EPILOG

u razgovoru s Titom 8. septembra u njegovom štabu u turskoj tvrđavi u Jajcu, koji je usledio posle savezničkog saopštenja preko radija o italijanskoj predaji, on se složio da pratim generala Koču Popovića i jedinice prve proleterske divizije u trci s Nemcima za ulazak u Split, na dalmatinskoj obali. Nagrada je bila zaplena glavnih italijanskih zaliha u ovom gradu. Pre polaska na put javio sam Kairu da je, u zbrci odjeka italijanske predaje, hitno potrebno da lično prisustvujem predaji najbliže komande italijanske vojske. Potvrdio sam da su završene tehničke pripreme za prihvatanje brigadnog generala Maklejna i nove britanske misije koja treba da stigne sledećih dana. Noću 11. septembra otišao sam zaplenjenim nemačkim štabnim kolima, zajedno s kapetanom Bensonom, američkim oficirom koji je bio dodeljen našoj misiji, u štab jugoslovenske Prve proleterske divizije u Bugojnu. Volter Routon, noseći sa sobom radio-stanicu, da bi u toku ekspedicije održavao vezu s bazom naše misije i, ako bude potrebno s Kairom, putovao je za nama partizanskim vozom, koji je tada neprekidno saobraćao na lokalnoj pruzi koja vezuje Jajce i Bugojno. Ložena drvima, lokomotiva je teško dahtala preko mosta na reci i duž pruge uz padinu zapadno od grada. Kompozicija je najzad stigla, preko brežuljkastog zemljišta, do sledeće i jedine stanice.

Kao simboličan znak bezbednosti, voz je nosio i civilnu poštu, na njenim neredovnim putovanjima, na kojoj su bile izlepljene poštanske marke narodnooslobodilačkog pokreta.

Naš zadatak je bio da stignemo u Split pre dolaska glavnih nemačkih snaga, koje su se kretale ka jugu duž obale Jadranskog mora i imale isti cilj kao i naše jedinice. One su imale prednost od jednog dana, prema proračunima koje mi je Tito pokazao na karti.

Naš marš bio je uzor brzine i organizacije. Jugoslovenske jedinice, sa svojom dugom praksom u takvim pokretima, kretale su se u uređenim kolonama, danju i noću, zaustavljajući se samo povremeno da bi se nekoliko minuta odmorile. Nije bilo logora ili bivaka, i spavanje je bilo ograničeno na takve kratke zastanke.

U toku od dvadeset i četiri časa udaljili smo se sedamdeset kilometara od naše bosanske komande. Pred zoru 14. septembra general Popović i njegov štab, sa isturenim patrolama, izbili su iz bosanskih šuma na bele padine brda dalmatinske obale. Našli smo se na ivici nekog napuštenog sela. Dole je ležala ravnica presečena putem koji ie vodio prema jugu. Bio je to pravac našeg kretanja ka obalu. Nikakve italijanske straže niti garnizoni nisu se nalazili na našem putu. Bili su povučeni na kružnu liniju oko Splita. Međutim, mi smo ulazili u jedno područje gde su varošice i sela bili nominalno pod lokalnom kontrolom ustaša.

Trebalo je da se u svanuće odmorimo u napuštenim seoskim kućama. Posle nekoliko minuta pucnji pušaka i mitraljeska vatra naterali su nas da istrčimo iz svojih privremenih stanova. Nekoliko stotina metara ispod nas na putu kretala su se prema severu dva kamiona na čelu s jednim motociklistom. Kroz dvoglede smo mogli razaznati crne uniforme ustaša. Štab divizije je odmah identifikovao osobu na motociklu kao pukovnika Bobana, zloglasnog komandanta Crne legije.

Bez nekih vidnih naređenja, jedna od naših četa, u streljačkom stroju i s mitraljezima na krilima, krenula je brzo u napad na neprijateljsku kolonu, koja se, zbog neočekivanog udara, naglo zaustavila. Akcija je za nekoliko minuta bila završena i transport savladan. Boban se okrenuo, hitajući natrag putem ka jugu, praćen jakom vatrom, iz koje je izašao nepovređen i iščezao preko jedne uzvišice.

Neprijateljski kamioni vozili su zalihe hrane i municije. Vratili smo se u našu seosku komandu na obed, koji je bio praćen isprekidanim pucnjima, koji su objavljivali streljanje zarobljenih ustaša. Brzo reagovanje čelnih jedinica obezbedilo nam je inicijativu, ali jaka pucnjava iz šume severno od nas otkrila je prisustvo jedne jače ustaške jedinice. Slučajno smo uhvatili iz zasede deo njihove kolone za snabdevanje. Oni mora da su znali za naš pokret ka jugu, i, napredujući noću paralelno u suprotnim pravcima, mi smo i jedni i drugi nehotično izbegli frontalni sudar.

Sledeće časove izgubili smo u odbijanju ovog neprijateljskog napada sa severa i oslobađajući svoje snage za dalji marš. Kad je pao mrak, krenuli smo ponovo istom brzinom. U ranim časovima 16. septembra Popović i njegov štab, zajedno s našom grupom, stigli su na jednu tačku na golim brdima koja su dominirala slavnim putem što je vodio dole ka Splitu i na morsku obalu, koju smo sada mogli videti prvi put posle mnogo meseci planinskog i šumskog ratovanja. Bili smo u veselom raspoloženju. Iznenada se pojavio, dolazeći iz grada, mali automobil "fijat". koji je u ovom trenutku delovao smešno i deplasirano. Od vozača smo saznali da je italijanski garnizon u Splitu već razoružan u svojim kasarnama od strane organa ilegalaca mesnog partizanskog odbora i učenika gimnazije.

General Popović, njegov politički komesar Mijalko Todorović i ja ugurali smo se u mali automobil i krenuli da oslobodimo grad, ostavljajući glavninu jedinica da nas prati, zajedno sa Bensonom, Routonom i našom radio-stanicom. Dok smo, u vedrom jutru, prolazili kroz sela na periferiji Splita, seljaci su stalno izlazili na put, oduševljeni našom neskladnom pojavom, nudeći nam na svakom zastanku vino i voće. U gradu je vladala radosna vreva. Probili smo se do hotela u luci, gde je već bila smeštena privremena komanda, koju je uspostavilo mesno vojno i gradsko rukovodstvo, otkrivši sada svoje prisustvo. Hodnici i sobe ove građevine bili su puni užurbanih pristalica.

U toku jutra jedinice jugoslovenske Prve proleterske divizije ušle su u grad i zaposele položaje na visovima koji dominiraju gradom i u selima u neposrednoj blizini, očekujući prve sudare s nemačkim jedinicama koje su napredovale duž obale sa severa. Zaplenjena italijanska transportna sredstva, oružje i oprema već su bili prikupljeni. Maršrute za evakuaciju u brda bile su pripremljene.

Benson i Routon pridružili su mi se posle bekstva pred jednim nemačkim vazdušnim naletom na kolonu zaplenjenih italijanskih kamiona koja je stizala u Split s glavninom divizije. Napala ih je, na otvorenom drumu za vreme kratkog zastanka, jedna eskadrila aviona "fizeler štorh". Jedan kamion se prevrnuo, i nešto od naše opreme bilo je izgubljeno.

Benson i ja, zajedno sa Routonom i našom radio-stanicom, improvizovali smo malu komandu u jednoj vili u Kaštelima, predgrađu na morskoj obali splitskog zaliva. Routon je zapisao u svoj dnevnik: "Ovde je vrlo dobro vino i ima mnogo smokava i grožđa. Zgodno mesto za godišnji odmor."

Prvo što nam je palo na pamet bilo je da odemo na kupanje. Dok smo goli gacali kroz vodu, stigla je jedna eskadrila nemačkih "štuka", leteći pravo ka iltalijanskim kasarnama preko zaliva. Posmatrali smo ih kako se, uz zlokobno zavijanje, obrušavaju i bombarduju italijanske barake, i to nas je prodrmalo i vratilo u stvarnost.

Kad smo prvi put došli u hotel "Palas", prišao mi je elegantan čovek u uniformi. Po odlikovanjima i čizmama video sam da je to italijanski general, a on je, uprkos mojoj prašnjavoj ratnoj odeći, došao do zaključka da sam britanski oficir. Njegovo držanje bilo je pomalo snishodljivo. "Šta vi radite sa ovim banditima?" - bila je njegova prva primedba. Dobio je odgovor da je možda dve godine zadocnio upotrebljavajući taj izraz. Odbio sam poziv da ga posetim u njegovoj vili da bismo pretresli događaje i stavio sam mu jasno do znanja da, ako ima nešto da mi kaže, mora to učiniti u prisustvu jugoslovenskih predstavnika. Njegov položaj bio je nezavidan. Kao komandant divizije "Bergamo", s delovima jedne italijanske korpusne komande sa bazom u Splitu, general Bekuci (Becuzzi) bio je odgovoran za nekih 14000 ljudi, već razoružanih i pritvorenih u vojnim barakama, i za stotinak svojih vojnika, naoružanih puškama, koji su vršili stražarsku i patrolnu službu u krugu ovih baraka.

Kada je sledećeg jutra nemačko ratno vazduhoplovstvo bombardovalo italijanske barake, ubivši više od nekoliko stotina italijanskih vojnika za nekoliko minuta i bacajući letke u kojima su se Italijani pozivali da ne pristupaju komunistima, general Bekuci me je hitno potražio. Njegov položaj i položaj njegovih snaga trebalo je regulisati, i formalnosti koje su nastale iz sadašnjeg nesređenog stanja mogle su se možda urediti. Da li bih hteo da se odvezem s njim njegovim štabnim kolima u njegovu vilu na razgovor? Ponovio sam da bih, kao britanski oficir za vezu pri jugoslovenskom Vrhovnom štabu, mogao da se sastanem s njim samo uz saglasnost jugoslovenskog komandanta divizije. Bio sam spreman da preuzmem ulogu posrednika. Ako general Bekuci nije slušao radio, skrenuo sam mu pažnju da je njegova dužnost jasna. Maršal Badoljo (Badoglio) potpisao je primirje sa anglo-američkom komandom na Sredozemlju i naredio svim italijanskim jedinicama da se pridruže saveznicima. Bio sam spreman da lično jamčim za bezbednost generala Bekucija ako izda takva naređenja svojim jedinicama, s tim da se evakuišu iz Splita i da se pridruže jugoslovenskim snagama u zaleđu. On je znao isto tako dobro kao i ja da Jugosloveni nemaju nameru da, bez artiljerije ili teške borbene tehnike, brane grad od Nemaca, u koji za nekoliko časova treba da stignu. Cilj Jugoslovena bio je da pokupe italijanske vojne zalihe. Oni nisu bili zainteresovani za sudbinu italijanskih jedinica, mada su, radi propagandnih ciljeva, bili spremni da raspravljaju s blagonaklonošću o prelasku italiianskih jedinica na stranu saveznika. Pošto je stvar izgledala hitna, otišao sam da posetim jugoslovenskog komandanta divizije.

General Popović je saslušao sa izvesnom dozom ironije moj predlog da potpišemo neki dokument o primirju sa Italijanima, koji bi regulisao budući položaj generala Bekucija i možda okrenuo neke od njegovih jedinica protiv Nemaca. Dogovorili smo se da se održi sastanak kome bi prisustvovali kapetan Benson i ja, kao predstavnik američke i britanske komande na Sredozemlju. Nijedan od nas, naravno, nije imao nikakvih uputstava. Preko naše radio-stanice obavestili smo naše pretpostavljene u Italiji o situaciji u Splitu i o položaju italijanskog garnizona.

General Bekuci se više brinuo za svoju reputaciju nego za trenutno stanje u kome su se našle njegove jedinice. On je jasno stavio do znanja da se, bez obzira na bezbednost koja bi mu se mogla pružiti, neće povinovati naređenjima maršala Badolia i odvesti svoje snage u brda. On je želeo da reguliše svoj položaj po uobičajenim ratnim zakonima, o kojima, međutim, nije vodio računa tokom prethodne dve godine. Sada je tražio način da izmisli neku formulu kojom bi prekrio činjenicu da je njegovo ljudstvo, ne pokazujući nikakav otpor, dopustilo da ga razoruža stanovništvo Splita. Jugosloveni su bili zainteresovani samo za pojedince za koje su smatrali da su izvršili zločine prethodnih meseci nad partizanskim zarobljenicima.

Naše rasprave svele su se na dva pitanja: na način predaje i na definiciju ratnih zločinaca. Što se tiče prvog pitanja, Jugosloveni su na to pitanje gledali sa popustljivim prezrenjem. Prihvaćeno je da su se Italijani formalno predali i da su dobrovoljno ustupili svoje oružje. Zbog drugog pitanja prvi sastanak nije uspeo. Bekuci mi je objasnio da će se prema nacrtu dokumenta koji su Jugosloveni sastavili svi pripadnici italijanskih oružanih snaga smatrati ratnim zarobljenicima, izuzev onih koji su počinili ratne zločine. On je naglasio da se ovo poslednje može odnositi na svakog od njegovih ljudi koji je možda ukrao pile iz nekog sela, što je bio veoma čest slučaj. U izvesnim prilikama municijski vagoni italijanske artiljerije bili su puni opljačkanih zaliha hrane umesto granata. Na pitanju ratnih zločinaca dospeli smo u ćorsokak, ali je nerealnost ovih razgovora naglo prekinuo nemački vazdušni napad.

Moja ponuda da posredujem kod jugoslovenske komande pri tumačenju ove tačke nacrta bila je prihvaćena, i ja sam upitao Koču Popovića koliko Italijana namerava da strelja. Njegov brzi odgovor bio je: jedanaest. To su bili policijski službenici i obaveštajni agenti neposredno odgovorni za smrt uhvaćenih mesnih partizana. Ovo je izgledao mali procenat od 14000 ljudi. Bekuci je izjavio da on ne bi mogao potpisati dokument kojim bi se pravdala smrt bilo kog italijanskog građanina. Nije bio oduševljen odgovorom da nema nikakvog izbora i da je njegova dužnost da štiti svoje jedinice.

Na drugom sastanku, međutim, koji je održan toga dana, on je potpisao nacrt jugoslovenskih uslova i dokument smo overili kapetan Benson i ja. Njegov sadržaj imao je malo sličnosti sa zamršenom situacijom. Te noći jedan "sovjet" mladih italijanskih oficira tražio je sastanak sa jugoslovenskim štabom u našem prisustvu. U razgovoru je istaknuta tragična realnost italijanskog položaja. Ovi samozvani predstavnici divizije "Bergamo" izrazili su svoju želju da se bore protiv Nemaca, odbacujući stav svoga generala. No oni su bili spremni na to pod uslovom da ostanu kao samostalne jedinice pod italijanskom zastavom i da se bore pored Jugoslovena kao ravnopravni saveznici. Takvu ponudu Jugosloveni nisu bili spremni da prihvate. Italijanski oficiri i vojnici bili bi raspoređeni pojedinačno u brigade pod partizanskom komandom.

Govoreći na italijanskom, uzaludno sam predočavao grubu stvarnost situacije ovom komitetu oficira, čija je želja za borbom bila očevidna, a čija su antifašistička osećanja bila nesumnjiva. Ali pitanje njihove zakletve kralju Italije i nacionalnoj zastavi odlučio je ishod. Sastanak je prekinut bez srdžbe, ali i bez neke odluke, uprkos mom naglašavanju da će Jugosloveni napustiti Split čim Nemci stignu i da Italijani nemaju drugog izbora nego da nam se pridruže u brdima, ako ne žele da, u najboljem slučaju, budu internirani od svojih bivših saveznika. Mlade oficire s kojima smo mi razgovarali, kao i mnoge njihove drugove koje su oni predstavljali, Nemci su docnije streljali izvan grada ili poslali u logore.

Odvojeno od ove predigre, jedan italijanski bataljon lakih tenkova prešao je na stranu Jugoslovena i bio desetkovan u borbama oko grada po dolasku glavnih nemačkih snaga. Oko dve hiljade ljudi vojne policije - karabinjera - odmarširalo je hrabro u Bosnu. Imao sam prilike da sretnem docnije njihovog pukovnika, koga je mučila dosada u nepoznatoj okolini i koji me je pitao da li igram bridž.

Pred sam naš silazak na obalu stigla je radio-poruka iz Kaira, koju je uhvatio Routon i u kojoj mi se naređivalo da se bez odlaganja sastanem sa mojim naslednikom. Nije bilo načina da se odmah vratim, i bio sam prinuđen da produžim s jugoslovenskom Prvom proleterskom divizijom sve dok nismo zaposeli Split. Pošto sam prisustvovao oslobođenju grada, izvestio sam Koču Popovića o naređenju da se vratim u Bosnu ne čekajući planirano povlačenje na sever. Nije bilo nikakvog problema. Partizani su zaplenili jedan italijanski avion koji je mogao da me odveze natrag. Ova mašina, međutim, bila je u stvari hidroavion i plan je, na sreću, napušten. Dogovorili smo se da krenem peške sa Volterom Routonom, ostavljajući Benija Bensona da radi kao anglo-američki oficir za vezu kod divizije i da se s njom vrati.

Prethodne večeri održan je miting na glavnom splitskom trgu, kojem su prisustvovali pobedonosni dostojanstvenici: general Popović i njegov politički komesar Mijalko Todorović; Lola Ribar, koji je stigao odvojeno, 9. septembra, kao predstavnik Vrhovnog štaba pri dalmatinskoj Četvrtoj operativnoj zoni; komandant ovog teritorijalnog područja Vicko Krstulović, stari prijatelj i drug iz dalmatinskih jedinica u petoj neprijateljskoj ofanzivi; i mesne civilne i vojne vlasti, koje su preuzele kontrolu nad gradom. Dok smo stajali na balkonu gradske kuće u venecijanskom stilu, gledajući dole na masu građana, sastavio sam prigodan kratak govor, koji je preveo Lola Ribar. Okolnosti su bile neobične, i samo prisustvo predstavnika Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država izgledalo je nedovoljno za ovu priliku. U nekoliko improvizovanih rečenica pokušao sam da istaknem sudbonosne posledice italijanske predaje, koja je ubrzala anglo-američko zauzimanje kontinentalne Italije i omogućila osvajanje luka i vazduhoplovnih baza na zapadnoj obali Jadranskog mora, preko puta od nas, odakle će uskoro stići presudna pomoć Jugoslaviji.

Tek docnije sam imao prilike da pročitam u nemačkim novinama objavljenim u Zagrebu kako je jedan mesni Jevrejin prerušen u britanskog oficira održao neki bedni govor sa balkona gradske kuće u Splitu.

Noću 19. septembra Volter Routon i ja napustili smo Split kamionom, da bismo se vratili u Jajce, s malom grupom partizana i kurira, koji su nam se kao pratnja priključili na putu na sever koji vodi natrag u centralnu Bosnu.

Na traženje Lole Ribara poneo sam sa sobom primerke Slobodne Dalmacije i nalivpero, kojim je verovatno bilo potpisano "primirje" sa generalom Bekucijem, da ga, kao dokaz našeg uspeha, poklonimo Titu.

Improvizovano putovanje bilo je prilika da se osmotri život i rad lokalnih partizanskih organizacija na teritorijama relativno mirnim između neprijateljskih ekspedicija. Putovali smo s malim zaštitnim pratnjama, koje su se od mesta do mesta smenjivale, uzimane iz lokalnih odreda. Čim smo stigli na gole, stenovite Dinarske planine, put se pretvorio u utabane staze. Prvo mesto gde smo se zadržali bilo je selo Sajkovići.

Tu smo proveli nekoliko dana, s mesnom partizanskom stražom (seoskom zaštitom), koja je bila smeštena u školskoj zgradi. Ona se sastojala od jednog oficira i tridesetak ljudi i omladinaca, starih i ispod 14 i preko 70 godina. Preostale stanovnike ovog srpskog sela poklale su ustaše u leto 1941. godine ili su bili u partizanskim brigadama u drugim delovima zemlje. Komandira je pogodilo mitraljesko zrno u nogu. Rana je bila zahvaćena gangrenom. Samo sa jednim zavojem za prvu pomoć, koji sam nosio u džepu, ništa nisam mogao da učinim. No on je, izgleda, osetio olakšanje od neke lepliive materije koju mu je obilato stavila na ranu jedna seljanka.

Selo se nalazilo na jednom od glavnih puteva koji su se vijugajući dizali od morske obale i kojima su partizanski vojnici i seljaci, u kolonama mazgi, prenosili italijansko oružje i municiju iz Splita. Oni su ćutke prolazili pored školskog dvorišta. U toku sledeća tri dana upoznali smo se, u malom, sa okolnostima u kojima se živelo na slobodnoj teritoriji. Oko hiljadu metara istočno nalazio se ustaški garnizon od nekih osam hiljada ljudi. Mogli smo kroz dvogled posmatrati njihovo kretanje. Ova snaga mogla je likvidirati partizansku stražu u svakom trenutku i preseći puteve snabdevanja koji prolaze kroz ovaj rejon. Ali postojala je neka vrsta nesigurne, nepisane ravnoteže, koju mi je objasnio komandir. Ako bi njegova jedinica bila savladana, pojavila bi se najbliža partizanska brigada ili divizija koja bi uništila neprijateljski gamizon. Ova pretnja predstavljala je stalno obeshrabrenje za svaku takvu izolovanu i lokalnu akciju

Na brdima zapadno od nas bila je neka četnička formacija, jedna iz grupe pod komandom pravoslavnog sveštenika Đujića, Mihailovićevog predstavnika za dinarsko područje, koji je do prethodne nedelje tesno sarađivao sa Italijanima, a sada s Nemcima. Ova formacija se sastojala od ljudi iz susednog sela, kilometar i po dalje, i u vreme našeg dolaska njeni članovi su provodili kraj nedelje sa svojim porodicama. Njihovo prisustvo prinudilo nas je da ostanemo sa stražom sela Sajkovići dok se četnici ne vrate u svoje planinske baze.

Jedne večeri Volter Routon i ja slušali smo preko naše radio-stanice vesti BBC-a, i on je, sa odgovarajućom ironijom, zabeležio u svoj dnevnik: "London je danas emitovao nekoliko istina o partizanima i četnicima. Na vreme."

Ova prisilna dokolica omogućila nam je da se odmaramo u jednostavnom svetu svakodnevnog života jedne usamljene partizanske straže. Preko dana sedeli bismo u ograđenom dvorištu škole, posmatrajući naše drugove. Oni su predstavljali tipičnu grupu seljačkih ustanika, simbolišući ranije pobune protiv drugih okupatora. Stari ljudi bili su veterani takvih istorijskih akcija, a omladina je bila docnije regrutovana za sadašnji sukob. Oprema im je bila dirljiva po svojoj raznolikosti. Svaki čovek ili dečak imao je pušku ili pištolj različite izrade, s nekoliko metaka. Kao vojna snaga oni nisu postojali; kao simbol prisustva bili su svemoćni.

Hranu nam je spremala mlada devojka, koja nikad nije govorila, ni s nama niti sa nekim od njenih drugova. Najpre smo mislili da je njeno ćutanje posledica preterane stidljivosti prema strancima, a onda sam saznao njenu istoriju od komandanta. Bila je jedini preživeli stanovnik susednog srpskog sela, u kojem su ustaše dve godine ranije izvršile pokolj. Ljudi, žene i deca bacani su preko jedne litice, a ova devojka bila je poslednja žrtva. Pri padanju ona se zaustavila na telima porodice i prijatelja. Tu je ležala nekoliko nedelja i ostala u životu zahvaljujući tome što je lizala vlagu sa stene, sve dok je nisu našli partizani. Onemela je od potresa i tako je i ostala.

Ova slaba straža predstavljala je i jedan primitivan obaveštajni centar. Seljaci, naročito žene i čobani, odlazili su, tobož nekim poslom, do prijateljskih i neprijateljskih sela i baza i vraćali se noseći stalno izveštaje o neprijateljskim pokretima. Jednoga jutra stajala je izvan dvorišta neka seljanka predući vunu na preslici. Kad je završila svoj tihi posao, pružila je komandiru parče hartije sa podacima koje je bila prikupila oko šume. Tako smo saznali da su se četničke jedinice iz susednog sela vratile u brda. U kućama koje smo mogli videti na stazama prema zapadu nije bilo nikoga. Došlo je vreme da krenemo. Komandir je prikupio svoje malobrojno ljudstvo u odrpan, ali živahan stroj i održao uzbudljiv govor da bi probudio u njima ponos što prate do sledeće etapne stanice članove jedne savezničke misije na njihovom putu u Vrhovni štab. Nalazio sam se na čelu kolone, jašući mršavog konja s Volterom Routonom iza sebe, dok je našu radio-stanicu i opremu nosila jedna jogunasta mazga. Prošli smo u tišini kroz četnička imanja koja su se našla na našem putu. Nije bilo nikakvog znaka života izuzev jednog slučajnog neprijateljskog lica koje je virilo iza odškrinutih vrata.

Kada smo krenuli severno, ušli smo u zapadnu Bosnu, istorijsku vojnu granicu Hrvatske protiv Turaka, a sada partizansko uporište. Put nas je odveo do malog seoceta severno od varoši Grahovo, koja je bila centar partizanske teritorijalne vojne komande. Prešli smo skoro pedeset kilometara pre odmora u zaseoku gde smo se oprostili od naše šarolike pratnje.

Sutradan smo načinili širok krug da bismo izbegli još jedno ustaško uporište i stigli u Drvar ujutru 24. septembra. U tome mestu je bio organizovan ustanak u zapadnoj Bosni 1941. godine. Drvar je, sa svojim strugarama, bio centar drvne industrije. Ovde su radnici obrazovali prve partizanske jedinice, a mesna komunistička partijska organizacija imala je pre pobune svoju ilegalnu komandu. Sada smo se nalazili na čvrsto držanoj slobodnoj teritoriji, u rejonu Prvog bosanskog korpusa, čijeg sam komandanta, Kostu Nađa, već sreo prethodnih meseci u istočnoj Bosni.

Za vreme putovanja seljaci su nas dočekivali s velikom radoznalošću. Naše prisustvo očigledno je uticalo na stvaranje svesti o postojanju i nekog drugog saveznika osim Rusa, o čijim su podvizima, preko šapirografisanih radio-biltena, stizale vesti i do najmanje partizanske jedinice.

Rejon kroz koji smo sada prolazili čvrsto su držale redovne jedinice Narodnooslobodilačke vojske. Proveli smo jednu noć u štabu korpusa, vatreno diskutujući s političkim komesarom o toku rata u spoljnjem svetu. Atmosfera je bila zagrejana zbog njegovog čvrstog ubeđenja da će konačna pobeda biti izvojevana isključivo napredovanjem sovjetske armije. Uzalud smo mu objašnjavali da postoji saveznički front u Italiji i da je invazija zapadne Evrope na pomolu. Ovo je kratak pregled mnogih takvih razgovora s našim drugovima u toku dana.

U štabu Bosanskog korpusa Britanci su već imali misiju za vezu, čijeg smo radio-telegrafistu, desetara Smola (Small), sada prvi put sreli posle odlaska iz Kaira. Bio je spušten padobranom u Bosnu prethodnog aprila. Sa prirodnim oduševljenjem razmenili smo s njim iskustva.

Posle podne 26. septembra Volter Routon i ja krenuli smo seljačkim kolima, s jednim partizanskim vojnikom kao pratnjom, na poslednju etapu našeg puta. Okolno zemljište čvrsto su držale bosanske jedinice, pa nismo imali nikakve potrebe za posebnom zaštitom. Naš poslednji zastanak pre Jajca trebalo je da bude u Mrkonjić-Gradu, gde se, kako su mi dan ranije rekli seljaci, održavala konferencija partizanskih komandanata brigada i gde su očekivali da ja održim govor. Kad smo stigli na periferiju grada, jedna partizanska patrola obavestila me je da su to veče neki viši saveznički oficir i njegov štab primljeni u gradskoj većnici. Shvatio sam da ću sada, pod ovakvim okolnostima, sresti brigadnog generala Ficroja Maklejna.

Naš ulazak u Mrkonjić-Grad nije izgledao nimalo vojnički. Tromo smo se kretali kroz ulice našim kolima, sedeći na slami. Pošto smo stigli pred opštinsku zgradu, Routona i mene uveli su unutra. Za stolovima su svečano sedeli oficiri i ugledne zvanice. U pročelju, na počasnom

mestu, bilo je šest britanskih oficira, besprekorno odevenih i doteranih. U sredini velikog stola sedela je visoka, živahna i prijatna osoba u uniformi brigadnog generala. Čisteći ostatke slame sa svoje ratne odeće, propisno sam pozdravio. Rukovali smo se i pridružili grupi. Ovaj pozdrav okončao je misiju Typical.

Dolaskom Maklejnove misije, 17. septembra 1943, odnosi između Tita i Britanaca bili su postavljeni na zvaničniji i viši nivo. Ficroj Maklejn bio je lični predstavnik premijera, i njegov dolazak značio je de facto priznanje jugoslovenske Narodnooslobodilačke vojske kao vojne snage koja igra značajnu ulogu u jugoistočnoj Evropi. Posle kapitulacije Italije i masovne zaplene njihove vojne opreme i zaliha, udarna snaga partizanskih jedinica toliko se povećala da im je omogućavala stvarnu nadmoćnost širom jugoslovenske teritorije, izuzev Srbije, gde su se još držali Mihailović i Nedićeve pomoćne jedinice.

Međutim, prvi zadatak nove britanske misije bio je da radi na ostvarenju širokog programa vojnog snabdevanja Titovih snaga, kako bi se, prvo, ove osposobile da vrše diverzantske akcije protiv glavnih komunikacija u Hrvatskoj, Bosni i Sloveniji s ciljem da se sruši celokupna struktura nemačke vojne okupacije, i, drugo, da bi se njihove divizije raspoređene po Jugoslaviji mogle suočiti s neprijateljem pod tehnički ravnopravnijim uslovima. Pored organizovanja vojnog snabdevanja iz savezničkih baza u Italiji, dolazak Maklejnove misije naveo je Tita da postepeno traži i zvanično priznanje narodnooslobodilačkog pokreta kao formalnog vojnog saveznika i privremene uprave zemlje.

Posle razgovora s Titom, koji su počeli one noći kada je stigao, i posle niza rasprava koje smo zajedno vodili na živahnim šetnjama po okolini Jajca, Ficroj Maklejn je 5. oktobra, zajedno sa svojim načelnikom štaba pukovnikom Vivijenom Stritom (Vivian Street), otputovao iz grada kopnom ka obali, koju su sada, posle predaje Italije, delom držale partizanske snage, a odatle morem u Italiju. Nosio je sa sobom iscrpan izveštaj o vojnoj i političkoj situaciji sagledanoj iz Jajca, kao i spisak zahteva za vojnu pomoć. Britanska misija i jugoslovenski Vrhovni štab bili su zauzeti pripremama za prihvatanje materijala iz britanskih i američkih baza u Italiji, koji bi se preneo pomorskim i vazdušnim putem, i to u količinama koje do sada nisu tehnički bile moguće, sve dok anglo-američke armije nisu zauzele znatniji deo jadranske obale Italije i dok, na ličnu intervenciju premijera, nisu obezbeđene potrebne eskadrile transportnih aviona za takve operacije na Balkanu i u srednjoj Evropi, s bazama na italijanskim aerodromima. Početna eksperimentalna faza slanja avionskih pošiljki malih razmera iz severne Afrike sada je bila prošlost.

Za trenutak politička razmatranja koja su bila prisutna u pozadini, ostavljena su po strani. Napori su bili usredsređeni na pitanje kako da se primi oružje i oprema navedeni u spiskovima koje će Ficroj Maklejn podneti savezničkoj komandi na Sredozemlju. Ovo je zahtevalo jaku kontrolu partizana nad teritorijom između centralne Bosne i dalmatinske obale, obezbeđenje bar jedne male iskrcne luke i sredstva za transportovanje zaliha sa nekih ostrva na Jadranu koja su sada bila očišćena od italijanskih garnizona. Sa smislom za improvizaciju stvorena je mala partizanska flota od naoružanih ribarskih brodića zaplenjenih posle italijanske predaje, i elementi transportne službe u neku ruku su postojali. Računalo se da će Britanska ratna mornarica odvojiti posebne jedinice za plovidbu i kontrolu na pomorskim putevima između Barija, dalmatilnskih ostrva i obale.

Planirano je takođe da se, pored povećanog broja avionskih letova s pošiljkama, obezbedi jedna improvizovana poletno-sletna staza na partizanskoj teritoriji gde bi britansko ratno vazduhoplovstvo moglo organizovati službu letenja radi stalnog donošenja materijala. Ovi planovi bili bi takođe velika proba sposobnosti jugoslovenskih snaga da tokom više meseci drže jednu teritoriju, strategijski važnu i centralno postavljenu, sa koje bi se ove vojne zalihe mogle dodeljivati tada ojačanim divizijama i brigadama u Hrvatskoj i Sloveniji i u područjima Bosne, dovoljno zaštićenim i posednutim da izdrže neizbežne nemačke protivnapade i prodore. Takav je bio nacrt novog plana vojne pomoći.

Tri glavna aerodroma koje je izgradilo Kraljevsko jugoslovensko ratno vazduhoplovstvo pre 1941. godine, u Sarajevu i Banjaluci, u Bosni, i u Mostaru, u Hercegovini,

bila su čvrsto u rukama Nemaca i NDH, a jačina i oprema partizanskih divizija nisu još bile takve da bi one mogle zauzeti i držati te gradske centre. Zato je bilo preko potrebno da se izabere i uredi jedan tajni teren za sletanje i poletanje u nekom odvojenom planinskom rejonu, skriven od neprijateljskog izviđanja i zaštićen sa zemlje.

U toku nedelja posle odlaska Ficroja Maklejna takav poduhvat bio je započet. Izabran je širok plato blizu varoši Glamoč, koji se nalazio na ivici Dinarskih planina, na putevima koji vode iz Bosne ka morskoj obali. Dogovor je bio da jedan iskusan britanski vazduhoplovni oficir, koji bi se dodelio Maklejnovoj misiji, bude spušten padobranom na ovu poljanu da bi preuzeo na sebe tehnički posao oko uređenja improvizovanog letilišta, koje će, kako se očekivalo, moći da prima do devedeset aviona mesečno. Preostali članovi Maklejnove misije u Jajcu, kojoj sam se i ja tada priključio, odlučili su, prema jednom ranijem dogovoru sa svojim komandantom, da obrazuju podmisiju u komandi najbližeg jugoslovenskog korpusa, u Livnu, koje je sada postalo operativna vojna baza za ovu teritoriju. Jedna mala grupa smestila bi se u Glamoču da organizuje dolazak vazduhoplovne grupe sa Malte i da radi tamo kao isturena baza za radio-veze.

Grupa se 16. oktobra odvezla kamionom iz Jajca u Glamoč. U njoj su bili novi američki oficir dodeljen Maklejnovoj misiji, major Lin Feriš (Linn Farish), Volter Routon i ja. Smestili smo se u pijačnom delu Glamoča, s pogledom na široko polje koje se pruža desetak kilometara između okolnih brda. Ono je trebalo da bude predmet našeg ispitivanja.

Varoš je za protekle dve godine bila mnogo puta osvajana borbom, a nedavno su je Italijani spalili do temelja. Nalazi se ne samo na jednom od glavnih puteva koji prolaze od severa ka jugu, nego i na putu koji prolazi duž razvođa brda severno iz Hrvatske prema reci Neretvi i Hercegovini.

Organizovali smo našu komandu u jednoj nesrušenoj kući. Mesna gradska komanda ostala je usred ruševina belih kamenih kuća sa njihovim počađavelim dimnjacima i izgorelim krovovima, koji su se sablasno ocrtavali na horizontu. Neki od seljaka su ostali. Bilo je vreme berbe. Oko nas je, u laganom i jednostavnom ritmu, tekao na izgled normalan život. Dok smo čekali obaveštenje o avionu sa Malte, usvojili smo način života naših suseda, za koje smo predstavljali stalni predmet prijateljske radoznalosti. Na inicijativu Lina Feriša, ispred naše bedne kućice postavili smo jednu kadu za kupanje izvučenu iz ruševina. Naša svakodnevna pranja bila su u centru pažnje u ovom mestu. Feriš je nastojao da vršenje ovog obreda bude u vojničkom maniru, i njegova vojnička kapa na glavi, dok je sedeo go u kadi, predstavljala je skroman prilog moralu.

Uveče, pošto bi seljaci dovezli svoja volovska kola sa senom, borci partizanskog odreda, s puškama prebačenim preko ramena, i mi, u našim sivo-žutim uniformama, igrali smo tradicionalno kolo, krećući se ritmično u šarolikim krugovima.

Avion sa Malte nikada nije doleteo. Otpočelo je zimsko vreme, i sezonski pokreti nemačkih snaga počeli su ugrožavati linije komunikacija na teritoriji koja nas okružuje. Došla je, međutim, vest da je prva pošiljka materijala stigla na obalu, pa je Lin Feriš otputovao da organizuje transport u unutrašnjost.

Vratio sam se u Jajce da čekam dalja uputstva za misiju i obaveštenja iz Kaira, gde je Ficroj Maklejn pregovarao s našom Glavnom komandom kako o obimu snabdevanja, tako i o formalnom vojnom priznanju Narodnooslobodilačke vojske kao savezničke snage.

Nedostatak vesti iz Kaira stvorio je atmosferu napetosti u Titovom štabu, koja mi u prvo vreme nije bila jasna, kao ni mojim drugovima oficirima iz nove misije. Ficroj Maklejn činio je sve da predoči britanskom ministru inostranih poslova Antoni Idnu, koji je pratio premijera i delegaciju britanske vlade kroz Kairo na njihovom putu za Teheransku konferenciju, razmere i važnost jugoslovenskog partizanskog pokreta.

Prve obećane zalihe stigle su morem, neke od njih kao rezultat jednog piratskog poduhvata Amerikanaca. Ova "epizoda, zbog koje je Ficroj Maklejn uložio oštar protest kod američkih vojnih vlasti, samo je zamutila situaciju u Jajcu, bremenitu sumnjama zbog neobjašnjivog oklevanja Britanaca i Amerikanaca da, bilo u vojnom ili političkom pogledu, javno priznaju narodnooslobodilački pokret.

Početkom oktobra 1943, upravo posle Maklejnovog odlaska, imao sam, kao komandant prethodne Britanske misije, zvaničan razgovor s pukovnikom Velebitom, koji je radio po Titovim uputstvima. Tito je želeo da nam prenese izvesna zvanična gledišta. Politički program narodnooslobodilačkog pokreta nije još bio razmatran pošto su sve snage bile usmerene na to da se dobije rat. "Ali jedan sastanak užeg rukovodstva biće u stvari održan krajem meseca." Što se tiče kralja, Tito je želeo da naglasi da nikakva zvanična odluka ili deklaracija o tome nije bila doneta i da nikakva propaganda nije bila usmerena protiv kralja, pošto je to pitanje o kome će odlučiti narod. Tri stvari, međutim, trebalo bi naglasiti: kao predstavnik pansrpske tradicije dinastije Karađorđevića, kralj nije imao nikakvu podršku medu Slovencima i Hrvatima. Iskorišćavanje njegovog imena od strane Mihailovića oslabilo je uticaj monarhije uopšte, naročito u Srbiji. Uoošte uzev, narod ne oseća odanost prema njemu.

"Partizansko rukovodstvo nema nikakav plan za neposrednu socijalnu revoluciju. Prvi cilj je obnova zemlje posle rata. Smatra se da bi revolucionarni program izazvao unutrašnju borbu, koja bi neizbežno oslabila zemlju."

Ovaj razgovor vođen je nekoliko dana posle mog povratka iz Glamoča. Partizansko rukovodstvo će sada očito vršiti pritisak da se dobije neka vrsta priznanja. Ono je već proklamovalo jednu privremenu upravu, ili "ratni parlament", kako je to nazvao jedan od njenih članova u Bihaću u novembru 1942. Ovaj potez, ma kakve bile njegove unutrašnje posledice, nije naišao ni na kakav odgovor bilo iz Moskve bilo iz Londona. Ali s porastom snage partizanskog pokreta širom zemlje svakako će biti učinjen drugi i odlučniji korak u tom pravcu.

U Titovom štabu u turskoj tvrđavi u Jajcu, preko reke, nasuprot Britanske misije, bilo je veoma živo u toku tih dana. Održavao se, kako se Vlatko Velebit izrazio, "sastanak užeg rukovodstva", ali nikakvi iscrpniji podaci o tim savetovanjima nisu nam bili saopšteni. Međutim, Tito je, 26. oktobra uputio poruku Britanskoj misiji tražeći da general Vilson u Kairu primi jednu jugoslovensku delegaciju.

Nemačke snage već su okupirale celu dalmatinsku obalu i putevi ka moru bili su presečeni. Zbog zimskog vremena Britansko ratno vazduhoplovstvo svelo je na minimum avionske letove za razne misije na partizanskoj teritoriji. U Jajce je stigao izveštaj da je Ficroj Maklejn uzaludno čekao da leti natrag u Bosnu posle razgovora sa Idnom. U njegovom odsustvu nijedan britanski oficir nije zvanično rukovodio misijom, ali smo radili složno, kao kolektiv. U toj atmosferi neizvesnosti i neaktivnosti odnosi sa jugoslovenskim Vrhovnim štabom primetno su ohladneli. Tito je već bio odredio predloženu jugoslovensku delegaciju. Nju je trebalo da vodi Lola Ribar, kao lični Titov delegat i član užeg kruga jugoslovenskog Politbiroa. U njoj su se nalazili Miloje Milojević, zamenik komandanta Prve proleterske divizije i jedan od vodećih ratnih heroja, i pukovnik Velebit, kao oficir za vezu sa Britanskom misijom.

Očekivali smo povratak Ficroja Maklejna, koji je trebalo da donese uputstva sa visokog mesta. Primili smo izveštaj da on namerava da se vrati i da se spusti padobranom čim to vremenske prilike dozvole.

Neki članovi Britanske misije iz Jajca otišli su natrag u Livno s jugoslovenskim delegatima, a mi smo, zajedno s našom predstražom u Glamoču, na vlastitu odgovornost, uz pomoć radio-uputstava od Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva u Bariju, nastavili da uređujemo jednu poletno-sletnu stazu. To nije bio težak posao. Obavljali smo ga prema tehničkim specifikacijama koje su nam bile prenete u nizu radio-poruka. Rad je ozbiljno počeo 31. oktobra, i njime smo rukovodili nas trojica: mladi inženjerijski oficir, dodeljen Maklejnovoj misiji, kapetan Donald Najt (Donald Knight), Robin Veterli (Robin Whetherley) i ja. Stvaranje ove vazduhoplovne baze bilo je u centru naše pažnje, prvo, radi prihvatanja Ficroja Maklejna i, drugo, radi putovanja jugoslovenske delegacije u savezničku komandu, ukoliko se za to dobije pristanak. Veliki sneg otežavao je naš rad i povećao zategnutost između nas i naših drugova Jugoslovena. Poslata je jedna grupa da ispita puteve ka morskoj obali, ali Nemci su čvrsto držali ovaj pojas teritorije, i jedina mogućnost da uspostavimo veze sa spoljnjim svetom bila je ograničena na poletno-sletnu stazu u Glamoču.

Tih dana prinudne neaktivnosti i pogoršanih vremenskih prilika pobegao je iz nemačke vazduhoplovne baze kod Banjaluke jedan bombarder "dornije" s hrvatskom posadom i prisilno se spustio blizu Livna. Na zajedničkom zadatku izgradnje naše poletno-sletne staze sarađivala je s nama jedna optimistička grupa partizana, nazvana Komandom ratnog vazduhoplovstva, pod zapovedništvom jednog pukovnika. Sada smo imali jedan avion. Istovremeno sa ovim neobičnim događajem stigli su izveštaji o nemačkim koncentracijama u Sarajevu i Mostaru i o napredovanju jedinica tridesetak kilometara jugoistočno od Livna.

Pored nemačke okupacije morske obale, ovi izveštaji nagoveštavali su novu ofanzivu, najverovatnije usmerenu ka Titovoj političkoj i vojnoj komandi u Jajcu, ka Livnu i drugim obližnjim centrima sadašnje "slobodne teritorije" na hrvatsko-bosanskoj granici.

Britanska misija u Jajcu, preko reke Vrbasa, bila je smeštena u kući bivšeg nemačkog direktora mesne hemijske fabrike. Jednog jutra posetila su nas tri pukovnika iz Vrhovnog štaba. Posetiocima sam ljubazno ponudio šljivovicu. U toku nevezanog razgovora u prijateljskom tonu, jedan od jugoslovenskih oficira izjavio je da je uhvaćen u zasedi neki nemački major. Njegova štabna kola su uništena, vozač ubijen, a on ranjen. Jugoslovenski pukovnik je dodao da je izdato naređenje da se zarobljenik strelja. Ponudio sam im još jedno piće i zamolio ih da mi pokažu isprave tog nemačkog oficira. Istresli su ih na sto. Iz isprava se videlo da on pripada komandi nemačke vojne obaveštajne službe u Beogradu. Dakle, u izvesnom smislu, jedan od naših protivničkih parnjaka. Tražio sam da se ništa ne preduzima dok se slučaj ne iznese pred jugoslovenski Vrhovni štab. Došlo je do oštre rasprave, u kojoj su naši posetioci isticali da je moje uporno neslaganje sa odlukama o pogubljenju nemačkih zarobljenika stvorilo jaz između nas od početka prve Britanske misije. Posetioci su se ljutili, i dalja diskusija između čašica rakije bila je besmislena. Poslao sam odmah poruku načelniku štaba, generalu Arsi Jovanoviću, sa kojim nikad nisam bio u bliskim ili poverljivim odnosima, i zatražio hitan sastanak. On je podržao stav svojih pukovnika i odbio moju molbu da se nemački oficir preda Britanskoj misiji, da ga ona, kad se za to ukaže mogućnost, prebaci avionom u Italiju.

Pribegao sam poslednjem sredstvu. Zatražio sam zvaničan razgovor s Titom. Rekao sam, što sam mogao taktičnije, da su naši obaveštajni organi iskusniji u ispitivanjima, da nemački oficir koji se sada nalazi u jugoslovenskim rukama može biti od izuzetnog značaja za obe strane, i da dajem svoju časnu reč, kao britanski oficir, da će iscrpan izveštaj o saslušanju zarobljenika obavljenog u Italiji biti poslat jugoslovenskom Vrhovnom štabu. Tito je prihvatio moj predlog bez diskusije, samo je postavio jedan uslov: Nemac mora biti vraćen posle rata i stavljen pod vojni sud. Možda je ovo bio samo izraz karakterističnog Titovog smisla za humor i njegov način da mi da lekciju zbog moga stava prema celom pitanju ratnih zarobljenika koji sam bio zauzeo na vlastitu odgovornost.

Po povratku u komandu Britanske misije hitno sam javio Kairu, uz iscrpne podatke, o zarobljenom nemačkom oficiru i o rezultatu mog razgovora s Titom. Stigao je brz odgovor kojim mi se nalaže da po svaku cenu vodim računa o tome čoveku. To veče on je, na prilično osoran i mrzovoljan način, bio predat našoj komandi. Ostalo je bilo na nama. Nikakav dijalog nije se vodio izmedu nas i zarobljenika. Pravio sam se da ne znam nemački, i nismo uopšte razgovarali. Nismo ga pitali ni za ime ni za identitet. Bio je bez šinjela i vojničke bluze. U trenutku zarobljavanja ranjen je u ruku. Te noći smo se morali vratiti u Livno, na konferenciju s jugoslovenskom delegacijom u njihovom štabu korpusa. Zajedno s pukovnikom Velebitom povezli smo i zarobljenika u zaplenjenim nemačkim

štabnim kolima. Smestili smo ga na prednje sedište, pored partizanskog vozača, a ja sam seo iza njega s napunjenim pištoljem skrivenim ispod kišne kabanice prebačene preko krila. Nismo mogli rizikovati da ga izgubimo u slučaju neke neprijateljske zasede, i takva predostrožnost bila je neophodna.

Pošto smo srećno stigli u Livno, obe grupe, i britanska i jugoslovenska, ručale su zajedno da bi se raspravilo o predlogu koji je izneo Lola Ribar: da ne bi više trebalo čekati na povratak Ficroja Maklejna ili na dolazak britanskih aviona u Glamoč, već da sami preduzmemo let zaplenjenim nemačkim "dornijeom", koji se sada, s naslikanim jugoslovenskim oznakama i nedovoljno maskiran, nalazio u jednom voćnjaku blizu grada.

Takav poduhvat bio je neuobičajen i vezan s velikim poteškoćama. Bili smo izloženi žestokoj kritici naših jugoslovenskih kolega, koje je žustro predvodio sam Ribar, kako zbog odbijanja Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva da leti zimi, tako i zbog izvesnih znakova koji govore da Britanci nemaju nameru da prime jugoslovensku delegaciju u svojoj Glavnoj komandi Srednjeg istoka niti da prošire formalno priznanje na narodnooslobodilački pokret. Žustra rasprava otegla se do ranih jutarnjih časova. Na odvojenom savetovanju sa prisutnim članovima Britanske misije izneo sam mišljenje da je predložena operacija, istina, nerealna po svom dečačkom prkosu prema tehničkim komplikacijama i opasnostima s kojima je skopčana, ali je i očigledna činjenica da je prestiž cele misije pao u očima jugoslovenskih drugova. Trebalo je razmotriti ovakav pustolovan poduhvat i pokušati da se on izvede na jednoj što stručnijoj osnovi. U stvari pristanak na ovako drzak i neobičan plan usledio je kao neka vrsta zanosa posle više nedelja neaktivnosti i gubitka ugleda, za šta se niko ni u misiji ni u našoj komandi preko Jadrana nije mogao smatrati odgovornim.

Rešili smo da pokušamo izvesti ovu operaciju i poslali smo poruku Bariju da nam da ovlašćenje i tehnička uputstva. Dozvola je bila data. Dobili smo tačno vreme i kurs kojim treba da letimo da bismo izbegli opasnost da nas obore naši avioni ili naša protivavionska odbrana. Pošto se avion digne u vazduh sa Glamočkog polja, računali smo da ćemo, njegovim mitraljezima, izaći na kraj sa svakim lokalnim neprijateljskim avionom. Opasnost se smanjivala bezbednošću samog aerodroma i brzim uzletanjem, da bi se izbegao eventualni napad iz vazduha u toku nekoliko trenutaka na zemlji za vreme ukrcavanja u avion, kad se ne može braniti.

"Dornije" nosi posadu od tri čoveka, i u njegovom tankom, uskom trupu nema prostora za putnike. Dogovorili smo se s jugoslovenskim drugovima da se prvi eksperimenat ograniči na dva delegata sa svake strane. Ako let bude uspešan, avion bi se vratio po ostale.

Kasno te noći dali smo dvojici hrvatskih pilota i njihovom radio-telegrafisti kratka uputstva primljena iz Barija u pogledu kursa kojim treba da usmeravamo avion ka Brindiziju i vreme našeg leta. Da bismo sveli na minimum opasnost da budemo iznenađeni još na zemlji, na Glamočkom polju, posadi je dato uputstvo da poleti iz svog maskiranog skrovišta blizu Livna na poletno-sletnu stazu pred samo svitanje u subotu 27. novembra. Imali smo nameru da putujemo kamionom jedan sat ranije i da sačekamo da avion leteći nisko dođe do das na stazi za poletanje, gde je bila postavljena zaštitna pratnja, dok su na okolnim brdima bili raspoređeni izviđači. Pilotu je naređeno da ne gasi motore, da bismo uzleteli odmah pošto on bude dodirnuo tle.

Naša grupa prikupila se, u samu zoru, na sredini polja. Naredio sam Volteru Routonu da ostane pored svoje radio-stanice, u našoj kućici u Glamoču, i da pošalje poruku čim budemo uzleteli. Poletno-sletna staza predstavljala je ravnu putanju pokrivenu travom, koju smo raščistili prema specifikaciji, ali pošto nismo imali nikakvo sredstvo da označimo njene granice, stajao sam malo sa strane od ostalih da bih pokazao pilotu gde avion treba da dodirne zemlju. On je tako nisko doleteo da sam morao leći potrbuške da me ne bi zgazio, a onda sam potrčao da se pridružim grupi, koja se sastojala od onih koji su imali da lete za Italiju i od ostalih članova obeju misija. Išli smo brzim koracima ka "dornijeu", čiji su motori, prema našim uputstvima, radili i dalje punom snagom. U poslednjoj sekundi, gonjen nekim nagonom, pogledao sam preko ramena i spazio dva predmeta slična malim fudbalskim

loptama kako odskaču na nekoliko koraka dalje i jedan mali nemački avion koji se obrušavao pravo na nas. Kad sam se bacio na zemlju, odjeknula je eksplozija i parčad su letela na sve strane. Jedina opasnost o kojoj smo mislili nije nas mimoišla. "Hajnkel" koji je vršio napad uhvatio nas je nezaštićene na otvorenom prostoru. Razbežali smo se širom po polegloj travi, gonjeni od aviona, koji je leteo u sve užim krugovima na nekoliko metara iznad naših glava i lovio svakog pojedinačno, dok smo mi uzaludno tražili zaklon na velikom bilijarskom stolu Glamočkog polja.

"Dornije" se zapalio posle drugog niskog naleta bombardera. Municija iz njegovih mitraljeza eksplodirala je i letela na sve strane. Jedan britanski oficir nosio je kožuh od ovčje kože. U sećanju mi je ostala jasna slika kako juri blizu mene dok smo bežali od upaljenog "dornijea" tražeći neki zaklon, koji nismo mogli da pronađemo. Svi su trčali u kratkim skokovima i padali na zemlju dok je "hajnkel" brzo i nisko preletao polje gadajući svakog posebice. Potrošivši municiju, avion je iščezao preko brda.

Našao sam se u jednom plitkom udubljenju na ivici polja sa tri Jugoslovena. Ostali smo priljubljeni uz zemlju dok je nemački avion leteo tamo-amo iznad naših glava, pokušavajući da podesi putanju mitraljeskih zrna da bi nas pogodio. Pilot je uspeo da rani jednog od Jugoslovena. Drugi, oficir za vezu štaba korpusa u Livnu, ležao je na leđima i hladnokrvno fotografisao prizor. Kad sam ustao, nije bilo nikog na vidiku, nije se čuo nikakav zvuk osim zvuka motora pogođenog aviona, koji je povećao brzinu kad je vatra stigla do komandi. Za kratak trenutak ugledao sam užasan prizor: prazan avion kretao se polako i pravo prema nama. Posle nekoliko sekundi otpao mu je rep i krhotine su se sručile u oblaku dima i plamena.

Prva mi je pomisao bila da nađem Robina Veterlija, britanskog oficira, koga sam, u svojoj svesti, video kako trči pored mene. Zvao sam ga, ali niie bilo odgovora. Nisam otkrio nikog osim onih sa kojima sam bio u slabom zaklonu. Ostatak naše grupe kao da je iščezao. Koračao sam sasvim polako i sam prema avionu, setivši se iznenada da sam svoju torbu za spise, u kojoj su se nalazila poverljiva dokumenta, ispustio u trenutku kada su eksplodirale prve dve bombe. Oko smrskanog "dornijea" ležala su mrtva tela. Svi su trenutno izginuli. Među mrtvima bio je i Robin Veterli, koji se nije nikad ni pomerio. Njegovo trčanje bilo je priviđenje u mojoj glavi. Takvi slučajevi nisu retki u ratu. Stajao sam pored njega kada je usledio napad, dok se s druge strane od mene nalazio Velebit, koji je, kao i ja, ostao nepovređen.

Preživeli su se prikupili, jedva vukući noge. Među poginulima koji su ležali oko aviona bili su šef jugoslovenske delegacije Lola Ribar, naš inženjerijski oficir Donald Najt i većina naše jugoslovenske pratnje. Miloje Milojević je bio lako ranjen, po sedamnaesti put. Osećali smo se nemoćni i očajni. Niko nije progovorio ni reči.

Čuvši pucnjavu, Volter Routon trčao je kilometar i po od Glamoča da bi saznao šta se desilo. Uz pomoć mesnog odreda koji je tamo bio smešten pokupili smo tela i odneli ih, bez reči, natrag u selo. Torba za spise koju sam držao u rukama u trenutku napada bila je sva izrešetana parčadima bombi. Oba pilota uspela su da se oslobode iz svojih sedišta kada je "dornije" bio pogođen, ali radio-telegrafista, koji se u tom trenutku našao na vrhu uskih čeličnih lestvica prikačenih uz avion, bačen je, obezglavljen, na zemlju.

Po povratku u našu bazu u Glamoču poslao sam ličnu poruku Maklejnu u Italiju: "27. novembar. Dikin za Fic. Avion napadnut od strane "hajnkela" pred samo uzletanje. Veterli, Najt, Ribar odmah poginuli od bombe. Miloje ranjen. Letelica uništena. Vraćam se u Jajce. Uskoro izveštaj sa detaljima."

To poslepodne sahranili smo mrtve na seoskom groblju uz jednostavnu vojničku ceremoniju. Grupa preživelih otputovala je kamionom u štab korpusa u Livnu, gde se nalazio Džon Heniker-Mejdžor (John Henniker-Major), privremeno odvojen od Majklejnove misije. Njegovo veliko saosećanje zbog šoka koji smo doživeli usled ove nesreće bilo mi je od neprocenjive pomoći. Sledećeg jutra nastavili smo put u Jajce.

Smrt Lole Ribara bila je za Jugoslovene velika tragedija. Kao organizator pokreta studenata univerziteta u toku predratnih godina, on je predstavljao simbol omladine

narodnooslobodilačkog pokreta, a kao bliski lični saradnik Titov bio je predodređen za visoku dužnost u budućoj upravi nove države koja se sada stvarala. Njegovo telo nije sahranjeno sa ostalima u Glamoču, već je bilo preneto natrag u Jajce radi ukazivanja počasti. Britanci nisu bili pozvani na pogreb. Izvesni članovi jugoslovenskog Vrhovnog štaba uputili su nam ogorčen protest, optužujući Britance da su loše rukovali operacijom i da nisu obezbedili lovačku pratnju iz Italije - plan koji nikada nije bio predložen, jer smo se nalazili na krajnjoj granici radijusa letenja. Bio sam suviše bezvoljan da bih se upuštao u raspravu, ali sam zamolio neposredan razgovor s Titom da bih ga obavestio o pojedinostima tragedije.

Prilikom konačnog planiranja operacije, koju nam je Lola Ribar lično sugerisao s tako vatrenom rečitošću, ja sam, upravo kad sam tražio uputstva iz Italije, zahtevao od njega da zatraži hitno ovlašćenje od Tita da nastavimo sa našim poduhvatom. Postojala je jedna telefonska linija koja je radila između Livna i Jajca. Ribar mi je dao takvo obećanje. Oni članovi jugoslovenskog štaba koji su svaljivali svu krivicu za neuspeh poduhvata isključivo na Britance takođe su nagoveštavali da Tito nije bio unapred obavešten. Ostalo je na meni da poričem reči pokojnika, a na Titu da prihvati ili odbaci moje tumačenje događaja. On nije oklevao: potvrdio je da ga je Ribar unapred obavestio i stavio to odmah do znanja svojoj okolini. Neprijateljsko gunđanje protiv nas prestalo je, a mi smo ostali sa ožiljcima neuspeha.

Smrt Lole Ribara nisu ožalili samo niegovi jugoslovenski i britanski drugovi. U toku poslednje dve godine dugih marševa i žestokih sukoba Lola se retko rastajao od svoga konja. Životinja je uvek ispoljavala neobične znake neraspoloženja ako bi i za trenutak bila odvojena od svoga gospodara. Sada je konj postao razdražljiv, tako da mu se niko nije smeo približiti. Predosećanje nestanka gospodara dovodilo ga je do besnila. Nekoliko dana docnije životinja se bacila u smrt, skočivši u jedan duboki klanac.

Dok sam podnosio izveštaj Titu o glamočkoj nesreći, predao sam mu izjavu saučešća od generala Mejtlenda Vilsona povodom smrti Lole Ribara i drugih članova jugoslovenske grupe. U ovoj poruci glavni britanski komandant Sredozemlja izrazio je takođe nadu da bi moglo doći do "vrlo skorog sastanka" između Titovih predstavnika i njega. Tito me je zamolio da pošaljem odgovor, koji je on izdiktirao jednom sekretaru: "Žrtve koje su pale na zaravni Glamoča simbolišu naše bratstvo po oružju. Možda će njihova žrtva doprineti još tešnjem jedinstvu između nas u našoj daljoj borbi."

Tragedija na aerodromu bila je ljudska nesreća, ali je bila povezana i sa dalekosežnim političkim odlukama na jugoslovenskoj strani. Od kraja oktobra uža politička grupa Komunističke partije Jugoslavije donela je odluku da se u gradu Jajcu, koji je predstavljao simbol celokupnog pokreta, održi zasedanje delegata - istaknutih ličnosti združenih u zajedničkom frontu, da bi objavili spoljnom svetu, unutrašnjim suparnicima, četnicima i ustašama, kao i pasivnim delovima stanovništva, obrazovanje nove privremene vlasti. Nagoveštaj o ovoj odluci dao mi je Velebit početkom oktobra, i tokom narednih dana iz svih delova zemlje hrlile su kolone delegata ka bosanskom gradu.

Titov zahtev od 26. oktobra 1943. da jedna jugoslovenska delegacija bude primljena u Kairu bio je u neposrednoj vezi sa ovom političkom odlukom, u težnji da se iziđe iz ćorsokaka u koji se zašlo još od događaja iz 1941. godine. Britanci su sada prećutno priznavali ratni doprinos Narodnooslobodilačke vojske, ali su još priznavali Mihailovića ministrom rata u Kraljevskoj jugoslovenskoj vladi u Londonu, sa kojom su Velika Britanija, Sovjetski Savez i Sjedinjene Američke Države imale formalne diplomatske odnose.

Skup u Jajcu imao je za cilj uspostavljanje jedne samostalne nacionalne vlasti uprkos međunarodnoj situaciji. Misija na čelu s Lolom Ribarom obrazovana je s nadom da će biti prisutna u britanskoj Glavnoj komandi u Kairu u trenutku kada skup u Jajcu bude zvanično i javno proklamovao nove političke strukture, kao protivtežu kralju i Kraljevskoj jugoslovenskoj vladi. Delegacija je dobila uputstva u tome smislu, s namerom da se traži britanska podrška za ovaj revolucionarni korak.

Poruka generala Vilsona sadržavala je direktan nagoveštaj da bi on mogao da primi jednu takvu delegaciju u skoroj budućnosti. Neposredna posledica razgovora Ficroja Maklejna sa Idnom bila je ta - što nama koji smo bili u Titovom štabu nije bilo poznato - da su savezničke sile na Teheranskoj konferenciji formalno priznale jugoslovenske snage za vojnog saveznika, uprkos očiglednom opiranju Rusa da se preduzme takav korak. Ovu vest trebalo je da donese Ficroj Maklejn da su vremenske prilike pre nesreće dozvolile njegov povratak vazdušnim putem. Međutim, prijem jugoslovenske delegacije bio je sada odobren od britanske strane kao rezultat Teheranske konferencije. O njenim političkim implikacijama trebalo je da se raspravlja u pregovorima koji će neizbežno uslediti kada obnovljena jugoslovenska grupa bude stigla u Kairo.

Uoči sastanka delegata celokupnog narodnooslobodilačkog pokreta, koji su se tada okupljali u Jajcu i oko njega, umesto Ribara, došao je, po Titovom nalogu, za šefa nove misije pukovnik Velebit. Grad su bombardovali nemački avioni istog dana kada je izvršen napad na glamočkom aerodromu. Njihovi izviđači iz vazduha nisu mogli da ne primete kolone koje su se kretale iz svih područja zemlje u pravcu ovoga grada. Ali ni Nemci ni članovi Britanske misije koji su tada bili prisutni nisu još bili svesni značaja ovog skupa.

Ulice su bile pune nestrpljivih delegata, od kojih sam mnoge poznavao sa ranijih susreta u Titovom štabu, partijskih rukovodilaca iz Hrvatske i Slovenije, članova ranijeg političkog saveta koji je bio predstavljen u Titovom štabu u toku prethodnih meseci kao zametak i paralelna politička vlast obrazovana u Bihaću prošlog novembra. Bilo je tu stranih i nepoznatih lica ljudi i žena iz drugih područja.

Odmah pored male seljačke kuće u kojoi je bila komanda prve Britanske misije, na levoj obali Vrbasa, koji u kaskadama protiče kroz grad, nalazio se dom predratne sportske organizacije "Soko", koji su razrušile neorijateljske bombe. Sada su zidari i tesari užurbano radili da obnove ovu zgradu pripremajući je za istorijski sastanak.

Uveče 29. novembra Britanska misija je bila obaveštena da će se skupština održati te noći. Nas trojica, u društvu Vlatka Velebita, sedeli smo na balkonu, gledajući dole na skup, okrenuti prema podijumu, na kome su sedeli Tito i uža grupa rukovodilaca. Pozadi su bile nabrane dve jugoslovenske zastave sa crvenom partizanskom zvezdom u sredini, a između njih masivan gipsani odlivak amblema narodnooslobodilačkog pokreta.

U toku noći, dok smo sedeli naslonjeni na ogradu balkona, donet je niz rezolucija i održan niz govora kojima je objavljeno osnivanje privremene uprave i izvršnog veća (Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije), doneta odluka o formalnom prekidu sa Kraljevskom jugoslovenskom vladom u izgnanstvu i o zabrani povratka kralja u zemlju do završetka rata.

Predsednik zasedanja, dr Ivan Ribar, otmena i staložena osoba, ne pokazujući nikakve vidljive znakove žalosti zbog smrti svog starijeg sina dva dana ranije, objavio je simbolično naimenovanje Tita za maršala. Niz političkih ovlašćenja koji je usledio bio je unet u zvanične rezolucije. Prisutni britanski oficiri bili su svesni da je ovim učinjen jednostran revolucionarni akt sa dalekosežnim istorijskim posledicama koji je označavao vrhunac partizanske borbe širom Jugoslavije, čiji smo mi bili samo strani svedoci. Bili smo nemi posmatrači rađanja jednog novog sistema vlasti. Dublji smisao ove noći oduševljene i trijumfalne govorničke veštine morali smo preneti našim pretpostavljenima.

Štampane primerke zvaničnih odluka donetih na ovom skupu dao mi je Moša Pijade da bi se saopštile britanskim vlastima. Sledećeg jutra Britanska misija je poslala poruku Ficroju Maklejnu, od koje je sačuvan jedan odlomak:

"Čekamo u Jajcu Vaša uputstva. Prisustvovali smo prošle noći zasedanju antifašističkog veća. Dobijam tekstove govora. Skupština je poslala telegram Čerčilu."

Odluke u Jajcu predstavljale su ultimatum saveznicima da formalno priznaju političku vlast narodnooslobodilačkog pokreta. Mada su se detalji mogli saznati tek kada mi stignemo u Kairo s dokumentarnim dokazima, ovaj akt po prijemu naše prve poruke u britanskoj Glavnoj komandi prouzrokovao je trenutnu uzbunu. Stigao je hitan odgovor: ,.Ne treba da idete za Kairo dok ne usledi takvo naređenje. Partizanska delegacija takođe ne treba da putuje dok takva naređenja ne budu primljena. Sledi poruka, objašnjenje i upitnik."

Takođe smo obavešteni da će se prvom prilikom jedan britanski avion spustiti kod Glamoča.

Naša grupa je ponovo prikupljena: Velebit, Milojević, neki članovi Britanske misije i naš zbunjeni zarobljeni Nemac, koji je prebacivan tamo-amo od Glamoča do Jajca. Iz Livna smo se prebacili dalje u našu glamočku bazu, gde je Volter Routon održavao redovnu radio-vezu s našom isturenom komandom u Italiji.

Poletno-sletna staza bila je očišćena od olupina "dornijea" i na travi su ostale samo crne mrlje.

Međutim, nismo želeli da nas neprijatelj ponovo iznenadi. Preduzete su posebne mere bezbednosti: jedinice Prvog bosanskog korpusa koje su bile smeštene oko Livna držale su jake položaje pozadi brda koja okružuju letilište; iskopani su rovovi na ivici aerodroma zaposednuti protivavionskim mitraljezima sa poslugom.

Vreme se iznenada poboljšalo: bilo je hladno, ali vedro. Niz tehničkih uputstava dobijenih iz Brindizija 2. decembra pomogao nam je da izvršimo pripreme za sletanje aviona sledećeg jutra.

Pred samo podne čuli smo brujanje motora. Jedna nenaoružana "dakota" nisko je proletela, u pravilnom krugu, iznad polja i spustila se kao pri rutinskom letu. Iznad naših glava je dvadeset minuta, kao zaštitna pratnja, kružila eskadrila američkih "lajtninga", lovaca-bombardera, koji su leteli na granici svog radijusa dejstva. Njihovo prisustvo prekinulo je napetost onih koji su čekali na zemlji. Uz povike oduševljenja, slične poklicima nekog indijanskog plemena, naša grupa je potrčala prema avionu, koji se polako, po travi, kretao ka nama. Prvi se pojavio Ficroj Maklejn. Došlo je do kratke izmene pozdrava. "Lajtninzi", koji su nas štitili, već su uzimali kurs ka svojoj bazi, dok se grupa penjala u "dakotu".

Naš let do Brindizija bio je bez nezgoda. Moj odlazak i završetak rada moje misije u Jugoslaviji izgledali su kao laka protivteža njenom početku. Misija Typical stigla je usamljena i spuštena je iz aviona u nepoznat svet. Odlazio sam u društvu svog naslednika, tada šefa redovne i više misije dodeljene jednoj priznatoj savezničkoj snazi, zajedno sa Vlatkom Velebitom i Milojem Milojevićem, prokušanim drugovima po oružju u jednom sukobu čiji su nam stil i priroda nametnuli prisne odnose u našem svakodnevnom životu tokom proteklih meseci.

Zarobljeni Nemac, kapetan Mejer (Meyer) - kako su govorile njegove vojne isprave - bio je nepredviđen, neočekivan putnik. Njegovo prisustvo među nama u avionu simbolizuje promenu klime partizanskog rata od našeg dolaska. Bili smo najpre progonjena divljač koju su Nemci lovili po planinskim i rečnim tesnacima Crne Gore. U toku narednih meseci naši najbrojniji neprijatelji, Italijani, položili su oružje. Nemci su se sada tromo kretali, u neodlučnim akcijama protiv naših jugoslovenskih prijatelja, izgubivši inicijativu, sve više zabrinuti zbog pretnje savezničkog iskrcavanja u neposrednoj budućnosti i zbog britanske i američke materijalne pomoći njihovim protivnicima. Činjenica da se kapetan Mejer nalazio u našim rukama bila je rezultat ovih promena na ratnoj pozornici. Njegov odlazak iz jugoslovenskog zarobljeništva, korenita promena u njegovom položaju kao ratnog zarobljenika i saznanje da je izbegao sigurnu smrt izazvali su neposrednu i prirodnu reakciju. On je, govorljiv i grozničav, sedeo pored mene u avionu u toku našeg mirnog putovanja. Ugodno je bilo slušati od njega, izražene nervoznim rečenicama, fragmente njegovog iskustva kao vojnog obaveštajnog oficira, koji su otkrivali nedostatke mreže Abvera (nemačke vojne obaveštajne službe) sa bazom u Beogradu. Mejer je učestvovao u nekoliko misija na partizanskoj teritoriji, i kada je uhvaćen u jednoj zasedi i doveden u Jajce, bio je na zadatku da organizuje nemačku podršku četnicima u Lici i severnoj Dalmaciji pod popom Đujićem - karakterom koji nam, po čuvenju, nije bio nepoznat - čiji je izvor hrane i oružja presušio posle italijanske predaje. Mejer je boravio u Jugoslaviji, kao član nemačke zajednice i obaveštajni agent, u vremenskim razmacima od 1935. godine. U odseku Abvera u Beogradu radio je kao stručnjak, sa zaplenjenim dokumentima, naročito četničkog pokreta, čije je veze s Turskom i Srednjim istokom on otkrio, a jedna misija dovela ga je u Carigrad, prerušenog u trgovačkog putnika za frižidere. Bio sam suviše umoran da bih pokazao mnogo interesovanja za detalje njegove priče, koje će sastaviti u celini naši kontraobaveštajni organi u Italiji, ali njegovo društvo prilikom ovog leta unosilo je neku notu vesele neskladnosti.

Naš avion sleteo je u sumrak kod Brindizija, sada jedne od dve baze iz kojih je Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo dejstvovalo u Jugoslaviji i južnoj i srednjoj Evropi. Posada mladih Novozelanđana činila je deo ove specijalne eskadrile, i oni mora da su bili članovi iste grupe koja je pilotirala "halifaksom" što nas je prošlog maja tako vešto spustio u Crnoj Gori.

Ficroj Maklejn bio je odlučio da preskoči mesne organe Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva, čija su uputstva bila ograničena na prebacivanje sa polja kod Glamoča do baze u Italiji, i da produži naš let bez stajanja do Egipta. Predali smo kapetana Mejera britanskom oficiru za bezbednost, koji ga je čekao, i počeli smo da razgovaramo o našem putu u Kairo. Ficroj je bio najživahniji i najuporniji u našoj opuštenoj veselosti. Naš prvi plan, donekle suprotan pravilima, bio je da stupimo u dodir s komandirom jedne italijanske eskadrile lakih bombardera, koja je sada bila smeštena na svom aerodromu kao saveznička, i čija je nova uloga dodala još malo ironije našoj avanturi. Donedavno su ovi isti avioni predstavljali napast za nas. Da bismo stigli u Kairo, morali bismo se, radi goriva, spustiti na Malti. Tražili smo od komandira ove italijanske eskadrile da nam pozajmi jedan avion za drugu etapu našeg putovanja. On je, međutim, tvrdio da njegove posade nisu vične noćnom letenju. Mada smo pominjali podvige koje je italijansko ratno vazduhoplovstvo činilo u operacijama protiv ostrva Malte, nismo mogli da obezbedimo njegovu saradnju u našem sadašnjem poduhvatu. Naša mlada novozelandska posada, već ponesena svojim upadom u okupiranu teritoriju, drukčije je mislila. Ohrabreni Ficrojevim uveravanjem da će on primiti na sebe svaku krivicu u slučaju nekih disciplinskih mera, uzleteli smo iste večeri i spustili se nenajavljeni na Malti, gde smo opljačkali posteljinu iz jedne iznenađene britanske komande i pretvorili našu "dakotu" u leteću sobu za spavanje na poslednjem delu našeg putovanja.

Sleteli smo u Aleksandriji u zoru, kad se nad pustinjom rađalo sunce. Sećanja su bila suviše zgusnuta i pomešana da bi se mogla uobličiti u neku jasnu ili skladnu sliku. U našoj grupi bio je još jedan britanski oficir, Antoni Hanter (Anthony Hunter). On je, zajedno sa majorom Džonsom, spušten u Hrvatskoj u maju, da bi pripremio put za našu misiju kod Tita. Posle toga, kao član Maklejnove misije, bio je dodeljen Glavnom štabu Slovenije, i išao je da podnese detaljan izveštaj o prilikama u tom području, koje je sada dobijalo sve veći strategijski značaj. Hanter i ja bili smo upućeni u tajne prvobitnih dodira s partizanima. Bilo je lepo što smo se ponovo našli zajedno u trenutku našeg silaska sa pozornice. On je docnije poginuo prilikom iskrcavanja u Normandiji. Treba mu odati posebno priznanje i zahvalnost za njegovu pionirsku misiju koja je bila od bitnog značaja za naše jugoslovenske poduhvate.

U Aleksandriji smo naglo i nesvesno ušli u jedno sređeno vojničko društvo, sa čijim se načinom života i rada nismo mogli lako sroditi. Bili smo smešteni, zajedno s našim jugoslovenskim drugovima, u neku luksuznu vilu, gde su započeli prethodni štabni razgovori i podneti izveštaji o poslednjim događajima u Jajcu. Predstavnici naše Glavne komande učinili su obazrive korake da bi se odredili akreditivi jugoslovenske delegacije, čija je zvanična misija imala jedino ovlašćenje da otpočne razgovore o vojnoj pomoći.

Sutradan smo otputovali u Kairo i razišli se, otišavši svako na svoju dužnost. Vratio sam se u svoj ured u Jugoslovenskom odseku Komande za specijalne operacije, u fizički blisku sredinu, ali još odvojen i neuklopljen u njen uobičajeni rad. U svojoj mašti i mislima bio sam još u Bosni. Postojao je jedan lični duhovni jaz, koji je trebalo premostiti, a taj proces zahtevao je vremena.

Ujutru 9. decembra primio sam u posetu, u svojoj kancelariji, jednog vrlo uglednog štabnog oficira, koji je došao s pozivom da prisustvujem iste noći jednoj večeri u britanskoj ambasadi. S negodovanjem sam odgovorio da nemam uniformu za svečanu priliku i da sam tek stigao da pozdravim svoju suprugu, koja je izbegla iz Rumunije po dolasku Nemaca u njenu zemlju 1941. godine i radila u našoj vojnoj komandi u Kairu. Oficir mi je odgovorio da je dobio specijalno naređenje koje se mora izvršiti, ali da mi, iz razloga bezbednosti, ne može objašnjavati pojedinosti. Rekao mi je da bi i moja supruga mogla poći sa mnom. Bio sam i ranije gost britanskog ambasadora, ali sam bio iznenađen velikom žurbom u ovom slučaju.

U naznačeni čas, odgovarajuće odeven, došao sam u ambasadu zajedno sa svojom suprugom. Ušavši u veliki salon za primanje, zatekao sam tamo ne samo ambasadora i njegovo osoblje već i premijera, ministra inostranih poslova, načelnike Generalštaba, generala Mejtlenda Vilsona i više oficire Britanske komande za Sredozemlje, kao i drugu gospodu visokog ranga. Tu se nalazila britanska delegacija sa Teheranske konferencije na svom povratku u London, i odmah mi je postalo jasno da je to premijer naredio da se prikupe članovi britanskih misija u Jugoslaviji, Grčkoj i Albaniji koji su se nalazili u Kairu, da bi ih lično ispitao o situaciji u ovim područjima. Tu sam našao Džordža Dželikoua (George Jellicoe) i Džuljena Emerija, koji su takođe slučajno došli iz Grčke, odnosno Albanije. Odmah smo obrazovali jednu malu grupu neregularnih pukovnika, držeći se skromno po strani od ovog impozantnog skupa.

Kada sam prešao u trpezariju, našao sam se za trenutak pored jedne visoke i otmene osobe s bradom u uniformi feldmaršala. Bio je to Smats (Smuts). "A šta vi radite?" - upita me. Mogao sam samo da odgovorim. "Mislim da sam neka vrsta bandita." Smats mi namignu: "To sam i ja nekad bio." Zatim zauzesmo svoja mesta za trpezarijskim stolom.

Kasnije smo se vratili u salon, gde su štabni oficiri pripremali karte Balkanskog poluostrva i obesili ih na zid. Iznenada sam, sav uzbuđen, shvatio da je ovo vojni posao. Kasno noću, ne ostavljajući nam vremena da sredimo misli, premijer je Džordžu Dželikou, Džuljenu Emeriju i meni naredio da mu redom podnesemo izveštaje o situaciji na teritorijama sa kojih smo došli. Za mene je ovo bilo premošćivanje provalije, u najneočekivanijim okolnostima i okolini, i ne sećam se šta sam rekao.

Premijer je boravio u vili ministra-rezidenta dodeljenog Britanskoj sredozemnoj komandi, Kejsija. Sledećeg jutra Ficroj Maklejn, Ralf Stivnson (Ralvh Stevenson), ministar pri jugoslovenskoj Kraljevskoj vladi, i ja bili smo pozvani u Čerčilovu spavaću sobu da bi nas dalje ispitivao o opštoj situaciji u Jugoslaviji, koja je bila od posebnog političkog značaja. Ficroj Maklejn je bio već izvestio lično Čerčila o odnosima s Titom i partizanskim pokretom, i na sadašnjem sastanku trebalo je razmotriti delikatno pitanje položaja Mihailovića i Kraljevske jugoslovenske vlade sa gledišta naših planova da se poveća vojna pomoć Titu. Morala se doneti odluka na nivou Kabineta da li da rizikujemo, i u kojoj meri, političke zaplete koji bi usledili posle našeg priznanja Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, i da se razmotre posledice takve akcije za naše zvanične diplomatske odnose sa Kraljevskom jugoslovenskom vladom.

Čerčil je želeo dovoljno jak dokaz, iz prve ruke, o četničkoj saradnji s neprijateljem da bi mogao predložiti svojoj vladi revidiranje britanskih odnosa s jugoslovenskim kraljem i njegovom vladom u izgnanstvu. Oni su se sada bili prebacili u Kairo, u nadi da će situacija opravdati njihovo neposredno mešanje u poslove zemlje. Bilo je čak govora o slanju kralja u jednu odvažnu misiju u Srbiju.

Skoro dva sata premijer je ispitivao mene, kao oficira koji se najviše bavio dokazima izvučenim iz zaplenjenih nemačkih i četničkih dokumenata o vezama između Mihailovića i njegovih komandanata sa Italijanima i Nemcima. Bio je to nezahvalan zadatak.

Pitanja su bila naglašavana i ispitivan je svaki detalj koji sam ja mogao znati, i dok sam govorio, znao sam da pabirčim elemente koji bi mogli biti od presudnog značaja za eventualni prekid odnosa između britanske vlade i Mihailovića. Bio je to sasvim služben razgovor, bez ikakvog ličnog i privatnog dijaloga.

Isto veče Čerčil me je pozvao na večeru u ministrovoj vili. Nemilosrdno ispitivanje nastavljeno je do ranih časova.

Ovom prilikom premijer mi je naredio da lično saopštim jugoslovenskom kralju Petru kratak pregled zaključaka do kojih su došli Britanci o stanju i jačini Titovog pokreta i o stepenu saradnje između Mihailovića i naših neprijatelja. Stivenson je priredio ekskluzivni ručak na kome smo bili kralj, njegov engleski ađutant i ja. Bilo je možda karakteristično za Čerčila da svojim potčinjenima poverava takve zadatke, za koje oni sami snose neposrednu odgovornost. Bio je to neugodan vid proveravanja dokaza, ali to je predstavljalo jednostavan i zgodan način da se potvrde stanovišta koja je on jednom kao premijer zauzeo.

Kralj me je primio s obazrivom i dostojanstvenom učtivošću. Nijedan od nas nije vodio računa o ručku. Nisam bio u najboljem raspoloženju, ali sam mu saopštio bez traga nerazumevanja da su oni od nas koji su bili dodeljeni Titovoj komandi stekli ubeđenje ne samo da se Titove snage uspešno bore protiv Nemaca, već i da su pristalice Mihailovića i njegovi potčinjeni komandanti u prisnom prijateljstvu i dodiru s neprijateljem. Stavio sam mu jasno do znanja da sam suštinu svojih primedbi već preneo britanskom premijeru.

Mladi kralj je dozvolio da skratimo diskusiju, koja je više bila monolog s moje strane. Zamolio me je učtivo da ga ponovo posetim. Takva prilika nikad se više nije ukazala.

Na Teheranskoj konferenciji je, kao rezultat zvaničnog britanskog predloga, bilo odlučeno da sovjetska vlada pošalje jednu vojnu misiju u Jugoslaviju. Početkom januara 1944. dobio sam obaveštenje da je takva misija na putu avionom preko Teherana za Kairo i da je moja dužnost, kao šefa Jugoslovenskog odseka u našoj Glavnoj komandi, da je primim i učinim sve pripreme za njeno upućivanje u Jugoslaviju. Ficroj Maklejn vratio se da se pridruži Titu. Ovo neposredno sovjetsko učešće u jugoslovenskim poslovima pobuđivalo je radoznalost. Mada je iscrpno svedočanstvo objavljeno mnogo docnije, meni je, iz razgovora s jugoslovenskim rukovodiocima, bilo poznato da su oni nekoliko nedelja početkom 1942. godine uzaludno čekali dolazak baš takve jedne delegacije na istom mestu blizu Žabljaka gde smo se mi iskrcali u maju 1943. Bilo je ironije u tome da sada, posle godinu i više dana, meni padne u deo odgovornost za bezbedno upućivanje takve misije.

Dok su se vršile pripreme za prikladan banket koji je trebalo prirediti našim sovjetskim gostima, otišao sam na aerodrom Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva u Heliopolisu da dočekam misiju. To nije bio srdačan susret. Komandant, general Kornjejev, bez jedne noge, patio je od visinske bolesti za vreme putovanja i nije bio sposoban ni za kakve kurtoazne formalnosti. Banket je bio otkazan, a sovjetska delegacija otpraćena u jednu vilu u predgrađu Kaira koja joj je stavljena na raspolaganje.

Imali smo nameru da ovu misiju pošaljemo avionom, da se spusti kod Glamoča, na isti način kako smo mi bili prebačeni prošlog meseca. Međutim, čudnom igrom sudbine, Nemci su bili ponovo zauzeli ovaj rejon skoro u isto vreme kad je sovjetska misija stigla u Kairo. Stoga smo bili prinuđeni da obavestimo naše ruske kolege da se odlazak odlaže dok Jugosloveni ponovo ne osvoje neki podesan teren za sletanje. General Kornjejev nije poverovao mom objašnjenju, odnoseći se prema meni prezrivo, pošto sam, kao pukovnik, bio nižeg čina. Aludirao je na to da se Britanci pretvaraju i da postoji neki drugi, skriven razlog za ovo odlaganje. Ponovio sam prostu činjenicu da saveznici ne raspolažu nijednim aerodromom gde bi njegova misija mogla sleteti, ali da bih ja primio na sebe punu ličnu odgovornost da bez odlaganja spustim padobranima njegovu grupu u područje Titovog štaba. General Kornjejev je izgubio nogu kod Staljingrada. Na ovome se naš razgovor završio, i prošlo je nekoliko dana pre nego što smo ponovo uspostavili dodir s našim sovjetskim gostima. Gnev se u međuvremenu stišao, i mi iz Jugoslovenskog odseka britanske Glavne komande organizovali smo iscrpnu instruktažu sovjetske misije o situaciji u Jugoslaviji kako smo je videli u svetlosti najnovijih obaveštajnih podataka primljenih ne samo od Maklejnove misije i spoljnjih britanskih oficira za vezu kod partizanskih snaga već i od Britanske misije kod Mihailovića i od naših oficira dodeljenih njegovim komandantima u Srbiji. Instruktaža, koju sam ja izvodio po svim vojnim pravifima, predstavljala je potpun opis na osnovu operativne karte, koja je visila na zidu naše Komande. Mlađi oficiri iz sovjetske misije hvatali su revnosno zabeleške dok sam govorio, i posle mog izlaganja nije bilo nikakvih pitanja. Međutim, predosećao sam da je moje tumačenje jugoslovenskih prilika učinilo na Ruse slab utisak i da su bili ubeđeni, možda kao rezultat uputstava koja su primili, da Britanci igraju neku veoma prefinjenu igru; da mi imamo malo poverenja u vojnu vrednost Titovih partizana; da se iza naše podrške njegovom pokretu krije neka lukava i daleka politička namera; i da je jedina grupa otpora od nekog vojničkog značaja stvarno ona Mihailovićeva, koju mi sada prividno ignorišemo kao presudan činilac. Nisam imao u to vreme nikakvu potvrdu za ovo predosećanje, ali sam nedavno imao priliku da sretnem jednog člana te delegacije koji mi je rekao da uglavnom nisam bio stvorio pogrešnu opštu pretpostavku.

Sovjetska misija kod Tita bila je prebačena bez nezgoda vazdušnom jedrilicom na jedno novo polje za sletanje, i njeni doživljaji čine deo drugog jednog zapisa.

Misija Typical rasformirana je krajem septembra 1943. Njeni članovi uključeni su u misiju Ficroja Maklejna i u toku narednih meseci razišli su se na druge dužnosti.

Routon je konačno vraćen na dužnost u Kairu. "Rouz" se vratio na svoje poljoprivredno imanje u Palestini. Kembel je bio poslat u svoju jedinicu. Starčević je postao član Komunističke partije Jugoslavije, ali se na kraju rata vratio u Kanadu. Ja sam bio određen za šefa Jugoslovenskog odseka SOE u Kairu, i posle prebacivanja britanske Glavne komande u Italiju prekomandovan sam u štab Harolda Makmilana (Harold Macmillan), predstavnika Kabineta ministara za sredozemno ratište, i dodeljen kao savetnik jednoj novoobrazovanoj komandi, Balkanskom ratnom vazduhoplovstvu, pod (onda) general-potpukovnikom avijacije Viljemom Eliotom (William Elliot), sa komandom u Bariju. Ova komanda preuzela je odgovornost za sve operacije na kopnu, moru i u vazduhu u srednjoj i jugoistočnoj Evropi.

Lična sećanja na jednu usamljenu padobransku operaciju u planinama Crne Gore potisnule su u pozadinu svakodnevna briga i opšta slika rata u ovim područjima.

Dvadeset godina docnije preduzeo sam jedno putovanje natrag u prostor i u vreme s prtljagom pomešanih i fragmentarnih sećanja. U tišini šuma i brdskih padina koje okružuju vrhove Durmitora, minule bitke, junačka dela i sudbine ljudi, među koje je jedna mala grupa neupućenih bila naglo ubačena iz drugog sveta, pojavili su se u siluetama.

One se nisu odmah razaznavale u tihoj veličanstvenosti pozornice. Nije bilo nikakvih vidljivih znakova strahota i trijumfa jednog dalekog sukoba. Drveće je izraslo, i njegovo tamno zelenilo skrivalo je brazgotine od žestokih borbi, a večiti snegovi sa planinskih grebena izbrisali su tragove našeg marširanja.

Duhovni napor da se čovek seti nekog susreta u kome je učestvovao odvlačile su na drugu stranu slike sadašnjosti. Daleka sećanja bila su blokirana prisustvom predela.

Jednog majskog jutra moja supruga i ja napustili smo gradić Žabljak, sada ponovo izgrađen i pun vreve u pazarne dane. Jedini znak rata predstavljao je spomenik poginulima iz Durmitorskog partizanskog odreda, podignut u obliku kamene seljačke kuće čiji su zidovi ispisani imenima palih boraca, i u blizini pravoslavne crkvice s tornjem nalik na glavicu crnog luka, izgrađene u nekom ranijem veku, da obeleži crnogorsku pobedu nad osvajačkom turskom kolonom.

Događaji od pre dvadeset godina zaronili su u ostatke postojane istorije. Seljaci su nam rekli da su u dalekoj prošlosti na ovo pusto zemljište bili došli Grci i ostavili svoje grobove u blizini.

Našli šmo ove spomenike grupisane na jednom brežuljku, na golom mestu među prostranim pašnjacima koji se pružaju južno od podnožja Durmitora. Ovde smo se zadržali nekoliko časova, pokušavajući da dešifrujemo natpise.

Natpisi su pokazivali da su mrtvi koji ovde leže bili bogumilskog porekla, od srednjovekovnih hrišćanskih jeretika, koji su, odbacujući i katoličko i pravoslavno verovanje, osnovali nezavisnu kraljevinu u Bosni, poslednje balkansko uporište koje je palo Turcima u ruke. U njihovoj prestonici Jajcu bila je naša komanda pre dvadeset godina, a bogumilska kapela, sa svojim primitivnim natpisima na kamenu, ispod turske tvrđave, naše sklonište od neprijateljskog bombardovanja.

Bojovna planina, koja se diže nad horizontom, bila je i njihovo pribežište od turskih invazija iz nizina ka zapadu.

Iza groblja, koje se spušta dalje ka jugu, ležale su tajanstvene vode jezera, iz kojih se, kako mesne legende kažu, jedne noći u godini dižu đavoli s krilima i igraju u kolu: manihejske sluge antihrista po bogumilskoj eshatologiji.

Na zapadu u pozadini leže raštrkane kuće jednog naselja. Kao kod svih crnogorskih zaselaka, one nisu zbijene u grupe, već svaka stoji odvojeno, sa strmo nagnutim krovovima, koji dosežu do zemlje.

Iza zgrada jedan gaj okružuje izvor koji, prema narodnom predanju, označava mesto gde je jednog turskog agu ubila, u njegovom čadoru, neka crnogorska devojka dovedena da deli s njim postelju za vreme jedne noći bivakovanja.

Dok smo ležali među grobovima, na toplom letnjem vazduhu, kolone natovarenih volovskih kola zastajale su na ovom mestu radi kratkog odmora, po vekovnoj navici na putu koji vezuje raštrkana naselja. Seljaci su bili jedva svesni našeg stranog i deplasiranog prisustva, upućujući nam kratke svojevrsne pozdrave. Ponekad bi, s tihom učtivošću, upitali odakle smo, a mi smo im prepuštali da sami pogađaju. Jedan veteran sa solunskog fronta obavestio je svoje drugove, sa autoritetom čoveka koji zna, da možemo biti samo Francuzi. Engleska je bila za njih nepoznata zemlja, nešto zagnjureno u Atlantik iza njihovog horizonta.

Naš identitet, međutim, uskoro je bio otkriven na neočekivan način. Na našem lepom mestu pojavila se jedna porodična grupa: otac je koračao na čelu, mali dečak je bio na konju, a žena je išla pozadi. Bili su na putu za školu u Žabljaku. Grupa se zaustavila pored nas. Čovek me je jedan minut ćutke posmatrao, a onda mi se obratio na srpskom: "Vi ste čovek koji je došao iz šume." U daljem razgovoru otkrio nam je da je kao mladić od osamnaest godina bio član partizanske patrole poslate da nas pronađe prilikom našeg spuštanja padobranima. Sećanje je došlo za tren oka.

Posle uzbudljivog razgovora pozvani smo u njegovu kuću sledeće noći. Naš drug bio je pripadnik mesnog roda Žugića. Sedamdesetak duša iz naselja sjatilo se oko nas. Kao predratni član Komunističke partije, Tomo Žugić je, zajedno s porodicom, bio žigosan od strane italijanskih okupatorskih vlasti 1941. godine. U njegovoj kući se pre toga tajno sastao partijski komitet za Crnu Goru kome je Tito prisustvovao. Kuću na imanju i okolne zgrade spalila je neprijateljska patrola, a posle rata mesne vlasti su je ponovo izgradile i stavile na nju ploču kao znak da je tu održana partijska sednica.

Porodična gozba u našu čast, koja je trajala do zore, bila je slika u malom jednog posebnog sveta: ženska čeljad u crnom i stojeći, ljudi za grubim drvenim stolovima, pečena ovca, koja je dospela iz nekih skrivenih kuhinja, čaše napunjene vinom i rakijom, žalobne gusle, gorštačka harfa s jednom jedinom žicom, na kojoj guslar gudi i peva u uglu epove prošlosti i improvizovane pesme iz partizanskog rata. Soba sa niskom tavanicom bila je ukrašena trima vezenim portretima: ruskog cara Aleksandra, crnogorskog kralja Nikole i maršala Tita - splet neprekinutih tradicija po prostoj logici istorije, koja je bila predstavljena sudbinom jedne planinske porodice.

Kada su Italijani spalili ovu kuću, ustaničko skrovište generacija, Tomo i članovi njegove porodice pobegli su. Ostao je samo glava porodice, stogodišnji i slepi starac, i jedna snaha, koju su vezali i odveli u Žabljak.

Seljaci su izvukli starca iz zapaljenih ruševina i odveli ga na levu obalu Tare na istoku. Ovde se pruža istorijska granica stare Crne Gore naspram turskih pašaluka Sandžaka i Albanije, gde su vekovima ljudi iz planine bili na straži čuvajući granicu od turskih upada. Tomov otac držao je mnoge straže iznad okomite provalije. Kad je stigao na ovo mesto, umro je.

Naš sastanak s Tomom bio je prvi takav susret u području bojovne planine dvadeset godina posle spuštanja britanske grupe na tom mestu. Zbir ovih sećanja podstakao je autora da napiše ovo svedočanstvo.