| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeci dokument |
|
BR. 85 PISMO DRAGIŠE VASlĆA IZ PRVE POLOVINE MAJA 1942.DRAŽI MIHAILOVIĆU SA PRIMEDBAMA NA PROGRAM POSLERATNOG UREĐENJA JUGOSLAVIJE1 Dragi gospodine đenerale, Gospodin major Ostojić dostavio mi je, prema Vašem naređenju, pismo naših prijatelja iz Beograda,2 koje nam je, kao što vidim, prilično davno upućeno, zajedno s njihovim Mišljenjem o našoj državi, njenim granicama, društvenom uređenju i odnosu prema ostalim balkanskim zemljama, a gde su ubeležene i Vaše primedbe na ovo Mišljenje. Žurim da Vam po ovome odmah odgovorim, te Vam dostavljam svoje niže navedene primedbe: Tamo gde se govori o akciji hrvatskih i slovenačkih ministara, u Londonu i Vašingtonu, za Hrvatsku i Vel. Sloveniju i gde naši prijatelji, koji su nam uputili svoj memorandum, konstatuju da se u emigraciji nastavlja stara pesma na račun srpske krvi, Vi ste umesno primetili da je to potpuno tačno. Svakome onome koji se upoznao sa radom i intrigama emigracije za vreme prošlog rata, sa svima onim čudima i pokorima, nije teško da zamisli još razorniju akciju koja se danas preduzima i to sa pozicija mnogo zgodnijih nego što su bile one u kojima su se nalazili pok. Supilo3 i ostali. Čovek bi mogao da svisne od bola kad samo pomisli na sadašnju londonsku vladu, iz koje smo doživeli da Hrvati ponovo rade Srbima o glavi, i to dok zajedno s našima sede za istim stolom, i dok smo mi tamo i jedino tamo naše oči i naše nade uprli. Ovo, međutim, mi samo možemo da konstatujemo, jer protiv svega toga odavde mi ne možemo ništa, niti smo to u stanju. Ali ono što mi možemo i moramo to je da ovde preduzmemo sve kako bi njihove paklene račune, tamo pravljene, pokvarili. Šta u tom pogledu može da se uradi pokušaću niže da izložim. Memorandum naših prijatelja ja sam pažljivo proučio. On je na mene ostavio sasvim dobar utisak. On je svakako izašao iz ruku onih istih naših ljudi koji su nam ranije bili poslali i Srpski Program,4 jer između njih nema velike razlike. Rukopis u pismu vrlo mi je poznat, ali, pored svega napora da se setim čiji je, nisam mogao. U svakom slučaju Mišljenje izneto u ovom memorandumu zaslužuje našu najveću pažnju, jer je doneseno posle konsultovanja Srba iz svih naših pokrajina i jer potiče svakako od naših najboljih i najsposobnijih ljudi. Proučio sam i kartu o razgraničavanju sa Hrvatima i video i Vaše primedbe. Ja ću Vam odmah reći svoje mišljenje koje Vam dostavljam ovim pismom. Ali ako je Vaša namera bila da napišem odgovor našim prijateljima ja ću to učiniti čim Vi to naredite. Za to sam sad i požurio i pre ostavljenog roka od strane g. majora Ostojića dostavljam Vam ove svoje primedbe. Moje mišljenje je i prosto i jasno: I). Srbi imaju dužnost, oni treba sve da učine, da po slomu Nemačke i njenih saveznika, ponova i što je moguće pre zauzmu celokupnu svoju ratom izgubljenu teritoriju t.j. Jugoslaviju u njenoj celokupnosti, više ono što smo prošlog rata našom neumešnošću propustili da uzmemo, a što nam nužno pripada kao uslov državne celine. To je skoro isto ono što i naši prijatelji misle u tačci 1 i 2 pod a) svoga memoranduma,5 gde predlažu da se učini sve te da se dođe do svršenog čina pre nego mirovni pregovori i počnu i gde dodaju da nam za to nedostaje vojničke snage koja je ludo utrošena. Kod ove tačke pročitao sam Vašu primedbu koju sam pravilno razumeo. Vi ste tako kazali: ako se reši pitanje komunista i pomoć stigne blagovremeno bilo bi snage. Ovde se, dakle, pre svega postavlja pitanje komunista. Po mome mišljenju, a na osnovu svega što vidim i znam da je u tom pogledu do sad urađeno, pitanje komunista ostaće i na proleće otvoreno. Komunistička akcija, koliko ja mogu da pred-vidim, ni blizu neće biti onako opasna ni snažna kao što je to bila prošle godine, ali neće biti ni ugušena. Ono od čega se najviše plašim to je: da nam se u zemlju ne ubaci nekoliko jačih odreda iz susednih država, što nije isključeno, i što se može planski s proleća pripremiti u cilju oživljenja akcije u Srbiji, na koju se svakako naročito polaže. Kao što čujem i vidim iz novina borbe se s njima vode na mnogim stranama, a proleće je na pragu i vremena je ostalo vrlo malo. S druge strane preuveličavajući još sad Sovjetske uspehe na njihovom frontu, oni će, ako ovi uspesi budu nastavljeni i značajniji, dobiti nove snage za požrtvovanja, koja i do sad zaslužuju svako divljenje. Jednom reči, ne vidim da će njihovo pitanje u proleće biti skinuto s dnevnog reda. Drugo pitanje od osobite važnosti jeste pitanje četničkih trupa, stanje kod njih, raspoloženja i vrednosti naših narodnih masa u zemlji, u opšte. Zadatak posedanja Jugoslavije, u danom trenutku, mogle bi da izvrše naše narodne mase, ako bi se uspelo da se naša vojnička snaga ludo upropašćena, kako se kaže u onom pismu, ponova ozbiljno prikupi, dođe k sebi i postane6 što je više moguće vojska. Ne znam da li će to biti moguće. Ja sam se za ovo vreme od kako sam se od Vas rastao, mnogo trudio da proučim što bolje mogu našeg čoveka od danas. Već tri meseca nalazim se, kao što znate, u jednom od naših planinskih krajeva, ponajbolje moralno očuvanom i tu i u tom kraju moje razočarenje nije malo. Naš čovek je mnogo moralno izgubio i postao vrlo nesiguran. On je izgubio onu osnovnu crtu karaktera kojom se naročito odlikovao u prošlim ratovima, a to je vera u pobedu Dobra. Nije retko naići na ljude koji govore da se Nemačkoj ne može ništa, dakle na one koji veruju u mogućnost pobede Zla. On neće više da se žrtvuje za najsvetiju od svih stvari, on se mora podsećati na najosnovnije dužnosti, pa čak i na to da je Srbin. Imao sam čak slučajeva gde se pojedinci pitaju kako treba da se drže u slučaju da Nedić naredi naše gonjenje. U njemu danas ima i suviše mnogo kvasca za anarhiju i sve moguće podvige u njoj. I ja se od toga strašno plašim Obišao sam svu okolinu u glavnom. Pre neki dan bio sam u Jelen Dolu7 i tamo govorio sa pretsednikom opštine i drugima, danas će doći do mene pretsednici opština gornjo dobrinjske8 i ježevačke.9 Ne bih Vam mogao navesti sve nemile i strašne pojave na koje sam nailazio. Eto zašto sam se u prošlom pismu10 trudio da Vam naglasim prvu od svih potreba: preduzimanje nužnih mera za uspostavljanje discipline. Ova disciplina može se još i povratiti do nekle kod vojnih obveznika, ali naša nesretna omladina do srži nevalja, ne znam da li će se ikada moći dovesti u red. Pitanje discipline od najveće važnosti je i zato: što bi razuzdane i nedisciplinovane mase mogle da izazovu preuranjeni ustanak od čega se treba čuvati kao od žive vatre.11 Postavlja se, daklen, ovo važnije od svih pitanja, pitanje naše stvarne12 vojničke snage s kojom treba da raspolažemo i na koju se može računati u onom danom trenutku. Eto tu ja sam pesimista. Šta možemo učiniti da se u tome snađemo, da tu dođemo do pozitivnih rezultata. U ovom kraju ja činim sve i neumorno se zauzimam da dođemo do jedne prave vojničke jedinice, koja bi poslužila za primer i ostalima, ali to treba preduzeti svuda. Ostaje da na ovom mestu dodirnem i pitanje, koga ste se i Vi dotakli u svojoj primedbi, t.j. onoga drugoga uslova uspeha. Taj uslov jeste pomoć naših koja bi imala da stigne blagovremeno. Ali tu je svakako i težište uspeha. Dođe li ova pomoć na vreme sve će biti u redu. Red u zemlji 1918. god. mogao je biti očuvan zato što se u njoj očekivao dolazak proslavljene srpske vojske. Ta vojska imponovala je onima koji su u zemlji bili ostali i njeno postojanje ugušivalo je u korenu sve mogućnosti anarhije. Da li će sadašnje trupe naše vlade odigrati istu važnu ulogu, to mi ne znamo. U svakom slučaju u tom smislu naša propaganda treba sve da učini. Ovde mi pada na um još nešto. Ta vladina vojska, koju očekujemo, biće pored Srba regrutovana svakako i od Hrvata i Slovenaca koje će pokupiti po Evropi i Americi, ali čije će učešće i komplikovati naš položaj. Svi se dobro sećamo kako je ona šaka Hrvata što je učestvovala u proboju solunskog fronta, pravila kapital od uloga koji je onda dala, tvrdeći čak da nas je oslobodila i na taj način preuveličavajući svoju ulogu. Uloga njihova ovoga puta može biti još značajnija, te nije isključeno da će se oni truditi da nam pokvare mnoge račune prilikom posedanja teritorije i odmazde koja bi imala na njoj da se preduzme. II.) Pitanje homogene srpske države, koja ima da obuhvati celo etničko područje na kome danas Srbi žive, jeste van diskusije. U tome se slažu svi Srbi. Sto se razgraničenja sa Hrvatima tiče, potrebno je svakako da primimo k znanju i da uzmemo u obzir Mišljenje koje su nam naši prijatelji iz Beograda izložili na osnovu opsežnog i, verujem, pažljivog i savesnog konsultovanja viđenih Srba iz svih naših pokrajina, ali ovo pretežno vojničko pitanje pozvani su da rešavaju na prvom mestu vojnici. Ja kažem pretežno vojničko jer pretpostavljam, da vojnik koji rešava pitanje strategiskih granica, mora, isto tako, da vodi računa i o saobraćajnim linijama i čvorovima potrebnim za osiguranje života i opstanak države, kao i privrednim područjima radi obezbeđenja slobodnog, političkog, privrednog i kulturnog života za sva vremena. Ja mislim, Vi to uostalom najbolje znate, da je ovo pitanje odavno prečišćeno i da se o njemu mislilo i rešavalo još onda kada su nas Hrvati postavljali pred dilemu: s njima i dalje, ili bez njih. Sećam se vrlo dobro da mi je, još pre nekoliko godina, general Simović, prilikom jedne posete koju sam mu učinio u njegovoj kancelariji i povodom aktuelnog razgovora o Hrvatima, dok je bio načelnik Glavnog Generalštaba, na karti koja je visila na zidu iza njegovog pisaćeg stola, pokazivao strategiske granice koje bi mi morali zauzeti u slučaju njihovog odvajanja od nas. Naravno da ih se ja ne mogu sada setiti, ali ih Vi, uveren sam, znate napamet. U svakom slučaju o ovom čisto vojničkom pitanju zna se, dakle, ko je pozvan da se pozabavi. U pogledu tačke 2 pod b), gde se govori o tome da je potrebno zaposednutu teritoriju odmah, i pre nego što se iko pribere, očistiti od stranog elementa, mislim da nam ovo pitanje nemora zadavati mnogo brige. Pamtim vrlo dobro stanje u kome se Evropa nalazila posle prošlog rata. Ratujuće države bile su toliko zauzete svojim brigama, da nijedna takoreći nije mogla voditi računa o tome šta druge u svojim granicama rade i preduzi-maju. U prvoj godini iza prošlog rata moglo se prosto istrebiti jedan dobar deo svoga neželjenog stanovništva a da niko zbog toga i ne okrene glave. Dakle, ako budemo pametni, ovo pitanje čišćenja odnosno preseljavanja i izmene stanovništva, neće nam biti naročito teško.13 III. Odnos prema ostalim jugoslovenskim i balkanskim državama. U Mišljenju stoji da bi Jugoslavija imala biti uređena na federativnoj osnovi sa tri federalne jedinice: srpskom, hrvatskom i slovenačkom. Tu se dalje govori o postepenom zbliženju s Bugarima. Na ovome mestu vidio sam Vaše primedbe. One se sastoje iz čuđenja i pitanja. Iz više razloga ne bih nikako želeo da se ovde upuštam u raspravu ovog važnog pitanja. Nadam se, ako Bog da, da će mo se uskoro sastati i tada o ovom pitanju svestrano raspravljati. O njemu razgovarali smo i u s.k. klubu14 godinama zajedno s g. Slobodanom Jovanovićem, čije mišljenje je poznato, a poklapa se u svemu s ovim u memorandumu naših prijatelja iz Beograda. Ovom prilikom želim samo da Vam iznesem sećanje na jedan dokumenat koji je na mene ostavio veoma dubok utisak neposredno posle prošlog rata. To je bio jedan vrlo značajan, vrlo poučan i interesantan ekspoze Mileranov, koji je odmah posle rata bio postavljen za izvanrednog komesara vladinog u Elzas Lorenu, a koji je on bio uputio svojoj vladi jedno izvesno vreme posle toga. U njemu je on tvrdio da ovde, od Nemaca osvojene provincije, nije moguće administratirati iz Pariza a da se ne počine fatalne pogreške. Mileran je podsetio da su ove provincije bile odvojene od majke otadžbine nekoliko decenija, da je za to vreme tamo upravljano drugim društvenim zakonima, i da je to učinilo da se kod tamošnjih stanovnika stvorio jedan poseban partikularistički mentalitet, koji se razlikuje od mentaliteta Francuza, te da, prema tome, ne bi bilo veće pogreške od one koja bi se učinila ako bi se ove provincije jednostavno, bez postupnog prelaza, prisajedinile Francuskoj. Taj ekspoze Mileranov bio je, sećam se, neobično dokumentovan i u pogledu onog postupnog prelaza preporučivao je najopreznije mere. Zar nam ovo poređenje nije moglo dragoceno poslužiti da ne padnemo u neoprostivu pogrešku u koju smo se uvalili, udružujući se s Hrvatima i Slovencima, s kojima nikad u prošlosti nismo živeli pod jednim krovom, u jednu centralističku državu, koju su oni od početka zbog toga negirali i najzad, pošto su je dve decenije sistematski rušili, uspeli i da je unište. Ali, kao što rekoh, o tome ćemo u ime Boga imati prilike da govorimo. Što se ostalih dveju tačaka u Mišljenju tiče, u kojima se govori o društvenom uređenju i narodnom preporodu i gde ima puno odličnih mesta, smatram da u ovom trenutku nije preko potrebno da se naročito zadržavam. Povodom ovih tačaka ja sam Vam u jednom od prošlih pisama naglasio da imam već gotovih planova o kojima ćemo govoriti usmeno. Primite, dragi gospodine generale, mnogo srdačnih i bratskih pozdrava od Vašeg odanog čika Vase15 P.S. Odavde mnogi seljaci odlaze za žito u Zabare kod Topole. Pričaju mi da je tamo veliko oduševljenje za nas, ali da sve do sad još niko s naše strane nije bio da vrši organizaciju. Memorandum sam zadržao do Vašeg odgovora. Poslaću ga čim zatražite. Da li je moguće poručiti našim prijateljima da bar jedan od njih dođe sada lično ovamo radi viđenja, kao što su i obećali. Za ArhivuD. Mih.16 1 Original (pisan na mašini, ćirilicom) u Arhivu VII, Ča, k. 12, res. br. 31/2 (VK-P-40). Dokumenat je bez datuma, ali raspoloživi podaci upućuju na zaključak da je pisan u prvoj polovini maja 1942 (vidi dok. br. 83, teL »Od 1003 13/V«). 2 i 5 Vidi dok. br. 35. 3 Frano. 4 Vidi dok. br. 6. 6 Tekst do kraja te rečenice Dragiša Vasić je podvukao zelenim mastilom. 7, 8 i 9 Jelen Do, Ježevica (V. i M.) i Dobrinje (G., D. i Sr.) tada opštine užičkog sreza. 10 To pismo nije pronađeno. 11 Tekst tog stava Dragiša Vasić je (zelenim mastilom) dopisao na margini i označio da ga treba dopisati kao integralni tekst dokumenta. 12 Tu reč je Dragiša Vasić podvukao zelenim mastilom. 13 O stavu četničkog pokreta prema narodima i narodnostima u Jugoslaviji, vidi dok. br. 200. 14 Srpski kulturni klub (skraćenica). 15 Dalji tekst je Dragiša Vasić dopisao zelenim mastilom. 16 Belešku je (crvenom olovkom) Draža Mihailović dopisao na poleđini zadnje strane dokumenta.
|