|
BR. 51
OBAVEŠTENJE KOMANDANTA LIČKE OBLASTI OD 24. FEBRUARA 1943. POTČINJENIM STAREŠINAMA O NJEGOVOM POVLAČENJU ZBOG LOŠIH ODNOSA MEĐU VOJNO-POLITIČKIM RUKOVODIOCIMA U LICI1
Na ličnost
NAREDBA Br 110.
Komandantima Ličke oblasti za 24. II. 43. g. u Kninu.
I
Ova se Naredba dostavlja malom broju starešina na ličnost a njihova je stvar kako će je i kome saopštiti i kako izvršiti.
II
Pod sutrašnjim danom povlačim se iz redova četnika iz razloga iznetih u tč. III a dužnost komandanta predajem komandantu Dinarske oblasti vojvodi Momčilu Đujiću kome treba da se putem kurira jave za naređenja lica koja prime ovu naredbu. Isto tako njemu treba da dostave i izveštaje o stanju kod njih kao i svoje mišljenje o daljem radu.
III
Poznat je primer bolesne ambicije iz austrijske vojske kada je jedan slušalac Ratne akademije deveti u rangu, pokušao da otruje osam svojih drugova koji su bili ispred njega kako bi on bio prvi. Ovo se desilo u miru pa je to u svima vojskama uzeto kao jedan žalostan primer.
Mi imamo Vuka Brankovića ali imamo i drugih sličnih njemu koji su manje poznati i zato hoću da prikazem nekoliko osoba iz naših redova koji bez obzira u kakovim se prilikama nalazimo liče na iznete primere. Na svakome je, da po svome slobodnome rasuđivanju proceni moralnu stranu takovih postupaka i da ih osudi ili da se sa njima solidariše. Evo ih:
1.— Radmilo Grđić, po zanimanju novinar i neki činovnik u savezu Sokola, sada živi u Abaciji.2 Došao prošle god. tamo na lečenje od rana koje je po njegovom iskazu dobio od partizana ili ustaša (sada se međutim čuje da neki ljudi pričaju, da je on stradao tamo od naših ljudi zbog intriga i rovarenja i da se zato ne sme ni da vrati u Mostar). Šta je istina teško je utvrditi a u toliko pre što se on mnogo služi laži.
Sa njime me je upoznao major Slavko Bjelajac koji se nalazi u Lici pod imenom Nikola Dekić. Oni su se poznavali izranije. O njemu mi je pričao samo dobre stvari i ja sam ga kao takovog tražio od pok. vojvode Birčanina da ga odredi za nacionalnog poverenika Ličke oblasti, što je on i učinio.
On je pisao nekoliko letaka, prikupljao priloge za četnike od ono malo Srba na Sušaku, vršio nabavke za četnike i slao ih na teren. Ovo je sve rađeno u maloj meri jer su i sredstva bila mala. Sa njim je radio i major Bjelajac i Spira Jokić.
U novembru je upućen u Split poslom našim ali on je mesto da svršava taj posao na putu intrigirao i spletkario te ga je vojvoda Birčanin razrešio dužnosti, đeneral Đukanović najurio iz C. Gore a Čiča3 isto tako. Zbog ovoga je usput osuo paljbu na pokojnog vojvodu Birčanina a mene je još putem tamo napadao.
Po njegovim pričanjima organizaciju i sve ostalo što je urađeno u Lici učinio je on i major Bjelajac a ja i svi ostali niti smo što radili niti valjamo šta.
2.— Spiro Jokić veletrgovac sa Sušaka, u početku nas je pomagao davanjem odela i obuće pojedinim starešinama i četnicima koji su prolazili preko Sušaka, pozivao na ručkove, vršio prikupljanje priloga sa Grđićem i Bjelajcem a čak u dva maha dao nam svega 35.000 lira kao svoj prilog za četnike. Kada je pokojni vojvoda dolazio na Sušak poklonio mu je i svoj automobil.4 Kao takav smatran je za dobrog Srbina i ako je bilo glasova da je kajišar.
Zbog toga je određen za blagajnika Ličke oblasti kada smo došli do malo para. Prva mu je briga tada bila da traži isplatu za sve ono što je dato četnicima i to je iznosilo ravno 253.000 lira. Ja ovo nisam odobrio nego sam rekao, da će se videti kada se vrati Grđić sa puta jer ja nisam ni znao šta je kupljeno i pošto i kome je i šta poslato.
U vremenu dok sam ja bio u Plaškom, a pošto je doznao da je vojvoda spremio opet para za Ličku oblast, on je bez moga znanja a po nagovoru svoga društva otišao u Split i od vojvode na prevaru u moje ime primio pola milijona lira. Za ovo je dao i priznanicu na kojoj se obavezuje da će pare predati meni. Ja nisam više vidio ni njega ni pare.
3.— Treći član ovoga žalosnog društva je major Slavko Bjelajac, komandant Gacke zone, koji je dajduže vremena ostao u pozadini. Na ovoga sam čoveka polagao mnogo nade i očekivao da će mnogo da učini za opšte dobro ali sam se grdno prevario jer je on sve svoje sposobnosti upotrebio na intrige, spletke i prljave stvari. On je radio tačno onako kao da je primao uputstva od ustaša ili od partizana, t.j. da naše redove oslabi i razbije jedinstvo. Sa pravom se može reći da je to najveći petokolonaš i izdajnik u četničkim redovima.
Evo toga divnoga čoveka
Izišao je iz ropstva tek onda kada mu je žena došla na Rijeku a dotle je imao nameru da sedi u žici i da otuda radi za četnike.5 Kada je izašao napolje nije hteo da ide na teren jer je bio bolestan. Naravno jer je na terenu bilo i opasnosti. Ostao je u Abaciji dugo vremena ne radeći ništa i da bi ga odobrovoljio za rad, postavio sam ga za moga pomoćnika pa sam ga onda odredio da sa Grđićem i Jokićem radi zajedno na prikupljanju priloga i da utiče na oficire na Sušaku da idu na teren. Jednog dana su me molili Sušačani da njega više ne šaljem među njih jer je nepogodan zbog svog ophođenja. Zbog toga sam mu zabranio da ide na Sušak.
Prošlog leta poslao sam ga na teren da obiđe sve četničke jedinice u Lici i da na putu ostane mesec dana davši mu za put i skroman trošak. On je otišao, obišao i Otočac, Medak i Gračac i vratio se preko Splita posle 14 dana kao bolestan. Naravno stanje u Lici nije bilo ni lako ni neopasno. U Jasenicama,6 Gomirju, Plaškom i Srp. Moravicama nije ni bio. No ipak nije zaboravio da kao pomoćnik moj uzme 5000.— lira za sebe lično od 20.000 lira koje je bio poslao Ličkim odredima vojvoda Birčanin. O tim parama meni nije rekao ni reci, ali je po povratku u Abaciju pravio svilene košulje od po 300 lira komad.
Kasnije je stiglo naređenje od Čiče preko Vojvode7 da ide sa 400 četnika u Bosansku Krajinu, svoj rodni kraj i da tamo organizuje narod i četnike. Ovaj divni patriota nije nimalo osetio ljubavi ni za svojim rodnim krajem ni za svojim narodom a ni vojničke svesti da izvrši naređenje. On je opet počeo da se izgovara na bolest i nije hteo da ide. Čiča ga je zbog ovoga hteo da liši čina ali je pokojni vojvoda i na moje predloge otklonio to.
Iza ovoga neko ga je optužio kod Talijanskih vlasti za neke gluposti i oni su hteli da ga zatvore. Ja sam garantovao životom za njega i oni su ga ostavili na miru. Kada je kapetan Šoškić morao da ide u C. Goru onda za njega nije bilo izlaza nego ići ili na teren ili u logor i on se odlučio ipak da ide na teren. Kada je bilo sve ugovoreno za put on je opet iza mojih leđa pokušao da kod Talijana minira taj njegov odlazak izgovarajući se opet na bolest. Ja sam mislio hvala Bogu i ovaj ipak jedan put došao k sebi i sada ćemo imati od njega koristi.
Kada je pošao na teren nije pošao pod svojim pravim imenom nego je uzeo ime Nikola Dekić pošto kaže, njegovo mnogo liči na Hrvate. Zbog ovoga, njegovog rada i njegovog izgleda pomišljam da nije i on jedan od onih Srba koji su se isčaurili u poslednjih 20 godina.
Na terenu je primio najjaču grupu četnika koju je stvorio kapetan Šoškić sa ostalim starešinama uz strahovite teškoće. U početku je dobro radio ali nijednu zgodnu priliku nije propustio da se na Šoškića i njegove saradnike ne nabaci blatom. Smetala mu je njegova slava i uspeh. Na ovo nisam obraćao pažnju jer sam video šta je uradio Soškić i ostali a tek se je imalo da vidi šta će on da uradi. Na ovo nisam obraćao pažnju jer sam vidio da je to obična zavidljivost i smatrao sam da će to proći čim i on bude imao uspeha.
Njemu, kao mome pomoćniku potčinio sam sve snage ali se on iz zone Otočac nije makao i ako je dosta često išao na Sušak. Kod izolovanih grupa četnika bilo je i teško i opasno ići ali na dogovore za intrige sa Grđićem nije bilo opasno. Zato sam ja trčao čas na jednu čas na drugu stranu da popravljam gde se je što imalo i moglo popraviti. Ja sam prelazio preko svih ovih njegovih dela i nisam im pridavao značaj jer nisam ni pomislio da bi mogli uraditi ono što su radili.
On, Grđić i Jokić, znali su da ja neću dozvoliti nikakove zloupotrebe ni prljavštine i zato su kovali plan kako da me onemoguće te da mogu vrši jati po miloj volji. Taj plan je bio gotov još u novembu pre Grđićevog puta u Split.
Prilikom susreta sa njim stalno je govorio da je stanje kod njega dobro i da ja samo gledam da mu što više oružja doturim a ostalo će on svršavati. Ja sam mu verovao i slao sve što sam mogao pa sam preko njega slao i za druge odrede ali je on to sve zadržavao za sebe. Tako je bilo i sa oficirima pa je Plaški ostao do jesenas bez valjanih oficira a onda je poslao tamo Grubora8 i ako sam mu ja bio naredio da Gruboru dade neki sporedan posao jer nije za ozbiljniji ni sposoban. Izgleda da je on to sve radio sa namerom i tako, da samo kod njega bude dobro a drugima kako Bog dade.
Kada je došlo na red pitanje povlačenja Talijana9 iz Like dotrčao je sa jednom predstavkom na Sušak potpisanom od nekoliko oficira (verovatno na njegovo navaljivanje) da se Lika napusti.10 On sam nije tu predstavku potpisao i ako ju je doneo. Sa njom nije ni došao kod mene nego je pre otišao kod Jevđevića koji se tamo tada nalazio. Ja sam ovo odbio a sada ispada da nikada o tome nije ni mislio.
Poslednja tri meseca skoro ćelo vreme sam proveo na putu, čas u Medku čas u Gomirju, Ogulinu, Otoku a poslednji mesec u Plaškom. Za ovo [vreme sa nekom grupom četnika vratio se]11 natrag Grđić. Major Bjelajac našao je vremena da ode odmah kod njega i da vidi rezultat intriga. Ali izgleda da je i onaj kao i Bjelajac, te mu je verovatno prećutao da je bio i kod Čiče i da je i tamo propao. Onda su se počeli bacati drvljem i kamenjem na vojvodu Birčanina jer je on kriv što su im propali planovi.
Oni imaju velike ambicije ali vide, da je pošteni put za njihovo ostvarivanje i težak i dugačak i da nema izgleda da će uspeti, te su primenili one iste metode koje su političari u Jugoslaviji upotrebljavali. Uspeh je lak jer se ima posla većinom sa oficirima i sa neukim seljacima, koji nisu posvećeni u finese intriga.
Za vreme moga boravljenja u Plaškom i posle, major Bje-lajac i kom[panija] razvili su najveću aktivnost na sve strane rovareći protiv mene i kod pok. vojvode, ali im to nije bilo dosta. Trebalo je još štogod učiniti i oni su našli što ima da rade. Mesto da se je posvetio svome poslu i onome jadnom narodu, on je sve svoje vreme i sposobnosti posvetio intrigama i tako su njegovi kuriri leteli na sve strane šireći vesti o njegovim uspesima i slavi i o porazima i nedaćama za koje sam ja kriv i stari vojvoda, koji se nikud ne kreće. Međutim major Bjelajac kreće se samo u ono nekoliko sela oko Otočca gde nikakove opasnosti nema i na Sušak.
I pored toga, što je Grđić bio isključen, društvo je htelo da ga rehabilituje i na ovaj način: napraviti jedan spisak u kome će starešine četnika izjaviti da oni priznaju za vođu svoga političkoga Grđića, a vojnog Bjelajca. Sa tim spiskom otići kod Italijana, a oni će to blagosloviti, a Ličanima tada reći da su Talijani mene makli, ukoliko nebi slučajno gde nastradao. Tako je trebala stvar da ide a posle pomoću intriga i tipova kao što su oni, nametnuti se i Čiči, koji inače nije mnogo i u detalje obavešten o sfvarima. Sve ovo moralo se raditi tajno i zato im je došla kao poručena okolnost vreme moga boravljenja u Plaškom.
Dali su se na posao punom parom. Spisak je napravljen i potpisan. Kako i na koji način, to znaju oni koji su ga potpisali. Spisak je predat Talijanima sa izjavom da su četničke starešine Like izabrale Grđića za političkog, a Bjelajca za vojničkog vođu. Ja otpadam kao neželjena ličnost pošto će oni bolje zastupati interese Like. U to vreme pada i smrt vojvode Birčanina i misle, zašto i njega nebi nasledili i tako se Grđić među 5—6 tipova proglašavao na Sušaku za poltičkog naslednika vojvode Birčanina a Bjelajac za vojnog naslednika.12 Pozvali su na saradnju i neke Hrvate13 ali su to oni odbili.
Naravna stvar da je ceo ovaj posao čitav niz drugih priprema, tako:
Grđić je na sve strane kako za vreme puta tako i posle njega širio na sve strane vesti, da je on i Bjelajac organizovao i naoružao Liku da su od moje strane činjene neverovatne greške, da je Bjelajac genije i.t.d.
Bjelajac je sa druge strane pokušao da pridobije oficire i druge starešine za sebe. Jednima je davao novac pod vidom obaveštajne službe a drugima nije davao ništa. Jedne je panjkao kod Talijana i to one koji imaju najviše ugleda i upliva na četnike i koji bi mu smetali u njegovom nepoštenom radu. Sirio vesti o mojoj krivici za neuspehe i vesti o svojoj slavi, tako ovde u Kninu znaju, da je Bjelajac zbog moga neuspeha kod Jasenice14 zauzeo i spalio Saborski do samog temelja, da je u Korenicu15 ušao pobjedonosno i.t.d.
Kapetan Dabović16 za ovo vreme pomagao je ovo društvo punom parom i vodio trgovinu na veliko. Svojoj je prijateljici kupio pelc kaput za nekoliko desetina hiljada kuna, a četnici idu bosi. Ja, kao dosadanji komandant preko čijih ruku ide sav novac, nosim pozajmljeno odelo i zimski kaput ili odelo napravljeno od ćebeta.
Porodica Bjelajac živi u pensionu kao da je mir i kao da je na letovanju, ona ima svega: kafe, vina i ostalog, ali to njima jludi poklanjaju. Slično je i sa porodicom Grđić.
Čak i ovde u Kninu čuje se kako Dabovićevi poverenici prodaju cokule, kafu, namirnice i drugo. Bjelajac je pokrovitelj toga jer ima udeo od toga. Novac koga su dočepali a koji je bio namenjen za potpore sirotinji, nabavke za četnike, potpore četničkim porodicama, četničkim udovicama i sirotinji troše i rasipaju za svoje potrebe i za potkupljivanje onih ljudi koji će se bacati blatom na mene a njih pomagati. Ovo sve nebi bilo moguće da je kontrola, a potpukovnik Mihić je bio taj koji je to sprečavao i zato je on danas po njihovim rečima partizan, Lički Poglavnik i.t.d. U isto vreme taj Bjelajac i njegovo društvo beži iz Vrhovina u Otočac pod okrilje ustaša jer se boji svojih četnika i priređuje terevenke sa ustašama u Otočcu i što je još najžalosnije za te iste pare koje su bile name-njene srpskoj sirotinji.
Mene su molili, kada sam poslednji put bio u Vrhovinama da što pre izdejstvujem 1500 pušaka za naoružanje Koreničana. Cilj im je bio da se što pre vratim iz Like jer su znali da ću doznati za te sve prljavštine i da će morati snositi posledice. Međutim, ja sam verujući da zbilja imaju ljude koje treba naoružati požurio da gledam da dođem do potrebnog oružja. Videli su da će njihova lopovska posla biti otkrivena i zato su se odmah pokupili Bjelajac i Dabović na Sušak ostavljajući i Korenicu i Koreničane, ali ne da traže oružje ili što drugo, nego da se svima mogućim blatima i lažima bace na mene kod Talijanskih vlasti. Ne samo da su ocrnili mene nego i mnoge druge ljude koji se u Lici bore i rade pošteno a koji im smetaju i to baš one koji imaju mnogo zasluga a koji su na radu odavno, pre nego se smilovao Bjelajac da ode u Liku ili je tamo došao Dabović.
Ovako su ispali spasitelji i zastupnici Ličana: Radmilo Grđić koji nikad u Lici nije ni bio. Major Bjelajac koji je u Liku otišao da nebi morao ići u aps a kome se tačno ne zna ni poreklo ni odakle je, i Jovan Dabović iz Boke Kotorske.
Oni su na osnovu spiska koga su navodno potpisali svi starešine četnika u Lici, izjavili da su ih ti starešine izabrali za svoje predstavnike i to: Grđića kao političkog a Bjelajca kao vojničkog.
Talijani su ovo prihvatili jer vide da će im ovo društvo vršiti sve što budu hteli bez obzira dali su ti interesi naroda ili nisu.
Ima samo jedna stvar koju je možda Grđić prećutao svome društvu, a to je, da je on Grđić od srtane Ciče isključen iz naših redova. Čiči je poslat izveštaj o ovome svemu i treba očekivati njegovo rešenje.17
Dotle, reč imaju oni koji su dali potpise Bjelajcu i koji su se zakleli. Od njih zavisi da li će Lički četnici obrazovati neku drugu grupu četnika »Bjelajčevih« ili će te izrode proterati iz svoje sredine i ostati sa ostalom braćom.
Ja, koji sam počeo ovaj posao u Lici i vršio časno i pošteno povlačim se iz redova četnika i od danas do Čičinog rešenja nemam nikakve veze niti sa četnicima u Lici niti sa njihovim starešinama.18
Ppukovnik Mihić19
1 Original (pisan na mašini, ćirilicom) u Arhivu VII, Ca, k. 152, reg. br. 19/4 (BH-V-312). Original je pri dnu delom oštećen.
2 Sada: Opatija.
3 Draža Mihailović.
4 i ' Vojvoda Birčanin je boravio u Sušaku 10, 11. i 12. septembra1942 .Tom prilikom vodio je razgovore sa komandantom italijanske 2.armije, generalom Roatom o učešću četnika u operacijama za uništenje narodnooslobodilačkog pokreta na slobodnoj teritoriji u zapadnojBosni, Lici i Kordunu. Sire o tim razgovorima vidi knj. 1, dok. br. 172.
5 Bjelajac je bio u nemačkom zarobljeništvu, od aprila do oktobra 1941, kada je doveden iz Nemačke u Rijeku, u italijansko zarobljeništvo. Italijanske vojne vlasti su mu dozvolile da radi na organizovanju čet-nika^najpre u Sušaku, a zatim u Lici (AVII, reg. br. 1/1, k. 246). Odnosi se na Ličku Jesenicu.
8 Nikola, poručnik, komandant četničkog bataljona u Plavca Dragi, kod Plaškog. Grubor je 23. decembra 1942. napustio četničke redove i sa grupom četnika prišao narodnooslobodilačkom pokretu (tom V, knj. 11, dok. br. 7). U toku rata je bio komandant 35. ličke divizije. Sada general-potpukovnik u penziji.
9 Rsč je o napuštanju II i III zone i povlačenju italijanskih okupacionih jedinica sa toga područja. O tome vidi: M. Leković, Ofanzivaproleterskih brigada u leto 1942. (Dalje: Ofanziva proleterskih brigada)Vojnoistorijski institut, Beograd, 1965, str. 10—15.
10 Reč je o predstavci bez datuma, verovatno s kraja 1942. Glavnasadržina toga dokumenta odnosi se na stanje četničkog pokreta u Lici,za vreme boravka italijanskih trupa na tom području. U dokumentuse predočava u kakvu će situaciju doći četnici povlačenjem italijanskihtrupa iz četničke zone Otočac. Četnici su osetili da se u tim krajevimasami, bez italijanskih trupa ne mogu održati, pa su, pored ostalog, ukazali na sledeće:
»Po odlasku Italijana sve stanovništvo odlazi automatski u partizane«. Predloženo je da se na zonu Otočac dovede najmanje 4000— —5000 četnika iz Crne Gore i Hercegovine, da se tim trupama obezbedi municija za četvoromesečnu borbu, a hrana za dva meseca, obuća, ode-ća i oprema za sve četnike. Kad se ispune navedeni uslovi, onda bi italijanske trupe mogle napustiti zonu Otočac. U protivnom, četnici će biti prinuđeni da zonu napuste. (Arhiv VII, Ca, k. 159, reg. br. 46/2.)
11 Rečenica je napisana zelenim mastilom, ćirilicom. Taj deo dokumenta je oštećen i tekst nečitljiv,
12 Vidi dok. br. 25.
13 Reč je o osnivanju Jugoslovenskog revolucionarnog pokreta(JRP) u Splitu. Vidi dok. br. 12.
14 Reč je o napadu jedinica 8. divizije na Ličku Jesenicu. Petog januara 1943. jedinice 8. divizije zauzele su ustaško-domobransko uporište Saborski. U toku 10. januara 1943. tri četnička bataljona iz Ličke Jesenke (oko 500 ljudi), napali su na oslobodioce Saborskog. Napad je odbijen i u gonjenju četnika, delovi jedinica 8. divizije zauzeli su utoku noći 10/11. januara Ličku Jesenicu (tom V, knj. 11, dok. br. 23,159 i 167).
15 Sada Titova Korenica.
16 Jovan.
17 Vidi dok. br. 6 i 7.
18 i 19 Iliju Mihića su italijanske vojne vlasti smenile sa položaja četničkog komandanta u Lici u proleće 1943, a na njegovo mesto postavile majora Slavka Bjelajca. Mihić je ostao u Opatiji, u nekoj vrsti kućnog pritvora sve do kapitulacije Italije, kada je pobegao u Švajcarsku,
|