DRAŽINO BEKSTVO IZ OBRUČA Posle rastanka od Kalabića, očekujući vesti o ishodu borbi na Zelengori i sudbini opkoljenih četničkih jedinica i njihovih komandanata Keserovića, Račića i drugih, Draža Mihailović se, sa ličnom pratnjom i grupom četnika, još neko vreme zadržao u selu Zakmuru. Ali duže zadržavanje na ovome terenu za njega je bilo i suviše rizično, pa je zbog toga odlučio da se prebaci ka Foči. Uz pomoć komandanta Fočanske četničke brigade, kapetana Milana Matovića, on je uspeo da se još desetak dana prikriva po pećinama u dolini reke Trebišćine, a zatim, kada je konstatovao da je postao komandant bez vojske, prešao je zapadno od Miljevine reku Bistricu i put Foča — Kalinovnik i krenuo prema severu. Cilj mu je bio da se poveže sa još jedino preostalim četničkim delovima u oblasti Romanije i istočne Bosne, a potom da se po svaku cenu prebaci u Srbiju. Na putu ka istočnoj Bosni, Mihailović je noću 21. maja 1945. u Bulozima, nedaleko od Renovice, bio ponovo opkoljen jedinicama Treće proleterske sandžačke brigade. Tumarajući po mrklom mraku, on je tek u zoru uspeo da se izvuče iz obruča, pređe reku Čemernicu i da zadani u Čemernu. Tu je konstatovao da se uz njega nalazi ukupno sedamnaest oficira i četnika. Stigavši u oblast Romanije, Mihailović je od istaknutog četničkog komandanta Štaba 100 (komande Sarajeva), inače poznatog kolaboracioniste i saradnika okupatora, pukovnika Gojka Borote, primio izveštaj o tome šta se desilo sa pojedinim istaknutijim četničkim komandantima i njihovim jedinicama posle sloma na Zelengori. Tu je, pored ostalog, pisalo: "Situacija kod Derikonje (Save, komandanta Sarajevske brigade — nap. autora), odlična. Izdržao je ofanzivu 38. partizanske divizije koja je trajala punih 10 dana. Bataljoni oko Sarajeva gotovo u cijelosti (delovi) prišli crvenima... Kod Kosorića (Radivoja, komandanta Rogatičke brigade — nap. autora) teška... Sa Drugom sarajevskom i Kalinovačkom nema veze, i tako situacija južno od Sarajeva nepoznata. Kalajit stigao u Sandžak, a Vasiljević u oblast Višegrada (s one strane Drine). Tešanović i delovi hercegovačkih jedinica prešli u svoje krajeve... Iz dana u dan mnogi borci se sve više predaju crvenima... Molim javite situaciju kod Vas, Vaše namjere s obzirom na kapitulaciju Nemaca i na naš položaj u svijetu, kao i direktive za rad. Ukoliko se na konferenciji ništa povoljno ne riješi za nas, izgubićemo sve u narodu, i naše će jedinice ostati usamljene. Pukovnik Borota."1 Početkom juna Mihailoviću je pošlo za rukom da sa planine Javora, u oblasti Vlasenice, stupi u kontakt i sa komandantom Prve rogatičke četničke brigade Radomirom Neškovićem, kome 15. juna 1945, pod brojem Str. Pov. 400, upućuje sledeće naređenje: "Opšta direktiva Opšta akcija protiv komunista u Srbiji već je otpočela. Prema sadašnjoj situaciji u Jugoslaviji i u svetu, mi moramo nastaviti borbu za oslobođenje naroda od komunističke tiranije. Dobar deo savezničke — američke i engleske štampe žestoko napada Tita, što je dokaz da će oni preduzeti sve da ga sruše, te zbog toga mi moramo biti što aktivniji. Za ovaj rad, naređujem: 1. Odmah otpočeti, tj. nastaviti rad na buđenju nacionalne svesti u narodu. Ovaj rad vršiti uglavnom noću, održavajući po selima ili u njihovim neposrednim blizinama sastanke i konferencije sa istaknutim i viđenijim domaćinima. U svakom selu, gde eventualno ne postoje naši povereriici, iste odmah organizovati i ubuduće njihov broj povećati. Narodu objašnjavati na skupovima i preko poverenika da će naši saveznici, Englezi i Amerikanci, sve upotrebiti da ojačaju naš pokret i da ga pomognu. Možemo očekivati da će saveznici svestrano i svojim oružanim snagama intervenisati u Jugoslaviji, kako su to svojevremeno učinili u Grčkoj. Ali, u svakom slučaju, savezničke komisije biće prisutae za vreme plebiscita u našoj zemlji. Za vreme plebiscita glasanje će biti tajno, pa narodu objasniti da neima ničega da se plaši, đa svoj glas dade tamo gde treba. Mi moramo sve izdržati, pošto smo i posle sloma nacizma i fašizma u Evropi ostali pod okupacijom crvenog terora. 2. Odmah sve preduzeti da se komunističke milicije i odbori pridobiju i da rade za nas, ili u najgorem slučaju pridobiti pojedine članove ovih. Ubuduće ne duzvoliti formiranje novih komunističkih milicija. 3. Muslimanima ne dozvoljavati povratak u njihova napuštena sela, pošto su nesigurni i što se i sada ponašaju prema nama kao i pod ustašama 1941. godine. 4. Gde se god može, organizovati za našu stvar i Hrvate i samo potpuno iskrene muslimanske mase. 5. Na svojoj teritoriji odmah otpočeti sa napadima. Napade vršiti na sve saobraćajne veze (drumove, železničke pruge, telefonske linije i tome slično). Uništavati komunističke manje posade, patrole, kurire itd. Prema komunističkim simpatizerima biti nemilosrdan, pošto su nam oni naneli velikog zla. Ispred jačih komunističkih snaga se sklanjati, a samo napadati slabije i gđe je samo siguran uspeh. Po celoj teritoriji vršiti kretanje i ne dozvoliti koncentracije jačih komunističkih snaga, na koji će se način izbeći uništenje naših delova. Odmah uspostavite i ubuduće stalno održavajte veze sa svojim susedima, kojima prenesite ovu opštu direktivu za rad, naglašavajući da je u Srbiji opšta akcija počela. Gde su god vaše susedne jedinice neaktivne, akcije protiv komunista vršite svojim jedinicama i na teritorijama ovakvih jedinica, kako bi se i one naterale na uvakav rad. S verom u Boga, za kralja i Otadžbinu! — čika Đoka."2 Petnaest dana kasnije Mihailović je stupio u vezu i sa komandantom Zeničkog četničkog korpusa, majorom Borom Mitrovićem, kome 1. jula 1945. naređuje: "Situacija u zemlji: prema dobivenim podacima u Srbiji se oseća veliko vrenje i izbija vidan revolt, kod naroda protiv komunista. U Bosni, posle velikog pritiska od strane komunista, oseća se veliko olakšanje. Narod u masi dolazi sebi, ponovo se organizuje i pokazuje veliko nepoverenje protiv komunističke uprave... Situacija u inostranstvu: u međunarodnim odnosima pokazuje se velika netrpeljivost i zaoštrenost prema komunistima u našoj zemlji. U ovakvoj situaciji naš rad mora biti najenergičniji protiv Komunističke partije u Jugoslaviji i krvavog terora koji ova zavodi i sprovodi u našoj zemlji. U vezi izloženog i opšte direktive ove komande Str. Pov. br. 400 od 15. VI o.g. — naređujem: 1. Propagandni rad u narodu nastaviti energičnije. 2. Sve naše borce koji su pohvatani, silom mobilisani ili dobrovoljno prišli komunistima, a sada se pojedinačno ili u masama vraćaju nama, ili najavljuju svoj povratak, primiti bratski. Naravno, od ovakvih zahtevati da se vraćaju sa oružjem, da pre povratka izvrše kakav koristan zadatak ili ih posle povratka uputiti na zadatak. Ovo je potrebno da bi ovakvi iskazali privrženost našem pokretu koji su jedno vreme bili izneverili... Ponovo ističem veliku važnost veze sa svim susedntai delovima, pa nastojati da iste budu što sigurnije i češće."3 Mihailovićevo naređenje Mitranović je prosledio i Lazaru Tešanoviću, komandantu Srednjobosanskog četničkog korpusa, koji se, u to vreme, još sa ostacima četnika skrivao po srednjobosanskim planinama. U produženju naređenja Tešanović je dopisao: "Prema dobivenim podacima opšta akcija protiv komunista u Srbiji je otpočela i razvija se u našu korist. Najnovije vesti koje sam primio govore da naše snage drže 17 srezova u južnoj Srbiji. Major Mitranović javlja da se sa pravca Srbije čuje neprestano topovska paljba. Na Majevici propali pokušaji komunista da ovladaju Majevicom, gde su jake naše snage. Na Igman-planini dosta su jake naše snage, kao i u okolini Konjiea. Sa Igmana naši napali aerodrom u Rajlovcu i uništili svu komunističku posadu. — Komandant major L. Tešanović."* Međutim, sve ove Mihailovićeve veze bile su slučajnog i privremenog karaktera. Neprekidno gonjen, on je skakutao s planine na planinu, iz šume u šumu. Do hrane je prilično teško dolazio, mahom pljačkom po selima i pojatama. Zbog toga je odlučio da se što pre prebaci u Srbiju, koju je još zamišljao onakvom kakvu je godinu dana ranije napustio. Početkom septembra Mihailović se, uz pomoć komandanta bataljona Druge rogatičke četničke brigade Arsena Danilovića, preko planine Devetaka prebacio na planinu Sjemeć. Tu je ponovo uspostavio vezu sa Radomirom Neškovićem i 6. septembra 1945. izdao pod O. br. 402 i svoja poslednja uputstva "Jugoslovenskoj vojsci u Otadžbini". Njihov sadržaj je sledeći: "Našu stvar u inostranstvu zastupa kralj i naš Centralni komitet, čiji su članovi: vladika Irinej, Živko Topalović, Adam Pribićević, Vladimir Bjelajčić, Dušan Petković, Konstantin Fotić, Đonović, Kovač, Mladen Žujović... Patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj. Gavrilović, šef zemljoradničke stranke, okupio je oko sebe naše političare na strani... Naš mladi kralj preko Radio-Londona uputio je nedavno proklamaciju... i zbacio je namesništvo ... Naši zarobljenici u velikoj većini pripadaju našem pokretu. Oni se organizuju pod vođstvom armijskog đenerala Dimitrija Živkovića, brata đenerala Pere Živkovića, dalje divizijskog đenerala Uroša Tešanovića, Lazara Tomića, đenerala i pukovnika Branislava Pantića... U Itallji je prišlo saveznicima oko 40 hiljada naših boraca, od kojih 15 hiljada Slovenaca, a ostalo Srbi... Maček, vođa Hrvata, pobegao je u inostranstvo... Tako su se, sada, oko kralja u inostranstvu okupile sve političke vođe Srba, Hrvata i Slovenaca."8 Na planini Sjemeću, pokrivenoj pašnjacima i mestimično obrasloj gustom, starom borovom šumom, čija se istočna padina, tako reći, okomito spušta ka Drini, Mihailović se zadržao punih četrnaest dana. To mu je vreme bilo potrebno da uspostavi vezu sa četničkim grupama s desne obale Drine i da, uz njihovu pomoć, organizuje prelazak preko reke i prebacivanje u Srbiju. Obilatu pomoć u organizovanju prelaska preko Drine Mihailoviću je pružio komandant Prve rogatičke četničke brigade Radomir Nešković. Na Mihailovićev zahtev, on je uspeo da preko kurira, mahom žena, uspostavi vezu sa četničkim grupama s desne obale reke, među kojima se nalazio i komandant Višegradske četničke brigade, major Dragiša Vasiljević. Rodom iz okoline Valjeva, Vasiljević je pre rata bio aktivni oficir vojske Kraljevine Jugoslavije. Posle kapitulacije izbegao je nemačko zarobljeništvo i smestio se u selo Dobrun, nedaleko od Višegrada. Sve do proleća 1943. on je radio u maloj fabrici terpentina u Dobrunu, koja je bila vlasništvo njegove tašte. Pored toga, održavao je i vezu s četničkim komandantima u oblasti Višegrada i služio im kao dobar obaveštajac. U jesen 1943. Mihailović ga je postavio za komandanta Višegradske četničke brigade koja je bila u sastavu Drinskog korpusa. Kao i većini četničkih komandanata, i Vasiljeviću su okupatori bili glavni oslonac u borbi protiv NOP. U pismu upućenom novembra 1944. intendantu Višegradske brigade, bivšem kafedžiji Krsti Kurešu, Vasiljević je pisao: "Čujem da crveni iz Zaovina prete da će nas ovih dana napasti. Izvesti o ovome nemačku komandu i nastoj, po svaku cenu, da oni iziđu do Tetrebice i Vujevice. Reci im da tamo ima i svinja i volova i žita. Nagovori ih da tamo odu po svaku cenu, a ti im daj putovođe. Ja moram do Straba i Rudnog da uhvatim vezu sa srbijanskim trupama koje se nalaze na desnoj obali Lima."6 Prvog novembra 1944. Vasiljević je pisao i svom komandantu korpusa, majoru Aleksi Draškoviću: "Situacija u srezu (višegradskom — nap. autora): do sto ljudi su danas voljni da se biju sa komunistima. Ostale nemoguće dići od kuće. U Belom Brdu se pojavio zeleni kadar, njih do sto. Ne primaju ničiju komandu. Zamalo me juče nisu ubili... Moći ću pokrenuti dobrovoljno do dve stotine ljudi. Sile nemam da ih nateram. Ali, ako krenu veće grupe četnika iz Srbije, ovim pravcem, onda mogu pokrenuti sve što je sposobno za pokret, i staro i mlado."7 Nekoliko dana kasnije, Vasiljević se sa četničkim jedinicama Srbije povukao u Bosnu. Početkom 1945. on je sa bednim ostacima Višegradske četničke brigade bio u dolini reke Bosne, u selu Kožuhu. Za vreme boravka Višegradske brigade u selu Kožuhu jedan njen pripadnik je u svome dnevniku zabeležio, pored ostalog, i ovo: "26. februara. U s. Kožuhu. Ponedeonik. Osvanulo mirno. Vreme toplo. Vojska se odmara i čisti. Prikupljanje hrane za tri dana. Najavljuje se pokret za idući dan... Pokret, međutim, nije naređen. Zanoćili na istom mestu. Preko noći oko 23 časa 1. bataljon (Dobrunski), ostatak Žljepskog, prateća četa i nekoliko ljudi iz komore dogovoreno beže iz brigade i vraćaju se u višegradski srez. Ostaju svega 2 čoveka iz Žljepskog, 1 iz prateće čete i 5 iz Dobrunskog bataljona. Blagajnik sa osobljem takođe je pobegao... Razlog bekstva je što neće da idu preko r. Bosne sa Crnogorcima. 10. mart. Subota. Istoga dana saznajem da će biti ubrzo pokret, i to: Crnogorci ka Sloveniji, dok Srbijanci hoće za Srbiju. Kod majora (odnosi se na Dragišu Vasiljevića — nap. autora) predomišljanje na koju će stranu. Drašković i čiča Branko ('Čika Branko' je pukovnik Zaharije Ostojić, četnički komandant istaknutog dela Vrhovne komande za Bosnu i Hercegovinu, Liku, Dalmaciju i Crnu Goru — nap. autora) su za Crnogorce. Major Vasiljević misli da ispita mišljenje vojske. Vrlo je neraspoložen ..."8 Očigledno, Vasiljević je i dalje bio veran svom četničkom vođi Mihailoviću. Ostavši bez vojske, on se kao komandos, prema Mihailovićevom naređenju, aprila 1945. vratio u višegradski srez, pokušavajući da u njemu obnovi četnički pokret za borbu protiv nove narodne vlasti. Primivši Mihailovićevo pismo u kojem je bila izražena želja četničkog vođe da se prebaci u Srbiju, Vasiljević je pozvao na konsultovanje odmetničke vođe — kapetana Petra Josića i poručnika Jovana Vučkovića. Petar Josić je u toku rata bio komandant Bosanske leteće četničke brigade, koja je bila u sastavu Drinskog korpusa, dok je Jovan Vučković najpre bio komandant bataljona, a zatim Vasiljevićev zamenik i komandant Višegradske leteće brigade. Obojica su se isticali u borbi i zločinima protiv pripadnika NOP. Posle oslobođenja, i Josić i Vučković, sa pratnjom od nekoliko preostalih četnika iz svojih brigada, tumarali su i skrivali se po teško prohodnim i šumom obraslim terenima višegradskog sreza. Na sastanku s Vasiljevićem i Josić i Vučković su se složili da pomognu Mihailovićev prelazak preko Drine, da ga prihvate i da ga što pre prebace dalje u Srbiju. Posredstvom Neškovića, Mihailović je stupio u kontakt i sa nekadašnjim kafedžijom iz Rogatice Jovanom Planinčićem, koji je u toku rata bio komandant bataljona u Prvoj letećoj rogatičkoj četničkoj brigadi i koji se često nalazio pri štabu Drinskog korpusa u višegradskom srezu. Planinčić je pod raznim okolnostima u više mahova vešto prelazio Drinu, te je stekao prilično iskustvo u ovakvim akcijama. Da bi obezbedio čamac za Mihailovićev prelazak preko Drine, Nešković je angažovao i svog bivšeg četnika Radoja Jovičića . Iako vlasnik čamca, Jovičić nije njime raspolagao. Još u toku leta on mu je bio oduzet i privezan za vrbu na desnoj obali reke u selu Resniku, nedaleko od dve usamljene kuće u kojima je bio smešten vod Korpusa narodne odbrane. Kada je dobio Vasiljevićevo obaveštenje da će ga prihvatiti i prebaciti u Srbiju i kada su sve pripreme za prelazak Drine bile završene, Mihailović se sa svojom pratnjom 19. septembra 1945. spustio niz planinu Sjemeć u selo Miloševići, koje se prostire na levoj obali Drine. Na suprotnoj obali reke, severno od Višegrada i oko osam kilometara udaljeno od njega, leži gotovo besputno selo Resnik, koje je Mihailović izabrao za mesto prelaska reke, jedino zbog toga što je računao da će napadom na vod KNOJ-a najlakše doći do Jovičićevog čamca. Do Miloševića, Mihailovića su pratili Radomir Nešković i Arsen Danilović sa grupom četnika. Evo kako je jedan od učesnika, četnički podnarednik Borivoje Tasić, u svojim zabeleškama opisao Mihailovićev prelazak Drine: "Drugom polovinom septembra došao je kod nas četnik Andrić Anđelko, rodom iz Veletova, srez višegradski, koji je znao da se krijemo u šumi između Bijele i Veletova i povezao se sa nama. Rekao nam je da je naređeno da idemo na sastanak u Provalije, gdje treba da bude Gajić i drugi, jer treba da idemo na Drinu i da omogućimo prelaz preko Drine Draži Mihailoviću i njegovoj pratnji. Pošli smo i na drugom mjestu u Provaliji našli smo svu četvoricu iz grupe Budimira Gajića, Josića i, njegovog pratioca i još nekoliko četnika. Bilo nas je oko petnaest. Sa tog mjesta smo pošli prema Dirini, tj. prema mjestu Resniku, gdje je Draža trebalo da pređe Drinu. Idući dan su nam se priključili još oko 15 — 20 četnika, među kojima sam poznavao samo Jovu Planinčića. Kad smo došli do Resnika, pridružilo nam se još četnika iz rogatičkog sreza, tako da nas je bilo oko 60. Bili smo dobro naoružani. Imali smo oko 25 puškomitraljeza. Više Resnika Dragiša Vasiljević je kao najstariji izvršio raspored. Odredio je dvije grupe ljevo i desno, koje bi dejstvovale kao pobočnice. U ljevoj grupi je bilo samo nas pet Tasića, a i desna grupa je bila možda tolike jačine. Vasiljević je zatim odredio grupu koja će izvršiti napad na vod Narodne odbrane koji je tu bio pored Drine, u jednoj kući, radi obezbjeđenja čamaca koji su služili za prelaz preko Drine. Poslije ovakvog rasporeda, na dva sata pošto se uhvatila noć, ova grupa je napala na zgradu gdje se Odbrana nalazila i rastjerala Odbranu. Zarobili su jednog vojnika i nešto oružja, odijela i druge opreme. Moja grupa, obezbjeđujući lijevi bok, susrela se sa jednom patrolom Odbrane koja se vraćala sa zadatka u kasarnu. Popucali smo se i oni su se povukli. Sa druge strane, odakle je Draža nailazio, čula se pucnjava. Pošto je prelaz bio obezbeđen, Draža se pcevezao u čamcu sa svojom pratnjom. Tada je sa njim prešlo oko 30 četnika. Prilikom napada na Odbranu bio je ranjen jedan četnik kojega je Odbrana sutradan uhvatila živa. Draža sa pratnjom i skoro cijela naša grupa otišli smo na Veliki Stolac, gdje smo ostali oko dva dana. Sa nama je poveden i zadobljeni vojnik, koji je odatle uspio da pobjegne, jer nije bio vezan. Poslije dva dana Draža je krenuo za Srbiju. Pored svoje pratnje tražio je da mu Vasiljević odredi još nekoliko četnika sa višegradskog terena koji bi ga obezbjeđivali i pratili. Vasiljević je odredio jednu grupu kojoj je bio komandant Jovo Planinčić. Vasiljević, Josić, Gajić i drugi ostali su na svom terenu. Od moje grupe sa Dražom je otišao Stanimir Tasić. Draža je orešao Drinu 20. septembra 1945. Poslije Dražinog odlaska za Srbiju mi smo se razišli na svoje terene. Naša grupa bez Stanimira došla je do Bijele u zajednici sa Dragišom Vasiljevićem i Sretom Kovačevićem, koji su se tu pridružili na-šoj grupi. Kovačević je bio irodom iz Foče, a za vrijeme rata je bio djelovođa opštine u Dobrunu."9 Mihailovićev bučni prelazak preko Drine nije mogao da ostane nezapažen. Pretpostavljajući da će uskoro za njim krenuti potere, on je odlučio da se samo dva dana odmori, a zatim da energično i brzo, sa pratnjom od oko tridesetak ljudi, prodre što dublje u Srbiju. Tu je mislio da uspostavi vezu sa svojim komandantima, Dragoslavom Račićem, Nikolom Kalabićem, Filipom Ajdačićem i ostalima, koji su se još, kao četnici, skrivali po planinama i šumama azbukovičkog, crnogorskog i valjevskog sreza. I pored mera koje je preduzeo Korpus narodne odbrane, Mihailoviću je, mada pod veoma teškim okolnostima, ipak pošlo za rukom da preko planine Tare prodre i do Povlena. Ali, zahvaljujući novim, opsežnijim akcijama KNOJ-a i organa državne bezbednosti, on je ubrzo bio prinuđen na bekstvo prema Drini, odakle je i krenuo u Srbiju. Bio je ubeđen da će u svom drugom pokušaju imati više sreće. O opsežnijim akcijama KNOJ-a i organa državne bezbednosti preduzetim oktobra 1945. s ciljem da se Draža Mihailović uhapsi i kao ratni zločinac izvede pred narodni sud, jedan od neposrednih učesnika u tim događajima priča: "Ne znam tačno kada, ali u oktobru 1945, oko tri sata po ponoći, u moj stan je došao dežurni službenik Ozne za Srbiju i pozvao me da hitno dođem u zgradu ustanove, koja se tada nalazila u Zmaj Jovinoj ulici. Pored mene, dežurni je pozvao još nekoliko službenika. Čim smo se okupili i dogovorili, ukrcali smo se u džip bez krova i krenuli u pravcu Valjeva. Noć je bila toliko hladna da smo se gotovo smrzli. Po dogovoru u Valjevu i dobivenom zadatku da organizujem kontrolu rejona Užice — Kosjerić — Višegrad, krenuo sam istoga dana, oko 9 časova pre podne, za Užice. Čim sam stigao na mesto opredeljenja, pozvao sam sve oficire Ozne iz okolnih srezova, sem onih iz Kosjerića, jer se pretpostavljalo da se Draža možda krije na teritorijama njihovog i valjevskog sreza. Formirao sam grupu od 15 ljudi. Od naoružanja, pored mašinki, imali smo dva puškomitraljeza, dve puške i dosta bombi. Pokušao sam da nađem jednu snajperku, ali bez uspeha. Iz Valjeva sam dobio vest da se Draža kreće negde oko Bukova, između puta Kosjerić — Valjevo i planine Povlena, s napomenom da bi Dražin pravac kretanja mogao da bude i preko Povlena. Imajući u vidu obimnost naše akcije, pretpostavljao sam da će Draža biti prinuđen da se vrati ka Drini i da se odatle ponovo prebaci u Bosnu. Za bekstvo ka Drini, on je, prema mojoj oceni, imao samo dva pravca: prvi je vodio prema Azbukovici, preko Povlena ka Ljuboviji, a drugi ispod Povlena preko Drmanovine na Jelovu goru, zatim na Taru,, a odatle u guste šume i bespuća između Višegrada i Bajme Bašte. Pravac ka Ljuboviji izgledao mi je verovatniji, jer je Račić (Dragoslav Račić je, u to vreme, bio četnički komandant Srbije — nap. autora) još uvek, u ovim planinskim krajevima, uživao podršku znatnog broja seljaka-jataka i raspolagao s relativno dobro očuvanim bazama. Mada sam računao i na mogućnost Mihailovićevog bežanja preko Jelove gore i Tare, ipak sam nekako bio ubeđen da u dodeljenom mi reonu neće biti mnogo posla. Zbog toga sam organizovanje akcije vršio u granicama mogućnosti, ali ne tako intenzivno. Bio je to jedan od razloga koji su me naterali na značajnu grešku. Prilikom odabiranja ljudi za određene zadatke nisam vodio dovoljno računa o iskustvu, borbenosti i hrabrosti pojedinaca. Ova greška mi se, kasnije, dobro osvetila. Kratko vreme po dolasku u Užice dobio sam obaveštenje da je Draža krenuo iz okoline sela Ražane, nedaleko od Kosjerića, prema selu Makovištu. Zaključio sam da još uvek ima mogućnosti da krene jednim od pravaca za koje sam pretpostavljao da su jedino mogućni. Istovremeno kad sam primio obaveštenje, iz Valjeva su do sela Mravinaca kamionima prebačeni neki delovi KNOJ-a. Ubrzo su i jedinice KNOJ-a iz Užica stigle kamionima, preko Sječe Reke, na Vardu. Zadatak je bio da se zatvori put i pravac: Valjevo — Povlen — Varda — Užice. Za zatvaranje ovoga prilično dugog puta i pravca imali smo na raspolaganju samo onoliko boraca koliko ih je moglo stati u dvadesetak raspoloživih kamiona. Očigledno, zatvaranje ovoga pravca imalo je za cilj ostvarivanje više psihološkog uticaja kako na Mihailovića, tako i na njegove jatake, koji su mu još uvek pružali znatnu podršku. Pored toga, pretpostavljalo se da zatvaranje ovoga pravca može Mihailovića da navede na neku od zaseda koje su bile postavljene na prostoru obuhvaćenom akcijom. Nekoliko narednih dana o Draži nije bilo ni traga ni glasa. Kada sam već stekao ubeđenje da je pobegao prema Ljuboviji, stiglo mi je novo obaveštenje da se on još kreće po terenima srezova ornogorskog, azbukovičkog, kameničkog i valjevskog, pokušavajući da zavara svoj trag i da izbegne potere. Na kraju sam ipak odlučio da se, bez obzira na moguće pravce Dražinog kretanja, koncentrišem na planini Tari. Bio je to ujedno i najpogodniji teren za postavljanje zaseda, naročito u jednom uzanom koridoru, kroz koji bi Draža, u slučaju da krene preko Tare, morao da prođe. Pošto sam odabrao pravce eventualnog Dražinog bekstva preko Tare, otpočeo sam i sa ostalim pripremama. U nekoliko sela na padini planine, prema Bajinoj Bašti i Kostojevićima, mobilisao sam i organizovao dosta ljudi koji su trebali noću, prikriveni u grmovima i šumarcima, da osmatraju sve prilaze Tari. Ja sam se smestio u selu Šljivovici i dalje studirao mogućnost za 'doček' Draže i njegove pratnje. Obilazio sam sve uvale i jaruge koje bi Draža mogao da koristi da bi se popeo na plato Tare. Naročito sam obraćao pažnju na usamljene i nenaseljene stočarske kolibe. Iznenada dobio sam obaveštenje da se Draža sa grupom četnika kreće najverovatnije prema Tari. Odmah sam aktivirao sve one mere koje sam već ranije pripremio. Patrole su krenule u neprekidno krstarenje po selima. Povezale se sa poverljivim ljudima, upozoravale ih na opreznost. Čitav teren severno i zapadno od Užica bio je pod našom kontrolom. Naročitu pažnju obraćali smo na Jelovu goru i visoravan Ponikve koja se spaja sa Tarom. Jesenja, gusta magla koja je tih dana obavijala Taru prilično me je uznemiravala. Pod njenom zaštitom i sa dobrim vodičima, Draža i njegova pratnja mogli su proći na desetak metara od nas a da ih i ne primetimo. Zbog toga sam odlučio da prikupim grupu i da sa njom krenem u patroliranje. U toku kretanja, naročitu pažnju privukle su mi dve potpuno usamljene i nenaseljene poveće kolibe na samoj ivici sela Ljutog Polja. Prema najnovijem izveštaju primljenom iz Užica, Draža je morao da bude negde na Tari. Pomisao da između Bioske i Kremne može da se tako reći neometano prebaci na Zlatibor, takođe me je prilično uznemiravala. Pored toga, usamljene kolibe na ivici Ljutog Polja nisu mi dale mira. Odlučio sam da im se oprezno približim i pretresem. Da bih do koliba stigao pre svanuća, krenuo sam jedne noći pre zore, sa celom grupom. Bio sam zadovoljan kada sam konstatovao da je te noći pala jaka slana. Teren se belio kao da je snegom pokriven. Odmah sam pomislio da će nam eventualni tragovi mnogo pomoći. Posle dva časa hoda, na domaku Ljutog Polja, uhvatila nas je zora. Na levoj strani jedva su se nazirali obrisi vrha Gavrana. Požurili smo. Kako su kolibe bile udaljene jedna od druge nekoliko stotina metara i međusobno odvojene malim brežuljkom koji je onemogućavao pogled od jedne ka drugoj, odlučili smo da se podelimo u dve grupe koje je trebalo da im istovremeno priđu. Pošto sam dao potrebna uputstva, krenuo sam sa grupom od šest ljudi i puškomitraljezom ka udaljenijoj, većoj kolibi. Ka drugoj, manjoj kolibi, uputio sam grupu od devet ljudi. Pretpostavljao sam da bi Draži i njegovoj pratnji, za koju smo smatrali da je jačine oko trideset četnika, više odgovarala veća koliba za smeštaj. Ali i mala koliba je imala za odmetnike preimućstvo, jer se nalazila u neposrednoj blizini šume koja se strmo spuštala u duboku dolinu, gusto obraslu starim i mladim omorikama, koja je podsećala na pravu prašumu. Velikoj kolibi prišli smo s južne strane, dok smo njena vrata na zapadnoj strani stavili na nišan puškomitraljeza. Poslednje metre do kolibe prešli smo trčećim korakom. Pogledom kroz malu pukotinu, između dva rasušena brvna, nije se moglo ništa videti. U kolibi je bio gust mrak. Oko nje nije bilo nikakvih tragova. Konstatovali smo da je prazna. Stajali smo ispred nje i posmatrali okolinu. U tom momentu učinilo mi se da čujem neki zvuk. Odmah zatim usledio je i jedan pucanj iz puške. Komandovao sam 'za mnom' i potrčao ka blagoj uzvišici, koja je razdvajala kolibe. Nekoliko trenutaka kasnije čuli smo i dugačak rafal iz mašinke, a zatim je usledio i rafal iz puškomitraljeza. Posle toga se sve utišalo. Bio sam u goloj vodi kad sam se uspeo na uzvišicu. Ostali takođe. Ne govoreći nikome ništa i ne osvrćući se na ostale, poleteo sam ka manjoj kolibi. Upao sam u nju. Nasred sobe dimilo se ognjište puno žara. Oko njega bilo je poređano nekoliko brvana. Našli smo i dve, tri prazne konzerve od sardina, neke novine i jednu torbicu sa seljačkim čarapama i ubrusom. Kada sam izašao iz kolibe, pred njom su bili i ostali iz moje grupe. Svi su me nemo posmatrali. Odmah sam naredio da oba puškomitraljeza tuku kratkim rafalima prema dolini, iznad šume, i da se u intervalima od po minut bace po tri bombe. Ovo sam učinio radi uzbune. Smatrao sam da će pucnjava, naročito eksplozije bombi, uzbuniti sve jedinice koje su se nalazile u okolini. U tome se nisam prevario. Na ponovo raspaljenoj vatri u kolibi malo smo se zagrejali. Pozvao sam vođu grupe, koja je imala zadatak da opkoli manju kolibu, i zatražio od njega da mi ispriča sve što se pre kratkog vremena s njegovom grupom odigralo. Njegov izveštaj bio je kratak: 'Kolibi smo se približavali dosta oprezno. Jedan je iz grupe upozorio da se, levo od vrata, na samom ćošku kolibe okrenutom prema ivici šume i nizbrdici nešto kreće. Ja to nisam mogao da vidim. Verovatno je to bio četnički stražar, koji se pomerio ka zidu okrenutom šumi i tako mi se za trenutak izgubio iz vidnog polja. Pošto smo svi nekoliko sekundi osmatrali i za to vreme ništa nismo primetili, neko je iz grupe viknuo: 'Ko je tamo?' Posle uzvika, četnički stražar je uleteo u kolibu. Videli smo ga svi. Samo trenutak kasnije četnici su izleteli iz kolibe. Bilo ih je oko petnaest. Jedan od njih je opalio rafal iz mašinke. Naš mitraljez stupio je u dejstvo. Ali sve je već bilo kasno.' Po izgledu i načinu izlaganja, bilo mi je jasno da se vođa grupe koja je prilazila manjoj kolibi uplašio i zbunio. Kasnije mi je iskreno ispričao da nije nikada do tada učestvovao ni u jednoj borbi. Za vreme rata je bio ilegalac i od oružja je imao u rukama samo pištolj. Skupio sam celu grupu i tešio ih da ovo ipak nije neki veliki neuspeh. Napomenuo sam im da je važno da smo četničkom vođi Mihailoviću ušli u trag i da nam se sada otvaraju mogućnosti efikasnijeg gonjenja. Pretpostavljali smo da će se Draža kretati isključivo kroz šumu, da se neće vraćati na Taru, nego da će pokušati da zavara trag. Verovatno će nastaviti put ka Drini, u višegradski srez. Zbog toga smo se orijentisali prema selu Zaovinama i trčećim korakom pošli ka njemu. Prošli smo Ljuto Polje. Posle napornog marša popeli smo se na jedan ćuvik sa koga smo imali odličnu preglednost. Tu smo se i odmorili. Kretali smo se dalje — sve do četiri sata po podne, kada je počelo već da se smrkava. Najzad smo se zaustavili u nekim kolibama. Doneli smo sena, založili vatru nešto dalje od kolibe, postavili duplu stražu i zaspali kao zaklani. Ujutru, oko šest časova, napustili smo kolibu i posle dužeg tumaranja sišli smo do prvih kuća Zaovine. Nairučili smo u jednoj kući kačamak i, dok smo čekali da se skuva, odmarali smo se. Pri polasku iz sela poveo sam dva vodiča. Jedan od njih, mlađi, odavao mi je utisak otresitog i prema nama raspoloženog čoveka. Kada smo se udaljili od Zaovina, objasnio sam mu da gonimo grupu četnika koja verovatno neće svraćati u sela, nego će se kretati van puteva, na liniji Vardište — Dobrun. Zahtevao sam od njega da nas vodi bespućima kojima čobani prolaze. Da bismo prilikom kretanja po besputnom terenu izbegli eventualnu četničku zasedu, strogo smo vodili računa da naš pokret bude zaštićen i od oka. Nakon šest časova hoda uspeli smo se na visoravan Baturu. Sve padine oko nje obrasle su gustom bukovom i smrekovom šumom, a po njoj i okolnim birdima već je bio pao i prvi sneg. Krećući se ivicom Bature, naišli smo na sveže ljudske tragove. Ustanovili smo da oni vode u dva suprotna pravca. Jedan od vodiča rekao je da su tragovi stari najviše desetak minuta. Zaključili smo da su četnici verovatno izbili iz šume, bočno od nas, i kada su nas ugledali, vratili su se istim pravcem u šumu. U najvećoj tišini osluškivali smo i posmatrali oko nas skoro desetak minuta. Ništa se nije ni videlo ni čulo. Odredio sam grupu od pet ljudi i uputio je u pravcu tragova niz šumu, s tim da ako nešto primete odmah izbiju na označeni brežuljak, udaljen od nas oko jedan kilometar, i da nam odatle dadu ugovoreni znak. Ostali, prikriveni iza kleka, pažljivo su osluškivali i pratili kretanje ove grupe. Bila je mrtva tišina. Prekinuo ju je jedan od vodiča, skrećući nam pažnju na brežuljak na koji je trebalo da izbije naša grupa koja se nekoliko minuta ranije odvojila od nas. Desno od vrha brežuljka primetili smo kako se četnici, dvojica po dvojica, preko čistine duge oko tridesetak metara prebacuju u obližnju šumu. Preko vidnog polja prešlo je njih dvanaest, a po načinu prebacivanja — zaključili smo da smo ponovo naišli na Dražu i njegove pratioce. Da bih sbrenuo pažnju i upućenoj grupi, naredio sam da se ispali kraći rafal iz puškomitraljeza. Odjednom, iza ćuvika, četnici su odgovorili vatrom iz dva karabina. Da bih ih vatrom zavaravao, odmah sam fiksirao mesto puškomitraljeza, pored koga sam ostavio dva čoveka, a sa ostalima sam potirčao kroz šumu u nameri da što pre stignem na ćuvik. Zbog bržeg kretanja nismo išli tragom ranije upućene grupe, već smo skrenuli ulevo, računajući da izbijemo bočno i niže od mesta sa koga su dva četnika gađala naš puškomitraljez. Ranije upućena grupa, ne znajući o čemu se radi, brzo se vratila na polazno mesto. Posle silaska u potok, krenuli smo uzbrdo, kroz šumu, ka brežuljku, odakle je dopirala četnička pucnjava. Uz put smo, s vremena na vreme, zastajkivali i osluškivali. Četnici su gađali u intervalima od desetak sekundi, i to samo njih dvojica. Kada smo prišli na odstojanje od oko stotinak metara, poslao sam četvoricu ljudi naoružanih mašinkama da pokušaju da se sa desne strane zabace četnicima za leđa. Oprezno puzeći, privukli smo im se na oko šezdeset metara, čak smo čuli i njihov međusobni razgovor. Odjednom, neko je od njih opsovao i viknuo, a zatim je odjeknuo ralal iz mašinke. Digli su se. Nisam se prevario. Bilo ih je samo dvojica. Rafal iz puškomitraljeza nije ih stigao. Ubrzo, na samom mestu gde su ležali, eksplodirala je bomba, a zatim, posle pet sekundi, eksplodirala je i druga. Kada smo se sastali, ustanovili smo da niko od nas nije bacio nijednu bombu. Tada nam je bilo jasno da su četnici prilikom bekstva iza sebe ostavljali aktivirane bombe. Prvu na mestu gde su ležali, a drugu na pedesetak koraka odatle u pravcu njihovog kretanja. Da smo posle eksplozije njihove prve bombe potrčali za njima, sigurno bismo naleteli na eksploziju one druge. Od početka akcije bilo nam je jasno da imamo posla sa hrabrim i iskusnim neprijateljem, ali toliki stepen samopouzdanja stvamo nas je iznenadio. Vratili smo se na mesto odakle smo i pošli na brežuljak. Tu nas je sačekao drugi deo grupe s puškomiteraljezom. Svi smo ćutali. Upitao sam vodiča koliko su od nas udaljene najbliže kuće. Onaj mlađi je ćutao. Stariji reče da do najbližih kuća ima oko tri sata hoda. Naredio saim pokret. Ubrzo, počelo je i da se smrkava. Kada me je vodič obavestio da su prve kuće od nas udaljene još jedan kilometar, zaustavio sam grupu i naredio opreznije kretanje. Jedan od vodiča mi reče da se zaselak pred nama zove Kragujevac, a zatim mi je objasnio da su tu nekad, u postojećim pećinama, živele ogromne orlušme zvane kraguji. Kasnije, za vreme turskog ropstva, narod se u zbegovima povlačio i skrivao po ovim pećinama. U to vreme nikao je i zaselak od desetak kuća, nazvan Kragujevac. Najzad smo stigli do ivice stene ispod koje, na desetinu metara, ugledasmo svetla. Bio je to zaselak Kragujevac. Sišli smo oprezno jednom stazicom i stali. Poslao sam dvojicu ljudi da se privuku do prve kuće i oslušnu. Bilo mi je čudno da se psi ne javljaju. Obojica su se ubrzo vratili i saopštili nam da verovatno nekoga stranog ima u selu. Posle provere konstatovali smo da se u selu nalaze naši delovi koji su takođe bili određeni da učestvuju u ovoj akciji. Sišli smo u prvu kuću, u kojoj sam odmah napisao kratak izveštaj. U njemu sam naglasio da smo sigurni da se Draža nalazi na ovoj teritoriji i da nam u toku noći ne može izmaći. Uskoro, sastao sam se sa vođom jedne od naših grupa. Dobro sarn ga poznavao. Bili smo drugovi i kolege. Obojica smo radili u istoj ustanovi. On je sa grupom stigao u selo Kragujevac sat pre nas. Reče mi da je obavešten da smo imali dva susreta s Dražom i njegovom pratnjom. Posle kraće diskusije i ponovne analize događaja uputili smo kratak zajednički izveštaj. Na kraju izveštaja tražili smo da se izvrši bukvalna blokada puta Mokra Gora — Višegrad, da se blokiraju sva sela niz Drinu i da već sutradan stvoreni obruči krene ka Baturi. Kada sam uputio ljudstvo na odmor, ponovo sam se sastao s mojim kolegom. On me je obavestio da su svi putevi blokirani, da je posednut trougao koji zatvaraju putevi Užice — Višegrad i Užice — Bajina Bašta, da su prelazi na Drini blokirani i čamci izvučeni na suvo i pod stražom, da je plovidba splavovima obustavljena i da je obruč, odmah posle moga izveštaja, krenuo ka Baturi. Pored toga, rekao mi je da je, prema postojećem planu, planina Zvijezda već pretresena i da je put Mokra Gora — Kotroman — Vardište — Dobrun — Višegrad pod našom stalnom kontrolom. Na kraju smo se dogovorili da sutradan, u šest časova, krenemo zajedno u akciju. Kada smo ujutru napuštali selo, već je uveliko svanulo. Bilo je oko sedam časova. Uz put smo se dogovorili da se popnemo na visoravan Baturu, a zatim da se grupe razdvoje i pođu ivicama Bature u detaljniji pretres. Kada smo došli do mesta gde je grupe trebalo da se raziđu, naišli smo na porušenu kolibu, oko koje smo primetili sveže tragove logora. Vatra je bila ugašena, a oko nje je bilo razbacano nekoliko kutija od konzarvi i kosti od bravetine. Od ostataka porušene kolibe i smrekovih grana napravljen je bio zaklon od kiše. Ovaj pronalazak nas je prilično obradovao. Odmah sam pozvao sva tri vodiča koje sam poveo iz sela Kragujevca. Dok sam im objašnjavao njihove zadatke, tresli su se kao prut. Drhtali su više od straha nego od zime. Pozvao sam na stranu najstarijeg, koji nije imao više od četrdeset godina, ali njegovo lice bilo je izborano kao u šezdesetogodišnjaka. Rekao sam mu da nema razloga da se plaši. Na ovo, on mi je prostodušno i iskreno odgovorio. — Ma ja se bojim više njih nego vas. Ti ne znaš kako su to opasni ljudi. — A ko su oni? — upitah. — To su sigurno Milutin i Borivoje Tasić. Njih puška ne bije, u to budi siguran. Oni znaju sve ove provalije i gudure bolje nego ja. Odgovorio sam mu da, bez obzira na sve, mora da nas vodi na sva ona mesta za koja pretpostavlja da bi mogla biti pogodna za skrivanje odmetnika. Ovo sam saopštio i ostaloj dvojici vodiča, a zatim simo, lagano i op(rezno, napustili razrušenu kolibu. Vodiči su bili kao lovački psi. Pažljivo su osluškivali. Tragovi kojima smo pošli brzo su se izgubili. Grupe su se razišle i produžile dogovorenim pravcima. Magluština se dizala i spuštala. Posle jednog sata hoda naišli smo opet na tragove, ali u suprotnom pravcu. Zbunio sam se. Pomislio sam: možda su to naši sinoćni tragovi, ili smo se, možda, mimoišli sa Dražom. Mnogo vremena za razmišljanje nismo imali. Nastavili smo opreznim i laganim hodom, na priličnom rastojanju. Mlađi vodič, koji je išao napred, za trenutak je zastao. Zatim je, bacajući pogled desno i unazad, ponovo krenuo napred. Neko ga je upitao da li je primetio nešto sumnjivo. Odgovorio je da je pozadi, u žbunju, nešto šušnulo. — Možda je zec ili srna? — dobacio je neko iz kolone. Dvojica dirugova sa vodičem uputila su se ka žbunu iz koga je dolazio šušanj. Pre nego što su mu se približili, neko je iz njega iskočio i sleteo nizbrdo. Jedan od one dvojice koji su pošli sa vodičem viknuo je: 'Stoj!' Ali, uzalud. U nemoj tišini, kroz šumu se samo čulo pucketanje suvaraka. Po povratku vodič me je izvestio da su videli čoveka koji je iskočio iz žbuna i pobegao niz šumu. Pretpostavljali smo da je to pre bio neki od odmetnika nego čobanin koji je zalutao u poteri za izgubljenom ovcom. Posle kraćeg zadržavanja nastavili smo put. Nakon jednog sata hoda vodič se zaustavio i dao nam znak da stanemo. Povukli smo se unazad stotinak metara. Vodič nam je saopštio da je, ispred sebe, malo udesno, primetio kolonu od nekoliko ljudi. Šapatom sam izdao naređenje da niko ne puca pre mene. Povukao sam grupu u stranu, u nadi da će kolona naići na cevi puškomitraljeza. Šljapkanje se čulo sve bliže. Nailazili su oprezno. Siluete su se već dobro nazirale. Ležali smo u blatu. Svi su čekali na moj pucanj. Zastrepeo sam pri pomisli da bi to mogla da bude i neka naša grupa koja učestvuje u akciji. Nestrpljivo sam uzviknuo: Ko je to? Laknulo mi je kada sam konstatovao da je to grupa moga kolege, sa kojim sam jutros zajedno napustio selo Kragujevac. Kada smo se sastali, kolega mi je ispričao da je i on, u toku. akcije, neprekidno strahovao od međusobnih sukoba. Odlučili smo da u dalji pretres Bature krenemo zajedno, jer smo bili sigurni da na visoravni nema nikoga osim nas i možda Draže. Ponovo smo pretresali plato Bature. Ubrzo smo ponovo naišli na tragove. Ovoga puta nije moglo biti zabune. Došli smo do zajedničkog zaključka da se Draža kreće oko Bature kao i mi. Možda nas i sledi. Rešili smo da odmah pošaljemo jedno jače odeljenje ka Vardištu i Dobrunu sa izveštajem o stanju i pretpostavkom da će Draža, verovatno noćas, pokušati da pređe sa Bature put Mokra Gora — Višegrad, negde između Vardišta i Dobruna. Tražili smo da se opreznost udvostruči. Pored automobilskog puta koji je bio zaposednut tražili smo da se zaposedne i reka Rzav, celim tokom. Skretali smo pažnju na mogućnost prebacivanja i prema Bijelom Brdu. Isto tako, zahtevali smo da se zaposedne raskrsnica puta u Vardištu. Sutradan bilo je lepo i vidno. Poslali smo patrole ponovo na Baturu iako smo bili ubeđeni da je Draža pobegao preko puta Višegrad — Užice. Od tada smo mu izgubili svaki trag."10 Zahvaljujući veštim manevrima po terenu, dezinformacijama i pomoći odanih i iskusnih jataka-vodiča, Mihailoviću je pošlo za rukom da u jesen 1945. izbegne hapšenje, da se sa ugroženih terena vrati u višegradski srez i da ponovo uspostavi vezu sa četnicima u njemu. O ovom Mihailovićevom skrivanju četnički podnarednik Borivoje Tasić, koji se u to vreme nalazio pored Mihailovića, u svojim zabeleškama je napisao: "Posle povratka sa Velikog Stolca, mi smo se krili oko sela, a kasnije pronašli jedan zapećak u mjestu zvano Orline više Dobruna. Radisav i Milutin Tasić, posle sastanka sa Branimirom Tasićem, otišli su više Veletova i povezali se sa kapetanom Josićem i Dražom. Posto je Radisav ispričao Draži da je mjesto gdje mi logorujemo u Orlinama dosta sigurno i da je s nama i Dragiša Vasiljević, Draža je došao s njima kod nas. Vodio je samo četiri četnika, koji su i ranije bili njegovi lični pratioci. Bili su to: Blagoje Kovač, žandarmerijski podnarednik iz Ljubomira kod Trebinja, Milan Janković iz Rogatice, koji je pre rata završio poljoprivrednu školu, a za vreme rata dobio je čin potporučnika. Zatim braća Uroš i Nikola Marjanović iz Bosanske Krajine. Nikola je bio četnički kapetan. Stanimir nam je pričao da su, idući sa Dražom, nekoliko puta imali borbu sa jedinicama odbrane i da se radi toga Draža morao vratiti na ovaj teren. Draža je sa svojim pratiocima ostao tu, kod nas, do 5. novembra. Napustio nas je iz sledećeg razloga: Početkom novembra Radisav, Milutin i Neđo Tasić pošli su u selo Bijelu radi nabavke hrane. Ja i Stanimir smo bili u Orlinama, na straži kod Draže. Radisav je toga dana sa ovom dvojicom uhvatio vezu sa Josićem i Andrićem iz Veletova, kod kojih je bio došao i Srpko Medenica. Oni su tražili sastanak sa Dragišom Vasiljevićem, pošto nisu znali gde se nalazi. Radisav im je rekao da se Dragiša nalazi sa nama. Naveče 4. novembra Radisav je sa ovom dvojicom došao kod moje kuće da uzme hranu i tu su se sreli sa milicijom i pripucali. Pošto su došli kod nas u Orline, ispričali su da su se sukobili sa milicijom. Pričali su i to: da Josić i Medenica traže vezu sa Dragišom Vasiljevićem i da on treba da ide da se sastane s njima. Sutradan smo obavešteni da je zbog pripucavanja sa milicijom, kod moje kuće, uhapšen moj otac Vitor i brat Boško. Dražu je ovo uplašilo. Bojao se da Vitor i Boško ne reknu vlastima za njega da je tu, iako mi njima nismo govorili da se Draža nalazi kod nas. Međutim, oni su mogli da pretpostave da se sa nama nalazi i neki viši rukovodilac, jer smo, od kako je on došao kod nas, uzimali više hrane nego što je nama bilo potrebno. Dragiša Vasiljević je otišao na sastanak sa Josićem i Medenicom i tamo razgovarao o mogućnostima da se Draža prebaci kod njih. Tu su bili prisutni i Jovo Vučković, komandant četničkog bataljona, rodom negde iz Krajine, i Slobodan Marković, četnik iz opštine Žljeb, srez višegradski. Vučković i Marković su rekli da oni imaju napravljenu zemunicu koja još nije dograđena i da bi Draža mogao kod njih da se prebaci. Predložili su Vasiljeviću da Draža dođe pred zimu kada oni dovrše zemunicu, pa je Vasiljević pitao Medenicu i Josića da li Draža može sa njima da se kreće izvesno vreme, dok ova zemunica ne bude napravljena. Medenica i Josić su pristali da prime Dražu. Ja i Stanimir Tasić smo 5. novembra naveče otišli na mesto gde smo ugovorili da se sastanemo sa Dragišom i Radisavom Tasićem. Pošto smo se sastali, oni su nam rekli da su ugovorili sa Medenicom i Josićem da Draža pređe kod njih. Dragiša nam je naredio da mi pođemo i dovedemo Dražu, da će nas on čekati na istom mestu. Vratili smo se odmah u Orline i saopštili Draži šta je poručio Vasiljević. Draža je pristao da ide, pa smo svi zajednički krenuli i sastali se sa Dragišom. Dragiša je sa Dražom i njegovim pratiocima krenuo kod Medenice i Josića, a mi Tasići smo ostali na svome terenu. Medenica i Josić su sa Dražom otišli prema Revanju, gde su napravili jedno sklonište. Ali, kako se iz toga skloništa video dim, to ih je tu napala vojska i isterala. Tako su lutali po terenu sve do konca novembra, a onda su Vasiljević i Medenica odveli Dražu kod Vučkovića i Mairkovića, koji su završili zemunicu u Provalijama. Tu su ostali ceo decembar, pa su 5. ili 6. januara 1946. godine bili napadnuti od vojske." Sa dolaskom zime nastale su i nove teškoće za učesnike u poterama za Mihailovićem i ostalim odmetnicima. Akcija je, uglavnom, bila svedena na pronalaženje odmetničkih baza i skloništa. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument