Nikola Milovanovic - DRAZA MIHAILOVIC
Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument


DRAMA NA ZELENGORI

Krajem 1944. i početkom 1945. godine, Draži Mihailoviću je kao jedina veza sa emigrantskim krugovima ostao obaveštajni centar bivse emigrantske vlade Božidara Purića u Carigradu, sa Dušanom Petkovićem Senegalcem na čelu. Njegovim posredstvom Mihailović je održavao vezu sa Purićem, Jovanom Đonovićem, Konstantinom Fotićem, Dimitrijem Putnikom i ostalima koji su u to vreme činili znatne napore radi spasavanja četničkog pokreta i njegovog vođe Mihailovića.

Ovim vezama Mihailović je pridavao naročiti značaj. Zbog toga je 24. decembra 1944. godine uputio Senegalcu telegram, koji u izvodu glasi:

"Odlično je što ste postigli direktnu vezu sa Vašingtonom (Fotićem — nap. autora), sa Đonovićem i Putnikom. Držite što bolji kontakt."1

Očigledno, Mihailović je računao da će mu i ovaj centar svojim vezama odlično poslužiti u njegovoj borbi protiv NOP u zemlji. Zato je svim silama nastojao da ga snabdeva mnogobrojnim lažnim i klevetničkim izveštajima o situaciji u Jugoslaviji, sračunatim na kompromitovanje NOP pred zapadnim saveznicima i svetskom javnošću.

Pored raznih izmišljotina i laži o NOP, Mihailovićevi izveštaji upućivani Senegalcu bili su snabdeveni i obaveštajnim podacima vojne i ekonomske prirode, što ih je dobijao od svojih agenata koji su još egzistirali, mahom ilegalno, u oslobođenim krajevima zemlje, naročito u Srbiji.

Sve izveštaje koji su stizali od Mihailovića Senegalac je, preko organa američke obaveštajne službe u Turskoj, upućivao u Vašington. O tome on, 19. marta 1945, telegramom obaveštava Mihailovića:

"Molim šaljite što više izveštaja iz zemlje. Naša veza s vama uslovljena time. Svi vaši izveštaji dostavljaju se telegrafski Vašingtonu, jednom licu koje je lični referent Ruzveltov. Prema tome, važno je slati što dokumentovaniji materijal o svim zbivanjima u zemlji, vojničkim, političkim i ekonomskim koja bi bila povoljna za vas u očima Amerikanaca. Neophodno dostaviti Amerikancima vaše želje, zahteve i gledišta uoči konferencije u San Francisku. Ovo je veoma važno. Molim odmah demantujte laži Radio-Beograda o vama, kao: vest o ubijanju 700 četaika koji su sarađivali sa Nemcima, vest o pozivu ustašama da rade s vama protiv Tita itd..."2

Na Senegalčev zahtev, Mihailović mu je, u svoje ime i u ime Centralnog nacionalnog komiteta, 1. aprila 1945. godine poslao telegram namenjen Konstantinu Fotiću u SAD, u kojem kaže:

"Zasebno šaljemo vam pozdravnu poruku C. N. K. i g. đenerala Draže Mihailovića za konferenciju ujedinjenih naroda u San Francisku s molbom da je predate gde treba i da joj date što širi publicitet u Americi u momentu koji vi, prema Vašem nahođenju, nađete za pogodan ...

Najzad nam izgleda da engleska politika razvodnjava Titove akcije, ali ide prelagano i da će nas ta sporost stajati još premnogih žrtava. To da bi ih što više izbegli, C. N. K. i Vrhovna komanda sa đen. Dražom Mihailovićem moli Vas i opunomoćuje ovim da na način koji Vi nađete za najpogodniji i na pogodnom mestu, čak i u njihovo ime, dejstvujete i insistirate:

a) Da naši saveznici hitno pošalju zajedničke komisije, koje bi izvršile anketu i proverile naša tvrđenja o stanju u čitavoj zemlji i radu Titove vlade na terenu;

b) Da mi vodimo nametnuti nam građanski rat, ali ćemo biti u njemu istrajni ne da bi se dočepali vlasti, već isključivo radi obezbeđenja demokratskih sloboda i uvođenja demokratske uprave u zemlji, a da ćemo prekinuti ovakvu akciju kad to bude postignuto;

v) Da se mora računati sa strankama demokratskim u zemlji i njihovim učešćem u beogradskoj provizornoj vladi, te bi stoga trebalo tu vladu zameniti drugom, u kojoj bi stranke uzele učešća kao i naš pokret otpora i oslobođenja sa jugoslovenskom demokratskom narodnom zajednicom;

g) Da je hitno potrebno da američka saveznička vojska posedne celu teritoriju Jugoslavije i time spreči dalji građanski rat i omogući uvođenje demokratske uprave u zemlji, a naša Vrhovna komanda i Jugoslovenska vojska u otadžbini pod njom, pozdravila bi to i priključila bi joj se."3

Shvatajući situaciju u kojoj se početkom 1945. godine našao četnički pokret i njegov vođa, Senegalac je nastojao da u svojim telegramima upućenim Mihailoviću, pored ostalog, pošalje i po koju utešnu vest.

Tako je početkom januara 1945. godine obavestio Mihailovića da je major Vohovska, koji je izvesno vreme u emigraciji bio ađutant kralja Petra, upućen u neki logor na Srednjem istoku, u kojem se nalazi oko 600 naoružanih četničkih pristalica i koji se vežbaju i pripremaju za prebacivanje u zemlju.

U produžetku ovog telegrama, Senegalac obaveštava Mihailovića da je turska štampa u poslednje vreme objavila "čitav niz" povoljnih članaka o nama, a da se "naročito svesrdno zalaže Jalčin, narodni poslanik", čiji su svi članci "antititovski", kao i da se u Turskoj "dobija utisak o organizovanoj antititovskoj kampanji".

Na kraju, Senegalac izveštava Mihailovića da je uspostavio kontakt sa bugarskim generalnim konzulom u Turskoj, koji ga obaveštava o situaciji u Bugarskoj.4

Povodom ovih obaveštenja, Mihailović je 23. januara 1945. godine izdao članu svoga staba Mirku Lalatoviću sledeće naređenje:

"Poručite Senegalcu da bi za nas bio vrlo jako interesantan đeneral Lekarski. Isto tako i Lazar Popovski, moj lični poznanik. Od njih bi mogao Senegalac da dozna mnogo interesantnih stvari za Bugarsku. Ispunite želju Senegalcu i pošaljite mu što više podataka i obaveštenja o partizanima."8

Kada su se marta i aprila 1945. godine u već gotovo oslobođenu zemlju vraćali i razni činovnici emigrantske vlade, Senegalac nije propustio priliku da među njima pronalazi one koji su skriveno simpatisali četnički pokret i da ih vrbuje za akcije uperene protiv NOP. O tome on 19. marta 1945. godine obaveštava Mihailovića:

"Početkom aprila prolaze ovde činovnici-izbeglice iz Londona i Kaira na putu za Beograd. Ne znam tačno ko će sve biti. Sigurno je da će među njima biti i dobrih patriota koji su uz vas. Imate li poruke za njih?"'

U toku decemba 1944. i januara 1945. Jovan Đonović je, preko Petkovića, radiogramom obaveštavao Dražu da "istočni saveznici (misli na SSSR — niap. autora) još nisu odgovorili na predlog o sporazumu sa nama".

"Dok je Čerčil na vlasti — rekao je Đonović — promene u našem pitanju vrlo su teške. On se boji da bi pao kada bi se otvorilo jugoslovensko pitanje. Molio sam američkog ministra obrazloženom predstavkom za pomoć i intervenciju. Da li će naši izdržati? To bi bilo potrebno po svaku cenu. Ipak su promene moguće, ako ni zbog čega drugoga, ono zbog sukoba dva ideološka tabora. Samo se valja strpeti."7

Jedanaestog marta 1945. godine Mihailović je od Đonovića primio sledeću poruku:

"Našem čoveku u sovjetskom poslanstvu saopšteno je za Vas sledeće: Ako Mihailović iskreno želi sporazum sa nama, neka pošalje u Beograd svoga delegata, koji bi u našem prisustvu poveo pregovore sa Titom. Pod našom protekcijom, pregovorima bi bila sređena sva pitanja. Za sada je najvažnije da se svi bore protivu Nemaca. Zato Mihailović treba da se bori tamo gde mu odredi naša komanda. Kad sporazum bude načinjen, neće biti osnova za bojazni i nepoverenja."8

Dalje se u depeši govori o usloviima koje su sovjetski funkcioneri postavili da bi se mogao ostvariti sporazum sa Dražom i da odbijaju od-lazak misije u Mihailovićev štab. Zatim se napominje da Mihailovićev delegat "može da se javi u Beograd •a vremenu od 25. februara do 10. marta". Đonović preporučuje da bi "neoportuno bilo sve odbiti, kako ne bi Sovjeti i to uzeli kao dokaze za saradnju sa neprijateljima". Najzad se govori o tome da će se iz tog sovjetskog poslanstva javiti u Beograd o predloženim datumima, kako bi se Mihailovićevom čoveku dozvolio dolazak u Beograd i da se "po mogućstvu prekinu napadi komunista dok traju pregovori", kao i to da Mihailović ne treba o svemu tome da oba-veštava savezničke oficire koji se nalaze kod njega.

Pošto je Mihailović ovu depešu primio 11. marta, a rok za najavljene pregovore isticao je 10. marta, to je on ispod teksta depeše olovkom napisao: "Traži ponovo datum i kome delegat da se javi."

O ovom slučaju Mihailović je na svom saslušanju, kada mu je posle rata suđeno, rekao da je početkom 1945. tražio preko Đonovića da pošalje svoje delegate sovjetskim funkcionerima radi pregovora, ali pošto je od Đonovića dobio navedeni odgovor sa zakašnjenjem — "stvar je propala".9

Sutradan po prispeću ove poruke od Đonovića, a pošto je prethodno saznao da je u duhu postignutog sporazuma između tri lidera vodećih sila antifašističke koalicije, Čerčila, Staljina i Ruzvelta, u Jalti obrazovana 7. marta 1945. nova jugoslovenska vlada Tito — Šubašić, Centralni nacionialni komitet je doneo rezoluciju u kojoj se kaže:

"Centralni nacionalni komitet obraća se Kraljevskim Namesnicima da u ovom najtežem i najkritičnijem vremenu naše narodne istorije, svesni svoje velike uloge, ali i svoje istorijske odgovornosti, preduzmu sve da se odmah prekine građanski rat u zemlji i da se narodnim vojnim snagama, pod komandom Draže Mihailovića, pruži mogućnost da se:

u potpunosti, neometane i nenapadnute, upute protiv okupatora, a za što brže oslobođenje zemlje;

da se narodu obezbedi slobodan povratak na napuštena ognjišta, u miran život, kao i da se našem političkom vođstvu pruži prilika da, zaštićeno od terora, slobodno izađe na političku pozornicu i pred narod iznese svoj program, zasnovan na principima istinske slobode i demokratije."10

Mada znatno docnije, ova rezolucija je ipak stigla u ruke savezničkih vlada, ali već je bilo i suviše kasno za bilo kakve pregovore. To je bio, u stvari, poslednji pokušaj Draže Mihailovića i četničkog političkog vođstva da za vreme rata steknu legalitet pred velikim silama i da se umešaju u stvaranje nove Jugoslavije.

Dalji tok nastupajućih događaja kapetan Aleksandar Milošević, komandant Šumadijskog četničkog korpusa, u svom dnevniku opisuje:

"Prve znake predstojećeg prelaska u napad komunisti su pokazali početkom marta 1945. Naporedo sa prebacivanjem iz Srbije novih jedinica, oni su sa fronta vršili nasilna izviđanja i pokušavali da zauzmu pojedine terenske tačke podesne za prelaz u napad.

U toku 9. i 10. marta cmogorske jedinice, koje su kpenule za Sloveniju, povukle su se sa položaja na Trebavi (područje između donjeg toka Bosne i planine Majevice — nap. autora). Koristeći to, komunisti izbiše na napuštene Ploče, ključ levog položaja na Trebavi. Pad Ploča značio je i pad Gradačca i strahovito ugrožavanje pozadine, gde behu sve bolnice i Vrhovna komanda.

Šumadijska grupa hitno je upućena 10. marta sa naređenjem da Ploče povrati. Jurišem, uz velike obostrane gubitke, Ploče su povraćene pred podne 10. marta.

Po vatri koja se osećala duž celog fronta bilo je jasno da su komurusti prešli u opšti napad. Po podne pade varošica Gradačac. Levi bok naših snaga na Pločama ubrzo je bio isuviše ugrožen. Predveče one su morale da je napuste.

Povlačenjem na celom frontu na Trebavi na uzastopne položaje izdržali smo 11. i 12. marta. Noću između 12. i 13. bilo je naređeno svim jedinicama da se na položajima užeg mostobrana, gde smo već bili, izdržali i 13. mart po cenu svega. Pozadina je sa tri skele prebacivana preko reke Bosne na njenu levu obalu. Noć između 13. i 14. bila je predviđena za prelazak i boraćkih delova.

Izdržasmo. Te noći pređoše i borački delovi, svak na svom pravcu, na levu obalu.

Bio sam u zaštitnici prema srednjoj skeli kod sela Koprivne. Znak za povlačenje i zadnjih trojki, a u isto vreme i za rušenje skele, bile su tri bele rakete. Tu, kraj skele, nađoh se sa majorom Milošem Markovićem, komandantom Požeškog korpusa. Opalismo tri bele rakete, sačekasmo trojke i ukrcasmo se na skelu. Već se dobro razdanilo. S one strane, kraj same vode, nađosmo Čiču. Umivao se. Raportirah mu. Bio je zadovoljan, jer je prelaz uspeo onako kako se niko nije nadao"... Beše mokro i maglovito jutro 14. marta 1945. godine.

Crveni nisu ni pokušavali prelaz preko reke Bosne. Smešteni na Vučjaku, u predelu sela Podnovlje i Dugo Polje, mi smo bili mirni.

Pritisak komunista na Trebavi ubrzo beše popustio. Njihove jedinice su se negde povukle, te se Trebavci popa Save Božića vratiše natrag. Na Vučjaku behu samo srbijanske snage i nešto od onih iz srednje Bosne.

Još pre konferencije komandanata grupe korpusa održane u Modriči 10. marta 1945. bila je naređena preformacija. To su zahtevala brojna stanja jedinica, koja se borbama i bolestima behu jako smanjila. Ofanziva komunista bila je to prekinula, pa je dovršena ovde na Vučjaku.

Dotadašnji korpusi pretvoreni su u brigade. Izvršeno je novo grupisanje:

— Šumadijski jurišni korpus: komandant potpukovnik Dušan Smiljanić, načelnik štaba major Aleksandar Milošević. U sastav su ušle: Prva šumadijska brigada, pod komandom kapetana Marka Muzikravića; Druga šumadijska brigada, pod komandom kapetana Milutina Milutinovića, i Timočka brigada, pod komandom majora Ace Milenovića.

— Grupa potpukovnika Dragutina Keserovića: u sastav su ušle preformirane jedinice iz njegove grupe korpusa i Požeškog korpusa.

— Grupa potpukovnika Dragoslava Račića: u sastav su ušle preformirane jedinice njegove grupe korpusa Cerskog i Majevičkog.

— Grupa majora Nikole Kalabića: u sastav su ušli preformiram njegovi korpusi, brigada poručnika Filipa Ajdačića iz Požeškog korpusa i snage iz Posavine koje su pripadale Trebavi.

— Grupa kapetana Neška Nedića: u sastav su ušle preformirane jedinice iz Posavsko-tamnavske grupe korpusa i Južnomoravske grupe korpusa.

— Avalski korpus, pod komandom potpukovnika Svete Trifkovića: u sastav su ušle njegove jedinice kao i ranije.

— Grupa komandosa, pod komandom pukovnika Dragoslava Pavlovića.

— Đačka grupa, pod komandom potpukovnika Miodraga Paloševića.

— Vrhovna komanda, u koju su bili povučeni komandanti rasformiranih jedinica: potpukovnik Siniša Ocokoljić, komandant Mlavske grupe korpusa; potpukovnik Ljuba Jovanović, komandant Timočke grupe korpusa; potpukovnik Vladimir Komarčević, komandant Posavsko-tamnavske grupe korpusa.

Komandant Južnomoravske grupe major Blaža Brajević beše napustio svoju jedinicu i priključio se Crnogorcima. Komandant Rudničkog korpusa kapetan Dragomir-Gara Topalović učinio je isto sa nešto ljudstva, zato što nije hteo da uđe pod komandu kapetana Neška Nedića.

Na Vučjaku amo ostali punih mesec dana. Pored briga da se ljudstvo oporavi, pristupilo se mnogim drugim aktivnostima političkog obeležja. To je čitav niz radnji i pokušaja da se bar koliko-toliko, naša izuzetno teška situacija izmeni."11

A evo u čemu se sastojala ova "aktivnost političkog obeležja".

Nalazeći se, pod udarcima snaga Jugoslovenske narodne armije, u teškoj situaciji, sa svojim demoralisanim, izgladnelim i od tifusa desetkovanim jedinicama koje su se svakodnevno osipale, Mihailović je, sa ciljem da olakša sopstveni položaj, uporno nastojao da, sa naslonom na nemačke okupatore i ustaše, stvori jedinstveni vojnički i politički front svih reakcionarnih i mračnih sila starog poretka koji je bio na izdisaju. Zbog toga je on, u martu 1945. godine, uputio u Zagreb Vladimira Predaveca sa zadatkom da po svaku cenu uhvati vezu sa Mačekom.

Koristeći se Mihailovićevim ovlašćenjem i primljenim usmenim instrukcijama, Predavec je u Zagrebu 27. aprila 1945. godine napisao i opširniji "memorandum" koji je upućen Mačeku.

U "memorandumu" se, pored ostalog, kaže:

"Glavna borba protivu Tita vodi se sada na području Nezavisne Države Hrvatske. Glavne snage, koje u toj borbi uzimaju učešća, bore se pod ustaškim amblemom. Sve će to ostati formalno tako i posle zaključenja projektovanog vojničkog aranžmana. Tito, prema tome, ima mogućnost da tu borbu u inozemnim krugovima prikaže kao borbu sa Njemačkom i njenim saveznicima i da joj oduzme karakter građanskog rata, koji bi jedino mogao biti razlogom jedne angloameričke intervencije. Na taj način, ostaje, da se taj problem postavi eventualno tek u zadnjem momentu i na zadnjem uporištu, u Sloveniji. Tada će, međutim, već situacija nacionalnih snaga biti znatno slabija nego što je danas, dok prema partizanima stoji još uvijek skoro intaktna snaga hrvatske vojske i teško probojan planinski zid na području NDH.

Iz ovoga slijedi, da eventualni vojnički aranžman ne rešava, kako je gore već rečeno, u potpunosti problem, već bi jedino pod izvjesnim uslovima, mogao borbu produžiti i omogućiti nacionalnim snagama da dobiju u vremenu ...

Nameće se, prema tome, problem političkog aranžmana, koji je, nesumnjivo, vrlo teško ostvariti, ali koji je, za druge jedini u stanju da 'problem Jugoslavije' nametne, da postavi problem građanskog rata i da Angloamerikancima pruži mogućnost da se umešaju i da uspešno intervenišu u korist nacionalnih snaga.

Dotle bi problem bio jednostavan, a i njegovo rješenje ne bi predstavljalo velike teškoće. Međutim, u javnom životu Hrvatske postoji danas još jedan faktor — Poglavnik NDH. Ne želimo nikako ulaziti u pitanje raspoloženja hrvatskih narodnih masa jer za to nismo pozvani, ali smo slobodni upozoriti Vas, gospodine Predsedniče, da je na toj strani organizirana vojska, koja u današnjim prilikama čini glavnu komponentu oružanog otpora protivu komunista na području Jugoslavije. O tome momentu, mora se voditi računa, jer, čak i pod uslovom kada bi druga strana na to pristala, vršenje opsežne izmjene u vodećem kadru vojske u času kada toj vojsci predstoji odlučna borba, smanjile bi njenu bojnu vrijednost na minimum...

Mi Vas molimo, gospodine Predsedniče, da nam ne zamjerite što ovako otvoreno tretiramo jedan težak problem, koji je u prvom redu Vaša briga. Strahote građanskog rata ... nagone nas da, u skladu sa instrukcijama koje smo dobili, sa razgovorima što smo ih do sada vodili i na osnovu datih nam ovlašćenja, učinimo ovaj apel na Vas."12

U vezi s uspostavljenim kontaktom sa Mihailovićem, u svojim memoarima Maček je napisao:

"Obično sam slušao sve vrste razgovora o četnicima iako je njihov vođ Draža Mihailović bio malo poznat u Hrvatskoj. Jedino u proleće 1945. godine, dobio sam kopiju pisma koga je Mihailović adresovao na mene. Njegov kurir je trebao da dode u Zagreb i da to pismo preda meni lično. Kako je to bilo van mogućnosti, on je dozvolio Ljudevitu Tomašiću (narodnom poslaniku) da ga prepiše. Tomašić se prihvatio da ga prokrijumčari do mene. U tom pismu Mihailović mi je otkrio plan po kome bi se formirale tri nezavisne armije (Srpska, Hrvatska i Slovenačka), sa istim pravima, i da se zajednički bore protiv komunista. Na nesreću, njegov predlog je došao isuviše kasno. Zapadne demokratije su se odlučno izjasnile u korist Tita. Mnogi ljudi u svetu počinju da uviđaju uzrok tek kada je slučaj izgubljen; ostali, ipak brojniji, nikada neće sagledati uzrok u potpunosti."13

Iako napisano znatno kasnije, to je ostalo kao Mačekov odgovor na Mihailovićevo pismo i "memorandum" napisan na osnovu njegovih instrukcija.

Preko svoga obaveštajnog organa u Zagrebu, advokata Ranka Brašića, Mihailović je 15. aprila 1945. godine uputio dva pisma. Jedno je bilo namenjeno podbiskupu dr Alojziju Stepincu, a drugo ustaškom vodi Anti Paveliću.

Pismo Stepincu je glasilo:

"Preuzvišenosti, preplavivši Srbiju i druge srpske pokrajine, komunistički val od nekoga vremena zapljuskuje i one pokrajine koje nastanjuje hrvatski narod. On se sve više širi i, naročito poslednjih dana, preti da preplavi i te krajeve, onako isto kako je to bio slučaj u minuloj godini sa srpskim krajevima. Prilikom prve audicije, kojom ste donosiocu ovoga pisma učinili čast, imao je on prilike da obavesti Vašu Preuzvišenost o svima nevoljama i patnjama, što ih je komunizam prouzrokovao srpskome narodu u toku nekoliko minulih meseci.

Osećajući u ovim časovima potrebu da, pored ostalih, i Vašoj Preuzvišenosti, kao duhovnome vodi hrvatskoga naroda, skrenem pažnju na sve strahote eventualnog komunističkog osvajanja hrvatskog prostora, meni je čast da u prilogu dostavim Vašoj Preuzvišenosti jedan memoar u kome su izložena moja gledišta na sadašnji vojni i politički položaj. Donosilac ovoga pisma biće Vašoj Ekselenciji na raspoloženju za eventualna dalja obaveštenja.

Bez obzira na sve one momente i okolnosti, koji su nas ili koji bi nas mogli deliti, ja smatram za svoju dužnost, da zamolim i Vašu Preuzvišenost, da uloži sav svoj uticaj i sve svoje napore u cilju aktiviranja svih nacionalnih snaga hrvatskog naroda u borbi protivu boljševizma. Upućujući Vam ovu molbu, ja želim, da verujem, da će Vaša Preuzvišenost, idući stopama svojih velikih prethodnika, odgovoriti svim onim istoriskim dužnostima i zadacima, koji se pred Vašu Preuzvišenost postavljaju u današnjim teškim vromenima. Jer, od pravilnoga shvatanja tih dužnosti i zadataka sa strane Vaše Preuzvišenosti zavisiće i mesto, što će ga istorija hrišćanstva, a napose hrvatskog naroda, Vašoj Preuzvišenosti dodeliti.

U tom verovanju i nadi, ja preporučujem Vašoj blagonaklonoj pažnjl dono-sioca ovoga pisma i molim Vašu Preuzvišenost, da i ovom prilikom primi izraze moga osobitoga poštovanja."14

A u pismu namenjenom Paveliću, Mihailović kaže:

"Poštovani gospodine B-u (odnosi se na Banka Brašića — nap. autora). Zahvalan sam Vam za obaveštenja koja ste mi učinili o rezultatu Vaših razgovora sa Ekselencijom, u cilju vođenja jedne zajedničke borbe protivu partizana. U posebnim aktima, koji su Vam zajedno sa ovim pismom uručeni, sadržane su potrebne odluke u pogledu dovršenja ovih razgovora i zaključenja jednog željenog aranžmana. Meni je, međutim, želja da se ovim pismom pozabavim isključivo pitanjem učinjenog mi predloga od strane Ekselencije za moju ličnu posetu i direktnog uređenja ovog narodnog posla, te vas lepo molim da budete ljubazni i da Ekselenciju upoznate sa sadržinom njegovom.

1) U prvom redu vas molim da u moje ime zahvalite Ekselenciji na ljubaznosti i pozivu koji mi je preko vas uputio. Čisto principijelni razlozi, izgrađeni tokom ove četiri godine, ne dopuštajući mi, nažalost, da se ovome ljubaznom pozivu odazovem.

2) Svakako mi je stalo da Ekselenciju ubedite da u konkretnom slučaju moja lična bezbednost ne dolazi pod pitanje. Jer, ja sam apsolutno uveren da bi mi Ekselencija, na svome području, pružio bezuslovnu sigurnost i obezbeđenje.

3) Tokom ove četiri godine, ja se nijednom prilikom nisam odvajao od svojih trupa. Tu okolnost su moji komandanti, koje sam odmah upoznao sa sadržinom predloga Ekselencije, istakli i izričito me molili da ni u ovoj prilici ne odstupim od ustaljene tradicije trupa i da izbegnem svako unošenje nemira u njihove redove.

Moleći vas da budete veran tumač ovih razloga pred Ekselencijom, ja koristim ovu priliku da preko vas Ekselenciju umolim da gospodi oficirima, kojima sam vođenje pregovora poverio, pokloni puno poverenje i da na taj način omogući uspešno završenje ovoga posla na korist oba naroda. Molim vas isto tako da podvučete moju rešenost da se u sprovođenju projektovanoga sporazuma, zajedno sa svojim potčinjenim komandantima i trupama, striktno pridržavate svih utanačenja, koja gospoda delegati u ime Vrhovne komande budu prihvatili. Sa svoje strane. ja izražavam svoju nadu i duboko uverenje da će tim isitim duhom držanja vojničke časne reči biti prožeti Ekselencija, Njegovi komandanti i trupe.

Saopštavajući sadržinu ovoga pisma Ekselenciji, molim vas da Mu izvolite izraziti moje poštovanje.

Vama zahvaljujem na požrtvovanju i naporima, što ih unosite u ostvarenje ovoga po narod korisnog posla i verujem da ćete i u buduće u svakoj prilici i na svakom mestu umeti da poslužite interesima naše otadžbine, čije vam priznanje, nadam se, neće izostati."15

Na Vučjaku se Draža Mihailović i četvrti put sastao sa Nojbaherovim izaslanikom Rudolfom Šterkerom. O susretima sa njim Mihailović je na sudskom procesu 1946. godine, u dijalogu sa predsednikom suda Mihailom Đorđevićem, izjavio:

"Predsednik: Jeste li prilikom odstupanja u Bosnu imali još gde sastanak sa Šterkerom i Aćimovićem?

Optuženi: U selu Draginju, u drugoj polovini meseca septembra ... upravo u jednoj zasebnoj kući južno od tog sela. Na tom sastanku Šterker je prikazao jedan olovkom pisan veliki elaborat, koji je pokušao da čita, ali je bio jako uzbuđen i nije mogao da prevodi na francuski dovoljno dobro. On je počeo da optužuje Crvenu armiju.

Predsednik: Jeste li imali još koji sastanak sa Šterkerom?

Optuženi: Imao sam u oblasti Srednjeg. Ja sam u Bosnu došao preko Badovinaca. Prošao sam kroz celu severnu Bosnu i spustio se ka oblasti Sarajeva, gde mi je on novembra meseca uputio poruku za sastanak, koji sam ja odobrio.

Predsednik: Novembra meseca?

Optuženi: Ja mislim novembra. 1944.

Predsednik: A ko vam poručuje?

Optuženi.: Ja ne znam na koji sam to način dobio, ali mislim da je to bilo preko Borote.

Tužilac: Ko je taj Borota?

Optuženi: Pukovnik Borota, koji je bio komandant korpusa u oblasti Sarajeva.

Predsednik: Odakle je Šterker došao na taj sastanak?

Optuženi: Od Sarajeva.

Predsednik: Da 1i od Sarajeva ili iz Sarajeva?

Optuženi: Iz Sarajeva.

Predsednik: Da li je dolazio iz Nemačke u Sarajevo ili sa neke druge strane?

Optuženi: Ne znam, ali mislim da je došao od Zagreba.

Predsednik: Ko je još došao na taj sastanak?

Optuženi: Milan Aćimović.

Predsednik: U čije je ime došao Šterker?

Optužem: Došao je u ime njihove komande u Zagrebu.

Predsednik: Je li došao u ime Nojbahera?

Optuženi: Pa to je najverovatnije. On je bio njegov predstavnik i ranije.

Predsednik: Zašto se Šterker sa vama sastao?

Optuženi: Po jednoj stvari koja me je zaprepastila kad sam za to saznao i koju ću u daljem izlaganju najbolje objasnti. O svojim ljudima mislio sam najbolje. Jedna grupa načinila mi je najveće malere. Tom prilikom saznao sam stvari koje su me porazile. Baćović, koristeći moje potpise koje sam mu blanko dao, a ja sam i to radio, podneo je pod mojim potpisom Nemcima ponudu preko Sarajeva, i to je otišlo dalje, da se četnička organizacija stavi u službu Nemaca. Oni su videli moj potpis i Šterker je došao i pitao. Rekao je: 'Mi smo dobili ovaj predmet.' Nije to doneo sobom, jer mu ja ne bih dao da iziđe sa takvim jednim ne falsifikatom, nego mojim originalnim potpisom. Šterker je pitao: 'Je li to vaša želja?', a ja sam kazao: 'Mi smo bili i ostali neprijatelji. Slučajnost je žalosna da se i ja tučem prema partizanima, a i vi.' To je žalosna slučajnost, za koju žalim...

Predsednik: Kada ste imali drugi sastanak sa Šterkerom?

Optuženi: Drugi je sastanak bio na Vučjaku.

Predsednik: Kada?

Optuženi: Ja mislim da sam dao odgovor: aprila ili krajem marta 1945. godine.

Predsednik: Ko je bio još sa Šterkerom?

Optuženi: Ja ne znam. Nije bio niko. Došao je u pratnji.

Predsednik: A Aćimović?

Optuženi: Aćimović, jeste.

Predsednik: Da li je to bila nemačka delegacija ili su to bili pratioci? Ko je prisustvovao sastanku između vas i Šterkera?

Optuženi: Blli smo samo ja i on.

Predsednik: Šta je bio cilj dolaska Šterkera na Vučjak i kakva je odluka doneta na tom sastanku?

Optuženi: Došao je da preda ponudu Lera, komandanta nemačkih trupa u Jugoslaviji, da donese ponudu da je ja dostavim saveznicima, da se on stavlja na uslugu, da sa svojim trupama otcepi Austriju. Pored toga skrenuo mi je pažnju da ovu stvar mogu dostaviti samo po najpoverljivijoj šifri, jer se Ler plašio da ga Gestapo ne uhvati, pošto su moje šifre bile kompromitovane, jer je šifra sa Englezima bila u toku nekoliko godina. Ja sam poručio ovako: Ne tiče se ni mene niti moga pokreta, niti Jugoslavije, stvar je važna za centralnu Evropu. Molim vas pošaljite jednog vašeg predstavnika opunomoćenoga da sa radio-stanice može razgovarati. Posle svršenoga razgovora stavlja mu se sloboda da se vrati kojim putem hoće preko partizanske teritorije. Ja sam to poslao preko radio-stanice.

Predsednik: Iz ovoga izlazi da vi Lerovo saopštenje niste saopštili saveznicima.

Optuženi: Ja sam tako kazao.

Predsednik: Je li vama jasno da niste Lerovu poruku saopštili?

Optuženi: Ja sam ovu depešu sam šifrovao i poslao sam je. Smatrao sam da iz ovoga može nešto izići.

Predsednik: Šta?

Optuženi: Ne znam šta.

Predsednik: Može li iz ovoga da se zaključi da ste vi na taj način čuvali Lera?

Optuženi: Nikada.

Predsednik: Kako nikada?

Optuženi: Nikada. Ja sam ostavio saveznicima neka procene.

Predsednik: Šta da procene?

Optuženi: Da li im ovo treba.

Predsednik: Ali saveznicima uopšte niste uručili poruku Lera.

Optuženi: Ja sam saopštio ovako. Drugo nisam uputio.

Predsednik: Iz toga može da se zaključi da krijete, da štitite Lera?

Optuženi: Ja ga krijem od Gestapoa.

Predsednik: Znači, čuvate Lera.

Optuženi: Zao mi je takav izraz da se kaže, ali ja ne čuvam.

Predsednik: Jeste li vi sem Brašića upućivali još koga u Zagreb?

Optuženi: Ranije je išao Predavec. Trebali su drugi da idu, ali ne za Zagreb, nego da prođu tuda, da idu na mesto gde smo trebali da obrazujemo štab od generala Trifunovića, uz njega je trebalo da bude i Vasa Ristić, član Centralnog nacionalnog komiteta. Ne znam da li je inženjer Stanković trebalo takođe da bude.

Pređseđnik: Jeste li slali Račića ili Neška Nedića?

Optuženi: Da, to je bilo.

Predsednik: U čijim rukama je bio Zagreb?

Optuženi: U nemačkim.

Tužilac: Jesu li Neško Nedić i Račić išli tamo?

Predsednik: Jesu. Optuženi kaže da jesu. A da li su bili Nemci i ustaše u Zagrebu, i kako je to bilo?

Optuženi: Zato što su Nedić i Račić kategorički tražili da idu da bi tražili od Lera da se armija preda nama.

Predsednik: Da li se armija predala?

Optuženi: Nije. Osećao sam krah Nemačke, to je bilo aprila 1945. godine. Sa takvim zahtevom su otišli.

Predsednik: Koji je to mesec bio?

Optuženi: April 1945. godine.

Predsednik: Jeste li imali snaga u Bosni?

Optuženi: Jesam.

Predsednik: Je li to bio neki akt vojničke kurtoazije, da se od neprijatelja zatraži kapitulacija?

Optuženi: Nisam mogao da sprečim. Akt vojničke kurtoazije nikakav nije bio. Otišli su, jer se doznavala propast nemačke armije, da mi grabimo to i uvedemo snage, koje bi se prebacile da tu dođu.

Tužilac (obraća se predsedniku): Molim vas postavite pitanje šta su oni referisali.

Predsednik: Sada ćemo, samo da završimo. Da li su se oni predali Leru?

Optuženi: Nisu.

Predsednik; Šta su referisali Neško Nedić i Račić kada su se vratili iz nemačko-ustaškog Zagreba?

Optuženi: Nisu ništa uspeli.

Predsednik: Jesu li dolazili u kontakt?

Optuženi: Dolazili su u kontakt sa načelnikom štaba Lera.

Predsednik: Je li Ler znao da su oni četnici?

Optuženi: Sigurno.

Tužilac: I ništa, lepo su se rastali?

Optuženi: Jeste.

Tužilac: Oni traže predaju, a on kaže: 'Ne damo.'

Optuženi: Tako je.""

O svemu što je dalje usledilo, kapetan Aleksandar Milošević je, u nastavku svog već citiranog dnevnika, zabeležio:

"Čiča je ostao dosledan osnovnoj zamisli, iako mu pripreme za njeno ostvarenje, koje je trebalo učiniti u toku zime, nisu ni na izgled nudile ma kakav uspeh.

Osnovna zamisao bila je: sa Vučjaka krenuti pravo na zapad, i tako ostaviti utisak da ćemo i mi za Crnogorcima. Od planine Motajice skrenuti na jug, pa brzim pokretima opštim pravcem: Motajica — istočnije od Kotor-Varoši, između Travnika i Zenice, izbiti u oblast bosanske Fojnice. Odavde, preko Ivan-planine, zapadnih padina Bjelašnice, obići Kalinovik nešto zapadnije, i odmah južno od njega skrenuti na istok, preko Zelengore izbiti na Drinu kod Broda, tu je preći, i onda dalje kroz Sandžak u Srbiju.

Sa Vučjaka, iz Podnovlja i Dugog Polja, pokret ka zapadu bio je preduzet 13, aprila 1945:

— Desna kolona, pod komandom potpukovnika Keserovića, sastav: njegova grupa, Avalski korpus i grupa kapetana Neška Nedića,

— Srednja kolona, pod komandom majora Nikole Kalabića, sastav: prethodnica, Kalabićeva grupa bez Posavaca sa Trebave, Vrhovna komanda, sve bolnice i neborci; zaštitnica, Posavci i komandosi pod komandom pukovnika Dragoslava Pavlovića,

— Leva kolona, pod komandom potpukovnika Dragoslava Račića, sastav: Račićeva grupa i Šumadijski jurišni korpus. Prethodnica iz Račićeve grupe i zaštitnica iz Šumadijskog jurišnog korpusa.

Naređenje je bilo da, kada izbijemo na drum Bosanski Brod — Derventa, desna i leva kolona formiraju stalne pobočnice dok srednja kolona ne pređe pomenuti drum i reku Ukrinu.

Leva kolona je imala pravac: selo Dobra Voda — selo Zeravac — selo Lužane — selo Semšibegovi — selo Gradac. U prvi mrak zaštitnica leve kolone izbi na drum i obrazova stalnu pobočnicu.

Bilo je oko 11 časova: mi povukosmo pobočnicu. Pređosmo reku Ukrinu kod železničke stanice Lužane i produžismo preko sela Semšibegovi za Gradac. Na naše veliko iznenađenje, tu naidosmo na domobrane. Bili su to pokatoličeni Srbi u domobranskoj uniformi.

Srednja kolona nije cela prešla drum i reku Ukrinu. Naišavši usput na napuštena bogata sela, isuviše se zadržala zbog hrane.

Sutradan smo produžili i jednim silovitim pokretom izbili u visinu uzvišice Markovac, severno od Dervente, i u prostor sela Bijelo Brdo.

Iščekujući dolazak zaostalih, zadržali smo se tu tri dana. U toku 19. aprila, oni su stigli. Istoga dana, po podne, primljena je direktiva za dalji pokret. Cilj naznačen njome je oblast bosanske Fojnice. Raspored snaga u tom marš-manevru isti kakvim smo i krenuli.

Pokret je nastavljen pravo na zapad. U toku 20. aprila, bez borbi, izbismo u visinu sela Donja Lepenica i zapadnije. Već s večeri, slabije snage komunista — meštana napadoše desnu Keserovićevu i srednju Kalabićevu kolonu. Više-manje, uznemiravanje je trajalo celu noć.

Sutradan produžismo još prema zapadu, da u toku istoga dana skrenemo na jug i zanoćimo u predelu sela Dragovići. U toku dana nije bilo borbi. Noć smo takođe proveli na miru.

Ujutro, 22. aprila, Račić primi raport i naredi pokret. Šumadijski je opet bio na začelju i davao zaštitnicu.

Kod sela Devetine pređosmo drum Banja Luka — Prnjavor. Tu nas stigoše Trebavci popa Save Božića sa pravca Prnjavora. Odatle smo se spustili u dolinu reke Turjanice i produžili uz nju. Zanoćili smo na jugoistočnim padinama Crnoga Vrha. Noć se spuštala, a sa njom već poče i borba. No, na našu sreću, to beše samo kraće uznemiravanje. Noć provedoamo bez borbe, ali na velikoj oprezi.

Za sutradan, pred nama je bila planina Uzlomac. Osvanuo je tmuran, maglovit dan i kiša već počinjaše. Produžismo ka selu Donja Snjegotina. Kiša sve jača. Već smo mokri do kože. Počinjemo da se penjemo na Uzlomac, da bismo se preko Marinog Groba i Matrakove Kose prebacili u dolinu Vrbanje.

Malo penjanja, i iz kiše ulazimo u sneg. Sve se na nama ledi.

Izbijamo na vrh Uzlomca. Levo od nas jaka borba, a sve bliže nama. Obezbeđujemo se još bolje sa te strane i mičemo polako napred sa oružjem 'na gotovs'. Još ne znamo ko je tamo. Najednom, izvesni delovi upadoše u našu kolonu iz jedne dubodoline jako pošumljene. Bili su to Ozrenci Cvetina Todića. Izbili su ka nama sa pravca reke Usore. Nastane kratka, ali jaka borba. Komunisti su bili odbijcni. Ozrenci se priključiše našoj koloni i produžiše s nama.

Vreme je i dalje bilo užasno. Čas ledena kiša, da je za časak našeg penjanja zameni sneg, i da se, opet, pri spuštanju, to ponovi. Ipak, kolona je sigumo odmicala napred. Uveče smo bili s one strane Uzlomca, u dolini reke Vrbanje, kod sela Hrvaćana. Pređesmo rečicu, i tu, u prvim selima zanoćismo.

Osvanuo je nešto bolji dan. Maglovit, ali bez kiše. Produžismo uz Vrbanju da se, odvajajući se od nje, popnemo u selo Borcl i tu prenoćimo. Borbi nije bilo. Odavde smo, čim se razdanilo, produžili ka planini Očauš i izbili u dolinu Velike Usore u selo Očauš. Tu je naša leva kolona zanoćila.

Istoga dana, 25. aprila, desna kolona izbila je u predeo sela Šiprage u dolini Vrbanje, a srednja kolona u međuprostor desne i leve kolone. Tu zanoćismo.

Komunisti su već sasvim mogli da imaju predstavu o našem pokretu, kao i njegovom cilju. Izveštaji koje smo imali, već su pokazivali i njihovo grupisanje, koje se svodilo na sačekivanje na podesnim terenskim odsecima. Ta okolnost nas je nagonila da se u daljem pokretu što više držimo planinskih venaca. To je otežavalo pokret i dovodilo u pitanje prisustvo ranjenih, bolesnih i iznemoglih.

Ništa nam drugo nije ostajalo nego da nesposobne ostavimo. U ovom predelu, gde smo sada bili, nudile su se izvesne povoljnosti. Tu je još bilo naših jakih meštanskih snaga pod komandom Tešanovića.

Još u toku noći stiglo je baš takvo naređenje. Raspored jedinica za odmor, popuna hranom i međusobno obezbeđenje: predviđeno je da desna kolona, Keserovićeva i Neška Nedića grupa bez Avalskog korpusa, učini to u selu Šiprage i okolini, a srednja kolona, Vrhovna komanda i Kalabićeva grupa, u selu Bjelobučje (južnije selo). Leva kolona otišla je u sela Očauš i Mladikovina, a Avalski korpus, u selo Blatnica.

Noć između 25. i 26. aprila prošla je u miru. Sutradan, u razmeštanju snaga leve kolone Šumadijski jurišni korpus prebaclo se u selo Mladikovinu. Bačićeva grupa je ostala u selu Očauš. Oko podne na nju nalete jedna grupa komunista. Posle kratke borbe sve se utiša." Kraći marševi poslednja dva dana, kao i zadržavanje sa manjim pokretima za razmeštaj u toku 26. aprila pružili su komunistima vremena da grupišu izvssne svoje snage upućene na Kotor-Varoš i Teslić. Čim padne noć, nastaše borbe po celom prostoru. Naročito jake kod desne kolone u Šipragama i kod Avalskog korpusa. Tako, čas ovde čas onde, trajalo je celu noć.

U zoru 27. aprila napadoše na Šumadijski jurišni korpus sa tri pravca: iz doline reke Usore, sa pravca Teslića i slabijim snagama sa planine Borije. Razvi se ogorčena borba. Blagodareći blizini planine Borije i danu, korpus nije doživeo tragediju.

O nekom planskom odmoru, popuni hranom i sklanjanju ranjenih, bolesnih i iznemoglih nije moglo biti reči ni kod jedne kolone. Pokret je uz borbu produžen. Srednja kolona, budući da je najmanje napadana, izbila je 30. aprila preko Vučje Planine na Visoku Ravan, na istočnoj padini Vlašića. Tamo je već bila desna Račićeva grupa, kao i Avalski korpus. Pred samo veče stigao je i Šumadijski korpus, za koji se verovalo da je u borbama u selu Madikovini bio likvidiran.

Već je bilo izdato naređenje za dalji pokret. Usiljenim maršom dolinom reke Bile, u noći između 30. aprila i 1. maja, trebalo je da se spustimo sa Vlašića i prcđemo put Travnik — Zenica, reku Lašvu, i da se dobro uhvatimo Kruščićke planine.

Cilj ovakvog marša bio je da se izbegne mogućnost grupisanja komunista i zatvaranja prostora između Travnika i Zenice. Taj prolaz bio je po nas vrlo osetljiv, jer su se oni mogli tamo brzo grupisati prevoznim sredstvima.

Pokret je bio više nego usiljen. Ne samo da nije bilo zastanaka nego se išlo brzo koliko god je bilo moguće. Ujutro, kada se već razdanjivalo, prelazili su drum i reku Lašvu, nešto uzvodnije od ušća reke Bile, i zadnji delovi, i polako se peli padinom Kruščičke planine.

Marš je uspeo preko očekivanja. Ceo taj dan i sledeću noć smo se odmarali, delimično se snabdeli hranom i sačekali Neška Nedića.

Pokret je sutradan nastavljen čim se razdanilo. Pravac planina Vranica. Još se nismo izdužili u kolone, a komunlsti nas napadoše iz zaseda koje su bili zauzeli jo§ u toku noći. Razvi se borba, u kojoj smo, onako još zbijeni, dosta trpeli. Ali brzo i umuče, jer u njihovoj pozadini poče neka druga pucnjava. Bio je to kapetan Neško Nedić sa svojim već jako proređenim snagama. Beše nas sustigao i pomogao.

Produžismo dalje. Opet u tri kolone, samo sa drugim rasporedom. U desnoj je bio i dalje Keserović s Avalskim, ali bez Neška. U srednjoj Kalabić i Vrhovna komanda, s tim što je u njemu zaštitnicu držao Šumadijski jurišni korpus. U levoj je bio Račić s Neškom. Pokret kolona bio je na dosta bliskom međusobnom rastojanju. Učestale borbe su to zahtevale.

Pred kraj dana desna i srednja kolona dohvatiše se Vranice. Svaka na svom pravcu je i zanoćila. Račićeva leva imala je pravac ka bosanskoj Fojnici.

Kod srednje kolone u toku noći beše mimo; ali čim osvanu 3. maj, besmo napadnuti. Bili smo već krenuli sa mesta prenoćišta. Greškom putovođe, jednog Turčina, počesmo naglo da se spuštamo jednim teškim usekom neke vododerine. U nju još ne behu ušli zadnji delovi zaštitnice u kojoj beše Šumadijski jurišni korpus. Kolona zastade. Nastade komešanje jer su se začuli protivurečni izvestaji sa čela, odakle se videla neka varoš u dolini. Očito pogrešan pravac. Išli smo ka drumu Bugojno — G. Vakuf.

Trebalo se vratiti, ali sasvim drugim pravcem. Izvući iz provalije 2.000 ljudi, nije bila laka stvar. Umeša se i Čiča. Naredi na levo krug i svaka jedinica pođe na mesto svoga prenoćišta. Tek što ljudstvo krenu, komunisti otvoriše jaku vatru u nas, baš na izlazu. Masa na čelu sa kapetanom Milutinom Milutinovićem, komandantom Druge šumadijske brigade, grunu pravcem odakle je vatra dolazila. Užasno, stravično odjeknuše jauci dubodolinom Vranice. Orkanskim naletom, ne pucajući, pomešano ljudstvo iz raznih jedinica polete napred. Kada je vatra umukla, izdužismo se u kolonu i kretosmo više ka jugoistoku.

Sutradan, 4. maja, izbili smo u visinu Fojnice. Leva, Račićeva kolona ude u nju. Teška eksplozija se razleže, a onda crni oblaci dima pokriše varošicu. Magacini municije bili su zapaljeni.

Produžavamo pokret i noću, i ulazimo u jako pošumljenu Progorelicu. Teška, strahovito teška noć! Dan nam opet donese borbu kod svih kolona. Komunisti, jače grupisani, počeše sve više da nas napadaju i po danu. Ipak napredujemo. Predveče izbijamo na padine Bitovnje. Tu zanoćismo.

Osvanuo je 6. maj. Divan prolećni dan . Iako u planini, gde još beše ovde i onde snega, jutro nam je dočaravalo svu lepotu nizina iskićenih beharima procvetalog drveća. Svako se zabavljao samim sobom i nije žurio. Niko nije žurio. Ni borbi nije bilo.

Penjemo se uz Bitovnju i izbijamo na njen vrh. Ulazimo u šumu. Naređen je zadatak. Bliže čelu kolone, na jednom proplanku, radio-stanica Vrhovne komande bila je u pogonu. Priđoh Pevecu i zapitah ga šta ima novo. Dobili smo depešu od đenerala Damjanovića', odgovori mi.

'Javlja nam da se zapadni saveznici interesuju gde smo, šta radimo i koliko smo jaki.'

U blizini je bio Čiča. Kraj njega: potpukovnik Milikić; major Milan Stojanović, načelnik Ađutantskog odeljenja, pukovnik Duja Smiljanić i potpukovnik Nikola Kalabić. Priđoh im. Čiča je diktirao odgovor.

'U planinama Bosne produžavamo borbu protiv neprijatelja.'

Dan se već bližio smiraju. Naređen je pokret i noću, i mi produžismo grebenom Bitovnje, da bismo se tokom noći spustili i osvanuli na železničkoj pruzi Sarajevo — Konjic kod sela Dragočaja.

Jaka borba kod desne kolone. Komandant Požeškog, major Miloš Marković, kao njena prethodnica, beše zašao među bunkere na pruzi. Komunisti su bili u njima. Njega sa nešto ljudstva zarobiše.

Leva, Račićeva kolona takođe u borbi, ali sigurno napreduje ka selu Bradina, gde je prešla prugu.

Srednja kolona je prešla prugu kod sela Dragočaja bez borbe. Sa druge strane, u planinskim zaseocima, imala je da se zadrži do mraka, za kad je bio naređen pokret. Ali pred mrak i mi stupismo u borbu, te zbog toga ranije krenusmo.

Dalji pravac za sve kolone vodio je grebenima Bjelašnice i njenim jugozapadnim padinama na Lovnicu planinu. U toku noći i sutradan, 8. maja, do podne, izbili smo u visinu: Čuhovići — G. Lukomir — Bobovica.

Kod Čuhovića zastade srednja kolona. Nad nama se pojaviše avioni i počeše da nas tuku mitraljezima i bombama. Čim bi utrošili šaržu, vraćali bi se, i opet dolazili. Od tada to se neprestano ponavljalo svakog dana.18

Pošto se, rastureni zbog pojave aviona, prikupismo, produžismo odmah dalje, gledajući da se krećemo kroz pošumljene predele. Sa kraćim zadržavanjem produžavamo i noću.

Sutradan, 9. maja, podilazimo planini Visočici. Penjemo se i prelazimo njen, još pod snegom, goli greben. Avioni, kao i juče, prate nas i tuku. Spuštamo se s grebena i padinom produžavamo pravcem ka varošici Obalj. Negde jugoistočnije od sela Odžaci zanoćile su sve kolone. U toku noći nije bilo pokreta, a ni naročitih borbi.

Za sutradan, pred nama je bio obilazak Kalinovika sa zapada i juga, i skretanje na istok ka Brodu na Drini. To je značilo i zauzimanje varošice Obalj. Jasno je bilo da će nas komunisti na tom prostoru sačekati, svakako jačim snagama.

Naše kolone, već u toku pokreta 9. maja, smanjivale su svoja rastojanja i počele da se grupišu. Kretali smo se dosta blizu Neretve, jer ona tu čini veliku krivinu sa izbočinom ka istoku.

Ispred srednje kolone izbila je desna Keserovićeva. Borba je brzo počela. Komunisti su bili poseli sav drum od Obalja ka Kalinoviku. Čim ugledaše naše snage, otvoriše vatru sa tog pravca iz brzometnih topova.

Keserovićeva kolona se uputila ka selu Sočani. Kada je izbila na rečicu Hutovsku, obrazovala je stalnu pobočnlcu. Pretpostavljalo se, u početku, da će tim pravcem njegova kolona moći i da produži, te su tu stalnu pobočnicu pristižuće jedinice trebalo da smenjuju. Međutim, zbog prirode korita Jezerice, on je tu ostao i dalje kao pobočnica.

Srednja kolona sa Vrhovnom komandom, propustivši ispred sebe desnu, produžila je pravcem ka Oblju. U svom pokretu izbila je na Jezericu, pritoku Neretvinu. Užasan kanjon sa neobično strmom desnom obalom. Možda do dve stotine metara pravo odsečena gola stena, sem što je na jednom mestu, bliže Neretvi, malo blaža i obrasla divljim sitnogorjem. Tu se jedino nekako moglo dole.

Toj prirodnoj nesreći niko se nije nadao. Komunisti su izgleda znali za to, i njihov pritisak sa leve postajao je sve jači. U prvo vreme, dok nisu stigli Račić i Ajdačić sa svojim brigadama, druge nije bilo, i tuda, preko toga kanjona, moralo se, jer smo bili preslabi da potisnemo njihove snage koje su napadale s leva. U takvoj situaciji Čiča naredi Filipu Ajdačiću da se sa svojom brigadom spusti niz deo sa prorašćem, da pređe na drugu stranu i napadne Obalj.

Za njim se odmah uputio i Kalabić sa ostatkom svojih snaga, i lično Čiča. Posle njih i Šumadijski jurišni. Spustili smo se, prešli brzu rečicu sa po najmanje deset uhvaćenih pod ruke, izbili na drugu stranu i zauzeli Obalj. Ali Jezerica osta grobnica mnogih i mnogo čega. Samo jedan neodmeren korak, skliznuće, odvaljen kamičak ili iščupana kržljava biljka, značili su pad u provaliju i groznu smrt. Sve teške bacače i automate, radio-stanice i svu drugu spremu, sa kojom se nije smelo niz strminu ili u brzu vodu, progutala je bujica za navek.

Dok smo se spustili i pregazili Jezericu, beše i Račić stigao sa svojom kolonom. Pobočnica, koju je i dalje Keserovićeva kolona držala, popuštala je, i prostor uz Jezericu, u koji sada i Račić sa svojima stiže, beše se i suviše smanjio, a hiljade ljudi na njemu.

Napad Ajdačićeve brigade na Obalj, i pristizanje ostalih snaga iz Kalabićeve grupe, kao i Dujinog Šumadijskog jurišnog korpusa na ovo mesto, olakšaše našu situaciju na levom krilu. Račićev nalet uspe. Komunisti behu potisnuti, a naš major Neško teško ranjen. Obalj je bio zauzet, ovladali smo i drumom u pravcu našeg pokreta. Noć već uveliko beše pala. Tu i zanoćismo.

Noć između 10. i 11. maja provedena je uglavnom na miru, sem što je srednja kolona morala da ovlada uzvišenjem Katmuš radi bezbednosti u toku noći i lakšeg pokreta sutra. Čiča je bio lično naredio kapetanu Milutinu Milutinoviću, komandantu Druge šumadijske jurišne brigade, da to u toku noći učini. Na prepad, tačno u pola noći, Katmuš je bio u našim rukama.

Sutradan u praskozorje, pokret je nastavljen. Pravac je bio ka jugoistoku. Preko planine Lelije ući u Zelengoru i produžiti dalje ka Brodu na Drini. Borba je odmah počela na svim pravcima.19

Bilo je jasno da su komunisti ovaj prostor ka Drini i samu Drinu, kao jaku prepreku, izabrali da nas sačekaiu. Grupisali su jake snage. Bilo je na tom prostoru, u oblasti Zelengore, nekoliko divizija za povezanu borbu i više brigada bačenih u gerilu. Desna obala Drine bila je jako posednuta, čovek do čoveka. Tako, iz svakog šumarka, bora, jelke ili stene, vrebala nas je cev njihovog ocužja, dok su iz vazduha avioni mitraljirali i bacali bombe.

Kapetan Milutinović držao je Katmuš, dok su se sve kolone razvijale i upućivale ka Leliji, pravcem Zelengore. Ta slika jednog urednog marša u kolonama bila je samo na početku, da se postepeno, ali vrlo brzo, pređe u borbeni raspored i uđe u borbu gde se nije niti znao niti imao front.

Našeg rasporeda po kolonama više nije bilo. Čak i formacijske jedinice često nisu bile skupne. Sukobi i sadejstva povlačili su nas čas ovamo, čas onamo, pa su oni sa desna prelazili na levo i obratno. Napadani smo sa svih strana, i spolja i trojkama iznutra, i neprekidno avionima iz vazduha. U tom haosu jedno se samo sigurno uočavalo: da se cela ta masa polako pomera ka istoku, ka Drini.

Izbismo na Leliju i pred veče uđosmo u Zelengoru. Borba je malaksavala. Smiraj dana i šuma učinili su to. Tako kako smo se našli u šumi i zanoćismo. Onde gde je bilo veze između jedinica, izvršeno je zajedničko obezbeđenje. Inače, obezbeđivao se svako za sebe u vidu 'ježa'.

Noć je prošla u relativnom miru. Sem povremenih rafala tu i tamo, naročitih borbi nije bilo, ali ih već prvo svitanje donese. Komunisti nas napadoše sa svih strana. Opet jedan crni dan, ali ne kao jučerašnji.

Svuda šuma. Divna šuma. Uz borbu krećemo se napred. Isti cilj — Drina. Svemir vri od pucnjave. Na mahove sve jače i jače, da bi na jednom prestalo, i dočaralo svu grozotu eha dubodolinama planinskih provalija, i opet ponovilo još crnje i jezivije. Tako celoga puta.

Već davno nemamo municije. Još po neki metak. Gađamo samo u cilj, i zato se oprezno krećemo. Jedno vreme Šumadijski jurišni beše u koloni sa Keserovićem, da pred veče dođe opet u zaštitnicu Vrhovne komande. Već pada mrak, a mi i dalje produžavamo. Nailazimo na jednu strminu. Kao ogroman zid prema nama. Skrećemo na levo i dolinom jedne planinske rečice ulazimo u selo Vrbicu. Produžavamo pokret. Malo napred i zaseda. Njihov plotun u noći izgledaše kao vatreni zid. Skretosmo desno, i samim koritom rečice, koristeći njen šum, obiđosmo je. Još neku stotinu metara napred, i na jednom podesnom uzvišenju zanoćismo.

Kolona je bila iskidana. Sa mnom beše kapetan Mile Milutinović, komandant Druge šumadijske jurišne brigade, i nešto ljudstva. Noć je prošla bez borbe, sem što su njenu tišinu povremeno remetili pucnji, koje je izazivao i najmanji šušanj.

Trinaesti maj 1945. Rano jutro. Sa ćuvika pošumljenog raznolikim sitnogorjem, gde se u toku noći besmo zaustavili, pogledom sam izviđao okolinu i tražio vezu. Sunce se rađalo i svojim blagim prvim zracima obasjavalo kameniti vrh gorostasnog mrkosivog Maglića. Sutjeska se survavala niz stenje i zaglušnim šumom ponavljala svoju večitu pesmu. Razvigorac je pirkao i njihao prve nežne zelene listiće planinskog prorašća.

Inače, vladala je tišina prolećnog jutra u planini i nigde se niko nije video. No za neki trenutak oštri zvižduci smrtonosnih zrna probudiše sve. Ožive svaki šumarak i svaka stena.

Čiča je bio naredio da se u tom prostoru prikupimo i sredimo da bi izdao naređenje za prelaz Drine. To je, u već opštem smeru ka Drini, tog jutra stavljalo sve u pokret. Kretale su se jedinice gotovo sa svih strana uz oštru borbu.

Još sam bio na svom mestu, kraj koga je vodila planinska staza, kad naiđe prvo pukovnik Duja Smiljanić a za njim neki delovi iz Kalabićeve grupe. Uto se razleže jak pucanj bombe u neposrednoj blizini. Nekolicina se trčećim korakom približavala, a za njima jedan konj sa opremom bez jahača. Do mene stiže vest da đeneral Trifunović ovoga trenutka pogibe.

Za ovom grupom nailazio je Čiča sa Kalabićem.

Čiča se zaustavi kod nas i lično, pokazujući na samom terenu, naređivaše ko šta da posedne radi obezbeđivanja prikupljanja. Kapetan Mile Milutinović sa svojim ljudstvom uputi se na kosu na pravcu sa koga je naišao Čiča. Major Aca Milenković, komandant Timočke jurišne brigade, već izbljaše na vrh čuke nešto dalje i udesno od kapetana Milutinovića.

Kalabić se uputi na kamenitu kosu koja se nadovezivala na položaj majora Ace Milenkovića i kružno zatvarala prostoriju sela sa severne strane. Filipa Ajdačića sa njegovom brigadom Kalabić uputi da zauzme jedan vis nešto ulevo od pravca ka Drini, sa koga smo trpeli jaku vatru iz teških automata. Ostali delovi, koji su pristizali, upućivali su se u prostor sela. Čiča ostade još koji trenutak tu kraj nas, pa i on produži u unutrašnjost sela.

Sunce već beše visoko odskočilo. Sa pravca ušća Sutjeske u Drinu razleže se uraganska pucnjava. To behu napadnuti pukovnik Keserović i njegov komandant, potpukovnik Jovičić; oni behu u toku noći sa svojim delovima prodrli do Drine.

Borba i kod nas poče da ojačava. Delovi upućeni za obezbeđenje dobiše vatru sa terenskih odseka koje su imali da posednu. Njihova upornost da izvrše dobijeno naređenje i komumstička da nam zadaju poslednji udarac, pretvori se u strahoviti sukob kome se nije znao front, sukob koji se širio postepeno, na jednom uzanom prostoru ali u borbi, u mešavini. Svemir obuze zbrka pucnjeva svih mogućih automatskih oruđa, topova, bacača, avionskih mitraljeza i bombi bacanih iz aviona.

Zbrka pucnjeva koji su dolazili sa svih strana. Ojačan eho kroz šumske predele i planinske provalije pretvarao bi se u nešto tako složeno, čemu se nije moglo dati obeležje. S časa na čas, izgledalo je da se zemlja trese i propada pred titanskom snagom unutrašnjih sila. Kao pred vulkanskom erupcijom napreže svu svoju snagu dok sve u njoj krči i puca, da ne dozvoli lavi da proguta ono što na njenom žaru bitiše. A onda bi se to snažno, gubeći se negde u daljini, cepalo u urlike užasa nalik na nešto što kida meso, lomi kogti i izaziva ljudsko ječanje u samrtničkom ropcu najtežih muka. A mešavina ljudi se zbijala i širila u toj pucnjavi.

Prikupljanje se nije moglo izvršiti niti skupno organizovati prelaz Drine. Cela masa u ovom trenutku poče okretati ka severu i napuštati pravac ka Drini. Činila je to ne po naređenju, već po nagonu linijom manjeg otpora.

I mi, Duja, kapetan Mile i ja, sa nešto ljudstva, potisnuti sa ćuvika gde sam osvanuo, kretali smo se pod borbom, trpeći vatru sa svih strana, pravcem kuda Čiča beše otišao. Iznemogli, poslednjom snagom, i pomažući jedan drugom, često vukući se potrbuške preko oštroga stenja, jedva uspesmo među poslednjima da se dočepamo šume na jednoj kosi i napustimo golet. Bližilo se podne i borba je malaksavala. Učinismo nekoliko koraka dublje u šumu, i naiđosmo na Čiču.

Stajao je sam. Kraj njega na korak-dva dejstvovao je jedan puškomitraliez na vis koji je trebalo Ajdačić da zauzme. Bio je okrenut ka pravcu dejstva puškomitraljeza — ka masivu Maglića.

Zastadosmo u njegovoj neposrednoj blizini. On nam priđe i naredi:

'Po trojkama, petorkama, desetinama, kako se može, i snagom svog ličnog zalaganja i umenja, produžite svaki na svoju nadležnu teritoriju. Nastavite borbu. Ja ću biti sa vama.'

Borba zamre. Sutjeska je i dalje šumorila, a masiv Maglića prkosio ..."20

Završne borbe oko uništenja četničke grupacije u predelu Zelengore ovako je opisao komandant Trideset osme divizije NOVJ, koja je, sa još nekim jedinicama NOVJ i KNOJ, učestvovala u ovim operacijama:

"U toku daljih pokreta neprijateljska kolona uspela je da se prebaci južno od Kalinovika preko komunikacije Sarajevo — Nevesinje i krene na Zelengoru. Pod pretpostavkom da se četnici na svaki način žele dokopati Srbije, našim jedinicama je naređeno da se najhitnije prebace kamionima na sektor Miljevina — Ljubina — Vrbnice — Zamršten, da na tome sektoru dočekuju neprijateljsku kolonu i unište je. Jedinice su uzele sledeći raspored: 17. brigada na sektoru Miljevina — Jeleč — Vratlo, 18. brigada Vrbnica — Zamršten, a 21. brigada sektor Zakmur — Ljubina.

Po dolasku 18. brigade na sektor Vrbnica saznalo se da se neprijatelj nalazi na kosama Koze sa isturenim pobočnicama na Zamrštenskom brdu. Verovatni pravac neprijateljskog kretanja je prama dolini Sutjeske i Drine. Da bi sprečili neprijatelja u toj nameri, brigada zauzima raspored: sa dva bataljona na liniji Zamrštensko brdo — Koze, sa jednim bataljonom — Vrbnička Rijeka i Kose iznad Vrbnice, a jedan bataljon u rezervi je u Vrbnici. Oko 17 sati 12. maja 1945. godine bataljon koji je bio na podnožju Koza prelazi u napad na neprijatelja. U toku noći vode se ogorčene borbe za te položaje i oko pet sati ujutru neprijatelj uspeva da se probije kroz naše položaje i jednim delom izvuče ispod Treskavca u pravcu Popov Most — Đurđevac — Tisovac. U ovakvoj situaciji izdato je naređenje da se svim raspoloživim snagama izvrši juriš na neprijatelja. Bataljon koji je bio na Zamrštenskom brdu uspeva da preseče neprijatelja koji se provlačio u dve kolone. Jedan bataljon dobija zadatak da progoni neprijatelja koji se probio. Ostale jedinice u nastupanju na Koze potpuno opkoljavaju i uništavaju neprijateljsku grupu koja se nalazi na tom sektoru. Neprijateljsku kolonu koja se kretala prema Tisovcu dočekala je jedinica Treće sandžačke brigade na prostoru Tisovac i potpuno je uništila.

U toku noći između 12. i 13. maja jedan deo neprijateljskih snaga udara na zasede u Vrbničkom Potoku, težeći da se probije prema Granidićima. I ova je grupa posle kraće borbe potpuno uništena."21

O daljim zbivanjima, u zaključku operacijskog dnevnika NOVJ piše:

"Posle uništenia četničke kolone, naše jedinice zadržale su se na sektoru omeđenom linijom Miljevina — Foča — dolina Drine i Sutjeske i na tom prostoru proganjale i uništavale manje grupe razbijenog neprijatelja.

Ukupni neprijateljski gubici u toku ovih borbi iznose: zarobljenih i poginulih 4 hiljade i 665. Zaplenjeno je 839 pušaka, 55 bacača, 2 velike 1 jedna mala radio-stanica, 25 hiljada metaka, 69 tovarnih konja i razne druge vojničke spreme.

Vlastiti gubici iznose: poginulih 100, ranjenih 148, 3 puške.

Među poginulim neprijateljima nalazio se komandant Srbije Trifunović, a među zarobljenim član četničkog Centralnog nacionalnog komiteta Aca Aksentijević, kod koga se nalazi arhiva Draže Mihailovića.

Neprijateljska kolona sa koiom su vođene borbe pred.stavljala je srž vojske Draže Mihailovića i njegovih najbližih oficira. U neprestanim borbama neprijatelj je potpuno uništen i danas za naše jedinice ne predstavlja nikakvog protivnika. Sam Draža Mihailović uspeo je da pobegne. Svi važniji neprijateljski dokumenti i arhiva predati su štabu III korpusa NOVJ.

Uprkos neprestanim dugim i napomim marševima i borbama koje su vodile naše jedinice, nije se smanjila borbenost ni moral. Za čitavo ovo vreme osećala se želja boraca da se neprijatelj potpuno uništi.

Zaključak: u prvim dodirima sa neprijateljskom grupom kojoj su se pojedine brigade samostalno suprotstavljale osećalo se da je neprijatelj brojno nadmoćniji i da je potrebno koncentrisati sve raspoložlve snage na jednom sektoru da bi na taj načtn mogli potpuno izvršiti dobijeni zadatak.

Uzrok što se koncentracija nije odmah mogla izvršiti bila je velika rasturenost jedinica na raznim sektorima, a zatim i slabe saobraćajne veze i neprohodni teren. Zato su u prvom periodu operacija postignuti manji uspesi, ali se nije mogao postići glavni zadatak, to jest uništenje neprijatelja. Po dolasku na teren Foče uspeli smo da koncentrišemo jedinice i potpomognemo pojedine brigade. Na taj način privedene su borbe kraju, potpuno je uništena neprijateljska grupacija. Jedan od važnih činilaca koji je isto tako doprineo uništenju četničke kolone bio je taj što je jedan deo naših snaga neprestano progonio neprijatelja, ne dajući mu vremena za odmor. Na taj način ga je potpuno fizički iscrpeo i oslabio njegovu borbenost.

Sve zapovesti, radi brzine, izdavao je ovaj štab na samom terenu usmeno ili putem radio-telegrafske veze. Smrt fašizmu — Sloboda narodu!"

Posle drame koja se odigrala na Zelengori, preživeli, nezarobljeni i uspaničeni četnički komandanti, lišeni svojih jedinica, mahom su bežali prema Drini. Svi su oni, još verujući "Ćosićevim izveštajima" i "prethodnim pripremama", sa sigurnošću računali da će se prebaciti u Srbiju i u njoj nastaviti svoju zločinačku delatnost.

Većina njih je svoju sudbinu zapečatila prilikom prebacivanja preko reke ili neposredno po dolasku na njenu desnu obalu. Međutim, nekolicini je, ipak, pošlo za rukom da neopaženo pređu Drinu i da se izvesno vreme skrivaju po planinskim predelima Srbije. Među ovima, bez sumnje, najinteresantniji su bili ratni zločinci četnički vođa Dragoljub Draža Mihailović i njegov potčinjeni, komandant Kraljeve gorske garde Nikola Kalabić.

Spasavajući se iz pakla u kazanu Jezerice i na Zelengori, Nikola Kalabić se sa pedesetak svojih gardista glavom bez obzira uputio ka Foči. Kod sela Zakmura je zastao da predahne. Bežeći istim putem, na njega je naišao i Draža Mihailović sa desetkovanom i malobrojnom pratnjom. Odvojiše se od pratnje i sedoše jedan pored drugog.

Dugo su ćutali, a zatim Kalabić upita:

— Šta mislite dalje?

— Ništa dok ne vidim šta je sa ostalim — odgovorio mu je prilično hladno Draža.

— Ja mislim da je najbolje da produžimo kuda smo i pošli — u Srbiju — reče Kalabić.

— Vi krećite, a ja ću da prikupim preostale snage i poći ću za vama. Uveren sam da je u Srbiji teren za naš prihvat dobro pripremljen.

— Znači, šaljete me u prethodnicu?

— Prethodnica je već otišla, a vaš je zadatak da je ojačate, objedinite i učvrstite — reče Draža.

Čula se sve bliža pucnjava iz raznog oružja. Za duži razgovor, ovoga puta, nisu imali vremena. Progovoriše još nekoliko rečenica, ustadoše i, poželevši jedan drugom sreću, raziđoše se.

Kalabić se, sa pedesetak gardista, uputio ka Drini. Prešao je reku i preko Zlatibora stigao u valjevski kraj.22


Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument