ZBORNIK DOKUMENATA VOJNOISTORIJSKOG INSTITUTA: TOM XIV - DOKUMENTI CETNICKOG POKRETA DRAZE MIHAILOVICA

IZVEŠTAJ KAPETANA I KL. DUŠANA JOVANOVlCA OD 31. JULA 1943. DRAŽI MIHAILOVIĆU O BORBAMA MEDAČ- KOG ODREDA I ITALIJANSKIH TRUPA PROTIV PARTIZANSKIH JEDINICA U 1942. GODINI I O RADU ČETNIČKIH KOMANDANATA U LICI, DALMACIJI I HERCEGOVINI^[1]

DUŠAN V. JOVANOVIC pešadiski kapetan I kl.

31 - VII - 1943 g.

Položaj

NAČELNIKU OPERATIVNOG ŠTABA VRHOVNE KOMANDE.²—

Početkom maja meseca 1942 god. po izlasku iz zarobljeničkog logora iz Italije, od strane Komandanta Ličkih četničkih odreda đ-štabnog potpukovnika g. Jlije Mihića,^[2] određen sam za starešinu četnika iu Donjoj Lici u Medku.^[3] Kao komandant četnika donje Like bio je đ-štabni major g. Miloš Radojlović.

Odmah po dolasku u Medački odred, "video sam, da kod njega nije bio moral, duh i disciplina na onoj visini na kojoj je trebala da bude. Samo stanovništvo Medka i neposredne njegove okoline, nastrojeno je i više je naginjalo komunistima nego nama. Isto tako, ovakvih je bilo i među samim četničkim redovima. Najviše je slabilo moral, duh i disciplinu, što se među stanovništvom a i u samim četničkim redovima razvila bila na veliko kocka, pijanka, šverc i trgovina. Četnici, a i sami njihovi komandiri četa, koji su bili meštand, sa njihovim vođom mehaničarem Gavrom Stanojevićem, više su gledah na obrađivanje poljskih radova, nego na organizaciju čet- ništva i vršenju akcija protivu komunista, kojih je bilo u svim selima okolo Medka. U samom ovom početku, četnici su držali samo selo Medak, gde je bio i jedan bataljon Itali- jana,^[4] a sva druga mesta bila su pod partizanima.

Kada sam došao u Medaik, major Radojlović kao komandant Donje Like, sazvao je konferenciju starešina na kojoj je tražio da se odredim za operativnog komandanta medačkog odreda, a da njihov dotadanji voda, mehaničar Gavra Sta- nojević ostane i dalje kao njihov duhovni vođa. Ovome se odmah usprotivio Stanojević i za ovo nije hteo da čuje. Razloge je navodio, da je on tu jedini koji može biti komandant, pošto je on ovde prvi digao ustanak, a mi oficiri sada dolazimo da ga potisnemo i da mu oduzmemo komandu. Posle ove konferencije, »major Radojlović kazao mi je: »Eto vidiš, ja sam te hteo postaviti za pomandanta puka,⁶ ali sam vidiš da to Gavra neda. Ovo mora da mu se i prizna jer je on ovde od početka sa ovim ljudima. Ali za ovo ćemo još videti. dok se istrezni, pošto je došao potpuno pdjan, pa ako i onda ne dozvoli, otićićeš za komandanta u Gračac«. Dva dana posle ovoga, komandiri četa su uspeli da mu slomiju volju, i tako sam postavljen za komandanta. Po prijemu puka, major Radojlović kazao mi je, evo ti puk i uređuj ga, a ja sada moram ići u Gračac,^[5] jer su neki nesporazumi između starešina i četnika i ovo moram da izgladim, a isto tako moram ići i za Knin.^[6] Na putu se zadržao skoro oko mesec dana.

U samom početku prijema dužnosti, naišao sam na velike teškoće u radu. Komunistička propaganda bila je velika i snažna, a naročito je bila potpomognuta samim stanovništvom mesta. Među samim četnicima bilo je simpatizera njihovih tako, da je bilo jedva oko 150 četnika na koje je se moglo osloniti i koji su bili nacionalni. Ali i oni sami nisu smeli isuviše ispoijavati, bojeći se osvete partizana nad njihovim familijama.

Sa ovakvim stanjem nije se moglo raditi, stoga sam tražio od majora Radojlovića da osnujem jednu jedinicu, sa kojom bih mogao otpočeti rad. Kada sam za ovo dobio odobrenje, od najmlađeg ljudstva puka osnovao sam jednu četu. »Jurišnu četu« jačine oko 60 ljudi, koja je imala biti pokretna i nezavisna od puka. Stavio sam je pod svoju neposrednu komandu i obučio sam je tako, da je za skoro nepun mesec i po dana obučena da je mogla služiti za primer reda i discipline. Pomoću nje odmah sam preduzeo uređenje puka. Suzbio sam kocku, šverc, trgovinu, pijanku i potpuno sam zabranio unošenje i točenje alkoholnih pića, a naročito povratio sam red i disciplinu boraca. Prilikom ovoga rada čišćenja i kažnjavanja pojedinaca, u samim četničkim redovima i u stanovništvu, stekao sam veći broj neprijatelja, koji su protivu mene počeli raditi. Najveći mi je bio neprijatelj sam vođa (kako sebe naziva) Gavra Stanojević, pošto je sa ovim najviše bio pogođen. Do tada se bavio trgovinom i švercom, a bio je i veliki alkoholičar. Nisam propuštao ni jednu pogrešku. Počeo sam novčano kažnjavati a izdao sam i naredbu o javnom batinanju pred strojem. Za kratko vreme zaveo sam potpuno red i disciplinu kako u puku tako i u mestu, ah sam od onih koji su bili sa ovim najviše pogođeni u njima sam stekao svoje neprijatelje samo što su bili malobrojni. Najveći mi je bio neprijatelj Gavra Stanojević, koji je sa svojim jednomišlje- nicima tražio i zahtevao od majora Radojlovića, da se odmah jurišna četa raspusti, a da se ljudstvo vrati u svoje jedinice. Radi ovoga između nas oficira i njega došlo je [do] nesporazuma, a naročito, kada je tražio da on ponova preuzme komandu, motivišući ovo time, da mi oficiri radimo šta hoćemo. Ali, pošto je u ovome njegovom zahtevu bio osamljen, nije uspeo i red i rad u puku išao je svojim primemim tokom. Stanojević svoju nameru nije napustio i produžio je sa huškanjem protivu nas. Ovakvo mirno stanje puka teklo je sve do početka avgusta meseca, kada je Stanojević ponova tražio da preuzme komandu i kada je počeo sa neosnovanim napadima na nas oficire, radi čega je major Radojlović napustio Medak i otišao u Gračac. 3 - VIII - 42 g. napisao mi je jedno pismo da od jurišne čete odvojim najboljih 15—20 boraca i da budem spreman, pa kada mi javi da sa tim ljudstvom dođem u Gračac odakle ćemo preko Velebita otići u Dinarsku oblast⁹ i napustiti Medak. Ovakvo jedno pismo napisao je i komandirima četa, da će oficiri iz prednjih razloga napustiti Medak, na što su oni molih da mi ostanemo, a oni će sami ovo urediti sa Sta- nojevićem. Posle ovoga vratili smo se u Medak i zategnuto stanje Stanojevića u mnogome je popustilo i popravilo se.

Kako su italijanske vojne vlasti izdale pismeno naređenje, da se ni jedna akcija protivu partizana ne sme vršiti bez njihovog odobrenja i učešća njihove vojske, to sam od majora Radojlovića tražio, da se izvrši akcija ina partizane u selima Raduču i Počitelju.^[7] 23 - VIII - u sadejstvu sa jednim bataljonom italijanske vojske izvršio sam sa uspehom akciju na s. Raduč.^[8] Po uspešno izvršenoj akciji, major Radojlović sa Itali janskim komandantom došao je oko podne i obišao selo. Odmah po ovome, italijanske snage napustile su s. Raduč i vratile se vozom u Medak, a major Radojlović ostao je među nama i sakupljenim narodom kod crkve. Oko 15 časova, jedna grupa partizana iznenadila nas je iz Velebita i otvorila jaku vatru iz automatskih oružja.¹² U ovom vremenu, major Radojlović napustio je selo i otišao na žel. stan. Raduč odakle se vozom vratio za Medak. Posle kraće borbe, partizani su proterani. U selu sam ostao oko 15 dana. Sproveo sam potpuno organizaciju i ako sam imao skoro svakodnevnu i noćnu borbu sa partizanima, koji su težili da ga ponova povrate. Mobilisano ljudstvo koje smo dobili oko 150 poslato je u Medak radi naoružanja, ali je ovo vrlo teško išlo, jer je italijanska administrativna procedura oko izdavanja oružja bila duga, a i sa strane naše komande slabo [se] za ovo intere- sovalo. Od ovog ljudstva formirao sam bataljon od dve čete, a od najmlađeg ljudstva formirao sam jedan jurišni vod jačine 30 boraca, sa kojim sam odmah otpočeo obuku i uspo- sobljavanje za svaki samostalni rad. Pri sprovođenju ove organizacije, dolazilo je do nesporazuma između mene i majora Radojlovića. Za vreme od 15 dana koliko sam se bavio pri sprovođenju organizacije ništa se na vreme nije dobilo niti je ljudstvo naoružano i na vreme vraćeno. Ipak i preko svega ovoga, organizacija je potpuno izvedena, i rad je počeo svojim primernim tokom.

Za vreme dok sam se bavio u s. Raduču, od strane Italijana i ustaša iz Gospića izvršena je akcija na s. Divoselo i Čitluk ka s. Počitelju.¹³ Ova je akcija izvršena tako, da se kroz sela samo prošlo, a partizanske snage koje su bile u njima samo su potisnuti ka Velebitu. Naše su snage u ovoj akciji učestovale samo u toliko, koliko se ticalo našeg stanovništva s. Počitelja. Ova akcija od strane naše nije iskorišćena, pa da se s. Počitelj zadrži u našim rukama, već se kroz njega samo prošlo i kada se italijanske snage vratile natrag u Gospić, jednovremeno povukli su se i naši no stim, što su se zadržah u jednom zaseoku udaljeno svega oko 2 km. tako, da je 4/5 sela ponova okupirano od strane partizana.

Po završenoj organizaciji u s. Raduču ponova sam tražio da se izvrši akcija na s. Počitelj. 15-IX- izvršena je akcija i selo zauzeto. I u njemu sam pokušao da sprovedeni organizaciju, ali na odziv stanovništva nisam naišao. Meštanin komandir čete narednik Tomica Ljuibojević nije bio siguran da sa ljudstvom koje je imao oko 60 četnika, može održati selo u svojim rukama. Tražio je da se pojača sa dve čete. Ali posle dva dana po naređenju majora Radojlovića, vraćena je jurišna četa u Medak. U sprovođenju ove organizacije, došao sam do reči sa majorom Radojlovićem iz razloga neintereso- vanja za ovo, već je samo mislio, kako će otići za Gospić, Gračac ili Knin. Ovom sam ga prilikom napao, da u dostavljenim izveštajima sebi uspehe pripisuje, dok međutim u ovome nema nikakvog udela niti je ma kakvog učešća u akcijama niti u organizaciji imao. Po izvršenoj ovoj akciji, napisao je naredbu po kojoj mi je oduzeo jurišnu četu ispod moje komande i ostavio je pod svoju komandu u pogledu njene upotrebe, a meni je ostala samo u disciplinskom pogledu. I radi ovoga imao sam oštrih reči sa njim, zašto mi oduzima četu, kada on u njenom stvaranju nema nikakvog udela niti ju je on formirao. Od ovog momenta počinju naši odnosi slabiti. Na svakom koraku kod boraca počeo mi je ubijati autoritet. Svako moje naređenje koje sam izdao, osporio ga je i izdao svoje tako, da četnici nisu znali koje naređenje da izvršavaju. Sprijateljio se sa Gavrom Stanojevićem i svima onima koji su nam ranije bih protivnici, sada postaju dobri prijatelji. Počinje da pravi česte odlaske za Gospić, Gračac ih Knin pod izgovorom službenog posla. Pri svakom njegovom povratku uvek je donosio komandirima četa, a i drugim pojedincima razne prezente i poklone, razne rakije u specijalnim zatvorenim flašama, servize, cigarete i dr. Sa komandirima četa počeo je održavati konferencije bez da i mene izvesti da prisustvujem. Pojedini momenti nastupah su takvi, da su nam se naređenja sukobljavala, pošto nisam bio upoznat o onome šta je na konferencijama rešavano.

U ovome vremenu partizani izvrše napad sa tri svoje brigade na selo Raduč^[9] i ćelu .prostoriju između Raduča i Medka zaposednu. O ovome napadu dobijen je izveštaj još rano ujutru, o čemu sam odmah izvestio majora Radojlovića i komandanta italijanskih snaga u Medku. Kako je u mestu bila jedino jurišna četa, to sam od majora Radojlovića tražio da je mogu upotrebiti i odmah sam pošao sa njom u pravcu s. Raduča. Tražio sam, da se odmah pošalje i jedna četa koja je bila u Počitelju, kao i da se od italijanskog komandanta izdejstvuju barem dve čete sa artilerijom. Kada sam stigao u s. Papuču u kasarnu 1 bataljona, od komandira 2 čete žand. narednika Joža Vuletića izvešten sam da je 1 četa sa komandantom bataljona jutros rano otišla i da već na položajima više s. Papuče vodi borbu, a on sa svojom četom ostao je u kasarni pošto je ne može ostaviti samu zbog spreme, sa ljudstvom je zaposeo bunkere oko kasarne. Naredio sam mu, da ljudstvo odmah prikupi i ako mu javim da može odmah doći u pomoć. Sa četom sam produžio dalje, ali sam odmah sa prvih položaja bio zaustavljen jakom vatrom automatskog oružja. Po širini fronta i dejstvu njihove vatre, odmah sam procenio, da su partizani u velikoj nadmoćnosti nego mi. Po izvršenom rasporedu i zauzimanju položaja, odmah sam po jednom ordonansu naredio da 2 četa odmah dođe. O svemu ovome poslao sam izveštaj majoru Radojloviću i tražio hitnu pomoć u ljudstvu, a naročito artileriji. Kako mi nije dolazilo nikakvo pojačanje, a naročito nedolazak 2 čete, to sam po za- posedanju položaja došao do komandira 2 čete i pitao ga, zašto sa četom nije došao kada sam mu poslao naređenje da odmah dođe, našto mi je odgovorio da ne može napustiti kasarnu i samu spremu i hranu ostaviti. U ovome, vratio se i ordonans iz Medka i izvestio me, da je major Radojlović još jutros rano otišao u Gospić. Nalazeći se u ovako teškoj situaciji, odmah sam krenuo za Medak i od komandanta itali janskih oruž. snaga tražio pomoć, a naročito artileriju. Pomoć u ljudstvu nisam dobio, a naredio je otvaranje artileriske vatre. Posle ovoga ponova sam naredio da se odmah uputi medačka četa, a preko telefona tražio sam majora Radojlovića da ga izvestim o situaciji. Kako major Radojlović nije došao na telefon već je došao u njegovo ime Gavra Stanojević, to sam mu izložio situaciju, da su partizani sa 3 brigade napali s. Raduč i da imaju masu automatskog oružja. Tražio sam, da se preko divizije naredi garnizonu u Gračacu da se pošalje barem jedan bataljon sa artilerijom koji će preko Lovinca udariti partizanima u leđa. U sam mrak Stanojević me je tražio preko telefona i izvestio me, da je izdejstvovao naređenje kod Velikog župana u Gospiću, da će poslati jedan bataljon ustaša iz Lovinca, koji će priteći u pomoć Raduču; Da je u ovome smislu već poslata depeša. Sutra dan, zvao me je italijanski komandant i kazao mi je, da je noćas depeša poslata za Lovi- nac da se uputi jedan bataljon ustaša. Ah od svega ovoga nikakva pomoć nije došla. Još sam u nekoliko mahova tražio majora Radojlovića na telefon, ali ga nikako nisam mogao dobiti, već je na mesto njegovo dolazio Stanojević, i izvešta- vao me, da on ne može doći jer je zauzet poslom, a ako imam što važno, da izvestim njega, a on će majora Radojlovića. U nekoliko mahova i sam italijanski komandant slao je depeše u diviziju, da su snage italijanske ikoje se nalaze na žel. stanici Raduč isto opkoljene i da im je poslat ultimatum da se predadu. Ali i ovo je ostalo bez ikakvog uspeha. Posle dvodnevne vođene borbe, četnici su u Raduču savladani i selo je zauzeto. Po dobijanju ove vesti, tražio sam majora Radojlovića na telefon, ali i ovoga puta nije došao već Stanojević, što sam njemu izneo situaciju. Tek trećeg dana u jutru, kada je bilo dookan, iz Gospića je upućen jedan bataljon bersalje- ra, a po podne trećeg dana vratio se major Radojlović u Medak.

Po svemu gornjem napisao sam raport¹⁵ i preko komandanta Gacke Zone dostavljen je komandantu Ličkih četnika đ-štabnom p. pukovniku Iliji Mihiću.

Posle ovih događaja, moral kod četnika u mnogome je počeo opadati. Da bi se koliko toliko stanje popravilo, a kako je u ovom vremenu okolo Gospića vođena akcija cd strane Italijanske divizije »Sasari«, to sam preko komandanta italijanskih trupa u Medku tražio, da se ova akcija produži i na ove krajeve t.j. na Vrebac — Mogorić ka Udbini i D. Lapcu. Ovo je odobreno i ova je akcija trebala biti izvršena 8. 9 i 10 oktobra 42 g. Ali ova akcija nije izvršena i pred sam njen polazak u napad došla je depeša iz komande II armije sa Sušaka da se ista obustavlja i da se sve trupe imaju povući.

Neizvršenje ove akcije usledilo je, kako je sam p. pukovnik Mihić [ka] zao, da je tri dana vodio borbu u komandi II armije dok je jedva uspeo da ovu akciju spreči. I po ovome postoji moj raport¹⁶ u kancelariji poč. Vojvode Birčanina.

Neizvršenje ove akcije, na četnike je negativno delovalo, jer su partizani u svojoj propagandi iznosili, da ih italijanske trupe nisu smele napasti. Pojedini četnici slabiji duhom pod- legali su njihovoj propagandi tako, da su počeli prelaziti sa oružjem u njihove redove. Tako je 6 - X - sestrić p. pukovnika Mihića sa još dvojicom s oružjem prebegli su partizanima, radi čega mu je ubijena majka, otac i sestra. Odred se počeo rasipati, disciplina je počela naglo slabiti. Pojedini borci jurišne čete a i iz drugih četa, počeli su sami na svoju ruku izlaziti po okolnim selima pod izgovorom specijalnih zadataka koji su dobili od komandanta majora Radojlovića. Odmah za ovim, počele su se dešavati i razne pljačke kao i obična dramska razbojništva. Nije se vodilo računa ko se pljačka i ko se napada. Naročito je ovo dostiglo vrhunac, kada je od strane komandanta majora Radojlovića izdato odobrenje, da se sva partizanska imovina može zapleniti u korist četničke kase. Ali ovoga se nije niko pridržavao već se pljačkalo kako je ko stigao, a sve upljačkano zadržavao za sebe. Sa pljačkom i raz- bojništvima išlo se do tog stepena, da su četnici postali strah i trepet za okolno stanovništvo i da su stanovnici iz straha za svoj život morali begati i noćevati u žici u Medku. Sada su još više počeli napadi na mene, a naročito, kada sam za pojedine pljačke koje su se dešavale, naređivao da se povede istraga i sa krivcima najstožije postupi. Istraga po pljačkama koje su bile u toku, major Radojlović naređivao je da se prekinu i materijal je bacan u vatru. Major Radojlović sa Gavrom Stanojevićem preuzeli su komandu tako, da se moja naređenja nisu slušala niti se po njima izvršavalo. Tako, za pljačku novca jednoj staroj ženi naredio sam istragu i trebao sam razoružati četvoricu boraca iz jurišne čete i staviti ih pod sud, lično sam bio opomenut od vodnika jurišne čete Mana Uzelca, koji me je napao, da sam zaštitnik partizanskih porodica i da zbog oduzetih nepuno 1.500 kuna i jedan grumen šećera, oću da razoružam i stavim pod sud četiri najbolja borca jurišne čete. Naglasio mi je, da će za mene najbolje biti ako se više ne mešam u ove stvari jer da se mogu rđavo provesti. Isto je ovo kazao i mom pratiocu četniku Milanu Crnokraku, iz Vreb- ca, kao i mom ađutantu mornaričkom naredniku Milanu Oklob- džiji. Ova je istraga po naređenju majora Radojlovića prekinuta i materijal bačen u vatru. Isto tako sprečen sam u istrazi o krađi 6 volova, nekoliko svinja i pola vagana žita, koje su četnici iz Raduča opljačkah, oterali u Gračac i prodah Italijanima, za skoro blizu 200.000 kuna, koji su novac razdelili među sobom.

Sve ove pljačke vršene su po nagovoru žand. narednika Jože Vuletića i vešto maskiranog Gavre Stanojevića, a organizaciju, vršio je četnik Dane Vuletić. Skoro u isto vreme kada su otpočete ove pljačke, otpočele su i pljačke i kod čete u Gospiću, a koja je podpadala pod komandu Gavre Stanojevića, a kojem je zbog ovoga docnije od strane komandanta italijanske divizije zabranjen dolazak u Gospić. Ne samo da su se ove pljačke i razbojništva dešavala, već je bilo i raznih drugih prljavih dela. Rezervni poručnik, inače učitelj, Vlada Tesiić,^[10] rodom iz Gospića, pričao mi je za Stanojevića, da je sa ustašama lumpovao; da se po železničkoj stanici i varoši sa ustašama ljubio i slikao; da je od Velikog Župana u Gospiću kao i od policije primao novac na velike sume; da je novac primao i od italijanske komande i masu drugih i sličnih stvari.

Sve su ove pljačke i razbojništva vršena baš od onih ljudi, koji su sada bili najbolji prijatelji majora Radojlovića. U ovo vreme major Radojlović u nekoliko je mahova odlazio u Gospić, gde se zadržavao po 3—4 dana, tako, da je stanovništvo počelo iznositi pojedine stvari, koje mu kao oficiru nisu smele biti pripisate.

Jednom prilikom, trgovac iz Medka Dane Trbojević kazao mi je, da je bio u društvu majora Radojlovića, i da mu je ovaj, baš u momentu kada su četnici jurišne čete po trojkama izlazili iz Medka na teren, kazao: »Vidi, pogledaj trojki, sa kojima ja radim«.

Ovakvih i sličnih stvari bilo je mnogo, po kojima sam u početku u dva maha izvesti» potpukovnika Mihića, a docnije, ovakav isti izveštaj poslao sam Komandantu Gacke Zone^[11] i za [kancelariju] poč. vojvode Birčanina.

Pošto više ovakvo stanje [nisam] mogao izdržati, a kako više nisam imao nikakvog prava niti su se moja naređenja slušala, podneo sam ostavku na dotadanji položaj i molim pre- meštaj za Dinarsku oblast. U ovom međuvremenu razboleo sam se i ležao [u] krevetu skoro mesec dana, kada je došao za komandanta, a na mesto majora Radojlovića kapetan Ka- petanović.¹⁹

Verovatno da je dolazak potpukovnika g. Mihića u Medak, radi vođenja istrage po vršenim pljačkama i razboj ni- štvima, usledio po mojim raportima i radi moje podnete ostavke na dotadanji položaj. Ali njegov dolazak ni malo nije popravio položaj i stanje Medka, već na protiv, u četničke redove uneo je još više zabune i demoralizacije iz razloga što je pri vođenju istrage prikupljao ljude baš one, koji su bili posredni ih neposredni izvršioci svih ovih nedela i od njih prikupljao podatke i uzimao ih u postupak. Naročita je demoralizacija kod četnika nastupila, kad je naredio da se so, koja je nabavljena za četničke familije, mora deliti svima stanovnicima i iz okolnih sela, pa bih oni četnici ili ne, ih partizani ili samo njihovi simpatizeri. Naročito su ovo iskoristili partizani iz Mogorića, Ploče i Kika, gde su. slali svoje ljiude po so i dobijali su više nego što su dobijale familije četnika. A isto tako, iskoristili su ovo za svoju propagandu, iznoseći pri ovome našu slabost i da smo na ovo bili prinuđeni.

Po svemu gornjem, kao i za više ovakvih i težih slučajeva, koje jasnog dokaza daju da je potpukovnik Mihić skoro stoprocentni partizan, pisao sam raporte koje sam dostavio komandantu Gacke Zone za kancelariju poč. Vojvode Birčanina. Isto tako u svojim raportima pored dokaznog materijala, naveo sam i svoje svedoke, koji su mi bili pratioci i svedoci celokupnog rada u odredu.

U ovom vremenu, došao mi je i premeštaj za Dinarsku oblast po naredbi poč. Vojvode Birčanina.

U februaru mesecu ove godne, slučajno sam video Četnika medačkog odreda Jožu Vuletića, koji je u Knin dolazio službeno i ovom prilikom me pitao, zašto ih nisam posetio u zatvoru u Otočcu, kada su u Medku od strane potpukovnika g. Mihića uhapšeni i sprovedeni za zatvor. Na ovo sam mu odgovorio, da ih nisam hteo posetiti iz toga razloga, što kako on tako i svi ostali nisu hteli slušati moja naređenja, već su kao obični drumski razbojnici i pljačkaši pohapšeni. Na ovo mi je odgovorio: »Gospodine kapetane, vi znate koliko sam ja vas poštovao, ali šta sam ja mogao i šta smo mi mogli, kada je to naređivao major Radojlović i Gavra Stanojević«. Istom ovom prilikom kazao mi je, da su pogrešili zašto nisu slušali moja naređenja, jer nebi dospeli zatvora i ne bi se sramotili, ali kaže, hvala Bogu i sada nam je dobro sa kapetanom Kape- tanovićem.

Januara meseca t.g. prilikom premeštaja iz Like za Dinarsku oblast, obišao sam svoju familiju koja mi živi u Dubrovniku i video sam, da mi deca imaju težak život i da su skoro bez ikakvih drugih sredstava, sem što primaju za izdati lokal 3.000 kuna mesečno. Kuća je potpuno opljačkana od ustaša, a tasta, kod čije se kuće sada nalaze moja deca, ubile su ustaše još 1941 g. tako, da je 'kuća sa 8 članova ostala bez i jedne muške glave. Istom ovom prilikom oevedočio sam se, da mi ustaše: Rojnioa, Kaštelani, Milinović i još neki drugi muslimani prete deci i kući su pisali preteča pisma, da će mi decu poklati. O ovome sam izvestio Vojvodu Jevđevića i pisao sam raport komandantu Dinarske oblasti, da mi se deca zaštite i po mogućstvu pomognu, pošto im preti opasnost.

Kada sam se javio poč. Vojvodi Birčaninu, izvestio sam ga o teškom stanju dece i molio sam, da kada se završe operacije koje se sada vode u Dinarskoj oblasti i protivu partizana,^[12] ako je u mogućnosti da budem premešten u krajeve Hercegovine, gde bih bio bliži deci kako bi im mogao pomoći moralno i materijalno. Po ovoj mojoj molbi, poč. Vojvoda Birčanin odobrio mi je da mogu biti premešten po završetku operacija i da napišem molbu Vojvodi Momčilu Đujiću po kojoj će mi se doneti rešenje. Kada sam se javio na službu u Dinarsku oblast, 15 januara t.g. napisao sam raport za premeštaj. Po prednjoj mojoj molbi, komandant Dinarske oblasti naredbom svojom Br. 14 od 16 aprila t.g. premestio me je za

Hercegovinu. 6. maja t.g. javio sam se u Dubrovniku Vojvodi Jevđeviću i komandantu operativnih trupa istočne Bosne i Hercegovine majoru g. Baćoviću, da sam Naredbom Vojvode Momčila Đujića premešten za ove krajeve po svojoj molbi. Pri javljanju Komandi major g. Baćović kazao mi je, da komandant Dinarske oblasti [vojvoda Đujić nije u nadležnosti] i nema pravo da vrši ove premeštaj e i da me on [ne može] primiti. Na ovakav odgovor obrazložio sam, koji su mi razlozi zbog kojih tražim premeštaj, našto mi je odgovorio, da pričekam desetak dana i da će za moj premeštaj videti i depešom će tražiti odobrenje, pa će mi se preko kancelarije javiti.

Posle ovoga u više mahova dolazio sam u četničku kancelariju i pitao, da li je što došlo za moj premeštaj. U nekoliko sam mahova išao i hčno Vojvodi Jevđeviću i pitao ga, dali što ima za mene. Uve'k mi je odgovoreno, da još nema ništa i da pričekam još koji dan.

Kako su odnosi između četnika i Itali j ana, zbog dolaska Nemaca, počeli da slabe i da se zaoštravaju, a počele su se i pronositi i vesti, da će italijanske trupe razoružati sve četnike, a naročito, kada je usledio slučaj zarobljavanja i razoružanja četnika u Mostaru i okolini, kao i odvođenje u ropstvo, ponovo sam molio Vojvodu Jevđevića, da me primi i uputi u jednu od četničkih jedinica, gde bih sačekao premeštaj, pošto mi ovde u Dubrovniku preti opasnost da me Italijani razoružaju i odvedu u ropstvo. Na ovo mi je odgovorio, da za moj premeštaj još nema ništa, a on me ne može primiti, kao što mi je već kazao i komandant major Baćović, već da moram još malo pričekati dok dođe.

Kako se stanje između četnika i Italijana sve više pogoršavalo, a i moja dozvola za boravak u Dubrovniku, koja mi je izdata od Komande II Armije ističe 28 maja, ponova sam otišao kod Vojvode Jevđevića i molio ga, da me svojim automobilom prebaci samo do Duži više Dubrovnika, gde ču posle ja sam prići, u sastav jedne koje bilo četničke jedinice, ili da me vrati natrag u svoju komandu. Ako ovo ne može, onda ću sam pokušati prodor kroz žicu, kako nebih pao Nemcima u ruke. Ovom sam mu prilikom kazao, da mi dozvola za boravak ističe 28 ov. meseca. Na ovo mi je 'kazao, da se za dozvolu ne brinem, jer kada idem sa Tošom Perovićem, da mi ne treba ništa, a da mi sada dozvolu ne može produžiti, pošto je ovako stanje nastupilo, a imaju i naređenje da sve četnike razoružavaju. Kazao mi je, da dođem sutra 28 - V - i ako bude mesta, da ćeme prebaciti na Duži. Sutradan nisam mogao otputovati, pošto mu je automobil bio u defektu, ah da dođem sutra 29 - V - . Sutradan, javio sam se Vojvodi i on je kazao g. Peroviću, da me prevede i da me odbaci do Duži. Na ovo je g. Perović kazao, pošto on ne može ići do majora g. Baćovića da odnese novac i neka hitna naređenja, to će mene prebaciti do ispred Bileće i da ja novac od pola milijona kuna i ova naređenja odnesem. Na ovaj način, ja kao oficir i starešina nisam primljen u Hercegovačke četničke odrede, već sam samo izveden iz žice Dubrovnika, a da posle idem sam i da uđem u sastav koje bilo četničke jedinice kao običan borac.

Istog ovog dana stigao sam u selo Sobadine, gde je bio major g. Baćović i predao sam mu novac i naređenja. Ovom sam prilikom ovde zatekao moga klasnog druga đ-štabnog majora Zahariju Ostojića, kome sam izložio stanje u kakvom se nalazim i da me major Baćović, ne znam iz kojih razloga, nije primio, već sam ovako sam pošao da ne bih pao u ruke Nemcima. Na ovo me je pitao, gde bih želeo da budem, ih ovde negde u Hercegovini ili da idem za Srbiju. Kazao sam mu, da bih najviše želeo ovde ostati da sam bliže deci, ali pošto nisam primljen onda bih molio da budem premešten za Srbiju u okolinu Užica, pošto inače od svojih nemam nikakve vesti već 2 godine. Na ovo mi je kazao, onda ostani ovde sa nama, pa čim mi se ukaže prilika uputióu te za Srbiju. Na ovaj način, priključio sam se njima i kada su oni krenuh preko Hercegovine za Bosnu, krenuo sam i ja sa njima.

Međutim, 6 juna t.g. major g. Baćović kazao mi je, da ću biti određen za zastupnika komandanta Ozrenskog korpusa. Na ovo sam obrazložio Komandantu, da sam molbom molio da budem premešten za krajeve Hercegovine gde bih bio bliže deci, a kao što sam gore izneo i da se toga položaja ne mogu primiti, a prilikom razgovora sa majorom g. Ostojićem u So- badinama, ja sam već dobio raspored u Srbiji u Zlatibor- skom korpusu gde ću biti kao obaveštajni oficir i kao komandant mesta. Na ovo mi je major g. Baćović kazao, da će ovo biti samo privremeno i kada se on bude vraćao natrag za Hercegovinu da ću se i ja sa njim vratiti i da će mi već naći i stvoriti neko mesto u okolini Dubrovnika. 15 juna t.g. major g. Baćović, ponova mi je 'kazao, da sam ovde samo dok se on bude bavio na ovoj teritoriji a kada se bude vraćao, da ću se i ja sa njim vratiti. Ovom mi je prilikom kazao, da će me postaviti za vezu u Trebinju, i da prima sve moje razloge.

Međutim 16 - VI - t.g. major g. Baćović kazao je dotadašnjem zastupniku komandanta Ozrenskog korpusa poručniku Dimitrijeviću,²¹ da sam ja došao dovde i da sada moram ostati kao zastupnik komandanta korpusa. Kako je ovo u protivnosti što mi je lično obećao, [to sam majora Baćovića izvestio da iz] gornjih razloga, a pošto sam već od majora g. Ostojića dobio raspored, to nemogu primiti položaj na koji sam određen, a da sam znao da ću imati ovakve teškoće i da će mi se ukazati ovakvo gostoprimstvo, ne bih napuštao svoju jedinicu koju sam imao u Dinarskoj oblasti.

Iznoseći prednje, molim da mi se ne zameri, što ću ovde izneti svoj utisak i svoje opaske, koje sam osetio odmah prvoga dana kada sam se javio majoru g. Baćoviću, zašto se i iz kojih razloga ovako poneo prema meni i zašto prema meni ima lične nesimpatije. Sa majorom g. Baćovićem ranije se nisam poznavao do sada ovaj prvi put, niti sam se javio da sam premešten pod njegovu komandu. Ni u kakav kontakt ranije nisam dolazio, da sam mu se mogao zameriti do jedino, od majora Radojlovića, i čvrsto sam ubeđen, da je samo major Radojlović protiv mene govorio, a ovo mi daje razloge mom verovanju, što sam protivu njega pisao raporte i što je saznao još dok je bio u Kninu, da sam izvestio Vojvodu Momčila Đu- jića, da mu major Radojlović vrbuje oficire i četnike za pre- laz u Hercegovački odred. Tako je prilikom njihovog povratka za Hercegovinu bez ičije dozvole prešlo 2 ili 3 oficira i više četnika. Jedan četnik, koji je isto na ovakav način prešao u hercegovačke odrede, a kome ime ne znam do jedino da ga zovu »Pulja« i da je iz Beograda, lično mi je kazao, da ne treba da čekam rešenje po mojoj molbi za premeštaj, već samo treba da se javim majoru Radojloviću, a da će posle on sve drugo urediti i da ću još dobiti i platu pre polaska.

Ovako i na ovaj način prešao je moj ađutant brigade potporučnik Đorđe Nikohć,^[13] bez ičije dozvole i bez da mi se javio kao komandantu brigade, a isto tako, nikome nije predao ni dužnost ađutanta ni arhivu. Sa svojim odlaskom nije re- gulisao novčano potraživanje jednog privatnog lica, već je rešenje, da svoj dug reguliše, poneo sa sobom. Sada se imenovani nalazi kao komandant Višegradske brigade, koji je naredbom majora Baćovića određen na taj položaj.

Ovde dolazim do zaključka toga, da major g. Baćović gaji lične nesimpatije prema meni samo iz gornjih razloga, pošto je dobio sugestije majora Radojlovića, zbog čega je i odu- govlačeno sa mojim primanjem i premeštaj em za Hercegovinu. Ovo mi moje verovanje potkrepljuje još i to, što mene nije mogao da primi, a mogao je da primi i da odredi na položaj oficire, koji su na gornji način prešli. Majora Ostojića izveštavao sam, da major Baćović, sada ovaj put koji je imao kroz Hercegovinu i Bosnu, nije bio u cilju inspekcije organizacije četnika, već je put bio u cilju pripremanja terena na političkom polju među seljaštvom. Tako isto novac koji je davao, nije ga davao kao pomoć našeg Ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva, već ga je davao u ime svoje kao da je to njegova pomoć koju on deli narodu. Prilikom držanja govora, držao ih je na političkom polju i ni u jednom govoru nije spomenuo našeg Ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva.

Nije samo ovo slučaj da sam osetio protivnika u majoru g. Baćoviću, već sam ovo osetio i kod drugih i većih hčnosti da su protivni meni i sa kojima nisam mogao biti u dobrim odnosima. Ovo je dolazilo samo iz razloga toga, što pojedine neispravnosti nisam mogao da gledam, već sam im u zgodnom momentu stavio do znanja, a i pojedine sam i ozvaničavao, da se sve zna i vidi šta ko čini i kako ko radi. Do sada koliko sam bio u četničkim redovima, jedino sam video tri komandanta čiji je rad častan i pošten i koji mogu poslužiti svima drugim kao primer. Ovako mišljenje mogao sam čuti od mnogih drugih časnih i poštenih ljudi. Zao mi je što nisam mogao ostati pod komandom Vojvode Momčila Đujića, ih đeneralštab- nih majora, Slavka Bjelajca i Zaharije Ostojića, ah privlačila me je kuća, porodica i rodbina.

Prilikom moga puta za ovamo, a pri prolazu kroz selo Ponikve, susreo sam se sa pešadiskim kapetanom Aleksom Draškovićem, koji, kada je saznao da idem ovamo, molio me je, da u ime njegovo zamolim Gospodina Ministra vojske mornarice i vazduhoplovstva, da ga pozove radi referisanja o ce- lokupnom radu u Istočnoj Bosni i Hercegovini i Dalmaciji, pošto je bio u četničkim redovima u ovim krajevima.

^[1] Original (pisan na mašini, ćirilicom) u Arhivu VII, Ca, k. 152, reg. br. 25/6 (H-V-394). Original je mestimično oštećen.

^[5] U Gračacu je tada bilo sedište puka «Vožd Karađorđe«.

^[6] i ⁹ U Kninu se nalazio Stab Dinarske divizije i Dinarske oblasti.

^[7] i ¹² Odnosi se na jedinice 1. ličkog NOP odreda.

^[8] i ¹³ Vidi tom V, knj. 6, dok. br. 68.

^[9] Tu akciju izvodila je 25. septembra 1942. Deveta hrvatska NOU brigada. Tom prilikom četnici su imali 10 mrtvih i 101 zarobljenog, dok su italijanske trupe imale 20 mrtvih i više ranjenih (tom V, knj. 7, dok. br. 80).

^[9] i ¹⁶ Pomenute raporte redakcija nije pronašla.

^[12] Vidi dok. br. 62.

^[12] Dragoljub.

^[13] Poručnik a ne potporučnik, ađutant komandanta 1. brigade (ranije brigada »Petar Mrkonjić«) 502. korpusa. Pre toga je bio pomoćnik komandanta puka »Kralj Aleksandar«. Od 6. juna 1943. nalazio se na dužnosti komandanta Višegradske brigade Drinskog korpusa.

^[14] Jovanović je u 1944. bio šef Odseka za šifru u Vrhovnoj komandi.