| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
RASPIS KOMANDANTA ZLATIBORSKOG KORPUSA OD 20. AVGUSTA 1944. POTČINJENIM OFICIRIMA O MORALNOM STANJU OFICIRA I VOJNIKA U ČETNIČKIM JEDINICAMA1 GORSKI ŠTAB BR. 182 Str. Pov. Lično poverljivo 20. VIII. 1944 god. Poverljiv raspis g. g. oficirima. Poručniku g. Šimi Mitroviću Komandantu leteće brigade »Tara«3 Pripadamo Ravnoj Gori. Znamo da je Ravna Gora simbol novog stvaralaštva i revolucionarnih stremljenja za bolju i sve-tliju budućnost: države, činovnika, radnika i seljaka — malih ljudi, a strašan bič za sav onaj ogromni trulež što je kao sinja mora umorio i sahranio Jugoslaviju i njeno trulo društvo. Ravnogorski pokret, da bi oživotvorio svoje ideje, mora imati ljude — stvaraoce pune pregalaštva i naprednih ideja koji treba da budu svagda svesni težine i veličine borbe koju vode za postignuće krajnjeg cilja. Onaj koji ne zna šta hoće — nije za nas. Onaj koji ne shvati težinu današnjice — nije za nas. Onaj koji nije ideološki izgrađen — nije za nas. Onaj koji nije revolucionar — nije za nas. To mi svi, koliko nas god ima, znamo da lepo izdeklemujemo na skupovima i međusobnim diskusijama, ali ako pak naš rad kroz borbu proučimo i kritički pogledamo ili bolje reći okrenemo drugu stranu medalje, videćemo da smo u mnogim stvarima reakcionarni, stari jugoslovenski oficiri bez duha sa bolešljivim i skučenim osobinama duše, bez stvaralaštva i ideja i bez viteštva u manirima ili pak mali ka-fanski činovnici sa ograničenim horizontima i bolesnim ambicijama koje sputavaju. A hteli bi da kroz borbu i plamen revolucije izvojujemo nešto bolje i novo, služeći se pritom pilićarskim metodama koje su nam od ideološki jačeg protivnika sugerirane kao demokratske! Mesto da se ispenjemo na vrh obasjan novim i jačim sjajem, silazimo niz brdo u ponor prepun tame Čamimo i dosađujemo Bogu, seljaku i sami sebe zanoseći se lič[n]im, budućim položajem, ordenom, vilom i automobilom ili poslaničkim mandatom, dok neprijatelj svakog sekunda stvara i to punom parom sa jasno postavljenim ciljem: da nas sruši i sa-bije nam i onako skučene glave u prah i ništa vilo. Što ćemo postati belogvardejci, šoferi taksija, izmećari, makroji, bezprizorni i slično nije velika šteta, ali zato će nas prokleti Bog i Srpski Narod, jer ćemo ga zajedno sa Prestolom besmrtnih Karađor-đevića izdati i upustiti crvenoj nemani i crvenom ološu. Što su izvesni probisveti i moralna trulež Peko Dapčević i komp. stvorili Vojsku u pravom smislu te reči, iako laici u poslu, naša je »oficirska bruka. Ako dodamo tome i okolnost da je najveći deo našeg naroda sa nama i uz nas voljan da radi, sluša i služi Kralju — što kod crvenih nije slučaj — onda se naš sadašnji rad graniči sa izdajom ili sabotažom borbe koju je proklamo-vala Ravna Gora. Od nas se zahteva da stvorimo Vojsku i ništa drugo. Mi smo stvorili rulju ili gomile čeljadi koje vodimo sa sobom planinskim bespućima. Naš korpus broji preko 2.000 ljudi, ali vojnika vrlo malo. Ako potražimo uzrok tome, ne treba daleko da idemo. Mi starešine krivci smo i niko drugi. Evo dokaza: 1) Naređeno je da se stvore stalne jedinice ili stalni šumski kadar. Komandanti brigade i ostalih formacija vrše smenu ljudstva posle nekoliko dana provedenih u jedinici i to bez ičijeg odobrenja — samovoljno krijući to od potpdsatog. 2) Naređeno je da se sa celokupnim ljudstvom izvodi danonoćno obuka u vojničkim veštinama naročito i neprestano borbena obuka po planu tako da se svaki pojedinac usposobi za gerilsku borbu međutim obuka se izvodi, i to ne uvek, samo u pevanju ponekad i nakaradnih pesama kao što je ona »Zaklah joj sina Jovana«. 3) Naređeno je da se sve starešine, a naročito intelektualci po brigadama, zaposle i da budu u stalnom i korisnom kontaktu sa boračkim ljudstvom, međutim komandanti brigada i više starešine puštaju intelektualce na osustvo ili neki »odmor« po desetinu dana. 4) Naređeno je da se celokupno boračko ljudstvo drži čvrsto u ruci i pod stalnim nadzorom raspoređeno po sistemu vojničke hijerarhije čak do pojedinih trojki, međutim, naišao sam na slučajeve da vojnik ne zna ni ko mu je šef trojke, a za komandira čete i dalje i da ne govorimo. 5) Naređeno je da se po svaku cenu spreči bekstvo ljudi iz jedinica i da se u cilju kontrole razvije najjača stega a prema krivcima primeni mera po kratkom postupku, međutim kolone dezertera prolaze putevima i selima. Komandant brigade nema tri čiste da strelja kolovođu. Pištolj mu i onako služi za ukras spoljašnjosti, a ne kao oružje za viteška pregnuća ili simbol starešinstva. 6) Naređeno je da se kod jedinica u borbi razvije najveće moguće požrtvovanje i poštovanje komande na vatrenoj liniji, međutim dešava se da ljudstvo, posle prvog neprijateljskog rafala, ostavi samog komandanta brigade da se sam bori a ono traži najkraći put za debelu pozadinu. Posle boja, komandant brigade plače kao žena, mesto da istupi kao vitez i pokaže pesnicu i svoj starešinski autoritet. 7) Naređeno je da se po cenu života ranjenici izvlače iz borbe, međutim dešava se da naše ranjenike (čak i komandante) hvata i strelja neprijatelj. 8) Naređeno je da se ne pljačka i ne zlostavlja, međutim naši vojnici idu toliko daleko da opustoše kuće baš onih najboljih naših prijatelja, jataka i saradnika. 9) Naređeno je da se u borbu ne uvode balavci i oni regruti — čobani koji drhte kad uzmu praznu pušku u nuke, međutim naše brigade iz dana u dan popunjuju se čobanima, a đidije drmaju kola po vašarima, ispijaju ljutu i okreću crnu berzu po vozovima i čaršijama. Ako se desi da nesrećnim slučajem neki od takvih đidija bude mobilisan onda ga najobičnije komandant sreza uzme za svoju pratnju da bi ga reda radi sačuvao od kuršuma, pošto mu taj čovek može docnije valjati. 10) Naređeno je da se mobilišu za stalni šumski kadar imućniji i zdraviji obveznici, međutim kad čovek prođe pored stroja naših brigada, vidi skup odrpane sirotinje i zakržljalih, dok se gazdinski sinovi tove uz dobru sofru i nose gizdave fer-mene i anterije sa inicijalima DM koji, kao spoljna forma sve-doče da su i oni nacionalni mučenici i borci Ravne Gore. 11) Naređeno je da se jednom za uvek iskoreni protekcija kao uzrok zla i propadanja, međutim naše starešine mnogo puta ne mogu »srcu da odole« i ostave nekog svog »zemljaka« iz gornjih seljačkih slojeva da pričeka za »docnije«. 12) Naređeno je da se iznad svega čuva čistota naših redova i da se ne odlazi iz šume u varoš dok ne dođe čas Ustanka i obračuna, međutim — naši intelektualci i oficiri (Marko Ninković) — silaze u Užice i spuštaju se na nivo roba, gledajući se snishodljivo oči u oči sa krvoločnim okupatorskim vojnicima. 13) Naređeno je da svaka puška mora biti u brigadi i streljačkom stroju, međutim komore su naše prepune lepih srpskih pušaka sa dosta municije. 14) Naređeno je da komandanti brigada obrate pažnju za odevanje i obuvanje svojih ljudi koliko je god to moguće, međutim odlično su obučeni samo pratioci komandanta, dok onaj »reponja« iz trojke koja gine nema ni rukava na kaputu niti opanaka na nogama. Ako se iz višeg štaba pošalje neka crkavica od obuće ili odela, onda se to u najviše slučajeva dodeli pratnji. 15) Naređeno je da se obrati pažnja na ishranu ljudi. Međutim desilo se da je samo iz jednog bataljona dobilo 18 vojnika trovanje od nekalajisanih kazana. Isto tako dešava se da vojnici na položaju i zasedama gladuju, dok oni u komori spremaju jelo po izboru i časte se. 16) Naređeno je da se svakodnevno čisti oružje i da se održava u redu, međutim puške naših četnika izgledaju kao da su momentalno izvađene iz nekog bunara ili jazbina. Okviri holandskih mitraljeza nose se u kazanu i u komori, dok ode-ljenje mitraljeza u borbi ostaje redovno bez municije i okvira. 17) Naređeno je da se komora popuni dobrom tovarnom stokom sa ispravnim samarima. Naše komore pune su mrcina i šugavih crkotina, nepotkovanih i sa rashodovanim samarima, nesposobnih da nose tovar ni od 30 kg. 18) Naređeno je da se naši održači veze, kuriri i releji vež-baju u prenošenju izveštaja i naređenja i kroz najjaču vatru i brisani prostor i da se probijaju do komandnog mesta, međutim da održač veze, pošto nije obučavan nezna ni kako se zove planina pred njim a kamoli da nađe komandno mesto pojedinih starešina. Pored toga za ovu službu obično se uzimaju vojnici — čobani koji ne znaju čestito ni da nazovu Boga a kamo li da prenesu nekoliko reči koje sadrže izveštaj ili naređenje. 19) Naređeno je da se čuva municija isto tako kao i svaka kap krvi, međutim četnici račanskih brigada kad idu »u srez« ispaljuju šenluka radi čak i do 80 metaka. 20) Naređeno je da se svakodnevno izvodi, u cilju održavanja discipline, strojeva obuka, međutim naš vojnik kad razgovara sa starešinom samo što ne metne i kundak od puške u džep dok mlatara rukama. 21) Naređeno je da naš stražar i odeljenje za obezbeđenje osmatra i zaustavlja iz zaklona, međutim on baš izabere vidno i otvoreno mesto ili se »nacrta« na horizontu, tako da se vidi iz velike daljine. 22) Naređeno je da svaki naš pojedinac čuva službenu tajnu iznad svega, međutim i poslednji komordžija zna šta su u štabu brigade razgovarali oficiri i kakvu su odluku za sledeću akciju doneli. 23) Najzad naređeno je da stvaramo vojsku i elitne — borbene šumske jedinice, međutim mi stvaramo gomilu i rulju sklonu svim porocima, rasulu, haosu i bekstvu. Mesto da svakog dana učinimo jedan korak napred, mi učinimo 21 nazad. Recite nije li ovo sve tačno? Pitam Vas kao Vaš starešina jeste li do sada odgovorili svojoj zakletvi, dužnosti, savesti, časti, zavetu i idejama Ravne Gore? Ima li uzvišeno ideje vodilje ili ma kakve svetinje koja bi Vas pokrenula da se zlu stane na put i da pođemo, sa novim naporima i novim trudom, čvrsto i sigurno najsvetlijem idealu: Pobedi? M.P.4 KOMANDANT,kapetan Radović5
1 Original (umnožen na šapirografu, ćirilicom) u Arhivu VII, Ča, k. 31, reg. br. 5/4 (S-V-2133/1). 2 Štab Zlatiborskog korpusa (užički, zlatiborski i račanski srez). Korpus je formiran početkom decembra 1941, kao i Užički korpus. Do jula 1944. u svom sastavu je imao četiri brigade: Užičku, Zlati-borsku i 1. i 2. račansku (marta 1944. Grupa račanskih brigada), a od tada četiri leteće: »Zlatibor«, »27. mart«, »Krsto Smiljanić« i »Tara«. Februara 1945. korpus je preformiran u Zlatiborsku brigadu. 3 Naslov je na originalu dopisan na mašini. 4 Okrugli pečat: »Komanda jugoslovenske vojske u otadžbini — Gorski štab br. 18«. 5 Dušan Radović je bio komandant Zlatiborskog korpusa od oktobra 1943. do oktobra 1944. Na njegovo mesto je tada došao major Strahinja Rogić, koji je u svom proglasu prilikom preuzimanja dužnosti, između ostalog, napisao da je Dušan Radović »nestao u tala-sima Drine kažnjen sudom zatočnika« (Arhiv VII, Ča, k. 31, reg. br. 31/4).
|