BR 165 IZVESTAJ ŠEFA OBAVEŠTAJNE SLUŽBE KOMANDE OPERATIVNIH JEDINICA ISTOČNE BOSNE I HERCEGOVINE OD 4. SEPTEMBRA 1942. KOMANDANTU O SASTANKU DOBROSAVA JEVĐEVIĆA SA PREDSTAVNICIMA ŠTABA NEMAČKE 718. DIVIZIJE1 ŠEF OBAVEŠTAJNE SLUŽBE 4 septembra 1942. god. POLOŽAJ Dostavlja vanredni ob. izveštaj o sastanku sa Njemačkim oficirima. 4. IX 1942 god. KOMANDANTU OPERATIVNIH JEDINICA ZA ISTOČNU BOSNU I HERCEGOVINU. Danas, 4 septembra 1942 godine posle podne, održan je sastanak sa nemačkim oficirima u s. Dobro Polje (Sekcija Sarajevo 1:100000). Do toga sastanka došlo je po želji nemačkih organa. Veza je uspostavljena preko komandanta naše Kali-novačke Brigade artileriskog kapetana I kl. g. Krsta Kova-čevića. Na sastanku sa nemačke strane bili su: iz nemačkog štaba u Sarajevu jedan mlad generalštabni major2, jedan stariji major3 i iz Trnova komandant nemačkih trupa kapetan Šmit.4 U društvu nemačkih oficira bio je konjički kapetan hrvatske vojske Slavko Olševski.5 Sa naše strane na sastanku su bili: Vojvoda g. Dobrosav Jevđević, art. kapetan I kl. g. Krsta Kovačević, rezervni pe-šadiski poručnik g. Nikola Vukasović i potpisati. Sastanak je bio zakazan za 15 časova na drumu kod mosta u s. Dobropolje. Mesto je bilo obezbeđeno jednom četom našeg Zagorskog bataljona. Nemci su došli na dva automobila u pratnji 5 motorci-klista tačno na određeno vreme. Dočekali smo ih mi napred navedeni jer je mesto sastanka zakazano po našem izboru na našoj slobodnoj zoni. Razgovor se vodio na nemačkom jeziku a vodio ga je Vojvoda Jevđević sa naše strane a s nemačke strane onaj mladi generalštabni major. Trudio sam se da upamtim tok razgovora pa ću sve izložiti čega se sjećam. Vojvoda Jevđević posle kratkog uvoda, izložio je akademskim stilom stanje u kome se naš narod u istočnoj Bosni nalazi, naveo zverstva koja su ustaše nad srpskim narodom u N.D.H. počinili, evocirao momente koji su prouzrokovali ustanak, pa je tom prilikom još rekao, približno doslovce, i slede-će: »Pored svih navedenih motiva zbog kojih je veliki ustanak srpskoga naroda izbio najglavniji je psihički momenat u kome se posle propasti države srpski narod nalazio. Ponižen i uvre-đen zbog izdaje Hrvata svaki Srbin osećao je nagonski neodoljivu potrebu da opere ljagu jedne sramne kapitulacije. Velikim žrtvama u ustanku Srbi su tu ljagu sa sebe oprali. Danas — srpski narod oseća potrebu da u miru sačeka rešenje rata da bi sačuvao ostatak Srba. Mi ćemo priznati okupatorske trupe u istočnoj Bosni pa smo spremni da priznamo čak i jedinice regularne hrvatske vojske kao okupatorske trupe, do završetka rata i da ih trpimo u pojedinim garnizonima. Ali ni po koju cenu nećemo priznati suverenitet N.D.H. i protiv toga ćemo se boriti do poslednjeg čoveka«. Po tom je Vojvoda Jevđević predočio mogućnost jedne pobune gladnih kao i mogućnost boljševiziranja srpskih krajeva koji su pod N.D.H. kao izraz nezadovoljstva zbog postojećeg stanja u tim krajevima a da bi se to sve moglo blagovremeno preduprediti na taj način, što bi se ti krajevi priključili Srbiji; ili da okupatorske vlasti toleriraju rad četnika te da se stvori stanje kakvo je i u italijanskoj okupatorskoj zoni. Na posletku predočio je Vojvoda Jevđević Nemcima potrebu da naše trupe iz italijanske okupatorske zone mogu u poteri za boljševicima da pređu preko nemačke demarkacione linije pa je pokušao sa jedino njemu svojstvenom diplomatskom veštinom da prikaže hrvatsku vojsku i hrvatske oficire kao komunistički nastrojene i u materijalnoj vezi sa boljševicima, navodeći kao dokaz za to i onaj konkretan slučaj uhvaćenog boljševičkog kurira sa pismom upućenim hrvatskim oficirima, slučaj, koji je komandantu dobro poznat. Na posletku predložio je vojvoda Jevđević pomeranje demarkacione linije tako, kako bi četnici mogli da zavedu sličan poredak u Istočnoj Bosni kao i u Hercegovini a kao protiv uslugu obećavao im je garancije za saobraćaj i red. Na sve navedeno nemački generalštabni major odgovorio je od prilike ovo: »Mojoj komandi povereno je da potpomaže u održavanju reda hrvatsku vojsku i organe hrvatske vlasti. Mi smo vojnici nemamo pravo da se mešamo u politiku. Svaka politička izmena mogla bi da se diktira samo iz Berlina a vođa (Hitler) u svojoj politici uporan je i ja ne verujem da bi on pristao na ma kakve izmene. Sto se tiče ishrane Nemci tvrde da će im uspeti da spreče katastrofu gladi kod naroda doturanjem sredstava za ishranu iz produktivnih krajeva severo-istočne Bosne. Jedino u čemu Nemci pristaju i mogu da sa nama razgovaraju to je zajednička borba protiv komunizma no pod uslovom da naše trupe sa italijanske okupacione zone ne prekorače njihovu demarkacionu liniju, koja je povučena ovako: Dobropolje — Podnožje Jahorine — Jabuka — Ustikolina — Ustiprača. Iz celog izlaganja njihovog moglo se jasno zaključiti da bi Nemci pristali na sve na šta bi pristali Hrvati kada bi mi hteli da se sporazumemo sa ovim poslednjim: dakle prvi uslov da priznamo suverenitet N.D.H. Nemci su se žalili na postupak komandanta Vučijeg ba-taljona iz Sarajevskog Ozrena, rezervnog pešadijskog podnared-nika Save Derikonja, navodeći da je imenovani prekinuo jednu šumsku industrijsku prugu, da je pucao na nemačke vojnike i da je zaklao jednog nemačkog podoficira pa da se posle izvinjavao da je obavešten da su protiv njega ustaše u nemačkim uniformama.6 Ovom prilikom nemački generalštabni major kategorički je izjavio da Nemci neće nikada dozvoliti da se ustaše pojave u njihovim uniformama pa slična iz-vinjavanja u buduće neće primati već da će Derikonju likvidirati ako ovako nastavi. Interesantno je ovde napomenuti da Sava Derikonja ne stoji ni u kakvim odnosima prema Nemci-ma pa se može zaključiti da su oni iz nekih raziloga prisiljeni da ga trpe i pored njegovih dosadašnjih grehova prema njima, ako ih samo u buduće ostavi na miru. Na predlog vojvode Jevđevića da se Nemci barem jedno deset dana interesuju za oblast Istočne Bosne pa bi mi za to vreme naše odnose sa ustašama sami doveli u red, nemački oficiri su se nasmejali a jedan od njih odgovorio je: »Kada bi se mi posle tih deset dana opet zainteresovali, našli bi u tom kraju samo mrtve!« po tom su ponovo uveravali da je to sve politika a da se oni kao vojnici u politiku nemogu mešati. Jednog momenta umešao sam se ja u razgovor ovim recima: »Mi dobro vidimo da su gospoda vojnici ali znamo da vojnici imaju svoje instancije preko kojih se političarima može prestaviti pravo stanje u oblasti Istočne Bosne a ovo vojnici, koji su na terenu, bolje poznaju nego političari«. Na ovu moju primedbu dobili smo od starijeg majora sledeći interesantan odgovor: »Da, mi imamo instance, kao što ih i vi imate. I mi moramo voditi računa o našim instancama kao što ćete i vi izvršiti naređenje Gospodina Mihajlovi-ća, kad vam naredi da nas napadnete.« Vojvoda Jevđević odgovorio je na ovo uz osmeh: »Ni ja ni ma ko od nas ovde nije izjavio da imamo kakve odnose sa gospodinom Mihailovićom. Bez obzira na to imamo li mi vezu sa pomenutim gospodinom ili ne, ja vam mogu kazati da je on obznanio srpskom narodu7 sve dotle dok Rusi ne zauzmu Sofiju a Englezi Budimpeštu. Vi dobro poznajete koncepciju vaših snaga i znate da dotle još dugo neće doći.« Na ovo je uzeo reč opet onaj stari major i rezignirano rekao: »Dotle nikada neće ni doći.« Pri koncu razgovora mladi generalštabni major saopštio nam je da će o ovom sastanku i o toku razgovora izvestiti svoje pretpostavljene starešine i da će o tome general Bader u Beogradu biti obavešten. Osim toga zamerio je vojvodi Jev-đeviću zbog otmice mobilisanih Srba u hrvatsku vojsku, izvedene na Jahorini, sa rečima: »Ovog puta ova šala uspela vam je ali u buduće, ako se to ponovi, nećete se dobro provesti.« Izložio sam ceo razgovor u toku sastanka koliko mi to moja memorija dozvoljava. Mislim da sam sve uspeo dosta verno da izložim. Nemački oficiri ponašali su se korektno; stari major zapisivao je nešto u svoj potsetnik. Hrvatski oficir izjavio je da je »Častnik za vezu kod Nemaca«. On je stalno nešto zapisivao u svoj potsetnik. Ponašao se je korektno. Vojvoda Jevđević razgovarao je sa neprijateljskim oficirima dostojanstveno, aludirajući radi efekta na naše oruža-ne snage i na pobedu i plen u Foči.8 Sastanak je trajao nešto više od jednog časa. Na osnovu izloženog dajem svoj zaključak u sledećem: Nemci su rešeni da brane »status quo«9 u istočnoj Bosni. Oni žele mir i red ali se neosećaju dovoljno jaki da apsolutno sigurno zagarantuju tako stanje. Priznaju egzistenciju četnika u njihovoj okupacionoj zoni kao i to da protiv njih ne pre-duzimaju za sada u glavnom ništa. Pristali bi na ponuđene uslove, t.j. da četnici zavedu red i u tom pogledu preuzmu garancije ali na to pristati nemogu iz obzira prema Hrvatima. Prema njihovoj izjavi oni nemogu tolerirati rad protiv ustaša jer su ustaše stubovi N.D.H. a Nemci su zaštitnici te države i njeni saveznici. Ja neverujem da će se sa njima ikada moći da postigne pregovorima ma kakav pozitivan rezultat a zasnivam svoje verovanje na iskustvu boje sam stekao prateći uzaludne napore majora Dangića. O prednjem izveštavam s molbom na znanje i nadležnost. S verom u boga za kralja i otadžbinu!. Sef, Kapetan II kl. Milivoje V. Kovačević KOMANDA OPERATIVNIH JEDINICA ZA ISTOČNU BOSNU I HERCEGOVINU Ob. Broj Službeno 5 septembra 1942 godine POLOŽAJ GOSPODINU MINISTRU VOJSKE, MORNARICE I VAZDUHOPLOVSTVA. Prednji izvetaj šefa obaveštajne službe ove komande kapetana Kovačevića V. Milivoja dostavljam s molbom na uviđaj sa sledećim komentarom: Posle ovog sastanka ni meni ni vojvodi Jevđeviću nije sasvim jasno zbog čega su Nemci toliko insistirali na traženju sastanka. Bićemo oprezni i o svemu ćemo Gospodina Ministra obaveštavati. S verom u boga za kralja i otadžbinu!. Komandant major, Petar Baćović 1  Original (pisan na mašini, ćirilicom) u Arhivu VII, Ča, k. 236, reg. br. 8/9 (BH-W-37). 2  Streker (Strecker). 3  Gajtner (Geitner). On je tih dana predavao dužnost načelnika Štaba nemačke 718. pešadijske divizije, majoru Štrekeru (vidi Prilog IV, dok. br. 2). O tom sastanku vidi i Zbonmk NOR-a, tom XII, knj. 2, dok. br. 145. 4  Šmit (Schmidt), tada komandant bataljona u 738. puku pomenute nemačke divizije (isto). 5  Oficir za vezu kod nemačke 718. pešadijske divizije (isto). 6 Za vreme operacije nemačke 718. pešadijske divizije protiv 6. istočnobosanske NOU brigade i Birčanskog NOPO (od 24. do 30. avgusta 1942) Savo Derikonja je sa svojom jedinicom sadejstvovao s nemačkim jedinicama. Opširnije o tome, vidi Zbornik NOR-a, tom IV, knj. 6, dok. br. 169 i 171; tom XII, knj. 2, dok. br. 128; R. Petovar, n.d., str. 45—52). 7 Na margini dopisano »da ne napada« i strelicom označeno da to treba da stoji posle reći »narodu«. 8 Vidi dok. br. 161. 9 »Status quo« dopisano mastilom. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument