| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
IZVEŠTAJ ŠTABA 503. KORPUSA OD 2. DECEMBRA 1943. DRAŽI MIHAILOVIĆU O RASULU ČETNIČKIH JEDINICA U LICI POSLE KAPITULACIJE ITALIJE1 ŠTAB DELA 503. KORPUSA2 . Pov. br. službeno 2 decembra 1943 g. Položaj Podnosi izveštaj. GOSPODINU MINISTRU VOJSKE, MORNARICE I VAZDUHOPLOVSTVA. Do 7 septembra 1943. godine, na sektoru Srpske Moravice, Gomirje, Josipdol bila su tri četnička garnizona, od kojih su formirane dve četničke brigade 503 korpusa. Rad ovih četničkih brigada svodio se je na rad pojedinih patrola, koje su na terenu u dubokoj partizanskoj pozadini napadali njihove štabove i manje grupe. Tako su u garnizonima prosečno bili na licu do 25% četničkih snaga. 6 septembra 1943 godine, vršio je obilazak ovih garnizona naš Komandant potpukovnik g. Bjelajac Slavko, i ovom prilikom mi je naredio da sa jednim četničkim odredom odem u Sloveniju s tim da se u selu Stalcarju, južno od Kočevja sastanem sa Slovenačkim četnicima, koji su po prethodnom dogovoru potpukovnika Bjelajca i majora Novaka3 trebali da budu u tom selu radi formiranja nove brigade našeg korpusa koja je trebala da radi u Sloveniji.4 7 septembra 1943 god. sa 270 četnika prešao sam u Sloveniju u cilju hvatanja veze. 8 septembra izjutra stigao sam u selo Štalcarje, ali nikakve podatke o Slovenačkim četnicima nisam mogao dobiti. Tog dana vršio sam obilazak okolnih sela sve do Kočevske Reke, ali mi niko ništa nije znao reći o Slovenačkim četnicima. Istoga dana Italijani napuštaju Sloveniju. Od meštana sam saznao da je Italija kapitulirala i da se Italijani povlače iz naše države. Usled ovakve nagle pro-mene doneo sam odluku da se vratim u Srpske Moravice, jer sam ovaj garnizon bio oslabio pa sam se bojao da ne bude odmah napadnut i uništen. Tako sam 9. septembra stigao u Srpske Moravice. U međuvremenu, odmah po kapitulaciji Italije, četnici ostalih garnizona povukli su se u Srpske Moravice. Potpukovnik g. Bjelajac, koji je imao nameru da ide samnom u Sloveniju, u poslednjem momentu promenio je odluku jer je bio pozvat na Sušak od strane Nacionalnog komiteta.5 Iz Srpskih Moravica krenuo je za Sušak 7 septembra t.g. od koga vremena o njemu ništa više neznani. Po mome povratku u Srpske Moravice, preko radio stanice, koju mi je potpukovnik g. Bjelajac 6 septembra t.g. doneo, nastojao sam da uhvatim vezu sa nekom susednom komandom, ali u tome nisam uspeo. Imao sam šifru za vezu sa vojvodom Đujićem i majorom g. Novakom, sa kojima nisam mogao stupiti u vezu. Po kapitulaciji Italije na mome sektoru nije bilo nikakvih okupacionih trupa, dok su partizani vršili koncentraciju svih svojih snaga prema nama. Preko patrola i obaveštajnih organa doznao sam da je jedna partizanska brigada došla u okolinu Brod Moravica, 13. partizanska divizija u okolinu Drežnice, dok 7. i 8. partizanska divizija bile su u okolini Ogulina.6 Ove partizanske snage imale su zadatak da stegnu obruč oko Srpskih Moravica i da nas unište. Usled toga doneo sam odluku da se sa svim četničkim snagama ovog sektora probijem ka jugu u pravcu Obrovca a u duhu dobivenih instrukcija od našeg Komandanta,7 koje je ovaj dobio od delegata potpukovnika g. Žujovića.8 U ovo vreme partizani pronose glasove da im je naređeno da više ne napadaju četnike,i zato neke naše patrole koje su bile na partizanskoj teritoriji nisu bile napadate od partizana čak ni onda kada su prolazile pored njihovih garnizona. Sa svima starešinama nastojao sam da ubedim četnike da je to partizanska lažna propaganda koja ima za cilj da nas obmane i prevarom lakše likvidira, pa sam s toga upozorio sve da ne nasedaju ovoj propagandi i lažnoj njihovoj smicalici. Ovo sam učinio radi toga što su neke naše patrole na terenu vodile pregovore o nenapadanju sa partizanima, koji u to vreme nisu primenjivali nikakav akt neprijateljstva prema njima. Partizani su u to vreme u selu Gomirju pozvali sav narod da se slobodnom voljom izjasni dali je za četnike ili partizane, a kada su većinom bili se opredelili za četnike, dali su odrešene ruke jednoj četničkoj patroli da rade u narodu kao četnici i da budu pod oružjem. Čim sam o ovome bio obavešten uputio sam drugu patrolu sa kapetanom Mandićem P. Jovanom sa zadatkom da izvidi snage partizanske i da prvu patrolu dovede u sastav glavnine, ali ovaj u tome nije uspeo jer se prva patrola sakrila pred pojavom kapetana Mandića. S toga čim se kapetan Mandić vratio i referisao mi da su partizani razvili jaku propagandu u cilju da nas pocepaju i oslabe i na taj način likvidiraju, ubrzao sam odluku o našem povlačenju prema jugu. Pravac kretanja izabrao sam kroz Srpska sela sa namerom da prikupim sve zaostale četnike i Srbe sposobne za naoružanje. 12. septembra t.g. krenuo sam na put pravcem: Srpske Moravice—Vrbovsko—Gomirje—Stajnica—Dabar—Gacka Dolina. Na našem putu kuda smo prolazili partizanska propaganda bila je dosta uspela da pojedine četničke familije ubedi da partizani četnike neće napadati i da nemaju razloga da napuštaju svoje domove. Zbog toga su četničke familije sa-čekivale svoje četnike i nagovarali ih da se vrate. Bilo je više slučajeva gde sam morao lično da poteram pojedine žene i majke naših četnika koje su u tu svrhu dolazile i sače-kivale našu kolonu. Zbog ove partizanske propagande neki četnici su se pokolebali i poverovali im vrativši se krijući svojim kućama. Noću između 13. i 14. septembra t.g. zanoćili smo u Žni-davcu (sekcija Ogulin). Cilj našeg dnevnog marša bio je selo Brezno koga nismo mogli dostići usled zamorenosti četnika, te smo tako bili prinuđeni da noćimo u Žnidavcu. 14. septembra 1943 god. oko 4 časa, u momentu kada smo sa prenoćišta polazili na put, napala nas je 7. i 8. partizanska divizija.9 U ovoj borbi koja je trajala skoro deset časova, na našoj strani bilo je 7 mrtvih i dva ranjena, dok su partizani imali mnogo veće gubitke, oko 15 kola mrtvih. U ovoj borbi poginuo je komandant jedne partizanske brigade i sedam njihovih komandanata i komesara. Ovakav ishod borbe bio je blago-dareći pojedinim starešinama, koji su se brzo snašli i u borbi odlično pokazali. Na prvo mesto ovde mogu da istaknem komandanta I. brigade pešadis. kapetana I klase Živanovića Ser-gija, koji je uspeo da ovlada jednom kotom i da time omogući naše izvlačenje iz borbe. Pošto je teren na kome se vodila borba bio jako pokriven šumom, to su starešine nekih manjih četničkih jedinica sa svojim četnicima po izvlačenju iz borbe vraćali se svojim selima. Po izvlačenju iz borbe pravac našeg povlačenja bio je Mala Kapela, gde smo se prikupili u nadi da produžimo put prema dobivenim instrukcijama. 16. septembra t.g. izbili smo u blizini Dabra gde smo od meštana doznali da se u selu nalazi jedan partizanski bataljon i jedna terenska četa.10 Istoga dana napali smo ovaj partizanski garnizon i partizane proterali iz ovoga sela. U ovoj borbi bio je sa naše strane samo jedan ranjen, dok su parti-zani imali oko 16 mrtvih i ranjenih a 4 smo zarobili. Ovom prilikom pala su nam u ruke dva puškomitraljeza, 39 pušaka i nešto municije i spreme. Po izvršenom napadu na Dabar povukli smo se u pravcu sela Živice, gde smo na konferenciji svih starešina doneli odluku da se sve starešine sa četnicima raziđu u okolinu Srpskih četničkih sela i da prikupimo zaostale četnike, kao i one koji su se posle borbe u Žnidavcu vratili svojim kućama. U tom cilju kapetan Živanović Sergije sa Jaseničkim ba-taljonom otišao je u pravcu Ličke Jesenice, kapetan Mandić Jovan sa Plaščanima u okolinu Plaškog, kapetan Mirić Ra-domir sa svojim četnicima u okolini Plavče Frage,11 Jezera i Drage, Kapetan Fišić Aleksa i potporučnik Grbić Đuro na reonu Rudo Polje—Plitvička jezera—Korenica—Babin Potok —Crna Vlast, dok sam ja sa kapetanom Jeftićem Ilijom i Aran-đelovicem Aleksandrom uzeo sela Zalužnicu—Doljane—Škare—Staro selo—Glavace—Podum. Po našem napadu na Dabar partizani računajući da su sve naše snage u Gackoj Dolini, sve svoje glavne snage bacaju u ovu dolinu. Odmah su blokirali sva sela usled čega se nije mogla dobiti hrana. Sa svojim jačim snagama vrše čišćenje šume. Domaći četnici — četnici ovih sela izbegavaju borbu ali izbegavaju i nas. Saznao sam da su pojedini četnici tražili vezu sa partizanskim funkcionerima i od njih tražili garanciju za nesmetan boravak kod svojih kuća. Od 68 četnika, koliko je moja grupa imala, ostaje mi svega 33. Neki koji su se pre-dali partizanima daju ovima tačne podatke o nama i zato ovi nas lakše gone. Usled ovakvog stanja tri dana smo ostali bez hrane. Zato donosim odluku da se sa ovog terena prebacim u pravcu Brloga i Kosinja. O ovome sam izvestio sve stare-šine grupa da u koliko ne mogu ostati na svome terenu, da se povlače u pravcu Kosinja i Metka. Ovaj pravac izabrao sam zato, što je još od pre u okolini Kosinja bio jedan naš odred, koji se stalno održavao na terenu, a u okolini Metka brigada kapetana Đakovića,12 držala je Velebit iznad Metka i neke za-seoke u podnožju Velebita. Zbog jakih partizanskih snaga u okolini Otočca i u selu Brlogu nisam se mogao prebaciti u pravcu Kosinja, već sa drugim pravcem, preko Ramnjana — Ljubova — Mogorića. Pri našem dolasku moral četnika u Met-ku bio je poljuljan. Uoči našeg dolaska na njih je vršen na-pad od strane partizana u kome su partizani uhvatili 9 čet-nika bez i jednog svog gubitka. Ovaj poraz kao i njihovo saznanje da su ostavljeni sami sebi vrlo negativno je uticao na njihov moral. Usled ovoga pojedini četnici se predaju, a partizani ih puštaju na slobodu. Partizani postavljaju uslov četnicima da pobiju svoje starešine i da ih onda niko neće dirati. Oda-niji četnici mole svoje starešine da se odmah gube odavde. Neke starešine, već su se bili sklonili u Gospić.13 Kod ovakvog stanja predložio sam kapetanu Đakoviću da se sa svim snagama probijemo u pravcu Knina. Ovaj moj predlog kapetan Đaković prima i 7 oktobra pošli smo u pravcu Gračaca i Knina sa 112 četnika. Usput pojedini četnici na odmoru i prenoćištu izvlačili su se od nas i vraćali se natrag. Tako smo stigli u Gračac 12 oktobra sa svega 21 četničkom. U Gračacu ima oko 250 četnika. Ovi su u svemu prišli Nemcima i od njih dobijaju hranu, municiju i ostale potrebe. Odavde smo pod lažnim imenom kao obični četnici sa Nemačkom objavom došli do Kosova i javili se 13 oktobra Vojvodi Đujiću. Načelnik štaba vojvode Đujića artileriski kapetan Novak Mijović u nameri da nas uvuče u saradnju sa Nemcima daje naša imena i naše činove nemačkoj komandi i ovima tvrdi da ćemo mi kao saradnici Đujićevi ići na teren i sarađivati sa Nemcima. Usled ovoga oficir za vezu nemački naređuje nam da se nesmemo udaljiti iz mesta. Zato smo čim nam se stvorila mogućnost bili primorani da napustimo teritoriju Dinarske divizije.14 Grupa kapetana Zivanovića, Mandića i Mirića ostali su na svom terenu sve do 22 oktobra 1943 god. Usled jakog partizanskog pritiska na narod jer su partizani počeli da stre-ljaju svaku osobu koja dolazi u dodir sa četnicima i ovima donosili hranu, ova grupa nije mogla da se zadrži na svom terenu, jer bi nanela velike štete i nesreće onome kraju. Samo jednog dana partizani su streljali 6 osoba iz Plaškog.15 Pored toga zima u ovom kraju već je bila počela. Zato zbog svih tih činjenica pojedine četničke grupe razišle su se oko svojih sela u nameri da tako sklonjeni provedu zimu. Nekoliko ma-lodušnih predalo se partizanima. Neke grupe otišle su u pravcu Nemaca u nameri da se ovima predadu, odnosno da sa njima stupe u vezu radi saradnje. Vođe ovih grupa su rezervni poručnik Vujnović Đuro, Sakić Borislav četnik profesor Jakšić Radovan student Bjelopetrović Mirko. U koliko sam dobio tačne podatke saznao sam da su ovi na ž. st. Tounj uhvatili vezu sa Nemcima. Grupa kapetana Fišića i poručnika Grbića nikako se nije pojavljivala. Saznao sam da su se kod poverljivih ljudi posakrivali u nadi da prezime zimu. U svojim akcijama i progonima četnika partizani su uspeli da zarobe majora Šorka Branka, potporučnika Nenadića Savu i Mrvoša Milana. Izvešten sam da ih partizani nisu poubijali, već da su ih u cilju propagande pustili privremeno na slobodu. Kapetan Bogdanović videći da je opkoljen od strane partizana i da im nemože izbeći izvršio je samoubistvo bombom. Dolaskom Nemaca na našoj teritoriji stvara nam se ponovo mogućnost da se vratimo na istoj i da oslonom na lega-lizovane odrede produžimo svoj rad. U ovu svrhu tražio sam odobrenje putem depeše da se meni i onim oficirima koji žele da se vrate omogući povratak. S VEROM U BOGA ZA KRALJA I OTADŽBINU! DRAŽA NAS VODI KA VELIČINI I SLOBODI! . Komandant Artileriski major, Vasilije I. Marović16 O17 Nikola da se upozna. Milikić .Fotokopija poslednje strane dok. broj 41.
1 Original (pisan na mašini, latinicom) u Arhivu VII, Ca, k. 153 reg. br. 28/2 (H-V-455). 2 Korpus je obuhvatao teritoriju gornje Like, Korduna, Gorskog kotara i dela Slovenije. 3 Karlo, komandant četnika u Sloveniji, 4 Vidi knj. 2, dok. br. 204. 5 U Sušaku je, pod okriljem italijanskih vlasti, delovao sušački Nacionalni komitet formiran 1942. godine. Vodeću ulogu u Komitetu imao je Radmilo Grđić. Posle kapitulacije Italije, članovi Komiteta i Slavko Bjelajac pobegli su u Italiju. Opširnije o rasulu četnika u Lici i Hrvatskom primorju posle kapitulacije Italije vidi: Branko Latas, Četnici iz Like u službi Ne-maca na području Hrvatskog primorja i u Italiji 1943—1944 godine, VIG br. 1/79. 6 Tada su 8. i 13. NOU divizija sprečavale prodor nemačkih i ustaških trupa iz Ogulina u pravcu Hrvatskog primorja (tom V, knj. 19, dok. br. 46). Sedma NOU divizija je tada operisala na području Banije. 7 Vidi knj. 2, dok. br. 203. 8 Dr Mladen Mlađa, zvani potpukovnik Aćimović. 9 Napad je izvela 2. brigada 8. divizije. Gubici četnika su preko 200 poginulih i 150 zarobljenih. Brigada, verovatno, nije imala gubitaka. Ukupni gubici 8. divizije u borbama od 1. do 15. septembra bili su 18 mrtvih i 56 ranjenih boraca. Opširnije o tome vidi tom V, knj. 19, dok br. 67. i 107. 10 Reč je o 4. bataljonu 1. brigade 8. divizije i specijalnoj četi te brigade. U Dabru se nalazila jedna četa 4. bataljona, koju je 17. septembra napalo oko 300—400 četnika. Četnici su žestoko napadali, ali pristizanjem 3. čete istog bataljona borba je završena potpunim porazom četnika. Bataljon je imao 3 ranjena borca, dok su četnici imali 2 mrtva i više ranjenih (tom V, knj. 19, dok. br. 130 i 157). 11 Plavča Draga. 12 Dušan. 13 Četnici sa šireg područja r. Like (Medački četnički odred) imali su ugovore sklopljene s predstavnicima ustaško-domobranskih vlasti u Gospiću o međusobnom nenapadanju i saradnji u borbi protiv NOP-a. Vidi dok. br. 1 i knj. 2, dok. br. 78. 14 Rečenice u kojima je reč o saradnji sa Nemcima Draža Miha-ilović je na margini označio olovkom vertikalnom linijom i napisao »NB« — nota bene. 15 Reč je o osobama koje su pre i posle kapitulacije Italije vršile obaveštajnu službu i propagandu u korist četnika, snabdevale ih u šumi hranom i dostavljale podatke o snazi i rasporedu jedinica NOVJ. 16 Marović je neposredno pred kapitulaciju Italije bio određen za komandanta 2. brigade 503. korpusa. Vidi knj. 2, dok. br. 204. 17 Dalji tekst je napisan na poleđini dokumenta olovkom, ćirilicom.
|