i rekao da je nešto dalje niz reku starac koji će nas prebaciti skelom.

Skela, kad smo došli do nje, bila je malena, nestabilna, kao neki veći sanduk, na kojoj je jedva bilo mesta za jednog pntnika i ostarelog skeledžiju koji je, gunđajući, vozio kroz brze struje, ali nasumičnim zabadanjem motke. Najzad, posle nekoliko pojedinačnih prelazaka, kojim se uvek prebacivao po jedan putnik, mokar do kože, na različita mesta na obali, svi smo prešli. Oprostili smo se od skeledžije, koji je još uvek nešto gunđao za sebe u mraku, i uputili se ka sledećem cilju našeg puta, selu gde je trebalo da pronađemo pouzdane vodiče.

Već je počela da se oseća potreba za vodičima. Nismo daleko odmakli kad se čuo uobičajeni promukli šapat "neprijatelj". Kao i obično, zastali smo kao ukopani i zadržali dah, ali ovoga puta, umesto tišine, nepogrešivo smo čuli glasove ljudi koji su se punom brzinom probijali kroz šiblje. Ovo je bilo suviše i za partizane. Sa svih strana oko sebe čuo sam povlačenje zatvarača na pištoljima i automatima i u strahu pomislio sam da u ovom rasporedu u polukrugu, svako puškaranje u mraku s nevidljivim, a možda čak i zamišljenim neprijateljem, pored toga što će dići na noge čitavu okolinu, svakako bi nanelo i teške gubitke našoj grupi. Ali, srećom, preovladali su mudriji saveti i, iako nismo naneli nikakve štete uljezima, ipak smo uspeli da sačuvamo našu anonimnost.

Ovaj događaj uverio me je da je potrebno da što pre pronademo naše vodiče i da nastavimo kretanje do obale što direktnijim putem. Neko, sudeći po ponašanju, verovatno neprijatelj, znao je gde se sad nalazimo i ako nastavimo da ovako besciljno lutamo po mraku, svakako će se vratiti u punoj snazi i obračunati se s nama. Odmah je pozvan Mića, koji je bio zadužen za održavanje pravca puta. Izvadili smo karte i bateriju i odmah na kartu uneli direktan pravac kretanja. Zatim, ponovo natovarivši naš prtljag na leđa, krenuli smo naviše ka osolini, sa koje se kotrljalo sitno kamenje, tako da su nam se noge posle svakog pređenog metra vraćale pola metra nazad.

Selo kome smo se uputili nalazilo se na zaravni, na vrhu idućeg prevoja. Izgleda da su u njemu bili smešteni Nemci. Kuća koju smo tražili nalazila se izvan sela. Mi smo se krili iza živice, a jedan od partizana je otišao i pokucao na vrata. Jedno vreme ništa se nije dešavalo. Zatim se odškrinuše vrata i nastade šaputanje. Očigledno da su se noćni posetioci sumnjičavo primali.

Najzad, posle dugog šaputanja, izašao je visok, suv stariji čovek s kačketom, dugih opuštenih brkova i s puškom preko savijenih ramena. On je, izgleda, bio glavna veza partizana u selu, u kojem je, pred nosem Nemaca, organizovao sopstveni maleni ilegalni pokret. Ako Nemce isteraju, on bi tada dobio svoje i verovatno postao predsednik opštine. U međuvremenu je provodio tajni, skriveni život, ispunjen ovakvim uzbudljivim događajima. On pođe napred i tiho krenusmo. Drum - sitno, oštro kamenje - bio je isto tako loš kao raniji.

Posle sat-dva hoda počelo je da sviće. Sada smo već izašli iz opasne zone i naš vodič je krenuo natrag u selo; trebalo je samo da idemo jasno obeleženim putićem koji se spuštao u dolinu, Nismo imali još daleko da idemo i, saznanje da se približavamo cilju puta, odjednom nas je učinilo umornim i sanjivim. Hodali smo ćutke. Zora, koja se probijala sa bregova preko kojih smo maločas prešli, obasjavala je najveće vrhove visokog prevoja koji se uzdizao kao zid sa daleke strane doline, poslednje prepreke između nas i mora. Kako bi ih zraci sunca koje se dizalo dodirnuli, vrhovi planina bi postajali zlatni. U dolini je još uvek bila magla. Pitali smo se, sve gladniji, da li ćemo išta imati za doručak?

Predeo kroz koji smo sada prolazili bio je neverovatno brdovit i pust. Na nekim mestima, među velikim belosivim stenama, kamen je bio raščišćen i na njemu su obrađeni maleni komadići zemlje, koji se čak nisu mogli nazvati ni poljima; tu se jarka, zelena boja loze jasno isticala iz sumorne pozadine stenja. Tu i tamo nailazili bismo na ostatke seljačkih koliba, sa porušenim kamenim zidovima koji su rečito podsećali na posledice italijanske vojne uprave. Zatim, zaobilazeći iza ugla, naišli smo na crkvu, sa tri-četiri kuće i grupu partizana s automatima, koja je stajala na putu. Stigli smo do Zadvarja - našeg neposrednog cilja puta. Zapitali smo gde se nalazi štab brigade; odveli su nas na sprat popove kuće, najveće u selu, gde smo zatekli komandanta brigade, mladog čoveka dvadesetih godina, za doručkom koji se sastojao od crnog hleba i zaplenjenog surogata kafe od preprženog žita. On nas je zamolio da mu se pridružimo i mi smo to spremno učinili. To nije bio doručak koji bismo izabrali po želji, ali je bio dobrodošao, pogotovu kad je izneta i boca rakije da ga zalijemo. Sada nam se činilo najprirodnije na svetu da za doručak pijemo žestoka pića.

Kad smo završili s doručkom, činilo nam se da komandanta brigade poznajemo već godinama (kao i tuce ljudi koji su ušli unutra i posmatrali nas kako jedemo). Svaki od njih ispričao nam je svoj život i na čitav rafal njihovih pitanja mi smo im odgovarali sa isto toliko ličhih, sasvim prisnih pojedinosti. Komandant brigade, koji je u građanstvu bio električar i jedan od prvih partizana u Dalmaciji, nije mogao da odvoji pogled od nas. Njemu smo se učinili, kao što je to donekle i bilo tačno, kao da smo bića sa drugog sveta. Kako smo, želeo je da zna, dospeli dovde? Objasnili smo. Kako izgleda kad te spuste iz aviona? Da li smo ovde poslani po našoj želji? Šta ćemo sad da radimo? Da li će, možda, naša vlada da im pošalje oružje i municiju, čizme, šinjele i hranu? I da li će nešto stići i u Dalmaciju?

Sve što smo mogli da učinimo bilo je da ih zaustavimo u pitanjima i navedemo na razgovor o našem daljem putu. Ovo, po komandantu brigade, nije bilo tako teško. Stojeći kraj vrata, pokazao nam je put. Sve do reke na dnu doline možemo putovati kamionom koji su zaplenili pre nekoliko dana. Odande - preko poslednjeg zelenog prevoja Biokova i dole do mora - moramo pešice, jer je most srušen i nema mogućnosti da se prebaci kamion. Ako pođemo u podne, onda bi trebalo da stignemo do Biokova u sumrak, i tako dospemo do mora pod zaštitom mraka. Ovo nam preporučuje, jer je sada stvarno čitava obala bila u nemačkim rukama, osim malenog pristaništa Podgore, gde smo se uputili u nadi da ćemo tu naći neko prevozno sredstvo da se iste noći prebacimo na ostrvo Korčulu.

Pošto smo isplanirali put, komandant brigade je svoju pažnju usmerio na kamion radeći nešto na njemu, na čelu grupe mehaničara-amatera. Pitao sam ga šta nije u redu, a on mi odgovori da ga je dan ranije pogodio "henšel". - Vozač je ubijen - dodao je - ali motor nije mnogo oštećen i brzo ćemo ga popraviti. Pitao nas je šta želimo da radimo u međuvremenu. Rekli smo da smo veoma umorni i da želimo negde otići da spavamo.

Kad smo se probudili, sunce je već bilo visoko, kamion je bio spreman i trebalo je da pođemo. Oprostili smo se od električara koji je postao komandant brigade. Bili smo njegovi gosti samo nekoliko časova, ali još uvek se sećam njegove energičnosti, prijateljske neposrednosti i očiglednog dara za rukovođenje. On je, činilo mi se, bio dobar čovek u svakom pogledu. Kasnije sam pokušavao da čujem nešto o njemu, ali narednih meseci došlo je do ogorčenih borbi u obalskim predelima i verovatno su i on i većina njegovih ljudi izginuli.

Pre no što smo krenuli, neko je slikao čitavu grupu aparatom koji je zaplenjen od nekog nemačkog oficira. Ova fotografija je, na moje iznenađenje, stigla do mene preko kurira posle nekoliko meseci. Zatim smo se popeli u kamion; svi su počeli da ga guraju i ubrzo smo zakloparali nizbrdo.

Dužina puta gotovo da nije opravdavala sav trud oko osposobljavanja za vožnju. Tek što smo krenuli, stigli smo do srušenog mosta i bilo je vreme da izađemo i pođemo opet pešice. Ali, bar je naš prijatelj, komandant brigade, mogao braniti zahtev svoje brigade da se smatra delimično motorizovanom, što je među partizanima bio veliki izvor prestiža.

Pre no što smo stigli do vrha prevoja, uhvatili su nas oluja i pljusak kiše, tako da smo se na nekoliko trenutaka sklonili u seljačkoj kolibi kraj puta, punoj dima i mirisa belog luka, kao u planinarskim kolibama na Alpima.

Zatim je kiša prestala isto tako naglo kao što je i počela, i nekoliko minuta kasnije stigli smo do vrha i ugledali Jadransko more, sa ostrvima u daljini i iskrzanim sivobelim obrisima bregova sivkastoplave boje naspram bledocrvenog sunca koje je zalazilo. Ni Mića ni moj lični pratilac nisu nikad ranije videli more i zato smo ovde sačekali da se oni priviknu na ovoliko prostranstvo vode. Zatim je sunce zašlo iza ostrva i mi smo počeli da se spuštamo.

Ispod nas, sa desne strane, ugledali smo svetla Brela, gde se nalazila ustaška posada. Dalje na severu, izvan našeg vidika, nalazio se Split, gde su se sada učvrstili Nemci. Odmah, na jugu, s leve strane ležala je Makarska, gde se takođe nalazio neprijatelj, a iza nje se pružalo poluostrvo Pelješac, duž koga su nemačke jedinice iz Mostara i Metkovića počele da napreduju, nesumnjivo se pripremajući za invaziju ostrva. Negde, u mraku, ispod nas ležala je Baška Voda, tada još uvek u rukama partizana.

Jednom ili dvaput, pri silaženju, zaustavljale su nas partizanske patrole. Pošto smo izmenjali lozinke, nastavili smo put. Najzad, začuli smo lavež pasa u Baškoj Vodi, još jednom su nas zaustavili i, prolazeći pored visokih, belo okrečenih zidova, našli smo se na uskom molu malog pristaništa.

Ako smo želeli da stignemo do Korčule još za dana, nije bilo vremena za gubljenje. Prezalogajili smo uz bocu dalmatinskog vina i nekoliko paketića nemačkog dvopeka, a dva partizana, u širokim pantalonama i ribarskim majicama počela su da doteruju ribarsku barku opremljenu pomoćnim motorom.

Uskoro je sve bilo spremno. Oluja je pročistila vazduh i noć je bila lepa. Ukrcani su u barku radio-stanica i ranci, zatim smo ušli i mi. Ja sam se udobno smestio na pramcu, sa rancem pod glavom i, uz glasno kloparanje motora, krenuli smo po glatkoj površini Jadrana obasjanog zvezdama.

Davno nisam tako dobro spavao. Kad sam se probudio, već smo bili dosta odmakli i, okrenuvši se unazad, mogao sam videti svetla Makarske i drugih mesta duž obale kako se presijavaju na vodi. Svuda oko nas, neočekivan i dosta iznenađujući prizor za nekoga ko se probudio iz dubokog sna, zaslepljujuće beli acetilenski fenjeri, koje Dalmatinci koriste za ribarenje, treperili su i čkiljili sa desetak malih čamaca. U ratu kao i miru, sa zamračenjem i bez zamračenja, Dalmatinci su na svoj način privređivali za život, neuznemiravani od Nemaca ili partizana. Upitao sam našu posadu da li Nemci pokušavaju da provere šta se dešava? - Da - odgovorio je jedan - oni redovno patroliraju ovim vodama - i u tom trenutku, umesto odgovora na moje pitanje, začulo se glasno, ujednačeno kloparanje snažnijeg motora, a svetlost jakih reflektora prešla je preko površine mora na kilometar-dva od nas.

Silom prilika, pravac koji smo izabrali bio je zaobilazan i zalazio među ostrva. Jednom smo se zaustavili da ostavimo poruku u Sućuraju, na istočnom kraju ostrva Hvara, čiju su jednu polovinu držali partizani, a druga je bila pod okupacijom jedne jedinice ustaša, koji su se tu iskrcali i ukopavali. Kad smo se približili Sućuraju, jedan od posade, promucavši: "Signal!" počeo je nešto da pretura po sanduku i na kraju izvadio mali fenjer koji je zapalio i tada, uspravivši se, mahnuo dvaput u pravcu obale.

Odgovor je dobio odmah: mitraljeski rafal zaparao je vodu oko nas. - Pogrešan signal - rekao je sumorno naš partizan i mahnuo fenjerom triput, umesto dvaput. Opet je otvorena mitraljeska vatra, ovoga puta preciznije, i ja sam se pitao da možda nismo stigli do pogrešnog dela ostrva i da ne dajemo signale ustašama? U međuvremenu i dalje smo se držali svog pravca i, kad smo dospeli do udaljenosti odakle su nas mogli čuti, doviknuli smo: partizani!

Na moje olakšanje, stražar nije više pucao. - Jesi li ti to, druže? - viknuo je. - Pomislio sam da si ti, ali zašto daješ pogrešan signal? - Zatim je nastalo objašnjavanje koje je nastavljeno i kad smo predali našu poruku i ponovo se otisnuli na more. Uskoro sam opet zaspao i kad sam se probudio sunce se već probijalo iza planina na kopno, a mi smo se približavali cilju našeg puta.