|
BR. 54
PISMO NAČELNIKA ŠTABA KOMANDE ZAPADNOBOSANSKIH, LIČKO-DALMATINSKIH I HERCEGOVAČKIH VOJNOČETNIČKIH ODREDA OD 26. FEBRUARA 1943. KOMANDANTU ISTAKNUTOG DELA ŠTABA DRAŽE MIHAILOVIĆA O VOJNO POLITIČKOJ SITUACIJI U DINARSKOJ ČETNIČKOJ OBLASTI1
26/11 1943 god.
Knin
Dragi Zare,2
Koristim tvog radiotelegrafistu, koga po tvom naređenju vraćam, da ti se javim sa nekoliko reci.
Operacije u Dinari, odlaskom Hercegovaca, završene su uglavnom.3 Stoga ću u toku sledećih dana da sredim podatke i sastavim jedan opširan izveštaj, kojim ću obuhvatiti rad za sve vreme od njihova dolaska do povratka. Jedan primerak za Čiču, a jedan za Tebe.
Dinarcima preostaje težak zadatak da se održe na svojoj teritoriji sopstvenim snagama koje nisu jake (svega oko 4000 četnika) i da vode lokalne akcije protiv komunista koji su brojno jači i bolje naoružani (6—7000 partizana). Za mesec dana biće ih još jednom toliko, ako se ne likvidiraju radikalno.
Tetkići4 su nas izvestili da napuštaju sve garnizone u Lici od Vrhovina do Knina i svu tu teritoriju nam ostavili na raspoloženje. Đujić i Mihić nisu u stanju da garantuju ovu teritoriju, zbog čega će se uskoro obnoviti »republika« crvenih.
Da bih koliko toliko olakšao rad četnika, ja sam, sporazumno sa komandantima, uputio italij. komandi predlog da se za odbranu garnizona i naselja (hrvatskog stanovništva) upotrebe domobrani stim da se poštedi srpski živalj, dajući garancije da četnici neće na njih napadati. Do sada nisam dobio nikakav odgovor od njih. Pošto sutra odlazim sa Baćovićem u Split, ići ću kod generala Spiga i objasniću mu težak položaj srpskog življa u Lici i potrebu da se hitno spašava. Verujem da ću uspeti u ovome, jer je i njihov interes da se ne razori lička železnička pruga i iz Like ugrožavaju njihovi garnizoni u Primorju.
Dolaskom domobrana u Liku, i to u bliski kontakt s četnicima, pružila bi se prilika za konspirativan rad i pridobivanje za našu ideju. Sa Đujićem i Mihićem sam nadugo raspravljao ovu stvar i oni pravilno i razumno gledaju na to, spremni da sa najvećom energijom rade, videći da je to jedini put koji vodi uspehu. Naravno bez ikakvih javnih manifestacija, bez obećanja i obaveza.
Kao što sam Te izvestio depešom,5 po odlasku Hercegovaca sa ovog terena,6 ja sam ovde apsolutno nepotreban. Đujić sa svojim načelnikom štaba majorom Studom, sa Paloševićem, kapetanom Šoškićem, Babićem,7 Mijovićem i sa komandantima brigada radi u duhu uputa br. 5 i po naređenjima koja od Tebe prima. Moje prisustvo je apsolutno nepotrebno. S toga sam, a na molbu gosođe Trifunović, resio da organizu-jem prenos tela pok. vojvode u Nikšić u svemu kako je čika Doka objasnio.8 U isto vreme da preselim vojvodinu familiju u C. G.9 jer ne želi ovde više da živi. Molio sam generala Đuka-novića da se organizuje doček a potom i pratnja tela pok. vojvode na dostojan način, kako bi bar na taj način oborili verova-nje da su Crnogorci mrzeli pok. vojvodu i da su ga izbacili iz C. Gore u času kad je tamo bio našao azil.10 Neophodno je potrebno da se uveri ne samo njegova porodica već i svi ostali da Crnogorci nisu ništa drugo do najčistiji Srbi, koji su u stanju da visoko cene i poštuju svoje prvake, bez obzira jesu li u pitanju Šumadinci ili Katunjani. Pričao sam ti već da mi se pok. vojvoda mnogo puta žalio na sve ono što je u C. G. preživeo. Istina on je znao da su ga progonili zelenaši i komunisti, ali bio je mnogo ozlojeđen. Tek poslednjih meseci pred smrt hvalio je Crnogorce i stalno isticao učešće u sadanjim prilikama, gde smo osvetleli obraz. Veoma mi je drago što sam uspeo da izgladim Tvoj odnos prema njemu i njegov prema Tebi. Na 3—4 dana pred smrt pročitao je Tvoje pismo i bio veoma zadovoljan.
Iz nekih mojih depeša mogao si ustanoviti da su se posle smrti pok. vojvode bez malo svi njegovi prvi saradnici upleli u neku zakulisnu igru i borbu o vlast. Svakoji od njih smatra da bi mogao biti naslednik, radi čega sa podozrenjem gleda na ostale. Razvila se jedna gadna intriga kojoj ne znam prave granice. Da si kod Čiče verovatno bi video o čemu se radi, jer se sve tamo stiče. No od svih najdalje su otišli Grđić i Bje-lajac. Oni su se proglasili za vojnopolitičke vođe Like (Gornje i Donje), prema tome i ćele Mihićeve i 1/2 (Đujićeve teritorije) i naslednike vojvodine, što su saopštili javno kako narodu u Lici, tako i italijanskoj komandi. Mihić koji je danas »general bez vojske« došao je u Knin kod nas i odavde izvestio depešom Doku o svemu. Očevikao je odgovor ili uputstvo za rad 12 dana, pa kad nije dobio direktno rešenje tog zapleta otputovao je za Split i dalje za Sušak, ali stim da radi ilegalno u Istri, ne mešajući se više niušta sa četnicima Like, sve dok Čiča ne resi pitanje komandovanja.11 U jednoj depeši koja mi je poslata od Čiče stajalo je: »Zaključci pojedinaca u pogledu komandovanja i izbori učinjeni bez mog znanja, bez ikakve su važnosti. Mogu da politiziraju ljudi kao što je Grđić, koji nisu opasni, jer nemaju vojske«.12 Osim toga stajalo je, da će se pitanje komandovanja resiti po završetku operacija, a dotle da svako vrši svoj posao. Ovo sam saopštio svima komandantima. Posle toga je Mihić otputovao.
Izvesne stvari ne mogu da ti saopštim nikako drukče nego usmeno, ali pošto je to sada nemoguće, ostaće mi to samo želja. Nije ništa od odlučujućeg značaja, rešiće se sva ta pitanja sama po sebi, ali tek želeo sam da Ti skrenem pažnju na neke činjenice da bi stvari bile gledane i kroz prizmu onoga što je govorio vojvoda Birčanin.
Sto se tiče samog komandovanja sećam se tvojih reci od pre godinu dana »pogreška je što su tolike oblasti objedinjene u jednoj komandi. To je učinjeno zbog vojvode i njegovog imena i autoriteta, inače je štetno.« Mislim da ako bi ostalo kao po dosadanjem, general Đukanović bude glavni komandant. Kroz još jednu korekciju komandovanja, mogla bi se cela C. G. predati u ruke Pavlu.13 Neznam dali me razumeš i dali je to aktuelno. Znam da bi C. G. bila u sigurne ruke. Nemoj me rđavo razumeti sigurne su ruke i one druge dvojice, ali Pavlove su mlađe, a autoritet onih drugih dvojice mogao bi se sjajno iskoristiti na drugo mesto.
Ja lično, posle vojvodine smrti ne mogu da budem niči[ji] načelnik štaba. Želim da komandujem jednom jedinicom i da se bijem protiv svakog. Pisao sam Čiči jedno pismo i molio u tom smislu.
Predviđam nove krize i nevolje u Dinari i Lici, jer »republika« nije likvidirana. Preostali komunisti jači su dva puta od Đujića i sigurno će ga zbiti u žicu. Teško Srbima Like i Dalmacije! Pokolj ostataka Srba izvršiće se pred našim očima, a mi ćemo biti nemoćni da ma šta učinimo u odbranu.
Godinu dana Dinarci i Ličani trpe udarce koje sad podnosi Hercegovina i odolevali herojski! Dosta samo ta činjenica, pa da se čestita ovim ljudima ovamo. Izgubili su cvet mladosti, najbolje borce i mada malaksali ipak još nisu klonuli. Podrška Hercegovaca otpala je kad je bila najpotrebnija. Znači danas će ponovo da otpočne formiranje republike uz pripomoć Hrvata!
Radio sam ovde godinu dana stalno bez prestanka i osećam da je moja dužnost da i dalje na istom terenu ostanem i da spasim situaciju. Ovaj teren je za nas odlučujući i mi ga ne smemo izgubiti. Potrebno ga je sasvim ozdraviti organizovati i povezati sve snage između sebe (Đjujića, Drenovića sa svim ostalim odredima Bosne i Mihića). To se ne može da učini sa sadanjim snagama. Potrebno je da se dovedu sa strane 2000 dobrih vojnika koji će svršiti te i mnoge druge važne zadatke (seti se direktiva!).14
Zbog ovoga došao sam na ideju da zamolim Čiču da odobri da se na ovaj teren prebace 2000 Crnogoraca koji će svršiti ovu istorijsku misiju. To treba da je elitna vojska spremna da likvidira sve i svakoga. Moja najveća želja je da mi se poveri komanda nad tim ekspedicionim korpusom, a ja ću ili poginuti ili izvršiti kako treba sve zadatke koje mi poverite. Ako je Pavle kod Tebe razgovaraj s njim i privoli ga na ovo tako, da me poduprete obojica u ovome. Ja garantujem glavom da ću sa tom snagom urediti ćelu teritoriju Like, Bosne i Dalmacije i organizovati je kao što je to slučaj u C. Gori. Ne želim da mi se daje komanda ni na jednoj od ovih pokrajina. Tu su već od ranije Mihić, Đujić, Drenović i dr. Ja želim da im pomognem da stanu na noge i organizuju svoje pokrajine, a potom da se vratim nazad u C. G. na druge zadatke. Hoću da se bijem i to redom po onoj okoli[ni] koju si mi zapisao u notesu. Treba da mi se to omogući. Dosta sam bio u ulozi načelnika štaba, hoću da budem trupni komandant. Ovaj teren i ljude najbolje poznajem i nadam se da ću opravdati nade koje u mene budete polagali. Samo me ostavi potčinjenog Vama, nemoj da mi vežu ruke ovamošnji oblasni komandanti. Pusti me kao Baćovića.
Ako želiš da učiniš jednu dobru i veliku opštiu stvar za-uzmi se i reši ovo pitanje. Resi ga u svakom slučaju i bez mog učešća, ako ma iz kojih razloga ne stanete na gledište da ja budem komandant te vojske. Odredite drugog, ali po svaku cenu i to što pre odredite 2000 Crnogoraca da dođu ovamo. Vreme se ne srne izgubiti, jer će se komunisti osvetiti, stvoriti jaku republiku ponovo, koju će biti teško srušiti, jer neće biti više prilike da je koncentrično tuku 8 divizija15 (3 nemačke, 3 italijanske i 2 hrvatske).
Razmisli o ovome brzo i učini šta treba molim te. Ako mi poveriš ovu komandu ostaću ti večito blagodaran. No reši to pitanje, bez obzira na mene, reši ga i pod komandom drugog, ah ga provedi u delo najhitnije. Zadužićeš ovaj napaćeni srpski živalj koji nije video spas u Hercegovcima, već ga jedino očekuje od naših Crnogoraca. Ja ću legalizovati taj dolazak lako u komandi II ital. armije. Dolazak bi trebalo da odobrite morem, jer ću zbog Hrvata imati teškoća suvim od Prozora. Bojim se da bi mi čak to i omeli.
I sad jedna stvar, koju moram da dodirnem. Odnosi moji prema Baćoviću i Đujiću ostali su korektni do kraja. Radio sam sporazumno i bratski sa njima i sve smo svršavali uredno za vreme dok su ovde trajale operacije. Ja sam bio spona i most za tvoja naređenja taman onako, kako si mi usmeno objasnio.
No ako sam ja i uspeo da nađem pravi put između njih i s njima, to nažalost nije bio slučaj između njih dvojice lično. Tu i tamo dolazilo je do sukoba i razmimoilaženja. Dobro se ipak sve svršilo, jer sam znao i morao da ih spašavam. No nije njihova krivica zato, već više jedne grupe nevaljalaca koji su potpirivali mržnju. Sad pri rastanku ponovo je došlo do zaoštrenih odnosa. Pokušaću da sve to objasnim u opširnom izveštaju o operacijama, a sad da kažem ono što je za mene od interesa. Ja sam istakao u 2 maha njihov rad i zauzimanje na opštem poslu i to jedared Tebi a drugi put Čiči, sa željom da im se obratite sa po kojom lepom reci. I zaista kao da ste videli koliko mi je to potrebno i Ti i Čiča ste im se obratili sa po jednom lepom rečenicom koja je postigla ono što sam želeo.16 Razumi me, molim te, to su oni zaslužili uostalom, a interes službe je nalagao da se to učini i učinjeno je u pravi čas.
Druga depeša dostavljena je Tebi radi znanja, a inače je namenjena bila Čiči. Ti si međutim shvatio da od Tebe tražim ponovo istu stvar, u času kad je kod Vas počinjala kriza, napisao si mi onu rečenicu »dosta sa pohvalama!« Sad je sve to prošlo i nemam razloga da se zadržavam mnogo na ovome. Jednom kad se sretnemo objasniću Ti zašto mi je bila potrebna podrška ne samo od Tebe nego i od Čiče. Ne mnogo pohvala za njih, ali jedna od Tebe a druga od Čiče. Dosta. Stigle su mi u pravi čas i postigle željeni efekat. To je važno. Sto se tiče Tebe, ja sam spreman i drugi put da otuda podvikneš, samo molim Te spusti se na moj nivo i moj položaj u času kad mi stavljaš primedbu, jer ćeš biti drukči, veruj. Za sebe nisam tražio ništa i ne mislim uopšte. Ono priznanje od vojvode ispunilo je sve moje ambicije i toliko me izdiglo da sam daleko od gurnjave oko ma kakvog drugog priznanja. Šta više, gledajući sadanje ljude i smicalice (a ovo treba da budu probrane starešine bivše vojske) kojima se služe, ja počinjem da uviđam, najzad, da bi moglo da se živi i van vojske posie rata. Može se i na drugi način pomoći Otadžbini ne mora služeći u vojsci i u politici. Sad je dužnost svih da se založe do granica umnih i fizičkih mogućnosti, ali posle rata biće već dosta kadra koji će zauzimati upražnjena mesta. No o tome ne treba pisati, bolje je usmeno. Reći ću ti jednom kako je na to gledao pok. vojvoda i zašto je bio nameran da me osposobi za posle rata. Zao mi je što sam ostao nedoučen đak. Bio sam samo godinu dana, a trebao sam biti 5 kao što je on predviđao. Posle ćele te škole teško bi se moglo samnom, kao što se uostalom teško moglo s njim. Nek mu je pokoj duši, toliko sam mnogo od njega naučio.
Ne preostaje mi drugo do da Te srdačno pozdravim i poželim ti mnogo sreće u sadanjim krvavim borbama. Molim te samo da se u najtežem času setiš da se sva ta snaga koja sad tamo napada sručila na Dinarce i Ličane ne za nedelju ili dve, već punu godinu dana! Ako je ikad iko položio ispit položili su ovi jadni Dinarci i Ličani, koji su sve to izdržali i održali se, mada prepolovljeni i osakaćeni. Zato odbij sva ogovaranja i omalovažavanja ovih napaćenih ljudi ogrezlih u krvi. Hercegovci ih kritikuju svugde pa i kod Vas gore. Međutim ovde su izjavili da su došli na klanicu. Sad će oni prvi put videti šta znače krvave borbe, jer dosad nisu nigde imali važnijeg okršaja.
Meni su jednaki svi i volim ih podjednako, ali na istinu se ne sme bacati blatom, jer će sinuti u još punijem sjaju. Ako laže koza ne laže rog zašto se predaju izvesni njihovi delovi? Zar nije trebalo 8 divizija da se komunisti, ne unište, već samo pomere i to delimično. Ne daj maha tome ti si oduvek bio pravičan.
Tvoj Raša17
1 Original (pisan zelenim mastilom, ćirilicom) u Arhivu VII, Ča,k. 159, reg. br. 18/3 (H-X-80).
2 Zaharije Ostojić, major.
3 Odnosi se na hercegovačke četničke jedinice pod komandom majora Petra Baćovića. O borbama tih jedinica protiv NOV i POJ u Licii Dalmaciji, u januaru i februaru 1943. vidi dok. br. 62.
4 Italijanske okupacione trupe.
5 Vidi dok. br. 85.
6 O povratku hercegovačkih četnika iz Dalmacije vidi dok. br. 48,74, 75 i 85.
7 Mihailo.
8 Radi se o depeši koju je Draža Mihailović 5. februara 1943. poslao kapetanu Ivaniševiću. Tom prilikom sugerisao mu je da se vojvoda Birčanin, ako ima mogućnosti, sahrani u Kifinom Selu, poredgroba Boška Todorovića; da se u ime Dražino položi venac, koji odgovara ličnosti Birčanina i Draže Mihailovića; da se porodici Birčaninapomogne novčano i ostale pojedinosti oko sahrane i prenosa posmrtnihostataka (Arhiv VII, Ca, k. 299, reg. br. 19/1—23). Birčanin je umro3. februara 1943. i sahranjen je u Splitu.
9 Crnu Goru.
10 Posle kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, aprila 1941. Birčanin seiz Srbije prebacio u Crnu Goru. Tu je ostao do jeseni 1941. kad je otišaou Split, gdje je intenzivno radio na organizaciji četničkog pokreta.
11 Za komandanta je određen potpukovnik Mladen Žujović Mlađa.
12 Vidi dok. br. 74.
13 Đurišić.
14 Verovatno se odnosi na direktivu br. 1. Vidi dok. br. 1.
15 Reč je o operaciji »Weiss I«. O učešću nemačkih, italijanskih i ustasko-domobranskih jedinica u toj operaciji vidi F. Trgo, n.č. str.
16 Vidi dok. br. 42.
17 Radovan Ivanišević.
|