| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
IZVEŠTAJ KAPETANA ILIJE JEVTIĆA OD 20. FEBRUARA 1944. KOMANDANTU ZAPADNE BOSNE O SVOM RADU I SARADNJI ČETNIKA I NEMACA U DALMACIJI I LICI1 Ilija M. Jevtić sudski kapetan 20 februara 1944 godine Položaj . KOMANDANTU ZAPADNE BOSNE.— Prema komandantovom naređenju Pov. Br. sl. od 18 februara t. g. obnavljam svoju izjavu sa obrazloženjem zašto sam napustio Ličku četničku, a kasnije Dinarsku četničku oblast. Slom bivše Jugoslovenske vojske zatekao me je na dužnosti v. d. referenta sudstva Jadranske operativne diviziske oblasti kraj Zadra. Po dolasku neprijateljske vojske izbegao sam u šumu. Mesecima sam lutao po Dalmaciji ne znajući kuda ću i šta ću raditi. Ipak se neprijatelju nisam predao, kao što su to mnogi učinili. U dva maha bio sam zarobljen od ustaša i to dva puta u Drnišu. Pukim slučajem spasao sam se. A kada sam saznao da se u Splitu nalazi veći broj jugosloven-skih oficira i podoficira na slobodi, otišao sam i ja u Split. Javio sam se vojvodi pok. Iliji Trifunoviću Birčaninu, pukovniku sada pok. Dimitriju Uzunčeviću, majorima Daviru Ku-rajci, Jelisavčiću, Pavasoviću i dr. i sa istim odmah sarađivao u našoj nacionalnoj organizaciji. Početkom 1942 godine otišao sam na teren. Maja meseca iste godine došao sam u Dinarsku četničku oblast. Kratko vreme probavio sam u Strmici kod četničkog vojvode Momčila Đujića ond. pukovnika Dimitrija Uzunčevića, koji je u to vreme bio komandant četničke divizije. Krajem juna iste godine upućen sam u srez Čračački da organizujem četnike. I ako je ovaj srez bio više naklonjen komunistima ipak sam za kratko vreme uspeo da izvršim mobilizaciju po svima selima mladića sposobnih da nose pušku. Obrazovan je četnički puk »Vožda Karađorđa«. U početku bio sam pomoćnik komandanta, a malo kasnije, borci su me izabrali za komandanta. Kada se ovaj puk pretvorio u brigadu vojvoda Đujić zvanično me je postavio za komandanta te brigade. Koncem 1942 god. došao sam u sukob sa italijanskom vojskom, prema kojoj sam se do tog vremena držao neutralno. Do sukoba je došlo zato, što sam nasilnim putem zabranio Italijanima da pljačkaju i odnose narodnu imovinu. Pri njihovoj evakuaciji sa železničke stanice Gračac razrušio sam prugu i na taj način im onemogućio iznošenje hrane i drugog materijala. Uskoro zatim, izdajom partizanski nastrojenih ljudi, Ita-lijani su me bili domamili i zarobili. Odveli su me vezanog u Italiju — Split i bacili me u tvrđavu San Rok. Trebao sam biti osuđen na smrt. Intervencijom pok. Ilije Birčanina bio sam spašen. Po izlasku iz tamnice vratio sam se u Dinarsku četničku oblast kao referent sudstva. Na toj dužnosti proveo sam sve do 12 februara 1943 god. Braneći nacionalne interese došao sam u sukob sa švercerima — četničkim prvacima, koji su pod svetlim imenom četnika obavljali najprljavije poslove. Kako su svi bili tesno povezani sa pretstavnicima neprijateljskih vlasti koje su takođe imale udela u tim prljavim poslovima, da ih ne bi kompromitovao i dalje smetao, iznenada, kada sam se tome najmanje nadao, bio sam lišen slobode i ponovo bačen u tamnicu. Ipak, intervencijom izvesnih poštenih čteničkih prvaka i splitskih nacionalista bio sam pušten na slobodu 20 februara 1943 god. Bilo mi je ostavljeno na volju ili da se vratim u Srbiju, gde sam rođen i gde živi moja porodica, ili da odem u Crnu Goru odn. Hercegovinu. Kako su ovi krajevi u to vreme bili čisti od partizana, resio sam da idem u Gornju Liku kod majora Bjelajca. Na dužnost sam se javio 1 marta iste godine i na istoj sam ostao sve do 7. septembra 1943 godine. Obavljao sam dužnost i kao sudski oficir — organizovao sudove i vršio pravosuđe, radio na organizaciji i propagandi i najzad obavljao i sve dužnosti i kao trupni oficir — komandovao podsektorom patrole radi izviđanja neprijateljske teritorije, i najzad, komandovao jednim odredom u brigadi kapetana Živanovića.2 Kakav sam oficir bio i kako sam svoju dužnost vršio najbolje će posvedočiti načelnik štaba bivše komande Bosanskih, Hercegovačko-Dalmatinskih i Ličkih četničkih odreda đeneralštabni kapetan I kl. Radomir Ivanišević, u čijem prisustvu me je vojvoda Trifunović pohvalio i istakao moj rad rekavši mi da sam od sebe dao više nego što se moglo tražiti od mene. Tom prilikom naredio je da se naredbom pohvalim. Pored toga najbolji sud kakav sam bio na dužnosti kao oficir i starešina u Dinarskoj četničkoj oblasti daće narod i borci sa svojim ispravnim starešinama. A kakav sam bio na teritoriji Gornje Like daće svoj sud moj bivši komandant đeneralštabni ppukovnik Bjelajac, i svi njegovi oficiri i četnici. Na dan 7 septembra 1943 godine, kada smo saznali za kraj italijanske vojske, nalazio sam se na terenu kao komandant kaznene ekspedicije, koja je imala da prokrstari kroz ovu partizansku teritoriju. Kako komandant ppukovnik Bjelajac tako i svi najbolji oficiri sa našim najboljim trupama nalazili su se van naših garnizona na terenu — jedna grupa u Sloveniji kod Kočevja3, druga grupa u Plaškom4 i t. d. Po garnizonima je ostalo malo vojske sa starešinama većinom iz: rezerve.5 Usled toga se je i dogodilo da su partizani u mesto četnici razoružali Italijane. Prilike i okolnosti pod kojima se četovalo u Gornjoj Lici bile su izvanredno teške. Radili smo i borili se u centru ustaškom i partizanskom. Stanovništvo je pretežno hrvatsko, samim tim partizanski nastrojeno. Srpski živalj, okružen sa svih strana neprijateljskim elementom, i ako nije sasvim izgubio osećaj vršenja patriotskih dužnosti, bio je zastrašen i ugrožen neprijateljskim terorom, nasiljem. Ne mogući da dobij a našu punu zaštitu najradije je voleo da ostane po strani. Pa ipak i pored sveg mi smo u ovom radu imali ogromnog uspeha. Iz dana u dan bili smo jači i brojniji. Moral i disciplina bila je na visokom nivou. Sve su starešine bile na odgovarajućem položaju, četnička vojska bila je organizovana na potpuno vojničkoj bazi. Samovolje, pljačke i uopšte bezakonje nije bilo odnosno bilo je svedeno na najmanju meru. Rasovi su odmah na početku bili likvidirani i niko od preostalih narodnih vođa nije ni pokušao da ometa red i pravilan rad. Za svako narušenje mira, reda ili rada, za svaku pokazanu samovolju ili ma kakvu zloupotrebu ili nezakoniti rad, krivac je odmah optuživan, stavljan pod sud i osuđivan. Na propagandnom polju bili smo svi neumorni. Pisali su se časopisi, brošure, letci i t. d. Nije prošao dan, a da svaki starešina ne napiše bar po jedan letak. Svakog dana izlazili su po pet šest vrsta letaka, za partizane, ustaše, poštene hrvate — Mačekovce, četnike, srpska nacionalna sela i t. d. Daljne oficirske patrole, koje su pokadkad zalazile i po stotinu km. duboko u neprijateljsku teritoriju rasturale su sve letke i držale zborove, u čemu se je naročito istakao kapetan Živanović Sergije, koji se skoro redovno nalazio na neprijateljskom — partizanskom terenu. No i pored svega neumornog rada, koji je van svake diskusije dao pozitivne repultate, došao je krah. Moralo se još mnogo raditi i uraditi. Sad mi se čini kao da je to sve bilo kao kula od karata. U prvi mah se dobijao utisak da se sve srušilo kao da nije ni postojalo. U stvari, međutim, nije tako. Posle kraha Italijanske vojske, partizani, razoružavši njihovu vojsku (mislim oko 2 i po divizije) skoncentrisali su nekoliko svojih divizija i rešili da po svaku cenu to učine i sa četnicima. U tom cilju krenuli su sa ogromnim snagama prema našim garnizonima. Jedva smo uspeli da izvršimo koncentraciju nekih naših snaga i da prema dobijenim instrukcijama krenemo prema jugu. Odsečeni sa svih strana, u moru najjačih partizanskih snaga, izgledalo je da ćemo biti uništeni. Nastojali smo svim silama da se izvučemo iz obruča partizanskog. Usiljenim maršom, sa kolonom od 5 do 6 km. sa velikom komorom, posle 24 časa, na prvom prenoćištu, 14 septembra 1943 godine, bili smo napadnuti od nekoliko hiljada partizana6 (Napale su nas Lička i Kordunaška divizija sa nekim odredima) i u toj borbi bili smo razbijeni i ako smo imali mnogo manje gubitaka od partizana. Borba je trajala čitav dan. Nakon-dva dana uspeli smo posle ove borbe, koja je bila kod Žnidov-ca, da se prikupimo u Kapelu. Međutim, mnogi su četnici, pod komandom svojih narodnih starešina, posle borbe kod Žnidovca, otišli u pravcu svojih sela tako da na zborno mesto nije došlo ni polovina od ukupnog broja prvobitno skoncentrisanih četnika. Moral kod vojske bio je takođe poljuljan. Radio stanica nam je bila uništena, komora takođe. Ishrana je bila vrlo slaba. Pritisak partizana, koji su nas pratili, oseća se na sve strane u svakom pogledu. Sva su naselja, sela i zaseoke posele partizanske snage. Za hranu i podmirenje ostalih potreba morali smo sa borbom osvajati svako selo u koje smo nameravali ući. Tako smo sa dve brigade napali sela u Dabru7, koji su bili zaposeli jedan bataljon i neki specijalni terenski odredi. A kada smo ih isterali iz ovih sela morali smo se najesti malo i popiti vode. Grupno se nismo mogli probijati, prvo zbog toga što su nas gonile mnogo jače partizanske snage, koje su rešile po svaku cenu da nas unište, a drugo, što je ishrana vojske bila nemoguća. Radi toga, a i da bi se prikupile rasturene četničke snage, na konferenciji svih četničkih starešina rešeno je da se sve starešine vrate sa izvesnom grupom, svojih četnika u svoje garnizone. U smislu donete odluke krenuo sam sa majorom Marovićem Vasilijem za Gacku dolinu. Sobom smo poveli grupu četnika iz Gacke doline. Na isti način i ostale starešine otišle su u svoje garnizone s tim da se nakon prikupljenih svih snaga ponovo skoncentrišemo i nastavimo put prema jugu. Za sve to vreme partizani su razvili strašnu propagandu protiv nas, naročito protivu oficira. Pozvali su četnike da se predaju, a da nas oficire prethodno pobiju. Garantovali su da će se svako poštedeti ako se bude bez otpora sa oružjem predao. I u tome su bili u prvi mah dosledni. Svi oni koji su bili kolebljivog karaktera i predali se partizanima šetali su se u svojim selima. To je bio mamac za druge. Tako su poštedeli i one četnike, koji su bili najveći krvožderi partizana. To je imalo efekta. I najbolji su se pokolebali. Disciplina je bila popustila. Nastalo je gunđanje i negodovanje kod četnika. Teškom mukom podnosili su nestašicu vode i hrane. Kako su nas partizanski lovački bataljoni gonili u stopu ni na jednom se mestu nismo mogli duže zadržati radi odmora i spavanja. Neprestano smo bili u pokretu. Nastali su hladni dani. Hladnoća se naročito jako osećala u planini, kroz koju smo se probijali. Četnici su bili slabo odeveni i obuveni. Prolazeći kroz bespuća odeće su nam bile pocepane a obuće sasvim popustile. Usled toga napornog pešačenja stvorili su se mnogi uboji na nogama, usled čega disciplina kretanja nije bila na visini. Ranjenicima nismo mogli ukazivati potrebnu pomoć jer nismo imali potreban sanitetski materijal u dovoljnoj količini, veći deo ovoga u borbi je propao. Municija je nestajala. Snabdevanje i popuna municije nije se mogla vršiti zarobljavanjem od neprijatelja, jer je borbeni duh kod četnika toliko bio opao, da su se uz put mnoge grupe četnika samovoljno odvajale i to obično krišom samo da ne bi nastradali idući grupno sa ostalim. Sva nastojanja naša da spre-čimo dezertiranje ostala su bezuspešna. Četnici, koji su se od ranije nalazili na terenu oko svojih sela, upadno su nas iz-begavali. Neki se čak nisu hteli ni sastati sa nama a sve radi toga da ih partizani ne bi otkrili i napadali. Svak se krio oko svoje kuće u obližnjim šumama, a po noći dolazio u blizinu svoje kuće radi hrane. Čim smo se pojavili u blizini kog sela partizani su vršili blokadu tih sela i oni domaći četnici morali su deliti sudbinu sa nama — morali su gladovati i biti proganjani. Zato su jedva čekali da se od njih udaljimo. Moral je bio toliko popustio da kada su nas napale daleko manje partizanske snage četnici su bez opaljenja i jednog metka begali i nikakva sila na svetu nije ih mogla zaustaviti i na-terati da daju ma kakav otpor. Ljudi, žene i deca, koji su se ipak usudila da nam kradimice iznesu u šumu hranu, ako su bili uhvaćeni od partizana bili su na licu mesta streljani.8 Takvih je slučajeva bilo dosta. Narod i ako nacionalno svestan, pod ovakvim pritiskom bio je u tolikoj meri zastrašen da nije smeo ni da pomisli da nam ma u čemu pomogne. Bojao se da ne bude odan ili uhvaćen od pratizana, koji su u tom pogledu preduzimali drakonske i bezobzirne mere. Usled svega došlo je do toga da su četnici radije danima i nedeljama gladovali nego što bi pristali da silaze u sela po hranu. Navešću samo jedan primer: preko poverljivih nacionalista poručili smo u selu Založnici da nam se ispeku pet jagnjadi. Pošto iz gore iznetih razloga niko od seljana nije smeo doneti tu jagnjad major9 je naredio jednoj grupi četnika da se neopaženo privuče do sela i iz istog donese pečenu jagnjad i hleba. Određena grupa nije htela da izvrši naređenje. Major Marović tražio je dobrovoljce. Niko se nije javio. Tada je major rekao: »Ja ću sam da idem, ko hoće samnom!?« Niko se nije odazvao. Major Marović je ozlojeđen zbog ovoga hteo i sam da ide, ali kako je to bila ludost, jedva sam uspeo da ga sprečim u tome. Tako smo ostali gladni. Kako nismo ipak mogli da izdržimo dugo, mi smo oficiri redovno odlazili po hranu. Upadali smo među same partizane i od istih bilo silom bilo milom, prestavljajući se kao partizani donosili smo hranu i za sebe i za četnike. Bili smo otsečeni od sveta. Nismo znali šta se dešava ni u našoj najbližoj okolini. Pretpostavljajući da su se saveznici već iskrcali na našem primorju, a u duhu dobijenih instrukcija od ppukovnika Aćimovića,10 imali smo nameru da krenemo na jug prema Obrovcu. Ne mogući da opstanemo u Gackoj dolini iz gore iznetih razloga bili smo primorani da pređemo u Velebit. Ali su tu nastale još veće teškoće. Počele su padati strahovite kiše koje danima i nedeljama nisu prestajale. Počela je susnežica. Lišće je već opalo. U šumi se nije moglo opstati. Bili smo formalno goli i bosi i bez ikakve prostirke. Bili smo fizički i duhovno potpuno iscrpljeni. Iznuđeni, na izdanku svoje snage, prozebli, gladni, bez municije sa oko trideset četnika, koji nas nisu bili napustili rešismo da se probijemo prema Dinarskoj četničkoj oblasti ne znajući ni tamo kakva je situacija. Ovako smo rešili sa razloga što smo bili iscrpeli sva sredstva i učinili i više nego što se to od jednog ljudskog bića moglo tražiti da se održimo na ovom terenu sa svojim četnicima. Mogli smo se sakriti i tako prezimiti zimu, kao što su neke starešine i učinile. Našli smo da to ne bi bilo dostojno jednog oficira i pravog starešine. Tražili smo izlaz na drugi način. Hteli smo da uhvatimo vezu sa Dinarskom oblasti i da se upoznamo sa situacijom, jer smo, kao što sam napred izložio bili otsečeni sa svih strana i ni na koga se nismo mogli osloniti. U tome je i pravi, razlog našem stradanju. Dakle usled toga što smo sa svih strana bili otsečeni i ni na koga se nismo mogli osloniti, što smo bili zaokruženi daleko jačim partizanskim snagama, kojima ni do dan danas moderna nemačka vojska ni sve njihove ofanzive nisu mnogo naškodile niti isterale iz njihovih centara, što je bila nemoguća ishrana, snabdevanje sa municijom i ostalim potrebama, što smo bili goli i bosi i bez ikakve prostirke za prenoćište, što su dani bili zahladneli, jer je padala kiša i susnežica, radi čega se u planini pod otvorenim nebom nije moglo duže opstati, što nam je bilo nemoguće uopšte silaziti i duže se vremena zadržavati po selima, koja su bila zaposednuta partizanima što su ovi sistematski gde god smo se mi pojavili držali blokadu i nikom nisu dozvolili da nam donosi hranu niti se iko našao da to dobrovoljno čini, što četnici nisu hteli da napuste svoja sela, što je njihov moral pao na nulu, što je partizanska propaganda bila vrlo jaka, što su se četnici, videći da im predajom partizanima ne preti opasnost po život, u masama predavali u težnji da time skrate svoje muke i nevolje, a ne zato što su rešili da postanu komunisti, što je pojava oficira u svakom selu izazvala nezadovoljstvo i negodovanje, ne zato što su osećali stvarno neprijateljstvo prema nama, već zato što su znali da će tu biti borbe i stradanja njihovih domaćih sinova, što četnici uopšte nisu pokazivali volju da idu sa nama i da se bore, već po onom nagonu za samoodržanje, koji se toliko ispoljio da niko ni za koga a najmanje za komandu nije hteo da čuje, svaki je težio da se skloni i sakrije i t .d. i t.d., — doneli smo odluku da privremeno napustimo teritoriju Like, ne zato da sačuvamo živote, u kom cilju su nam mnogi ugledni nacionaliste predlagali da nas posakrivaju, a što smo mi kategorički odbili, već zato što nismo hteli da dalje izlažemo četnike i njihove familije pogibiji i uništenju i što nam je bilo nemoguće pod gore izloženim prilikama dalje vršenje ma kakve dužnosti. Došli smo koncem oktobra 1943 god. u koliko se sada sećam na teritoriju Dinarske četničke oblasti. Primljeni smo bili kao da smo došli sa pijančenja i lumpovanja. Pošto smo referisali o situaciji u Lici i pošto smo mu izložili naše planove za dalji rad četnički vojvoda Đujić naredio je svome načelniku štaba art. kapetanu Mijoviću da nas prestavi Nemcima kao svoje komandante sektora što je ovaj i učinio. Od-dah zatim kapetan Mijović me je pozvao da pođem sa njim u nemačku diviziju da dam pismenu obavezu da ih neću napadati, već da ću sa njim iskreno sarađivati. Rekao je da to treba da uradim po naređenju komandanta četničke Dinarske divizije četničkog vojvode Đujića Momčila. Prisutni su bili: oficir za vezu sa Nemcima od strane četničke divizije inž. pporučnik Milan Cvetićanin, i prvaci Ljotićevi iz Šibenika, učitelj Samodol11 i student Peran,12 koji su po naređenju Ljotića došli iz Beograda u ove krajeve i stupili u četničke redove.13 U smislu 1 od. § 49 voj. kriv. zak. oficir, podoficir ili vojnik, koji da časnu reč neprijatelju da se neće boriti pro-tivu njega ili njegovih saveznika u cilju da bi bio oslobođen kažnjava se zatočenjem. U smislu istog zakonskog propisa svako davanje pismene obaveze u tom smislu inkriminisano je kao teže delo osobito ako ga daje oficir i to sudski. Sa tih razloga odbio sam da to i učinim. Uputio sam ih majoru Maroviću Vasiliji, koji mi je u tom momentu još bio pretpostavljeni starešina. Upravo stvar stoji ovako. Pošto sam se u momentu sloma Italije zatekao na njegovom sektoru, a kako je komandant ppukovnik Bjelajac nestao i za njegovu se sudbinu nije znalo, stavio sam se na raspoloženje majoru Maroviću i primio jedan odred od oko 300 četnika pod svoju komandu. Dolazeći na Dinarsku oblast moj odnos prema majoru Maroviću nije bio promenjen. S toga sam mu izložio moj slučaj na šta mi je isti naredio da se ni u kom slučaju ne primam nikakve dužnosti pod izloženim okolnostima. Uskoro zatim, nemački poručnik Lipert14 naredio nam je da ne-smemo napustiti Knin do daljeg naređenja. Ovo je značilo da smo baš internirani. Sem samog vojvode Đujića i jednog malog broja četnika, svi četnici Dinarske oblasti (oko hiljadu devet stotina i nekoliko) nalaze se pod nemačkom komandom.15 Hranu, odeću, obuću, cigarete i novac svaki četnik i njegov starešina prima kao i nemački vojnik odn. oficir. Svu municiju i oružje primaju takođe od Nemaca. Četnici pod nemačkom komandom nalaze se po bunkerima počev od Knina do Šibenika i Splita. U pojedinim bunkerima su izmešani, pola četnici pola ustaše. Nemački oficiri dolaze na Kosovo polje u četničku diviziju, a isto tako naši četnički oficiri i ostale starešine na čelu sa Đujićevim načelnikom štaba odlaze u Nemačku diviziju. Voze se na nemačkim automobilima kroz Knin i t.d. Jednom rečju između četnika i Nemaca postoji najtešnja saradnja i nemačka puna kontrola nad radom četnika. Jedino se pop Đujić, kao komandant divizije, sa svojom užom pratnjom ne pojavljuje pred njima. Četnika ima u Šibeniku. To je posebna grupa četnika, koji imaju vođstvo Ljotićevaca, sem njihovog političkog pre-stavnika bivšeg narodnog poslanika Slavka Grubišića, lekara, iz Šibenika, koji me je uveravao da je on kao veliki jugoslo-ven i Hrvat i dušom i srcem za Dražu Mihailovića. Ova grupa četnika drži Dalmatinsko primorje naravno sa Nemcima, čije su snage minimalne i koji nadoknađuju svoju snagu četnicima. U Splitu u ovo vreme nije bilo četnika odn. četničke komande, mada su četnici i njihove starešine odlazile u taj grad. U Drnišu, Kninu, Gračacu, Zadru, Obrovcu i drugim manjim mestima ima četnika i njihove komande. Četnici stanuju u kasarnama zajedno ili u blizini nemačkih vojnika. Sve se akcije izvode zajednički, ali po naređenju Nemaca i njihovih oficira. Četnici su vodiči i prethodnice. Sem nekoliko sela u svim drugim mestima gde se nalaze Nemci tu se nalaze i četnici. A kada Nemci izvrše zauzimanje kakvog mesta starešine četničke prave sebi reklamu da su to četnici učinili odn. tako se to javlja Vrhovnoj komandi. U Dinari borba za položaje, vlast i bogaćenjem ispoljena je do maksimuma. Bezakonje besni na sve strane. Niko ne pokušava, niti može tome da stane na put. Lični interesi povezali su izvesne grupe starešina i četnika koje se između se glože i progone kao najveći dušmani. Tako n.pr. postoji ogorčena borba između Vojvode Đujića i vojvode Mana Rokvića. Po saznanju Rokvić je prvi uhvatio vezu sa Nemcima još dok je bio u Bosanskom Petrovcu, a kada su Nemci po padu Italije došli u Knin i on je sa njima došao i postavio saradnju odn. uspostavio saradnju Nemaca i domaćih četnika. Rokvić se je sporazumeo sa popom Đujićem da on—Rokvić bude eksponent pred Nemcima, dok će Đujić ostati i dalje komandant nad svima. Međutim pojavili su se apetiti i želje za vlast i položaj kod Rokvića. On je došao u sukob sa popom Đujićem navodno što je ovaj bio neiskren prema njemu. Iz bojazni da ne izgubi vlast nad četnicima i da ne bude zapostavljen otpočeo je podmuklo da vodi borbu zakulisnu protiv njega—Rokvića. A ovaj mu je odgovorio istom merom. Nastala je strašna borba, koja se pre-nela i na četnike i na narod. Srpska inteligencija drži se po strani i gadi se na sve to. I ako nije komunistički nastrojena ona se optužuje kao takva. Protiv nje kao i protiv oficira oseća se veliko neprijateljstvo, ne u narodu i među četnicima nego i među narodnim starešinama počev od popa Đujića pa na niže. Sve je to iz straha da se ne izgube položaji i vlast iz ruku. Otuda se nijedan inteligentni čovek ne prima u njihove redove. A ako ipak dođe, njemu se na svemoguće načine onemogućava svaki dalji rad, samo da se ne bi istakao i preuzeo kome položaj. U štabu divizije nalaze se dve žene, koje uživaju najveće poverenje popa Đujića. One su njegovi zamenici i one u njegovoj otsutnosti komanduju. Ko padne njima u nemilost automatski je pao i kod popa Đujića. U Dinari ne postoji nikakav ozbiljan rad. Nema nikakvog ni reda. Četnici su se podelili na Đujivce i Rokvićce, njihovi rasovi isto tako. Prestavnici jednih i drugih svakodnevno se glože i svađaju u nemačkoj diviziji, pa se potom ta svađa prenosi na ulici i po kafanama. Prepričavanja i ogovaranja su bezobzirna. U tome se toliko daleko otišlo da se nikakva četnička tajna ne krije. Sve ono što se kao najveća vojnička tajna mora čuvati u Dinari nije nikakva tajna. Sve što se desi bilo sa jedne ili sa druge strane za tili čas se prenese u javnost i to se na veliko komentariše po kafanama i na drugim javnim mestima. Bio sam očevidac takvoj jednoj svađi. Načelnik štaba Đujićevog kapetan Mijović samo što se nije potukao sa Rokvićem u nemačkoj diviziji. Kako se nisu mogli raspraviti dok su se nalazili u istoj, nastavili su sa svađom i po izlasku na ulicu. Tom prilikom čuo sam Manu Rokvića kako mu na sav glas preti da će ga ubiti. Istom prilikom je rekao najpogrdnije reči protivu popa Đujića zapretivši da će svakog ko ide i radi sa njim ubiti. Ovo se naročito odnosilo na oficire. Inače Rokvić uživa najveće poverenje kod Nemaca. Njegova se reč kod njih smatra zakonom. Sto on reče to se mora učiniti. Na toj teritoriji on je svemogući gospodar. Tako je tih dana u sukobu sa dva četnika zbog najobičnije stvari ubio u sred bela dana na železničkoj stanici u Kninu i niko ga čak ni pokušao nije da uzme na odgovornost. Nemci najmanje. Ako se Đujiću odobri izvesna količina odeće, obuće ili municije i oružje, Rokvić nastoji da se to ne izda i obrnuto. Nemcima to konvenira. Oni koriste ovu međusobnu svađu i gospodare i komanduju i jednim i drugim, a denuncijama s jedne ili druge strane obaveštavaju se o svemu onom što ih interesuje. Naveo sam da je rasovluk u Dinari moćan. Oficiri ne mogu i nisu u stanju da vrše svoje dužnosti zbog njih. Zbog toga je mnogo oficira dok smo mi bili za ono kratko vreme dezertiralo: kapetan Alfirević,16 kapetan sudski Popić, apotekarski poručnik Stratimirović, sanitetski pomoćnik Ristić i dr. Zbog toga su i ranije mnogi oficiri napustili Dinarsku oblast kao major Pavasović, onda još jedan drugi major koji mu je bio načelnik štaba, poručnik Nikolić,17 major Miša Ra-dojlović, major Palošević18 i t.d. i.t.d. Zbog toga je i vojvoda Baćović19 došao u otvoreni sukob sa popom Đujićem, koji ne poštuje autoritet i koji se toliko uzdigao i zaboravio da misli da može da radi šta hoće a da mu zato niko ništa ne može. On je pravi tiranin. Osion je i uobražen da je najpa-metnji. Kada smo se onako jadni i žalosni pojavili u dronjcima puni vašiju on se ironično nasmejao. Prve su mu reči bile: »Zar je to vojska majora Bjelajca!? Gospodin Ministar je uvek govorio da su odredi Bjelajčevi najbolji i da mogu služiti svima za uzor! Ha, ha, ha! Tako bedno završi!« Koliko pakosti i zlobe! Međutim Vojvoda Đujić još bednije završi. On bi možda sasvim bio uništen. Ali što do toga nije došlo ima da zablagodari toj okolnosti što su se Nemci odmah pojavili čak i pre no što su Italijani kapitulirali. Duboko sam uveren da je tako. On ni sada ne drži ni jedan veći garnizon bez Nemaca, a bez oslona na njih po njegovom dosadašnjem radu davno bi nestao. Možda će mi se zameriti što se upuštam ovako slobodno u kritikovanje. Rećiću istinu, koju možda drugi nije hteo da kaže. Za ovo što sam izneo spreman sam da snosim zakonsku odgovornost. Da bi se izvukli iz Knina i da nas Nemci ne bi odagnali u zarobljeništvo iskoristio sam prijateljstvo, koje sam još od ranije imao sa vojvodom Rokvićem i pomoću njega sa lažnim ispravama uspeo sam da napustim teritoriju Dinare, zajedno sa ostalim oficirima koji su došli samnom iz Like. Napominjem, da nisam odbio predlog popa Đujića da dam pismenu obavezu Nemcima, sada se ne bih mučio i zlopatio, već bi jeo kao i pop Đujić nemačku paštu, med i maslo i vozio se luksuznim automobilom u vremenu kada naš narod doživljuje najstrašniju tragediju svih vremena. Ove konstatacije izazivaju revolt, stvaraju mržnju i nezadovoljstvo, ubijaju ljubav i volju za rad i podnošenje žrtava. No i pored toga vojvodi Đujiću nije smetalo da nas osudi na smrt, prestavljajući lažno da smo samovoljno neofi-cirski napustili njegovu teritoriju da za nama izda poternicu na sve strane i da traži ako se budemo uhvatili u begstvu da mu se izručimo kako bi nad nama izvršio smrtnu osudu! Koliko to saznanje vređa i boli. U mesto priznanja i zahvalnosti nepravedna osuda! Svi predmeti sa dokazima i raznim aferama i zloupotrebama kako popa Đujića i njegovih tesnih saradnika, kao i za druga lica, nalaze se kod artileriskog narednika Dana Trbo-jevića, koji ih je zakopao u jednom limenom sanduku u zemlju — na Dalmatinskom kosovu polju. S VEROM U BOGA ZA KRALJA I OTADŽBINU! [Grb] sudski kapetan, Ilija M. Jevtić KOMANDA ZAPADNE BOSNE K. Str. Pov. Broj 141 POLOŽAJ Priključiti aktu Str. Pov. br. 141/44 Komandant, major, Sl. Vranješević
1 Original (pisan na mašini, ćirilicom) u Arhivu VII, Ča, k. 153, reg. br. 14/4—1 (H-V-506). 2 Sergije. 3 i 5 Vidi dok. br. 41 i 77. 4 Vidi dok. br. 76. 6 i 7 Vidi dok. br. 41. 8 Vidi dok. br. 76. 9 Vasilije Marović. 10 Vidi knj. 2, dok. br. 203. 11 Krešimir. 12 Miroslav. 13 Vidi dok. br. 84. 14 Oficir za vezu između Đujića i Nemaca. 15 Vidi prilog III, dok. br. 10. 16 Vojmil. 17 Đorđe. 18 Miodrag. 19 Petar.
|