Nedelje su prolazile a pitanje snabdevanja nije se približilo rešenju. Još uvek smo se oslanjali samo na ono što bi nam povremeno izbacili avionom, koji bi nasumice doleteo iz seveme Afrike, a veze su uglavnom još uvek zavisile od dosta nesigurne radio-veze sa Kairom. Sada je bio spreman i naš, na brzu ruku pripremljen, aerodrom u Glamoču, ali, osim poruka koje smo primali, Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo, izgleda, nije bilo voljno da rizikuje jedan od svojih aviona da sleti na njega. Pored toga, nije bilo sigumo da li će partizani moći još dugo da zadrže područje na kome se nalazio aerodrom.

Zatim je jednog dana stigla vest da Ratna mornarica razmatra moj predlog da se snabdevanje vrši preko Jadranskog mora pomoću brzih pomorskih plovnih objekata koji će iskrcavati materijal noću na dalmatinskoj obali. Njima se nije dopadalo da prilaze obali, ali su mislili da bi svoj teret mogli preneti do nekih od ostrva koja su se sad nalazila u partizanskim rukama, ako bismo mogli da nađemo prevozno sredstvo da ga prenesemo od ostrva do obale, a odatle dalje na kopno.

Ovo je već bilo nešto. Popeo sam se uz brdo da porazgovaram s Titom u njegovoj tvrđavi.

On se oduševio ovom vešću. Partizani su, rekao je, u vreme sloma Italije zaplenili jedan broj lakih pomorskih objekata. Na njima se nalaze posade iz dalmatinskih brigada, jer su Dalmatinci rođeni momari, i montirani, zaplenjeni mitraljezi i "brede" kalibra dvadeset milimetara. U stvari, rekao je, oni su već na putu da stvore sopstvenu ratnu mornaricu i lako bi mogli preuzeti zadatak da prenesu bilo koju količinu materijala kroz priobalske vode, kojima krstare neprijateljevi torpedni čamci, do mesta u Dalmaciji gde bi je iskrcali. Međutim, da takve operacije budu korisne, sa njima se mora odmah početi, jer Nemci već prodiru ka obali tenkovima, artiljerijom i uz podršku avijacije, rešeni da ponovo zauzmu teritoriju koja je ostala posle sloma Italije neokupirana i koju su partizani sada držali najbolje što mogu, boreći se protiv daleko nadmoćnijih snaga. Neprijatelj je ponovo zauzeo luku Split. Partizani će uskoro biti odsečeni od čitave obale i onda neće biti mogućno da se oprema prenese na kopno, čak ni da se iskrca na obali.

Kad sam se vratio u svoj štab, čekala me je nova poruka kojom su tražene pojedinosti o pogodnim mestima za iskrcavanje na ostrvima; očigledno, Ratna mornarica je ozbiljno prišla poslu. Odmah sam odgovorio i naglasio da je hitno potrebna akcija i predložio ostrvo Korčulu kao najbolje mesto za iskrcavanje. Dodao sam da ću i sam, čim mogu, poći na Korčulu i poneti radio-stanicu. Kad tamo dospem, moći ću sa samog ostrva da dostavljam detaljnije podatke o iskrcavanju a isto tako i da rešim pitanje daljeg prenosa opreme koja se iskrca. Na putu do obale, takođe, videću i nova područja i partizane koji rade u drugačijim uslovima.

Odlučio sam da povedem Strita, Heniker-Medžora (Henniker-Major) i narednika Dankana. Pripreme za putovanje nisu dugo trajale. Veći deo puta mora se preći pešice i zato smo rance sveli na najmanju meru, samo na ono što možemo da nosimo na leđima. Za pratioce dodelili su nam jednog partizanskog oficira i dva vojnika. Ići ćemo od jedne partizanske jedinice do druge i one će nam obezbeđivati sledovanje. Naša tačna maršruta nije bila utvrđena i zavisiće od daljeg kretanja dve neprijateljeve kolone koje su prodirale konvergentnim pravcima, da bi presekle put kroz Dalmaciju do mora. Parkera i Olstona smo ostavili da nas zamenjuju u Jajcu, a mi smo krenuli na put.

Naš prvi deo puta prešli smo, začudo, vozom. U toku protivofanzive, kad je Jajce palo u njihove ruke, partizani su uspeli da zaplene i jednu netaknutu lokomotivu i nekoliko vagona. Kako se među njima nalazio i jedan profesionalni mašinovođa i jedan železničar, kao i nekoliko bivših šefova stanica, oni nisu čekali i odmah su sastavili kompoziciju koja je radila tajno i naizmenično na kratkoj liniji od Jajca do susednog mesta Bugojna, za koje smo zaključili da će biti pogodna polazna osnovica za naš dalji put do obale. Posle nekoliko godina mučnog lutanja po planinama, partizani su bili neizmerno ponosni na svoj voz, a Tito je svoj lični vagon, pozamašan objekat od dasaka sa jednom peći u sredini, dao meni na raspolaganje. Tako je bilo očigledno da za ovaj prvi kratki deo našeg puta ni u kom slučaju ne bi valjalo odabrati neko drugo sredstvo, ako ne želimo da svojim domaćinima nanesemo ozbiljnu uvredu.

Iz Jajca je trebalo da krenemo u ponoć, kako bismo na naše odredište stigli pre zore, dok se ne pojave prvi neprijateljski izviđački avioni. Posle večere i pošto smo pripremili za put naše rančeve i radio-stanicu, pošli smo preko reke ka ruševinama železničke stanice u Jajcu.

Stanica je mučno delovala i neprijatno mirisala. Bila je pod paljbom artiljerije i više puta preotimana. Pre no što su je Nemci napustili poslednji put, pre nekoliko nedelja, zatvorili su nekoliko desetina talaca u onaj deo što je preostao od nje i sve zapalili. Sada je uskomešanost oko našeg odlaska, pod sablasnom, škiljavom i treperavom svetlošću domaćih karbidnih fenjera, davala srušenim zgradama varljivi izraz života.

Naši ranci i radio-stanica stavljeni su u jedan vagon i posle izvesnog vremena prebačeni u drugi. Neočekivani i dobrodošli, pojavili su se neki konji; onda su ih ukrcali u voz; zatim iskrcali i najzad uz dosta psovke i vike, ponovo ukrcali. S vremena na vreme, lokomotiva, koja se od početka dimila, bljuvala bi plamen, dim i iskre iz peći i dimnjaka, uz oblak pare i prodorni zvuk pištaljke. Zatim, posle još jednog dugog čekanja, pojavila su se tri penzionisana šefa stanice s veličanstvenim šiljatim kapama, bogato ukrašeni zlatnim gajtanima, zastavicama, pištaljkama i svim drugim pratećim oznakama njihovog položaja. Rukovali smo se sa Velebitom, koji je došao da nas isprati, uskočili u naš lični vagon; isto je učinio veliki broj ljudi koji su išli u našem pravcu; lokomotiva je poslednji put zapištala, što je bilo propraćeno horom otpravnika na stanici; i onda, uz duvanje i dahtanje, škripavo smo zakloparali u sumorno sivilo zore koja se pomaljala iznad krošnji drveća. Na vratima vagona pazio sam kad će se pojaviti avion na nebu koje je postajalo sve svetlije, ali nismo primetili nijedan. Kad smo se vratili u Jajce, čuli smo da se voz nekoliko dana kasnije, posle još netačnijeg polaska, susreo sa posebno ratobornim "henšelom", posle čega je došlo do neophodnog pridržavanja voznog reda.

Posle svih ovih podrobnih priprema, naše putovanje vozom nije trajalo duže od pola časa. Po hladnoj kiši, koja je prodirala svuda, stanica u Bugojnu je izgledala sumorno i neveselo. Tu je drhtalo dvadesetak zarobljenika, žućkastobelih lica, u pocepanim sivozelenim uniformama. Prvo sam pomislio da su to Nemci i s neprijatnošću pomislio da su verovatno na putu za streljanje - sudbina koja je čekala sve Nemce koje bi partizani zarobili, u odmazdu za pogubljenje i često mučenje svih partizanskih zarobljenika i hiljade civila - talaca.

Medutim, kad sam bolje pogledao, video sam da su to domobrani regrutovani u miliciju Nezavisne Države Hrvatske. Njih su partizani primili sa dobroćudnom popustljivošću. Ovo su, uglavnom, bile bedne jedinice - vrlo različite od ustaških formacija koje su činile elitu Pavelićeve vojske - i obično bi koristile prvu priliku da dezertiraju ili da budu zarobljene. Kad bi pale u njihove ruke, partizani bi ih uključivali u sopstvene jedinice ili razoružavali i puštali kućama. Omiljena je partizanska priča kako je jedan partizan, pošto je razoružao domobrana, naredio ovome da se vrati u svoju jedinicu i ponovo uzme pušku u ruke i pusti da ga zarobe, i na taj način doprinese partizanskom snabdevanju oružjem.

U Bugojnu smo utvrdili da ćemo doručkovati sa Kočom Popovićem, koji je tada bio komandant partizanskog Prvog korpusa. Pošli smo izrovanom glavnom ulicom Bugojna. Kao i svaki drugi grad ili selo u Bosni, ono je dvadesetak puta prelazilo iz ruku partizana u ruke neprijatelja u toku poslednje dve godine i, bilo je gotovo čitavo pretvoreno u ruševine. Na bednim, od metaka prorešetanim, belo okrečenim zidovima natpisi ranijih okupatora: MUSSOLINI HA SEMPRE RAGIONE; EIN VOLK, EIN REICH, EIN FUHRER, su precrtani i zamenjeni parolama plamenocrvene boje partizana:

ŽIVIO TITO; SMRT FAŠIZMU - SLOBODA NARODU. Ako bi se pažljivije pogledalo, primetilo bi se da su ranije partizanske parole iz prethodnih zauzimanja, Nemci okrečili kad su ponovo osvojili mesto.

Popović je stanovao u seoskoj kući izvan sela. To je bio moj prvi susret sa čovekom koga ću ubuduće dosta viđati i koji je predstavljao jednu od istaknutih ličnosti u partizanskom pokretu. Retko kada sam sreo čoveka koji je pružao ubedljiviju sliku duševne i fizičke aktivnosti. On je bio jedva prosečne visine rasta i slabije građe tela, tamne puti, iskričavih očiju i lepih, orlovskih crta lica. Gusti crni brkovi davali su mu donekle piratski izraz. Iako je tek napunio trideset godina, imao je isti napregnut izraz lica kao i svi partizanski rukovodioci, izraz koji je nastao zbog dugih meseci fizičkog i duševnog napora. Ali, u njegovom slučaju, izgleda, život ga je učinio samo mršavijim, ali ga nije iscrpeo. Njegovo zategnuto, upalo lice zračilo je vitalnošću.

Seli smo za sto u zagušljivoj maloj sobi, sa fotografijom roditelja vlasnika ove kuće, u njihovom najboljem nedeljnom ruhu u kitnjastom ramu na belo okrečenom zidu, sa nekom jadnom biljkom u saksiji. Uskoro su nam doneli kiselo mleko i crni hleb sa komadom slanine i uobičajenom bocom rakije. Izmoren neobičnim putovanjem železnicom, posle nekoliko gutljaja rakije, moje raspoloženje se poboljšalo i ja sam se prepustio prijatnom osećanju sanjivosti i obamrlosti.

Popović, kako sam ubrzo otkrio, bio je prijatan sagovornik. Obrazovan u Švajcarskoj i Francuskoj, govorio je francuski kao Francuz (i to veoma duhovit Francuz) i imao je iznenadujuće široko polje interesovanja. Sin dobro poznatog srpskog milionera, još kao mladić postao je ubeđeni komunist. Medutim, njegova interesovanja bila su više literarne i intelektualne prirode, nego političke. On je proučavao savremenu filozofiju, a isto tako je stekao priličan ugled kao pesnik nadrealist. U beogradskom društvu smatrali su ga nekom vrstom ekscentrika, što, imajući u vidu ograničenost tog društva, nije bilo nimalo čudno. Pre rata služio je u Jugoslovenskoj vojsci, ali je veštinu ratovanja stvarno upoznao u Španiji, gde se borio sa republikancima - iskustvo koje je ostavilo dubok utisak na njega. Kad su Nemci okupirali njegovu zemlju, on je među prvima formirao partizansku grupu u Srbiji i uskoro je ispoljio velike sposobnosti kao vojni rukovodiilac.

Sada, dok su bezbrojne muve zujale oko prljavih prozorskih okana, naš razgovor je lako prelazio s jednog predmeta na drugi: taktika pešadije, Karl Marks, Atlantska povelja i poslednji francuski dramski pisci. Bilo mi je žao kad je jedan vojnik došao da najavi da je vreme za polazak. Pošao sam sa mnogo jasnijim predstavama o mnogim stvarima i sa utiskom da sam sreo čoveka koji se po svojim sposobnostima mora odlikovati u životu pod bilo kojim uslovima.

Napolju smo zatekli našu pratnju i dva tovarna konjića na kojima se nalazila radio-stanica i deo našeg tovara. Oprostili smo se od Koče i krenuli. Rana jutarnja kišica je prestala da pada i sad je bio blistav jesenji dan. Put nas je vodio ravno i pravo preko male zelene ravnice, ukrašene seoskim zgradama i voćnjacima, sve do podnožja šumom obraslih padina bregova koji su se uzdizali između nas i Livna, malog gradića, udaljenog oko 70 km od obale. Iza brda vodila se borba. Livno, koje se pružalo s obe strane puta koji je vodio ka obali, sve donedavno držao je neprijatelj kao i većinu drugih okolnih sela. Nećemo znati kojim putem da nastavimo sve dok ne stignemo sa druge strane brda i sami ne izvidimo teren.

Dok smo hodali pored konja, razgovarao sam sa Mićom, oficirom koji je bio zadužen za našu pratnju, visokim, privlačnim mladićem od dvadeset jedne godine, koji je bio obučen u novu britansku uniformu sa oznakama potporučnika. On mi je rekao, kad su Nemci okupirali Jugoslaviju, da je bio pitomac u Kraljevskoj vojnoj akademiji. Odmah je otišao u šumu i pridružio se Draži Mihailoviću. Zatim, kad je video da se četnici ne bore ozbiljno protiv neprijatelja, on ih je napustio i prebegao partizanima. Ovde je mogao da se bori koliko

hoće. Bila je to priča koju smo dosta često slušali od bivših četnika. Nisam sumnjao da je moj pratilac posebno odabran da bi mi ovo samo još jednom ponovio.

Kad smo stigli do podnožja, napustili smo put i pošli zaobilaznim stazama kroz šumu, najvećim delom penjući se strmo. Jednom ili dvaput spazili smo nemački avion koji je leteo iznad nas, a jednom iz pravca glavnog puta čula se tutnjava nekoliko teških mašina sa unutrašnjim sagorevanjem. Ovo su, ispravno ili ne, partizani dočekali sa povicima: "Tenkovi! Tenkovi!" - ali se nismo zaustavljali da to ispitamo. Jednom smo naišli na partizansku patrolu koja se probijala u pravcu suprotnom od našeg, ali ona nije znala šta se dešava iza brda. Jedan član bila je devojka, čvrsta i odlučna koja je, kao i muškarci, nosila pušku, ranac i nekoliko nemačkih ručnih bombi.

U podne smo se odmorili nekoliko minuta i pojeli naše sledovanje. Partizani su izvadili velike komade hleba iz džepova, a mi naše čuture. Fariš nam je pred polazak pripremio hermetički zatvorene pakete novog američkog sledovanja, koji se mogu spakovati u džep, što mi nikad ranije nismo videli, i jedva sam čekao da otvorim jedan i vidim šta je unutra. Svaki mrki paketić tajanstvenog izgleda, dug samo nekoliko santimetara, bio je obeležen sa: "doručak", "ručak" ili "večera", i u našoj mašti, izoštrenoj svežim vazduhom i naporom bez dovoljno hrane, ovo smo zamišljali kao obroke od tri jela. Vivijen je čak pomenuo da ne bi bio red da vadimo ovako luksuzno sledovanje pred našim manje srećnim pratiocima, koji nisu imali ništa drugo osim suvog hleba. Ipak, naša priodna radoznalost prešla je preko ovih skrupula i mi smo otvorili prvi, a zatim i drugi paketić.

Ovo su zaista bili veoma domišljati proizvodi. Unutra su se nalazili u celofanu mali paketići praška za limunadu, posebno obogaćeni vitaminom C, mali paketići supe u prahu, posebno obogaćene vitaminom B, zatim kocka šećera, pažljivo umotana u hartiju, koja je sadržavala, sudeći po natpisu, veoma jaku količinu vitamina D. Tu su se isto tako nalazili (umotani u celofan): komad žvakaće gume i dve cigarete, dva mala suva keksa, komadić čokolade i, najzad, jedna veoma mala posudica u kojoj je bio zalogaj sira.

Partizani, žvaćući svoj hleb, posmatrali su nas sažaljivo dok smo se petljali sa celofanom i pokušavali da rastvorimo supu u porcijama. Pre no što smo uopšte išta uradili, odjeknuo je poziv "napred", i opet smo krenuli. Bili smo gladni, kao i pre, a osramotili smo se. Međutim, popravili smo to, na sledećem odmoru, kad sam, za vreme opšteg pokazivanja oružja, izvadio moj automatski pištolj - još jedan proizvod "Lendliza", koji je čitava grupa s divljenjem opipala.

Najzad, posle nekoliko časova upornog penjanja i kretanja kroz gustu šumu, našli smo se pred širokom sunčanom ravnicom, sa putem koji je krivudao kroz nju u daljini. Nije bilo ni traga ni glasa od neprijatelja ili od partizana. Zatim, dok smo razmišljali šta da uradimo, primetili smo mala nemačka štabna kola kako se penju uzbrdo k nama. Kad su se približila, u njima smo ugledali partizanskog oficira, koga smo svi poznavali - Lolu Ribara, sina dr Ivana Ribara, koji je bio predsednik jugoslovenske Ustavotvorne skupštine 1920. godine i sada bio vodeća politička ličnost u partizanskom pokretu. Mladi Ribar, dvadesetih godina, imao je istaknutu boračku prošlost i smatralo se da je veoma sposoban.

On je doneo mnogo vesti o bici. Partizani su uspeli da osvoje Livno i sada se bore u Kupresu, manjem mestu, koje se nalazilo između Livna i mesta gde smo se sad nalazili. Kad stignemo do njega, ono će već biti u partizanskim rukama.

Ukrcali smo se u kola i ubrzano pošli putem ostavivši našu pratnju i tovar da lagano dođu za nama. Posle nekoliko kilometara vožnje stigli smo do zapaljenih ruševina Kupresa. Razbacani leševi i spaljeni kamioni svedočili su o porazu neprijatelja. Štab partizanske brigade bio je smešten u jednoj od retkih preostalih kuća koja je gledala na trg. Ovde smo našli komandanta brigade kako raspravlja o smeštaju ranjenika sa sanitetskim oficirom, krupnom partizankom, koja je potvrđivala svoje dokaze udarajući pesnicom po stolu. Čim je ovo pitanje rešeno, doneseni su vino (približavali smo se dalmatinskim vinogradima), kajgana i hleb, onda nam je u tančine ispričan tok bitke, u kojoj su partizani postigli značajan taktički uspeh, koristeći se zaplenjenim neprijateljevim oklopnim kolima. Neprijatelj, ne shvativši da partizani imaju nešto slično, pretpostavio je da mu stižu sopstvena pojačanja i dočekao ih je, bukvalno, širom otvorenih ruku. Greška koju su skupo platili. Kad smo završili obed, odveli su nas da se divimo oklopnim kolima koja su sad bila sakrivena u plastovima sena.

U Kupresu smo čekali dok je naš radiotehničar, koji je podigao antenu na trgu, uzalud pokušavao da uspostavi vezu sa Kairom. Kao što se često dešavalo, vremenske prilike ili susedne planine ometale su prijem i tehničar je uzalud udarao i petljao usred velike grupe partizana i seljaka koji su ga sa divljenjem posmatrali.

Bilo je kasno kad smo se uputili u Livno, ovoga puta u zaplenjenom malom autobusu koji je vozio privlačan, mlad Italijan, u divnom belom kaputu od ovčije kože. On je, izgleda, bio pilot jednog italijanskog aviona koji je svakoga dana dolazio i bombardovao partizane, sve dok ga jednoga dana neki partizan nije oborio hicima iz puške. Kako nije odavao veoma ubeđenog fašistu, a partizani nisu imali dovoljno vozača, dodeliše mu da vozi kamion. On je to činio sa velikim uživanjem, manevrišući nespretnim vozilom kao da je bombarder za obrušavanje i prateći svaki pokret operskim melodijama koje je pevao bogatim tenorom. Sada smo bili suviše umorni da bi nam išta smetalo i tako smo se klackali na našim sedištima po neravnoj površini puta i preko oštrih krivina.

U ponoć je jedan jedini fenjer, koji je bledo osvetljavao trg i skrivao prljave ostatke bitke, davao Livnu romantičan izgled. Bili smo smešteni iznad neke radnje, u sobi gde su se ikone svetaca smenjivale s portretima Hitlera i Pavelića, za koje, očigledno, nije bilo vremena da se uklone. Bili smo umorni, i, pošto nismo uspeli da dobijemo hrane od mrgodne gazdarice, gotovo smo odmah zaspali.

Idućeg jutra otišli smo Miliću, lokalnom partizanskom komandantu, da se pripremimo za dalji put. Situacija na području između Livna i obale bila je nejasna. Milić je izvadio karte da nam pokaže kako napreduju nemačke trupe u vidu klešta. Dva kraka su se, izgleda, gotovo sasvim spojila. On se nadao da će idućeg dana dobiti podrobnija obaveštenja. Sve dok ovo ne dobije, bilo bi glupo pokušavati da se probijemo. U svakom slučaju, put do obale i do Korčule neće biti lak. Očigledno, bićemo srećni ako krenemo za dvadeset i četiri časa.

Utučeni, uputili smo se da obiđemo grad. Pred nama se pružalo Livno obasjano suncem - male grupice belo okrečenih kuća u podnožju velike litice. Iznad kućica uzdizala se kupola i minare džamije. Iza grada, u daljini, pružalo se Livanjsko polje, ogromna valovita ravnica, koja je po gradu dobila ime. Na periferiji grada zemljani opkopi su dignuti u vazduh i kuće, koje su služile kao uporišta, bile su oštećene nedavnom kao i ranijim borbama, jer je Livno više puta prelazilo iz ruke u ruku.

Sada, dan posle bitke, radnje su ponovo bile otvorene i u njima se nalazila muvama uprljana različita galanterijska roba, koja se prodavala u zamenu za stotine i stotine kuna - Pavelićevu visoko inflacioniranu valutu. Otišli smo sajdžiji, da kupimo kaiš za moj ručni sat. Sajdžija nas je dočekao sa žustrim: "Heil Hitler!" i nacističkim pozdravom, što je ubrzo zamenio naglim stezanjem pesnice. Očigledno, bilo mu je teško da prati vojnu situaciju, ali ovo ga nije dugo brinulo, jer se uskoro trudio najbolje što može da nam proda ogroman mermerni sat koji ni za šta ne bismo mogli upotrebiti.

Zatim smo otišli do vodovoda i električne centrale, na koje smo slučajno naišli u podnožju litice iza grada, gde je bujan izvor izbijao iz stene. Postrojenja i zgrada u kojoj se nalazila, bili su čitavi i dobro su radili, doturajući vodu i struju, bez razlike, i fašistima i antifašistima. Kako nam je objasnio dežurni tehničar, koji je radio za obe strane, Nemci nisu hteli da poruše postrojenja kad su napuštali grad, jer su znali da će se brzo vratiti i želeli su da sve pronađu u redu. U ovome su se razočarali, jer su ih nekoliko nedelja kasnije partizani, koji su morali da odstupe, digli u vazduh.

Livno je bilo ozloglašeno uporište ustaša i videli smo da je stanovništvo neprijateljski raspoloženo, kako prema saveznicima, tako i prema partizanima. Čak ni sva umiljavanja narednika Dankana, koji je inače uvek uspevao, uz ponudu zlatne funte, nisu uspela da ubede našu gazdaricu da nam proda nešto hrane iz dobro snabdevenih zaliha. Ona je ostala uzdržana među slikama Firera, čipkastim prekrivačima i pobožnim uljanim slikama u gizdavoj maloj gostinskoj sobi, pripremajući za sebe i jedući obilate obede, izazivački udarajući po velikoj sjajnožutoj mandolini, ukrašenoj vrpcom sa bojama Nezavisne Države Hrvatske. Očigledno, pomirljivost nije spadala u njenu prirodu.

Razmišljajući sada, pretpostavljam da je njeno ponašanje, u stvari, bilo hrabro i dostojanstveno. U ono vreme, sa praznim stomakom, moram priznati da me je sve to veoma razdraživalo, što je, nesumnjivo, i bio njen cilj. Kasnije smo utvrdili da je, čim smo otišli, poslala kurira najbližem nemačkom komandantu da ga izvesti o mom kretanju. U svakom slučaju, ako ništa drugo, ona je bar bila dosledna samoj sebi. Nazvali smo je Zračak Sunca.

Pošto nismo uspeli da dobijemo ništa za jelo u kući gde smo stanovali, obratili smo se partizanima koji su nas, posle raspravljanja tihim glasom, učlanili u menzu Komande grada. Njen rukovodilac bio je, kako se kasnije ispostavilo, jedan stariji general veoma uljudnog ponašanja. Njegova karijera bila je dosledna samo u jednom pogledu. Čitavog svog života bio je profesionalni oficir, iako ne uvek u istoj armiji. Prvo je bio oficir u Austro-Ugarskoj, i borio se protiv Srba i Italijana u prvom svetskom ratu. Posle poraza Austrije 1918. godine pristupio je Kraljevskoj jugoslovenskoj vojsci u kojoj je, u toku dvadeset godina između ratova, stekao čin generala. Kada se Jugoslavija 1941. godine raspala, on se pridružio Paveliću, koji ga je postavio za generala u domobranima. Zatim, kad je bolje razmislio, a možda i ponovo podstaknut događajima, on se priključio partizanima, koji su mu, sa shvatljivom opreznošću, ostavili čin generala, koji ih, pretpostavljam, nije ostavio ravnodušnim, i dali mu položaj gde njegovi postupci neće materijalno uticati na tok neprijateljstva.

General (on i ja stalno smo se oslovljavali sa: ekselencijo) bio je prijatan domaćin. Veoma mu je žao, rekao nam je, što ne može da nas ugosti onako kako to priliči tako istaknutim gostima. Ova njegova ustanova je bedna u poređenju sa nekadašnjim danima, provedenim u Beču, pre 1914. godine. U njegovom puku imali su srebrno posude i šampanjac svake večeri. Čak i u Beogradu, između dva rata, nije bilo tako loše. Sad mu je sve to nedostajalo. Svakako, mnogo šta u partizanskom životu nije mu se dopadalo: spavanje napolju ili u kolibama punim vašiju, stalno u pokretu, a i ponašanje njegovih kolega oficira za stolom.

Trenutno morao je da nosi još jedan krst. Posle svoje duge i raznovrsne vojničke karijere, jedino je ostao dosledan u osećanju prema Italijanima: nije ih podnosio. Protiv njih se borio na Soči 1917. godine. Žali što se nije borio protiv njih oko Rijeke 1921. godine. Došli su 1941. godine u Jugoslaviju, za petama Nemaca. Oni su, čak i po mišljenju domobrana, bili veoma nezgodni za saradnju. Samo je veoma kratko vreme, čim se pridružio partizanima, imao zadovoljstvo da se opet bori protiv njih. Sad su kapitulirali i neke jedinice su se pridružile partizanima. Na njegovo ogorčenje, ponovo su mu postali saveznici. Povrh svega, sad je sa njim smešten i jedan italijanski pukovnik koji će doći i na ručak sa nama. - Evo ga, svinja - dodao je kad je, besprekorno doteran, italijanski oficir, sa uglačanim čizmama i nizom medalja, naklonivši se ušao u sobu i predstavio se svima kao pukovnik V ..., komandant brigade "Garibaldi".

Ručak, koji je usledio, bio je veoma zabavan. General i pukovnik nisu imali zajednički jezik; ali ovo im nije obuzdavalo želju da komuniciraju, ili, bolje reći, da se raspravljaju, i uskoro su zatražili moje usluge u svojstvu prevodioca. Ponovo smo išli iz bitke u bitku na srpskom, italijanskom, a ponekad i nemačkom, u ofanzivi kod Soče 1917. u kojoj je, izgleda, učestvovao i pukovnik, kako je rekao, na savezničkoj strani, ponosito pokazujući na traku Vojničkog krsta koja se udobno smestila na njegovim ukrašenim prsima pored Gvozdenog krsta.

Uskoro je došlo do uzajamnog optuživanja o kukavičluku, izdaji i surovosti, koje je samo delimično ublaženo prevodom. Kad smo stigli do ovog rata, zabava je postala žustrija i žešća, jer se sada i kelner, ogroman Srbin sa zaliscima, koji je bio partizan od 1941. umešao u raspravu, nesumnjivo osećajući da on može bolje da predstavi partizane od generala. - "Drži ovo" - rekao bi, dodajući zdelu gulaša svom pomoćniku, svetlokosoj dobro građenoj partizanki, kojoj je lepo oblikovano telo zatezalo dugmad veoma uske tamnozelene zaplenjene nemačke bluze, sa uobičajenim bombama koje su visile o pojasu. - Drži ovo, da objasnim drugu generalu kako se to desilo. - Uskoro je diskusija postala opšta i drugi partizani su počeli da ulaze i sedaju za sto, gulaš je sasvim prestao da kruži i u toj opštoj zbrci uspeli smo da se iskrademo.

Večera je te noći prošla isto kao i ručak, a idućeg jutra zaključio sam da ću pretrpeti nervni slom ako još ostanem u toj menzi. Pored toga, morao sam da stignem do mora pre no što bude kasno. Otišli smo do Milića i tamo nam je rečeno da je otišao u izviđanje. Nije nam ništa drugo preostalo no da čekamo još jedan dan.

Odšetali smo do Livanjskog polja i razgledali stare, bele turske grobnice, na čijem su se vrhu nalazili kameni turbani. Obišli smo i odbrambeni položaj i razgledali travom prekrivene "bunkere" u kojima su Nemci i ustaše pružali poslednji otpor. Onda su nam pokazali mesto gde je dvanaestogodišnja devojčica bacila ručnu granatu u kupolu nemačkog tenka i pobila čitavu posadu. Razgovarali smo sa brojnim građanima Livna, od kojih su neki voleli partizane, a drugi, očigledno, Nemce, a neki nisu marili ni za šta, već su želeli da obe strane odu i ostave ih da žive na miru i rade.

Isto tako, nadugačko sam razgovarao sa italijanskim pukovnikom. On je bio srećan što je pronašao nekoga ko govori njegovim jezikom i kome najzad može slobodno da se izjada, a meni je bilo drago što imam priliku da posle toliko godina govorim italijanski. Njegova glavna briga, uskoro sam utvrdio, bila je da sebe i svoje ljude prebaci u Italiju, dok je njihov general, koji je, očigledno, verovao da se ništa ne sme prepustiti slučajnosti, otišao pre njih prvim avionom. Pukovnik nije pokušavao da skrije svoj užas od partizana, ili boljševika, kako ih je nazivao. Bili su, rekao je, užasni neprijatelji, a on sada ne želi da se bori za njih ili za bilo koga drugog, jednostavno želi da ide kući. Zapitao sam ga da li je naišao na četnike generala Mihailovića? Na ovo se razvedrio. Rekao je da je stekao utisak, iako su obični vojnici bili donekle nedisciplinovani i stvarali im nevolje, da su četničke vođe vrlo civilizovani i da se sa njima lako izlazi nakraj. Zaista, jedan od najboljih prijema od početka rata bio je u njegovom štabu povodom proslave dodeljivanja od kralja Petra Karađorđeve zvezde popu Đujiću, jednom od glavnih Mihailovićevih komandanata u Dalmaciji. A najsmešnije, rekao je, bilo je to što je ovo visoko odlikovanje Đujić dobio za hrabrost pred neprijateljem, a on je, eto, sa njima pijančio u štabu neprijatelja. To su, rekao je prezrivo pukovnik, odjednom pun nacionalnog ponosa, stvari koje se mogu desiti samo na Balkanu.

Kad smo se vratili u naš stan, zatekli smo depešu koju smo primili iz Kaira. Uredio sam da mi šalju samo hitne i važne poruke dok smo na putu za more i zato smo je uzeli sa radoznalošću. Ali, kad smo je pročitali, naša radoznalost pretvorila se u čuđenje. Poruka je, uglavnom, bila nejasna, ali jedna rečenica je bila sasvim jasna: "King (Kralj) sada je u Kairu", glasila je. "Prvom prilikom spustićemo ga kod Vas padobranom."

Ovo je moglo da znači samo jedno. London se već izvesno vreme trudio da dovede do postupnog približavanja između kralja Petra i partizana. Kao prvo, znao sam, trebalo je da kralj pređe u Kairo, gde se iz nekih razloga smatralo da će biti bolje informisan šta se dešava sa njegovom zemljom nego ako ostane u Londonu. O ovim događajima bio sam obavešten, korak po korak. Ali sada, očigledno, neko na visokom nivou, možda g. Čerčil, a možda i kralj Petar, izgubio je strpljenje i odlučio da uhvati bika za rogove i da bez daljnjeg spusti kralja naglavce u uzavreo centar jugoslovenskog kotla.

Bili smo zaprepašćeni. Put uopšte nije bio pripremljen. Mi nismo mogli da predvidimo kako će partizani primiti kralja. U svojim razgovorima sa Titom, ja sam samo uz put dotakao veoma tugaljivo pitanje monarhije. Moja pretpostavka bila je: ako spuste kralja Petra, bez najave, iz britanskog aviona, partizani će ga jednostavno predati meni i zamoliti me da ga se rešim što bi, u postojećim uslovima, bilo lakše reći no učiniti. Kosa nam se dizala na glavi pri pomisli na neprijatnosti koje mogu nastati.

Prvo sam pomislio da odmah stupim u vezu sa Kairom i utvrdim šta to stvarno nameravaju, ali naša radio-stanica, ćudljiva onda kad nam je najpotrebnija, jednostavno je odbijala da išta otpremi. Ništa drugo nismo mogli, već da čekamo i vidimo šta će biti.

U međuvremenu, Milić se vratio iz izviđanja i pošli smo k njemu. Izgledao je umoran i zabrinut. Ponovo su iznete karte i na njima smo sledili napredovanje nemačkih krakova. Sve se odvijalo suviše brzo. Dva kraka su se spojila i put ka obali bio je blokiran. Milić se jedva probio natrag do štaba. Bilo bi besmisleno da sad nastavimo put. Poslednji kurir sa obale jedva je uspeo da se probije.

Ja sam se pripremio za napad. Ova poslednja primedba dala mi je potreban uvod. Ako je kurir uspeo da se probije, rekao sam, onda mogu i ja. On je opravdano odgovorio da to nije sasvim isto. Nemci su se učvrstili na našem putu i jedini način da dođemo do obale bio bi da se noću probijamo kroz njihove linije. Ako nas zarobe ili ubiju, on će imati neprilika. Na ovo sam ga podsetio da sam planirao moje putovanje sa Titom lično i da buduće dostavljanje materijala partizanima, uglavnom, zavisi od toga da li ću uspeti da tamo stignem. Ovo je, izgleda, uticalo na njega, tako da sam iskoristio ovu situaciju. Na kraju, pristao sam da mogu poći u Aržano, za koje se zna da ga drže partizani, i da tamo sam vidim šta se može učiniti za naše dalje putovanje.

Bio sam ubeđen da ćemo se nekako probiti i izgledalo mi je najvažnije da po svaku cenu održim načelo naše slobode kretanja. Istovremeno, pretpostavljajući da u našem interesu Milić čak i preuveličava teškoće na našem daljem putu, očigledno je postojala opravdana mogućnost da naletimo na neku neprijateljevu patrolu i, u tom slučaju, biće veoma glupo ako zarobe i Vivijena i mene. Zato sam odlučio da Vivijena vratim u Jajce s najvećim delom naše opreme, a da sam pođem ka obali sa Džonom Heniker-Medžorom i Dankanom. Iz Livna smo pošli rano posle podne. S nama je pošao i Profesor, nastavnik iz Splita, čovek veoma obdaren za jezike, koga smo uzeli u Livnu i koji će ostati sa nama ili s drugim delom misije sve do kraja rata, prevaljujući pešice ogromne razdaljine i prolazeći kroz sve teškoće, sasvim neuobičajene u životu miroljubivog čoveka od pera.