|
BR. 23
PISMO MILANA ŠANTIĆA OD 27. JANUARA 1943. MAJORU ZAHARIJU OSTOJIĆU O STANJU KOD ČETNIKA DINARSKE ČETNIČKE DIVIZIJE1
Dragi moj Zarija,2
U času kada sede da ti pišem ove retke počinje da me progoni ona Njeguševa misao: «Da je nebo hartija, a more mastilo — jade Crne Gore ne bih ti mogao opisati«. E, i ja sam sada u takvom položaju, i očajan sam što u moje misli i osećanja ne mogu da unesem baš nimalo vedrine i optimizma, kome bi se moja duša tako rado predala. Gruba stvarnost i preteška srpska današnjica ne dozvoljavaju mi da dobro gledam u budućnost, a još manje mi dopuštaju da nevidim ili površno posmatram sve što se događa među nama: naše greške, naša nevaljalstva, lične zlobe i pakosti, nemogućne sujete, bolesne ambicije, nezajažljive pretenzije i mnoga, mnoga ona zla koja nas dave, koja nas satiru i ne daju da slobodno gledamo u daljinu. Pokušaću da ti izložim svoja opažanja, koja će ti, nadam se, omogućiti da budeš bliže istini. Lišen svih pretenzija, i kao vojnik i kao politički čovek, a još više lišen želje za makakvom nagradom i priznanjem, ja mogu biti objektivan, i od tebe, s pravom, očekujem da mi veruješ. U svakom
115
slučaju, moje dobre namere su tu, i ako u čemu pogrešim može biti da nisam dovoljno obavešten, ili možda, pogrešno obavešten.
Dozvoli mi sada da pređem na konkretne stvari, to jest da ti prosto i jednostavno ispričam šta sam video, šta čuo i šta primetio. Naš dolazak u Liku trebalo je da znači vrlo mnogo i, po mom dubokom uverenju, on je morao da ima istoriski karakter.3 Kninska Krajina, Dinara i Lika nalaze se u vanredno teškom stanju, ili, bolje rečeno, na vrlo opasnoj prekretnici. Sada se odlučuje hoće li ovi krajevi biti naši ili partizanski. Treba računati sa činjenicom da dalmatinski Srbi ni po svom karakteru i mentalitetu, ni po svojoj borbenosti i snazi duha, ni po srpskoj svetosavskoj nacionalnosti, koju mi sa rođenjem nosimo u sebi, nisu ono što su naši gorštaci, rasni i veliki u časovima najdubljeg poniranja i najvećeg stradanjja. Dalmatinski Srbi su, po svom tipu mediteranci, laki i kolebljivi, kompromisni i spremni da se mire sa svakim mogućim stanjem u koje zapanu. Mnogi od njih i danas će ti kazati: »zašto su nas Hrvati4 klali i ubijali? Da to nisu radili oni bi bili gazde, a mi njihove poslušne sluge.« Žalosno je ali istinito. Ovi naši mediteranci liče na penušave talase morske, koji svakog časa menjaju i oblik i boju.
Ali nemamo pravo da im išta zamerimo, još manje da ih napadamo, jer oni su takvi rođeni pod Suncem, i njih može preporoditi i učiniti drugačijima samo nova srpska zemlja, sa novim duhom, Ravnogorska Srbija sa ravnogorskim duhom. Treba tu mnogo dobre volje, puno ljubavi i još više nesebičnog i predanog rada. No, da ostanemo na čemu smo: oni su danas naši, Srbi rođeni, i mi ih moramo čuvati i braniti pod cenu naše časti i naše krvi. Sa Ličanima i Bosancima, onima iz Zapadne Bosne koji su njima bliži, stvar sasvim drugačije stoji: oni su isto što i mi i na njihovu borbenost možemo u potpunosti računati. Ali, nažalost, njih je ostalo malo među živima, jer na njih su se sručila sva paklena ustaška nedela, a sad ih još pritisla i komunistička kuga.
Takozvana Dinarska divizija, o kojoj je bilo mnogo reci i prilikom našeg letošnjeg sastanka u Pustom Polju,5 a docnije mnogo više, ni iz daleka ne liči na ono što smo zamišljali i očekivali. Možda zbog toga što smo pod samim imenom »divizija« navikli da vidimo vojsku i njenu snagu, borbenost, odlučnost i, bezkompromisnost. Ovamo, međutim, našli smo, sem časnih izuzetaka, kolebljive i pokunjene jadnike, našli smo ne-junačku gomilu, koja uzmiče pred svakom opasnošću, plaši se borbe i najrađe se predaje onome ko je jači. Sa takvom vojskom, nesigurnom i nesolidnom, vrlo je teško računati, a da ne govorimo o tome kakva je opasnost preduzeti sa njome neku zamašniju akciju. Sigurno je da ćeš u tome slučaju uvek biti ugrožen na onom položaju koji oni drže. Tu i tamo nađe se poneka borbenija grupica, ali čim se dublje zagleda videće se da tamo ima ili Bosanaca ili Ličana. Izuzev brigade Gavrila Principa, u kojoj su opet sami Bosanci-izbeglice, u Dinarskoj diviziji nema ni jedne druge borbene jedinice u pravom smislu reči.
Daleko sam i od pomisli da koga lično optužujem, ali smatram kad jedna vojska nije u redu da su, u najviše slučajeva, za to krivi komandanti. Tako je i u Dinarskoj diviziji. Komandanti i oficiri traće vreme u nekakvoj glupoj administraciji, ulažu mnogo više truda da bi ispoljili vidne vojničke znake i osobine, a i ne pokušavaju da u vojnika unesu elan i borbeni duh, nama danas tako potreban. Mnogo se više priča nego li radi, mnogo više piše nego misli, mnogo više komanduje nego bori i ratuje. Primetio sam još nešto, meni lično svagda ne drago i odvratno: komandanti, od najviših do najnižih, špijuniraju jedni druge, a od obaveštajne službe i obaveštajaca napravili su žbire i uhode, koji se došaptavaju i intrigiraju, dok neprijatelji u njihovim redovima mogu da vrše propagandu koju oni i neprimećuju. Svađe i raspre najčešća su pojava među njima. Vojvode čije grudi krase najviša vojnička odlikovanja, idu tako daleko da, u prisustvu mlađih, rušeći svaki svoj autoritet, hvataju za revolvere i, umesto pucnjima, neriterski se obračunavaju grdno prostačkim psovkama i vulgarnostima.
Kao po pravilu, svi lažu, i to mnogo i bezdušno. O sastavu svojih trupa, o borbenosti i junaštvu svaki će ispričati prava čuda, a kad dođeš na teren lako ćeš se uveriti da od toga nema ni pomena. Vojvode čak priređuju demonstracije jedni protiv drugih, kao što je nedavno, pred onu nesrećnu borbu, bio slučaj u Gračacu.6 Pred svojom ličnošću i pred svojim sitnim, malim računicama bedni ljudi zaboravljaju najsvetije i naj-uzvišenije nacionalne interese.
Bilo bi nepravedno i nepošteno kazati da tamo nema nikakvih vrednosti. Daleko sam od toga. Vrednosti ima, i njih ne može niko zbrisati ni umanjiti, i možda je čak prava nesreća što se te vrednosti i suviše ističu i podvlače. Bolje sada da govorimo o nevrednostima, nebili njih nekako ispravili i napravili vrednostima. I da sačuvamo srpsku savest radi naše budućnosti i radi spasa.
Primetio sam da se oficiri vrlo malo zadržavaju na terenu, osim onih najmlađih, koji u ostalom uvek nose najteže breme. Vojvoda Momčilo Đujić, koji je komandant Dinarske divizije, svakako je čovek dobre volje lepe inteligencijje, i on ulaže mnogo truda da situaciju održi u ruci i da sve đavo ne ponese. Ali ipak smatram da bi vojvoda Momčilo trebao da ima jednog vrednog načelnika štaba, po mogućnosti sposobnog đeneral štaba, koji bi u njegovo ime bio stvarni komandant Dinarske divizije. Vojvoda Birčanin dodelio je položaj pomoćnika komandanta majoru Paloševiću. Ne bih smeo tvrditi da je to mnogo srećan izbor, jer imam impresiju da Palošević spada u red ljudi kojima su često potrebni jevtini vašarski efekti. I bojim se još da je lična sujeta i kod njega suviše podvučena, a to može biti razlog da se raspre, svađa i razno razne struje i strujice, kojih ovde ima u izobilju, još više raspire i uzmu neželjeni tok. Vojvodski činovi i odlikovanja, koje do-bronamerni Ilija Birčanin deli zaslužnima smatram da su nesreća u današnjoj situaciji. Covek i ne sluti kakvu mržnju i kakve surevnjivosti izazivaju vojvodski činovi. Možda zbog toga što svaki Srbin smatra da i sam treba da bude vojvoda, a kada već on to ne može da bude onda ne ostaje ništa drugo do izliv jedne žučne mržnje i pakosti prema drugome. Neporecivi je fakat da smo mogli ostati pošteđeni bar od svađa ove vrste. O, kamo lepe sreće da hoćete jednim ukazom poništiti sve činove i sva odlikovanja, a u slobodnoj otadžbini postaviti svakoga na svoje mesto, prema radu i zaslugama.
Kada sam ti izložio, bar ukratko, stanje u Dinari, onda moraš shvatiti Petra Baćovića i razumeti njegov stav. Ja nisam njegov eho i nemam nameru da govorim u njegovo ime, ili, možda, da budem njegov advokat, ali smatram da je bio u vrlo teškom i neobično delikatnom položaju. Pod jadnim us-lovima, bez rublja i odela, Hercegovci su došli u Dinaru. Prvih deset dana od Tetkića smo primili skraćeno sledovanje, i vojska je formalno gladovala. Dinara se je belila pod debelim slojem snega kada su naši ljudi zauzeli najistaknutije položaje, da bi branili Dalmatince koji apsolutno nisu hteli da se bore. Nekoliko smrtnih slučajeva od tifusa uneli su veliku uznemirenost. Akcija nije počinjala, a Crnogorci nisu dolazili.7 Baćovićev položaj nije bio ni malo laskav, a od njega se sve tražilo, sve očekivalo, sve zahtevalo. Bio sam svedok mnogih nemilih scena, kada su ljudi od Baćovića tražili da ih vrati kućama.
On je bio očajan. Jevđević ga je obmanjivao svojim lepim pričama, vojska negodovala komandanti naređivali i naređivali. I, sasvim prirodno, čovek je eksplodirao, pa nemajući s kim da podeli odgovornost, on se, sa svim nezadovoljstvom koje se bilo skupilo u njemu, ponekad možda i žučnošću, obraćao vama, Vrhovnoj Komandi, zahtevajući od vas, s pravom, da ga razumete.8 Ti opet, Zarija, plah Srbin i eruptivan kao vulkan, preosetljivo si primio njegove reci i isto tako žučno, pa čak i za oktavu više, odrubio mu. Tebi zameram više, jer ti po položaju koji zauzimaš treba da imaš pluća široka kao planina i da kao Mikijev Oskar gutaš sve.
I čika Doka i ti zahtevali ste od mene da u svakoj prilici budem iskren i objektivan, pa se nadam da mi nećeš zame-riti ni na ovim recima.
Da se sada sa Dinare spustimo malo do Splita, jer tu se nalazi komanda i štab vojvode Trifunovića Birčanina. Njegova bolest je naša velika nesreća. On je u stvari živ pokojnik i bilo bi ludo očekivati ma kakve nove napore od njega. Prirodno je da bolesnik kao što je on ne može voditi i obavljati poslove u ovako sudbonosnim danima, kada se odluke moraju donositi brzo i trenutno, i kada stvarni komandant treba da je uvek na terenu. On je strahovito nervozan, a ima dana kad je upravo ne podnošljiv. Ljudi oko njega nesmeju da mu saopštavaju čak ni neprijatne vesti, i imaju ograničeno vreme kada s njim mogu razgovarati, što je u ostalom i prirodno, jer on se već puna tri meseca nalazi na samrtničkoj postelji. A on je centralna ličnost, i vojna i politička, što je gotovo nemogućno. Nijedna stvar ne srne se resiti bez njega. Napominjem ti samo da je za naš pokret u Splitu važniji politički prestavnik dok vojni komandant ni u kom slučaju ne bi smeo da sedi tamo. Ljudi koji se nalaze oko Birčanina nisu mnogo obljubljeni, tako da su se zbog toga stvorila dva politička tabora, koja se među sobno satiru i glože, dok partizani ne smetano vrše svoj posao.
U slučaju Radmila Grđića, koga kako izgleda, Ilija Birčanin hoće potpuno da odstrani iz našeg pokreta, zbog rodbinskih veza, ja sam zauzeo sasvim pasivan stav. Smatram samo da ne treba snage rasipati i odgurivati, nego što više skupljati i zbijati u naše redove. Oko Grđićevog slučaja uzvitlala se je grdna prašina, a moje je mišljenje da su obojica uskogrudi i egocentrični.9
Dali ovom prilikom da ti u opšte govorim o Jevđeviću? Svaka reč koju bi ti kazao mogla bi me stati glave. I to sasvim ozbiljno. Od toga ja ne prezam, i istinu, koju dugujem Vrhovnoj Komandi, ja ću kazati. Smatrao bi sebe zločincem, jer stvari koje se odigravaju uzimaju sve više maha i postaju sve opasnije. Za sada dosta, a o ovome ću podneti usmeni referat.
Neznam dali ti je poznato da su poslednjih dana partizani razvili veliku aktivnost i otvorili strašnu kampanju protivu nas. Sada i oni traže anketnu komisiju,10 kao što je ranije tražio čika Doka. Oni zahtevaju da se pošalje anketna komisija iz inostranstva, koja će na terenu utvrditi ko radi sa okupatorom i ko prima pomoć od njega. Preko radia sam čuo da g. Idn11 vodi nekakve pregovore sa Moskvom o ujedinjenim snagama u Jugoslaviji koje bi trebalo da vode borbu protiv neprijatelja. Mislim da bi smo trebali našu politiku sa Italijanima voditi nekako opreznije sa manje huka i manje pričanja, jer se plašim da partizanska propaganda ne bude imala u inostranstvu više uspeha nego naša. Hrvati i partizani vode istovetnu propagandu protivu nas i ja te uveravam da će se oni ubrzo naći na zajedničkom frontu. Mi, međutim, čak ni sa domobranima ništa ne preduzimamo, i to iz prostog razloga što je Jevđević monopolisao sve političke pregovore i izigrava nekakva ministra spoljnih poslova, a Ilija Birčanin u Splitu sa Hrvatima u opšte neće da razgovara. Našom ne elastičnošću mi ćemo oterati sve Hrvate pod partizansku crvenu zastavu.
Naša propaganda je bedna i gotovo nikakva jer svak piše što mu [padne na]12 pamet, najčešće vrlo hrđavo i nepismeno, upravo tako kako bi zadovoljio samoga sebe. Jednom rečju, periferiski šovinizam cveta. Prigovoriceš mi možda, da sam ja kriv što nemamo bolju propagandu. E, moj Zarija, bolje i o tome da ti usmeno govorim. Nije u pitanju ni moja dobra volja ni trud koji ulažem, nego zle okolnosti u kojima se nalazim i Srbi koji to ne dozvoljavaju.
Ma koliko da su demoralisani neuspesima svojih saveznika na frontu Hrvati polažu ogromne nade u partizane, u akciju katoličke crkve u inostranstvu, kao i u američke Hrvate, koji takođe ne sede skrštenih ruku. Sinoć sam obavešten da je Crnogorcima definitivno onemogućen put u Liku.13 Hrvati smatraju da je to njihov veliki uspeh, i da je to u stvari sprečila njihova intervencija u Rimu i Berlinu; partizani opet tvrde da Crnogorci nisu hteli da idu u borbu protivu njih, jer je cela Crna Gora partizanska, a ja ličino mislim da su ovo naše srpske smicalice i da su samo te smicalice sprečile Crnogorcima put u Liku. U svakom slučaju ovaj naš jalovi pohod ima će dalekosežnih posledica, a partizanima će ostati u ruci jedan krupan adut za propagandu. Posle povratka naših trupa iz Knina verujem da Dinarska divizija neće biti u stanju, ni onaj najuži krug Kosovske Krajine da drži u svoim rukama. To će svakako imati uticaja da se čitav jadranski pojas odluči za partizane izuzev ono nešto preostalih Srba, koji će biti prepušteni sudbini na milost i nemilost.
Eto, dragi Zarija, ja ti ispričah mnogo stvari koje te ne mogu obradovati. Rekoh i spasoh dušu. Ali pri prvom susretu, a nadam se da ćemo se uskoro videti, kazaću ti još više. Dotle mi budi dobar i srećan.
Srdačno tvoj Mil. Šantić
1 Original (pisan na mašini, ćirilicom) u Arhivu VII, Ca, k. 225, reg.br. 8/9 (BH-P-632). Original je bez datuma, a verovatno je pisan 27.januara 1943. Vidi dok. br. 28, depešu br. 528.
2 Zaharije Ostojić.
3 Misli se na dolazak četnika Komande operativnih jedinica istočneBosne i Hercegovine pod komandom majora Baćovića (vidi dok. br. 11).
4 Odnosi se na ustaše.
5 Verovatno je u pitanju sastanak od jula 1942. Vidi dok. br. 13,objašnjenje 20.
6 Reč je o napadu 1. i 2. brigade 6. NOU divizije na Gračac 14/15. januara 1943. Vidi dok. br. 14, 25 i 28.
7 Vidi dok. br. 1, 4, 9 i 18.8 O zahtevima majora Baćovića upućenim Vrhovnoj komandi i Istaknutom delu Vrhovne komande, i odgovorima na te zahteve vidi dok. br. 5, 6 i 12.
9 O stavu Draže Mihailovića i vojvode Birčanina prema radu Grđića vidi dok. br. 5 i 6.10 Reč je o noti, koju su Vrhovni štab i Izvršni odbor AVNOJ-auputili 17. januara 1943. vladama Sovjetskog Saveza, Velike Britanije iSjedinjenih Američkih Država, o četnicima Draže Mihailovića, kojom sepored ostalog traži da saveznici upute komisiju koja će na licu mesta ispitati saradnju četnika sa okupatorom. Opširnije o tome vidi tom II,.knj. 7, dok. br. 152 i »Neretva-Sutjeska 1943« (dalje: »Neretva-Sutješka«),Zbornik radova, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1969, str. 224—225.
11 Antoni (Eden Anthony). U to vreme ministar inostranih poslovaVelike Britanije.
12 Original oštećen.
13 Vidi dok. br. 28, dep. br. 528.
|