|
BR. 41
IZVEŠTAJ VLADIMIRA KONTIĆA OD 18. FEBRUARA 1943. DRAŽI MIHAILOVIĆU O FORMIRANJU ČETNIČKIH ORGANIZACIJA U CRNOJ GORI 1941. GODINE1
KONTlĆ M. VLADIMIR
Pešadiski kapetan II klase
18 februara 1943 god.
KOLAŠIN
GOSPODINU MINISTRU VOJSKE, VAZDUHOPLOVSTVA I MORNARICE.
Izveštava o svom učešću u Nacionalnom pokretu.
Čim je buknuo julski ustanak u Crnoj Gori ocrtala se namera i pakleni planovi crnogorske komunističke bande, koja je htela da uguši sve što je nacionalno i pošteno. Videvši nameru ovih anacionalnih [pojejdinaca,2 kojima nije bio cilj borba protiv okupatora već zavođenje svoje vlasti i istrebljenje svega što je nacionalno disalo a naročito oficire, jedna mala grupa oficira nije se složila sa ovom krvoločnom bandom već je počela sa radom na nacionalnoj organizaciji i podizanju naroda na oružani sukob protivu komunista.3
U Nikšiću koji je pretežno bio komunistički nastrojen vrlo je teško bilo ma šta uraditi, jer je ćelo Nikšićko građanstvo bilo privrženo komunistima i iste svesrdno pomagalo svim mogućim sredstvima.
Ova mala grupa oficira, kojoj sam i ja pripadao, na čelu sa artiljeriskim majorom g. Marušićem Petrom okupila je oko sebe jedan mali broj nacionalnog elementa, zadatak joj je bio beskompromisna borba protiv komunista i svih njihovih pomagača, pokušala je, kad su komunisti počeli ubijati naše nacionalne ljude, da se probije i stupi u vezu sa pukovnikom g. Bajom Stanišićem, da ga zamoli da nam se stavi na čelo i da pozovemo narod na ustanak protivu komunističke nemani, usto nismo uspeli, jer su komunisti bili uspeli da ceo narod orga-nizuju za sebe, ali ni tada nismo klonuli već smo produžili i dalje na svom nacionalnom radu.
Zbog ovog svog nacionalnog rada bio sam osuđen od strane komunista na smrt, i morao sam koncem meseca novembra 1941 godine pobeći od komunista iz mog rodnog mesta sela Straševine u Nikšić.
U meseou januaru 1942 godine došlo je do ostvarenja nacionalnog pokreta u Nikšiću i rad je tekao ovako:
Pozvato je bilo šezdeset najviđenijih građana, bivših poslanika, sudija, profesora i drugih, da se izjasne i priđu nacionalnom pokretu u borbi protiv komunista. Kada je ovim građanima saopšteno zašto se zovu, izjasnili su se da su robovi i da je nezgodno uzimati oružje protiv svoje braće i da žele kao robovi sačekati kraj današnjem ratu.
Kako je odziv građana bio ravan nuli, ona grupa oficira koja je radila od početka na nacionalnom pokretu donela je svoju rezoluciju za otvorenu borbu protiv komunista, a jedan drugi deo oficira nije ni hteo da čuje za to već su pošli kod italijanskog komandanta mesta da traže zaštitu i da se izjasne da rade žele da budu internirani nego da stupe u borbu sa komunistima.
Posle ovoga došlo je do formiranja komande, koja je pokušala da prikupi dobrovoljce u borbi protiv komunista, odziv je bio nikakav, te je posle toga objavljena opšta obaveza svih građana od 18 do 70 godina da svaki prema svojoj sposobnosti učestvuje u borbi protiv komunista.
Kako je Nikšić bio komunistički nastrojen i nije želeo da stupi u otvorenu borbu protiv komunizma, odakle se je [imalo]4 formirati 500 sposobnih boraca, Nikšićani su uspeh, da smijene komandanta, da bog zna na koji način privole lekare, da im se izdadu lekarska uverenja, da su nesposobni za borbu i tako je u Nikšiću formirano svega dve čete, jačine obadve ispod sto ljudi, bez vodnika, a sastavljene samo od sirotinje i izbeglica, a za komandira jedne od tih četa postavili su mene. Sa ovom četom učestvovao sam u svim borbama protiv komunista dok su najposle slomljeni u Crnoj Gori, kao i jedini od aktivnih oficira iz same varoši koji sam sa puškom u ruci učestvovao u borbi.
Učestovao sam u organizaciji Straševinske čete koja je prva organizovana i prva stupila u borbu protivu komunista.
Mnogi od onih koji su sada na važnim mestima u nacionalnom pokretu u našem kraju, kada je bilo da se izjasne za borbu protiv komunizma zabili su se bili u mišje rupe, a po svršetku borbe kada je već opasnost prošla vode glavnu reč, kao Luka Mijušković, Boško Bojović, Velimirović školski nadzornik i mnogi drugi.
Isto tako na važne položaje stoje i skroz kompromitovani i koruptivni ljudi u koje narod gleda povratak one stare jugoslavenske uprave i danas u srezu Nikšićkom nacionalni pokret gore stoji u narodu nego što je stajao posle sloma komunista u Crnoj Gori.
U trebješkom bataljonu formirano je 7 četa tako da neko od nas ne bi došao na položaj komandanta baataljona.
Po završetku akcije protiv komunista formiran je 3 četnički bataljon u srezu Nikšićkom a za komandante toga bata-ljona postavljen je Simo Mijušković vazduhoplovni kapetan I klase,5 a za komandira straševinske čete, čiji je komandir do tada bio kapetan Mijušković, postavljen sam ja, na kojem položaju sam ostao sve do danas i sa kojeg položaja nisam još smenjen ničijim naređenjem.
Pre dvades dana saopšteno mi je, da sam pozvat od vrhovne komande da se javim u Kolašin, došao sam sa ostalim oficirima a ovde u Kolašinu saopšteno mi je da sam upućen od moje komande ovde na kurs sa ostalim oficirima. Na kraju samog kursa saznao sam, da je bilo naređeno mojoj komandi, da uputi u Kolašin samo one oficire, koji su bili pasivni u pokretu, koji su bili u partizane i koji nemaju raspored i položaj u našim jedinicama, a kako ni jedni od navedenih slučajeva nije važio za mene uvređen sam i molim, da se vratim na svoju dužnost na kojoj sam do sada bio, ili ako ovo ne može, ja lično po svojoj volji stavljam se na raspolaganje vrhovnoj komandi, bez veze sa mojim uputom ovamo.
Za prednje moje navode jemčim moralno, materijalno i krivično.
Pešadiski kapetan II klase Vladimir M. Kontić
1 Original (pisan mastilom, ćirilicom) u Arhivu VII, Ča, k. 133,reg. br. 4/6—1 (CG-V-317).
2 i 4 Original oštećen.
3 O formiranju i zadacima oficirskih organizacija u Crnoj Gori vidi knj. 1, dok. br. 36.
5 Bataljon je formiran u junu 1942. kao 3. leteći bataljon Zetskog četničkog odreda.
|