|
IZVEŠTAJ KOMANDANTA OPERATIVNIH JEDINICA ISTOČNE BOSNE I HERCEGOVINE OD 15. JANUARA 1943. DRAŽI MIHAILOVICU O VOJNO-POLITICKOJ SITUACIJI I STANJU ČETNIKA U DINARSKOJ ČETNIČKOJ OBLASTI1
Položaj 15. januara 1942. g2
GOSPODINU MINISTRU VOJSKE, MORNARICE I VAZDUHOPLOVSTVA
POLOŽAJ
U depešama koje sam do sada uputio Vama i majoru g. Ostojiću pokušao sam da vam uglavnom izložim situaciju u kojoj se nalazimo.3 Smatram za svoju dužnost da Vam podnesem i ovaj detaljniji izveštaj i da na taj način sa sebe skinem odgovornost ako se ne bi imale u vidu činjenice na koje sam ukazivao.
Daleko sam od pomisli da kritikujući druge, svoju vojsku i sebe uzdižem. Sve ovo što Vam izlažem rekao sam ovdašnjim vođama u lice, otvoreno i pošteno jer smatram da danas nije momenat da se zadovoljavaju lične sujete i ambicije. Prema tome ukoliko sam primoran da podvrgnem kritici rad izvesnih ljudi, činim to teška srca i u najboljoj nameri. Uostalom, budućnost daće mi potpuno za pravo.
Situacija u ovim krajevima mnogo je teža i mnogo kritičnija nego što smo mogli da pretpostavimo iz izveštaja koji su nam bili stavljeni na raspoloženje. Ona je nastala, uglavnom, zbog toga što kod ovdašnjeg naroda nije dovoljno razvijena nacionalna svest te su komunističke ideje naišle na plodno zemljište. Dosta veliki broj ljudi ovde nije načisto ko će pobediti: četnici ili komunisti i zbog toga pokušavaju, na sve moguće načine, da budu u dobrim odnosima i sa jednima i sa drugima. Ta kolebljivost koja se opaža na svakom koraku, stvorila je veliku pometnju i u redovima ovdašnjih četnika tako da čovek nije siguran da neka jedinica, u toku borbe, ne pređe na protivnu stranu. Prema podacima koje sam ovde dobio već je oko 1.500 ljudi prebeglo na stranu komunista, tek što su primili puške. Postoji opasnost da se u ovome pravcu ne nastavi paranje. Jer, dok sa jedne strane komunisti pale kuće i ubijaju porodice onih koji iskreno sarađuju sa četnicima, dotle četnici ne primenjuju nikakve oštrije mere protiv porodica odbeglih partizana. U ovom međuvremenu mi smo sa našim trupama pre-duzeli izvesne mere. Bilo je prilično streljanja i batinjanja. Međutim, moja je želja da se meštani jedanput odluče i sami sprovedu ove mere. Oni koji su se opredelili za četnike moraju da poruše sve mostove i da više nikada ne mogu da sarađuju sa komunistima. U tom smislu mi smo sproveli usmenu i pismenu propagandu. Obišli smo veći broj sela, a i u samom Kninu održali smo veći broj konferencija i zborova. U prilogu Vam dostavljam jedan deo propagandnog materijala koji smo ovde sastavili i u više hiljada primeraka rasturili.4 Pored propagande komunisti su odlučno organizovali i obaveštajnu službu. I pored naše najveće obazrivosti, uvek su bili obaveštavani o našim lokalnim operacijama, ako su sa nama učestvovali i ovdašnji četnici.
Situacija je još više komplikovana zbog neslaganja ovdašnjih vođa i komandanata. Lične ambicije, sujeta, netrpeljivost, podmetanja i ogovaranja došle su ovde do punog izražaja. Bosanci i Ličani sa njihovim vođama, a isto tako i Srbijanci koji su se ovde zatekli,5 tražili su od mene da ih povedem sa sobom kada budemo polazili, jer, kako kažu , više ne mogu da izdrže ovakvu situaciju. Vojvode Brane6 i Mane7 bili su već izdali naređenja svojim ljudima da se povuku sa položaja i hteli su da se priključe našim trupama. Zbog ovoga ja sam intervenisao i sa teškom mukom uspeo da ih izmirim sa vojvodom Đujićem,8 samo ne znam koliko će to trajati. Istovremeno ja sam im skrenuo pažnju da je njihova nacionalna dužnost da baš zbog ovakve situacije ostanu ovde.
Moram da Vam skrenem pažnju na činjenicu da propaganda iz Londona, naročito kako je podešena u poslednje vreme, ima vrlo negativno dejstvo na našu situaciju i ide direktno u prilog komunističke propagande a naročito poslednji govor novinara Harisona9.
Pokušali smo da dejstvujemo da se ime našeg Kralja i Vaše, kao nosioca nacionalnih stremljenja što više spominju pred narodom, jer smo stekli utisak da pojedinci nastoje da sebe što više popularišu smatrajući da su oni i izvor i utoka srpstva.
Vojvodska titula u ovom krajujiije na velikoj ceni. Naročito kada je pre neki dan vojvoda Birčanin10 dao titulu Dinarskog vojvode kapetanu Ivaniševiću11. Zbog ovoga je veliko nezadovoljstvo i ogorčenje kod svih ovdašnjih prvaka. Vojvoda Đujić je rekao u prisustvu većeg broja starešina i oficira: »Zar je moguće da se i takve greške dešavaju, da se za dinarskog vojvodu postavi kapetan Ivanišević koji nikada nije učestvovao u borbama, a Dinaru je video samo iz brzog voza.« I među mojim oficirima ovo postavljenje izazvalo je negodovanje. Najveći broj njih nije dobio nikakvo priznanje za herojsku borbu koju vode od prvoga dana posle sloma. Oni to i ne traže. Ali, kada vide ovakve slučajeve oni sa pravom protestvuju i ne kriju svoje nezadovoljstvo. U današnjem vremenu mi smo još uvek revolucionarna vojska. Od vrednosti starešina, njihove sposobnosti i umešnosti da upravljaju ljudima koje vode, zavisi mnogo uspeh naše stvari. Zato ja mislim da bi o ovim pitanjima trebalo povesti računa. Naročito kada je u pitanju ovakav slučaj gde nije bilo potrebno da se dodeljivanjem vojvodske titule pridobije i primiri neki starešina iza koga stoji vojska i narod. I ja lično, priznajem, primio sam teška srca čin vojvode od Kalinovika, koji sam dobio istovremeno kada je vojvodskim činom počastvovan kapetan Ivanišević.
Kada sam upao u ovakvu situaciju, bio sam veoma zabrinut. Naša vojska znatno je podigla moral u ovim krajevima. Mi smo vodili teške i krvave lokalne borbe u kojima smo imali dvadeset mrtvih i ranjenih12. Pored toga tifus je zahvatio rogi-tičku brigadu. Ljudi su bez veša, puni vašiju. Higijenski uslovi pod kojima žive vrlo su teški. Blagodareći samo duboko razvijenoj svesti kod naših ljudi, spremnosti i popularnosti oficira mi smo uspeli da održimo disciplinu. Ali ja se bojim da ovo dugo čekanje13 ne demorališe i naše trupe jer se u tome pravcu pojavljuju izvesni znaci. Sa druge strane pokazalo se da su obaveštenja koja smo imali u pogledu jačine komunističkih trupa netačna. Na osnovu izveštaja koje sam primio od ovdašnje komande sastavio sam telegrame o komunističkim snagama. Taj izveštaj dostavljam u prilogu14 i iz njega se najbolje vidi da komunističke snage nisu precenjene. Komunisti su dobro obavešteni i oni se grozničavo pripremaju. Mobilišu, posedaju položaje i ja se bojim da nas oni ne napadnu pre nego što mi stupimo u akciju. Mi smo stalno na oprezi i više od polovine ljudstva i danju i noću provodi na položajima.
Sa druge strane kada smo sa ovdašnjom komandom pravili projekte za akciju15, pokazalo se da oni mogu dati najviše oko 1.500 ljudi, dok smo mi, kao što se sećate, računali na oko 6.000.— Kada sam iz telegrama koje sam dobio od majora Ostojića počeo da stičem utisak da Crnogorci16 neće doći, bio sam i očajan i revoltiran i odgovorio sam da bi to predstavljalo izdaju koja bi imala teške posledice po našu opštu stvar. Sami, bez Crnogoraca ne bismo smeli da se upustimo u glavnu borbu, jer je sigurno da bismo bili tučeni. Sa druge strane naše povlačenje doprinelo bi da ovaj inače nesiguran elemenat potpuno popusti i priđe komunistima. Možda sam u svojim telegramima bio dosta oštar, ali, verujte, Gospodine Ministre, to je bilo jedino u želji da Vrhovnoj komandi ukazem na ozbiljnost situacije u kojoj se nalazimo17. Jer, budite uvereni, naš poraz u ovim krajevima pretstavljao bi istovremeno i nas poraz u Bosni, Hercegovini i Crnoj Gori. Mi smo Vaše naređenje za pokret izvršili bez pogovora. Za najkraće vreme mobilisali smo ljude, forsiranim maršem išli do Bileća da bismo se na vreme ukrcali18. I, po mom mišljenju dobro je što smo tako brzo stigli jer, da smo zadocnili, ko zna koliko bi još četnika ovde zatekli. Sada sedimo i čekamo, pod vrlo teškim uslovima, da Crnogorci krenu, odnosno i oni izvrše Vašu zapovest.
Ja nemam ni ličnih ambicija u pogledu komandovanja niti kakvu računicu. Samo jedino ne dozvoljavam, da se na nužan način vređam i da mi se drže lekcije od majora Ostojića, koji najmanje ima prava na to. Kao odgovor na moje telegrame dobio sam od g. Ostojića sledeće poruke:
Tel. Br. 26
»U svakom slučaju žalosno je i ružno da ovako što može da uradi major, vitez Karađorđeve zvezde i četnički vojvoda. Crnogorci su već pet dana u operacijama na desnoj obali Lima protiv Turaka19, koje vrlo uspešno završavaju. Bili su napadnuti. Za nekoliko dana polazi pet hiljada vozom do Rame20.«
Tel. Br. 25
»Potčinjene Vam vojvode i starešine nisu vaša prćija, nego borci za Kralja i Otadžbinu i njih morate voditi onako i onuda kako vam to narede oni koji su za to ovlašćeni od Kralja. Preduzmite potrebne mere da se spreči zaraza vojnika i postupite tačno u duhu izdatih naređenja. Ako pokušate da uradite ma šta na svoju ruku u pogledu napuštanja bojišta narediću da vam se smesta oduzme komanda, jer bi to bio zločin i izdajstvo prema našoj svetoj stvari za koju se borimo. Bolje bi bilo i za vas i za našu stvar da do kraja ostanete vojnik, a ne da se povodite za onima koji u ovim prilikama stvaraju lične kapitale i me-šaju se u stvari o kojima nemaju pojma, koji ne znaju opštu situaciju i teškoće sa kojima se bori Vrhovna komanda
Tel. Br. 23
»Gospodine majore, stavljam vam do znanja da imate bezuslovno izvršavati naređenja pretpostavljenih starešina i da jednom za svagda prestanete sa kritikom rada pretpostavljenih a kao oficiru poznat vani je način opštenja i tražim da budete pristojni. Vaše depeše dostaviću komandantu21 da vidi koliko ste daleko otišli. Preporučujem vam da prestanete sa pretnjama, dostavljanjem fabrikovanih izveštaja i navođenjem Vrhovne komande na pogrešne odluke. Varate se ako mislite tako da ćete uspeti tim putem«.
Ton i način na koji on pokušava da razgovara sa mnom ja ne upotrebljavam ni u odnosu sa makojim običnim vojnikom. Pored toga on me kleveta tvrdeći da fabrikujem izveštaj e i time navodim Vrhovnu komandu na pogrešne odluke. Ja tražim i zahtevam od g. Ostojića da dokaže ove svoje insinuacije i ja se neću smiriti dok ne dobijem zadovoljenje. Samo okolnost što je on od Vaše strane određen da vodi ove operacije22 (a po mome mišljenju one bi se isto tako mogle voditi i iz Vrhovne komande kao i iz Kalino vika) sprečila me je da mu ne odgovorim onako kao što je zaslužio. Ja zato sa pravom očekujem da od g. Ostojića dobijem puno zadovoljenje, a Vama se obraćam, Gospodine Ministre, da u ovom napadu na mene i moju čast budete pravedni sudija. Jer, u ovakvoj situaciji svaka moja dalja saradnja sa njim bila bi nemoguća.
G. Ostojić ide tako daleko i podmeće kad kaže: »Bolje je da do kraja ostanete vojnik, a ne da se povodite za onima koji u ovim prilikama stvaraju lični kapital i mešaju se u stvari o kojima nemaju pojma«. Jasno je da se ova aluzija odnosi na g. Jevđevića23. Ja protestvujem protiv toga i tvrdim da Jevđević ulaže svu svoju snagu i daje sve od sebe da pomogne našoj opštoj stvari, dok se na drugoj strani, kao što vidite, njegov rad ne ceni pravilno. Pored toga ja ne dozvoljavam da se u našu komandu unose razmirice i trzavice danas više nego ikada, jer na licu mesta vidim koliko to šteti opštoj stvari. U svome radu ja sam primoran da često pređem preko mnogih stvari, jer shvatam težinu situacije u kojoj se nalazimo, ali sa puno prava to tražim i od drugih, naročito od g. Ostojića koji nije imao prilike da na terenu istroši svoje nerve. Moj slučaj nije usamljen. Svojim arogantnim i superiornim ponašanjem, major Ostojić je uspeo da ozlojedi mnoge ljude, a svojim samovoljnim postupcima revoltirao je i sedog Blažu Đukanovića. Za svoga načelnika štaba uzeo je majora Radulovića24, koga je vojvoda Birčanin proterao sa svoje teritorije, tako da sam ja morao da prećutim pred Birčaninom ovu činjenicu. A Blaža Đukanović rekao mi je za njega u Ostrogu: »On bi išao u borbu, kada bi metci bili ispunjeni kolonjskom vodom«. Posmatrajući sve ove činjenice ne mogu da se otmem utisku da pojedine ljude nije nimalo opametila naša nacionalna katastrofa već i dalje, kao nekad u nesretnoj Jugoslaviji, nastavljaju da rade i idu istim, fatalnim putem. Zadržao sam se duže na ovom pitanju jer sam uveren da stvaranje ovakve atmosfere, u ovim vremenima, ni malo ne služi našoj zajedničkoj i opštoj stvari.
Ja sam uložio sve napore da iskreno i lojalno sarađujem sa svima ljudima na koje sam upućen, imajući uvek i samo u vidu da iza njih Vi stojite. Sa vojvodom Đujićem dobro se slažem i sarađujem. Vojvoda Birčanin mi je uputio prijateljsko pismo u kome odaje priznanje mome radu i o njemu se na j laskavi je izražava.
Slučaj sa Radmilom Grđićem naišao je kod svih ljudi koji su sa njim radili i sarađivali na veliko negodovanje25. O tome Vas je izvestio Jevđević. Ali, ja ne mogu da propustim priliku a da Vam ne kažem da je i moje mišljenje da se prema ovome čoveku, koji je svojim nesebičnim radom mnogo doprineo našoj opštoj stvari, nije smelo tako postupiti. Ja se bojim da će ovaj slučaj izazvati mnoge trzavice i nesuglasice u vremenu kada nam je to najmanje potrebno.
Poznavajući Vas kao čoveka koji staloženo, pravilno i pravedno posmatra stvari i činjenice, ja sam uveren, poštovani Gospodine Ministre, da će Vam izvesni detalji koje sam pokušao da Vam izložim što je moguće objektivnije, savlađujući svoja lična osećanja, korisno poslužiti za procenu opšte situacije. Primite i ovom prilikom uverenje o mom dubokom poštovanju i nepokolebljivoj odanosti, vaš
Petar Baćović
1 Original (pisan na mašini, ćirilicom) u Arhivu VII, Ca, k. 170,reg. br. 57/1 (BH-V-2129/1).
2 Omaškom je napisano 1942. g. Treba 1943. godina.
3 Vidi dok. br. 4 i 12.
4 i 14 Navedeni prilog redakcija nije pronašla.
5 Reč je o Zlatiborskom četničkom odredu, kojim je komandovaovojvoda Radomir Đekić Đedo. Posle napuštanja Uzica, 22. septembra1941. odred je preko Višegrada, Goražda i Foče otišao na Romaniju. Krajem decembra 1941. odred se preko Drine vraća u Srbiju gde se raspao.Međutim, vojvoda Đuro Plećaš okuplja nešto ljudi iz odreda i vodi ih uMali Ozren, kod Sarajeva. U novembru 1942. ljudstvo odreda (25 četnika) stiže u Kalinovik, potom u Nevesinje, a odatke u Bileću. Tu komandu nad odredom ponovo preuzima vojvoda Đekić i sa bosansko-her-cegovačkim četnicima majora Baćovića odlazi u Dalmaciju i Liku u borbu protiv jedinica NOV i POJ.
6 Bogunović.
7 Rokvić.
8 Momčilo.
9 H. D. Harrison, šef radio-službe i propagande u londonskoj radio-stanici.
10 Ilija Trifunović.
11 Radovan. Vidi dok. br. 13.
12 Verovato su u pitanju borbe za Gračac vođene 14/15. januara1943. Vidi dok. br. 14 i 28.
13, 15 i 16 Reč je o pripremama četničkih jedinica za uništenje NOVJ na slobodnoj teritoriji zapadne Bosne, Like i Korduna. Četnici iz Crne Gore sačinjavali su 4. korpus. Vidi dok. br. 1, 5, 6, 12 i 28.
17 Vidi dok. br. 5 i 6.
18 Reč je o prevoženju četnika u Dalmaciju i Liku. Te su jedinicekrajem decembra 1942. stigle u Knin i okolinu. O njihovim borbama protiv NOVJ u Lici i Dalmaciji vidi dok. br. 62.
19 Reč je o akcijama Limsko-sandžačkih četničkih odreda za uništenje Muslimana u Sandžaku i delovima istočne Bosne. Vidi dok. br. 4, 8, 24, 34.
20 Vidi dok. br. 48, 74, 75, 85, 113 i 140.
21 Odnosi se na Dražu Mihailovića.
22 Vidi dok. br. 1, objašnjenje br. 21.
23 Dobrosav.
24 Borivoje.
25 Vidi dok. br. 5, 6, 25, 28 i 42.
|