| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
BR. 168 IZVEŠTAJ KAPETANA AĆIMA SLIJEPČEVIĆA OD 20. SEPTEMBRA 1942. DRAŽI MIHAILOVIĆU O BEKSTVU JUGO-SLOVENSKE KRALJEVSKE VLADE IZ ZEMLJE, PADU VLADE GENERALA SIMOVIĆA I KAIRSKOJ AFERI1 Važno i stalno studirati! D. Mih. GOSPODINU MINISTRU VOJSKE I MORNARICE I VAZDUHOPLOVSTVA Početkom septembra tek. godine spustio se padobranom na Kopaoniku kapetan I klase g. Slijepčević2 u pratnji jednog telegrafiste sa radio telegrafskom stanicom. Kapetan Slijepčević upućen je iz Kaira kao tajni kurir jugoslovenske vlade i njenih pretstavnika u Kairu.3 Kako je pri skoku sa aviona kapetan g. Slijepčević slomio nogu to je mesto njega upućen na referat kod gospodina Ministra major Mirić.4 Kapetan g. Slijepčević podneo je sledeći referat: »Posle kapitulacije odleteo sam sa avionom sa aerodroma u Nikšiću, gde sam bio prisutan odlasku jugoslovenske vlade.5 Članovi vlade izgledali su bednici, klika staraca koja beži da bi sačuvala samo svoj život, bez ponosa i dostojanstva, nesvesna događaja koji su u toku. Među njima naročito se ističe ministar Jevtić,6 koji vuče sa sobom i svoju porodicu, što je činio i veći broj civilnih i vojnih visokih pretstavnika. U Nikšiću, za vreme i posle kapitulacije sakupilo se mnogo oficira raznih rodova vojske i struka u nadi da se avionima prebace u Grčku ili na bliski istok Ministar vojske i mornarice g. Bogoljub Ilić pred skupljenim oficirima zvani-čno je saopštio da su dve divizije verovatno [i] treća prešle u Grčku, naređuje oficirima da se probijaju jer će se tamo obrazovati Solunski front. Ovo se posle pokazalo kao potpuno netačno i bila je verovatno namera đenerala Ilića da na taj način odstrani oficire od begstva avionima na bliski istok kako bi se stvorilo više mesta za one koje je đeneral Ilić smatrao da kn je mesto u inostranstvu. Njegovo Veličanstvo Kralj odleteo je sa avionom potpuno neosiguranim, jer nije dat nijedan lovac za pratnju niti je traženo od Engleza da sačekaju sa svojim lovcima Kraljev avion. Potpukovnik Radović upućen je u Bitolj da uhvati vezu sa našim trupama koje su navodno u povlačenju i prelasku u Grčku. Međutim to je netačno, već se ppukovnik Radović najednom nalazi u Grčkoj gde organizuje ukrcavanje naših ljudi u brodove, gde je imao dobar uspeh zbog znanja engleskog jezika. 15 aprila Vrhovna Komanda naredila je da jugoslovenska flota kapitulira. Ovo naređenje odneo je kao specijalni kurir major Gligorijević7 i predao ga nadležnom komandantu urae-sto da po svojoj inicijativi naredi da flota isplovi. Protivno već izdatom naređenju floti za kapitulaciju 17 aprila izdaje floti naređenje pod potpisom Kraljevim da flota isplovi. Ovo poslednje naređenje verovatno nije uručeno nadležnim komandantima. Vlada koja je izbegla iz Jugoslavije posle kapitulacije ima 17 ministara. Na sednici koja je održata negde na bliskom istoku odmah čim su se ministri prikupili, pokrenuto je od strane g. Đonovića pitanje ostavke vlade i njene rekonstrukcije saobrazno parlamentarnim običajima posle ovako velikih slomova u državnoj politici. Međutim desilo se obratno mesto ostavke vlade imenovani su još nekoji ministri kako bi mogli dobiti vizu pasoša za London. Na toj sednici predloženo je da ostali političari obrazuju neki savetodavni odbor kao organ za kontrolu vlade, ali je i ovo pitanje odbijeno.8 Najbolja slika vrednosti ove vlade leži u broju godina ministara, tako da je ova vlada stara ukupno 1050 godina i pre se može nazvati klub staraca nego vlada. Niko od ovih gospode ministara nije hteo ostati na bliskom istoku već su svi pohitali u London, pa čak ni delegata nisu ostavili. Karakteristično je beganje ovih staraca koje je izvršeno iz bojazni za život njihov, jer su se bojali da će Nemci napasti Tursku i dogurati čak do Egipta. Ministar g. Banjanin9 iako debeo i težak prispeo je na stanicu kad je voz kretao, te da ne bi ostao ugurao se kroz prozor, iz bojazni da ne ostane. To je onaj isti čovek koji je preko Radio Londona pretio da će svaki Srbin odgovarati ako ubije Hrvata i ako je znao tačno što Hrvati rade sa Srbima, a i on je navodno neki Srbin. Pre nego što je Vrhovna komanda i vlada napustila zemlju pretsednik vlade đeneral Simović izdao je naređenje da đeneral g. Dragan Mirković10 ostane u zemlji negde u šumi i da čuva Kraljevo znamenje i dragocenosti. Zbog ovoga dolazi do sukoba između đenerala g. Simovića i đenerala g. Bore Mirkovića, [posle] đeneral g. Simović popušta i povlači izdato naređenje. Porodica đenerala g. Simovića delom je izbegla zajedno sa njim a delom je ostala u zemlji. No on uspeva preko katoličke crkve da se njegova ćerka i zet izvuku iz Jugoslavije i prebace u (London krajem 1941 ili početkom 1942 godine. Zna se pozitivno da je od vlade đeneral g. Simović tražio da mu, se za ovo priznaju putni troškovi. U početku đeneral g. Bora Mirković i sam je radio na obaranju vlade đenerala g. Simovića. Do pada vlade g. Simovića11 došlo je zbog njegovog neumesnog laviranja između ministara Srba s jedne i Hrvata sa druge Istrane. U svojoj naklonosti Hrvatima" đeneral g. Simović išao je tako daleko da g. Lozić po prijemu dužnosti izdaje naredbu u ime kralja i odlazi sa ovom u Štab Komande vazduhoplovstva, da je pročita pred skupijenian oficirima i ove pozove na poslušnost i odanost Kralju. Kad je ušao u Štab (salu) niko nije hteo ustati, a kad je uzviknuo »Živeo Kralj« nisu hteli da se dignu, sem nekih, a kapetan Maksimović i potporučnik Radulović rekli su »pa neka živi«. Za vreme čitanja Ukaza neki oficiri su negodovali, neki tražili iz bifea kafu, kad je ovo sve video potpukovnik g. Lozić napustio je Komandu vazduhoplovstva. Đeneral g. Mirković hteo je [da] obrazuje vojsku »Slobodnih Jugoslovena« u sastavu engleskih i američkih trupa slično nešto kao De Gol. Kad je vlada u Londonu o ovome saznala uložila je protest kod engleske vlade što je uspelo, a na taj način je đeneral g. Mirković onemogućen u svojim planovima. Posle toga nastaje potpuno nepriznavanje vlade, tražilo se obrazovanje Vrhovnog Saveta uz Kralja, jer da je Kralj maloletan. Propaganda je bila tako velika da su oficiri počeli da psuju čak i Kralja, a fizičkim silama pretilo se svima onima koji budu izvršavali naređenja Kraljeva i vladina. Iza sve ove nesretne borbe za vlast i položaje krila se a i danas još više stoji ideja Ljotićevaca i Nedićevaca. Evo nekoliko dokaza: 1) 20 maja engleski pukovnik Miler koji je saradnik đenerala g. Mirkovića poslao je na padobranski kurs oficire koji pripadaju grupi đenerala g. Mirkovića (kapetana Naumo-vića, poručnika Vemića, narednika Stulića i jednog radio-te-legrafistu)21 koji su se slučajno sastali sa kapetanom Slijep-čevićem i poručnikom Plećašem. Cilj (ove grupe koju šalje đeneral g. Mirković je da se spusti kod Smederevske Palanke i javi se apotekaru Krstiću, koji bi ih poveo kod Aćimovića i Nedića u Beograd! Pri polasku za Jugoslaviju ovo je otkriveno po jednom pismu koje je nađeno pri pretresu kod kapetana Naumovića. Pismo je pisao đeneral g. Mirković Aćimoviću sa »dragi kume« u kome pismu mu nudi saradnju.22 Kao dokaz da je ovo pismo lično pisao đeneral g. Mirković vidi se po fotografiji koja je nađena u pismu koja prikazuje đenerala g. Mirkovića u tropskoj uniformi. 2) U svakoj prilici omalovažavaju đenerala g. Mihailovi-ća i javno iznose pred oficire i strance da on nema kod sebe u šumi više od 100—200 ljudi ukupno. 3) Pukovnik Žarko Popović i major Boško Stanojlović poznati su Ljotićevci još od pre rata, jer se zna da su sara-đivali sa Ljotićem u »biltenu«. Grupa oficira koja je uz đenerala g. Mirkovića svojevoljno su potpisali izjavu kojom traže da se interniraju zato što nisu hteli priznati vladu g. Slobodana Jovanovića, a ova im nije (davala platu. To je bio u stvari trik kako bi oborili vladu pomoću đenerala Okinleka, engleskog ambasadora i njegovog pomoćnika. Ovi oficiri ostali su u logoru dva meseca i tad su već počeli primati platu od engleske Vrhovne Komande. Sada su ovi oficiri potpisali izjave da stupaju u englesku vojsku. Englezi su tražili da im ostaju jugoslovenske uniforme navodno, kao znak da priznaju i dalje našeg kralja, iako u izjavu stoji da im Engleski kralj daje činove, i da mogu biti upotrebljeni u celoj Britanskoj Imperiji. Naša vlada je uložila protest kod Engleske vlade zbog ovakvog postupka navodeći da se oni ne drže savezničkih obaveza i da rade direktno protiv Kralja, zakonite vlade i porobljenog naroda. Ovaj protest nije uspeo. U poslednjem momentu nekoji oficiri su se trgli i dolaze kod pukovnika Rakića da ih primi ponova u našu vojsku. Da bi ponova prešli u našu vojsku potrebno je pisati raport Englezima da odustaju od date izjave, međutim Englezi to ne dozvoljavaju i oni koji ne ostaju kod date izjave uhapšeni su, tako da ih je pri polasku kapetana g. Slijepčevića ostalo u zatvoru 2 oficira i 10 podoficira. Ovo hapšenje ima više za cilj da zastraši sve one koji su potpisali izjave za englesku vojsku, da je ne napuštaju. Hapšenje motivišu Englezi izjavljujući da se oni već sada smatraju kao engleski dezerteri. Poznato je pismo koje đeneral g. Simović šalje g. Slo-bodanu Jovanoviću, kao kritiku odluke da se đeneral g. Mirković penzioniše u kome se pismu kaže: »Ima dvadesetsedmo-martovaca koji su dobili zavidne položaje, a sa tim i materijalne koristi. Ovo im je pomoglo da se što dalje udalje od opasnosti po život (rat), dok se Bora penzioniše kao štetan po vojsku i ako je on glavni organizator udara 27 marta«. Ovo je pismo dostavljeno Nediću i objavljeno u Donaucajtungu sa potpisom kapetana g. Naumovića. Kad je Romelova ofanziva u toku ovog leta imala uspe-ha i Kairo izgledao ugrožen Englezi naređuju da se pukovnik g. Raikić premesti u Palestinu, a odmetnike na čelu sa đene-ralom g. Mirkovićem puštaju iz logora i raspoređuju u Kairo da čuvaju Kairsku pivovaru (svega 200 ljudi od kojih 70 oficira). Pukovnik g. Rakić izvršava englesko naređenje, ali ostavlja obaveštajni otsek u Kairu na čelu sa majorom Gligori-jevićem. Posle nekoliko dana i sam se pukovnik g. Rakić vratio u Kairo. Za vreme bavljenja pukovnika g. Rakića u Palestini engleske vlasti ustupaju radio emisiju za Jugoslaviju đeneralu g. Mirkoviću, koji hvata vezu preko istog sa Nedićem. Neki članak u Novom Vremenu od 12 ili 18 jula u tome smislu je objavljen, za kojeg je naša vlada uložila protest kod Engleske vlade, i tražila ko je to govorio. Rezervni potpukovnik Blažić došao je iz Beograda za Kairo kao delegat Nedićev da tamo hvali Nedića među oficirima. Kad se vratio poneo je više pisama od oficira uz đenera-la g. Mirkovića. Kad je ovaj delegat Nedićev stigao do Palestine zabranjen mu je prolaz u Tursku po intervenciji naše vlade. Odmah posle predaje dužnosti Načelnika štaba Vrhovne Komande potpukovniku g. Loziću đeneral g. Mirković razvio je propagandu protiv oficira koji su ostali verni vladi i Kralju a naročito kad je potpukovnik Lozić tražio da se pohapse vođe odmetnutih oficira. Đeneral g. Mirković sugerirao je Englezima potrebu preuzimanja komande od potpukovnika g. Lozića. Đeneral Okinlek upućuje u tu svrhu đenerala g. Stona koji najpre naređuje potpukovniku g. Lozicu da bataljon uputi u Libiju na utvrđivanje, što ovaj odmah izvršava. Sutradan dolazi ponova đeneral g. Ston da preuzme Komandu, bojeći se navodno oružane pobune. U njegovoj pratnji bio je i pukovnik g. Žarko Popović u civilu. Potpukovnik g. Lozić predao je ključeve od kase i izjavio: »Putem sile oduzimate vlast od zva-ničnih predstavnika Kraljevine Jugoslavije«. Kad se Njegovo Veličanstvo Kralj u toku ovog leta spremao na put u Ameriku Englezi su sve činili da taj put ometu, što im ipak nije uspelo. Kad je Njegovo Veličanstvo Kralj zaključio pakt sa g. Ruzveltom o neograničenoj pomoći Jugoslaviji u engleskim političkim krugovima oseća se nezadovoljstvo. Slike Njegovog Veličanstva Kralja i Ruzvelta (zajednička) zabranjene su za rasturanje. Sad se te slike nalaze u Kairu i dostaviće se avionom. Svoj plan o materijalnoj pomoći Jugoslaviji Amerikanci hoće odmah da stave na snagu. Jedan amerikanski kapetan u zajednici sa g. Đonovićem i kapetanom g. Slijepčevićem sastavio je šifru za neposrenu i tajnu vezu sa Amerikancima. Kapetan američke vojske koji šifru šalje izjavljuje da želi odmah pomoć slati sa svima raspoloživim avionima i svaku vrstu materijala koju mi budemo zahtevali. Za sada ima 4 aviona »Liberator« a po potrebi da će njihov broj povećati. Piloti da budu američki ili naši, kako mi budemo želeli i zahtevali. Sada ima u Egiptu dosta materijala (na pr. odmah može poslati 30.000 kgr. konzervi, a u najkraćem 50 komada radiostanica itd.). Naša vlada nemajući slobodne veze sa ministrom g. Drag. Mihailovićem u više mahova molila je Englesku vladu da pita da li je neki poručnik Rapotec23 imao dodir sa njime i njegovim ljudima. Na ovo vlada nikad nije dobila odgovor. Rago-tec je došao tri meseca posle kapitulacije u Kairo sa legalnim dokumentima. Englezi su ga poslali 1 novembra u Split sa mnogo novca i radiostanicom, ali nije uspeo da se iskrca, tek u februaru ove godine uspeo je iskrcati se negde u Dalmaciji na nekom ostrvu. Sa njime je narednik Sinko.24 Oko polovine jula ove godine ponovo se vratio u Egipat. Rapotec je navodno imao sastanak sa majorom Žarkom Todorovićem, kapetanom Sret. Santićem i majorom Bož. Otaševićem. Isto tako imao je sastanak sa nadbiskupom Stepincem.25 Po povratku naročito je naglašavao da Stepinac i katolički popovi imaju odlično držanje. U vremenu dok su nacionalne snage u Srbiji sarađivale sa partizanima upućen je iz Egipta tajno u Sovjetsku Rusiju potpukovnik g. Radović sa zadatkom da uhvati vezu i obez-bedi nama pomoć. Sovjeti su pomoć obećali, ali ta nije mogla biti upućena pošto je tadanji pretsednik vlade đeneral g. Si-mović stvorio neke intrige, oglasio pukovnika g. Radovića za begunca zbog čega je morao biti vraćen. Sada pukovnik g. Radović živi u Ankari sa nepoznatom ulogom, oglašavaju ga za agenta, što su Englezi demantovali. Sovjetska vlada uputila je protest zbog progonstva komunista u Jugoslaviji od strane đenerala g. Mihailovića. Kakav je odgovor dat kapetanu g. Slijepčeviću nije to poznato. Hrvati ministri u Londonu uputili su bili nekog Gaži-a kao atašea u Moskvu, ali mu Sovjetska vlada nije dala vizu za ulazak. Zbog ovog su Hrvati ministri protestovali preko g. Slobodana Jovanovića. Sovjeti su kratko odgovorili »ne primamo jer je Hrvat«. Neki kapetan Robenson,26 inače Srbin, koji je upućen u Štab u Jugoslaviji, upućen je bez znanja naše vlade. Sto se tiče stava Engleske prema nama tj. prema Kralju i vladi u Londonu oni nas tretiraju kao Egipat i čuje se češće da žele da tu ulogu dodele posle rata. Gospodin Đonović, koji je sada u Kairu kao delegat vlade ima tajnu šifru sa pretsednikom vlade g. Slobodanom Jo-vanovićem i u stalnom su kontaktu i dogovoru. Sto se tiče sadanje vlade i broja ministara koji sede u vladi g. Đonović dostavlja preko kapetana Slijepčevića pred-log, koji je svakako u vezi sa g. Slobodanom Jovanovićem: Sadanju vladu svesti po broju ministara na mali ratni kabinet sa što manjim brojem ministara, s tim da nekoja ministarstva budu preneta u zemlju kao što je do sad slučaj sa Ministarstvom vojske. [U] vladu da uđe po jedan Hrvat i Slovenac. Pretsednik vlade da ostane g. Jovanović. U zemlju da se prenese Ministarstvo unutrašnjih poslova, privrede (ishrane), neki organ za finansiranje i dr. Za koordinaciju rada na bliskom istoku da ostane g. Đonović koji je već u vezi sa Amerikancima za snabdevanje. Ministra vojske u Londonu zastupao bi pukovnik Putnik, dok bi Pretsednika vlade ovde zastupao đeneral g. Mihailović. Ostali političari koji se nalaze u inostranstvu da obrazuju neki parlamentarni odbor za potpomaganje vlade i propagande, kako bi se na nekoji način zaposlili da ne prave smetnje. Ovo je sve dostavljeno na rasmatranje, da Gospodin Ministar vojske, mornarice i vazduhoplovstva reši ovaj krupan problem koji se ispostavlja, jer je on jedino pozvan da sada govori u ime naroda i predlaže Kralju potrebne odluke. Sto se tiče sadanje pratnje Kraljeve ističe se da su zbog karakternih osobina nepodesni sadanji ađutanti majori Voho-ska i Rožđalovski, a pored toga da su oni i Češkog porekla«. Đeneral g. Trifunović27 dao je svoje mišljenje po izlaganjima kapetana g. Slijepčevića: »Tamo postoje dve frakcije civilna i vojna, sem toga i plemenska. Sve što se tamo nalazi potpuno je tr[u]lo. Ovde treba stvarati vlast i sem Kralja tamo nikom ništa ne priznati u odlučnom času i posle njega a sada lavirati zbog materijalnih sredstava, pošto vlada bazira jedino na Tvoju ličnost, kao moralni oslonac. Istupite energično kao vojnik i kao jedini koji ima pravo govoriti u ime naroda. Zahtevati kao želju naroda da se obrazuje samo ratni kabinet sa malo lica, koji delom da bude u zemlji od lica koja Ti odabereš. Čudno mi izgleda da republikanci najednom čuvaju autoritet Kralja. Ako je to stvar Srpskog pokreta dobro je, jer da nije Srpskog dela naroda kojeg Ti vodiš ne bi se za nas ni znalo. Što se tiče ponude Amerike za materijalnu pomoć primati je što više da se izazove ljubomora Engleza, koji će onda početi popuštati u svakom pogledu. U narodu se češće pitaju da li ćeš jednom progovoriti o budućem uređenju zemlje. Verujem da ima stvari koje se ne mogu reći ali ono što može pusti u narod, a naročito o ekonomskom' uređenju. Cesto se kroz narod čuje želja i komentari da se etatizuje industrija, rudarstvo i šume. Istina da je to blizo političkoj levici ali mislim da nije rđavo. Ogromna je povika na advokatsku struku kao »trgovce ljudskim glavama«. Prednji izveštaj sastavljen je prema izlaganju kapetana g. Slijepčevića. Prilog šifra za rad sa Amerikancima, Englezima, pukovnikom g. Rakićem i g. Đonovićem. 20 septembra 1942. g. MOJSINJE Specijalni kurir major, Duš. Mirić, s.r. 1 Prepis originala Upisan na mašini, ćirilicom) u Arhivu VII, Ča, k. 20, reg. br. 22/1 (VK-Y-267). 2 Aćim. 3 O dolasku u Jugoslaviju ti zadacima koje je dobio, Aćim Slijepčević je, na saslušanju 12. jruna 1946, izjavio: »Na put za Dražin štab pošao sam avionom sa Sueckog kanala uoči 2. septembra 1942. godine. Iste noći spustio sam se padobranom na Kopaonik kod majora Keserovića. Sa mnom se spustio radio telegrafista Lazarević. Sobom smo doneli jednu radiostanicu i dve šifre. Radio stanicu i jednu šifru dao mi je engleski major Benet u saglasnosti sa pukovnikom Mioidragom Rakićem i Jovanom Đonovićem, delegatom iz-begličke vlade za Srednji Istok. Ova stanica i ova šifra trebalo je da služi za vezu sa engleskom komandom Srednjeg Istoka, kojim bi putem obaveštavao o svome radu na terenu. Nezavisno od ovoga, a da Benet ne zna, dobio sam od pukovnika Rakića u saglasnosti sa Jovanom Đonovićem jednu drugu šifru, koja je imala da služi za održavanje neposredne veze između Draže Mihailo-vića i njih — Đonovića i Rakića — u Kairu. Radi održavanja veze za šifru mi je data jedna knjižica koju sam ja trebao (usmeno da objasnim Draži ili lično ili preko nekoga, ako ne mognem doći u Štab. Sem toga pri polasku Rakić i Đonović su mi dali da objasnim Draži situaciju kod njih, sa porukom da Draža ne diže ustanak već vrši samo pripreme, dok ne dobije nalog za dizanje ustanka. Drugih poruka nisam dobio« (Arhiv VII, Ča, k. 261, Teg. br. 8/1). 4 Dušan. 5 O bekstvu vlade Kraljevine Jugoslavije, vidi dok. br. 6, nap. 5. 6 Bagoljub, ministar saobraćaja. 7 Milovan, kasnije je bio načelnik obaveštajne službe Vrhovne komande i Vojnog kabineta u inostranstvu. 8 O tome general Dušan Simović u svojim Memoarima piše da se jedna grupa ljudi, koja se po odlasku iz zemlje prikupila u Jerusalimu, obratila vladi da i ona učestvuje u rešavanju pitanja u vezi sa daljom sudbinom zemlje. Na sedmici vlade (29. maja 1941) predstavnici te ginupe (Anđelinović, Jovan Đonović i Boža Maksimović) predložili su da se obrazuje Narodni savet koji bi, umesto Parlamenta, sarađivao sa vladom u donošenju odluka za vreme emigracije. Većina ministara je bila protiv, pa taj predlog nije prihvaćen. Opširnije, vidi III deo Memoara, str. 13, Arhiv VII, otkupljena građa, k. 8. 9 Jovo. 10 Brigadni general, brat generala Bore Mirkovića. 11 Vlada generala Dušana Simovića pala je 11. januara 1942, za predsednika vlade došao je dr Slobodan Jovanović, dotadašnji potpred-sednik. 21 O dolasku tih lica u Jugoslaviju, vidi dok br 166 22 Na traženje dr Slobodana Jovanovića, predsednika izbegličke jugoslavenske vlade, da što hitnije izvesti o sadržaju pisma koje je nađeno kod Naumovića, kapetana, a koje je general Mirković uputio Ljo-tiću, Komanda jugoslovenskih trupa na Srednjem istoku je 30. jula telegramom odgovorila: »Pismo je bilo upućeno Aćimoviću a ne Ljotiću, kako to stoji u Vašem telegramu. Ja pisano nemam. Kapetan Miler uzeo je kopiju pasrna, ali kaže da ga sada nema, jer je isto uništio prilikom evakuacije. Znam da ministar Kezi ima kopiju, te je verovatno istu dostavio i Forenj ofisu, pa odatle i tražim. Pismo je bilo političkog karaktera i u njemu je đeneral Mirković obećavao svoju pomoć Aćimoviću« (Arhiv VII, AEV, k. 275, reg. br. 21/2). 23 Stanislav. 24 Stevan Šinka, zvani Jovanović. 25 Alojzije. 26 Robertson 27 Miroslav.
|