Прибелешке Милована Поповића, свештеника Авалског корпуса.      Уводна напомена.         Милован Поповић,рођен  17.марта 1905,од оца Пунише,зидара и мајке Веруше домаћице,у Пиперима,место Близна,срез подгорички, Црна Гора. Био је јединац а имао је шест сестара. Средњу школу завршио је у Подгорици, а богословију Српске православне цркве на Цетињу, после чега се жени са Јованком са којом је имао пет синова: Здравка, Саву, Славка, Бранка и Николу и ћерку Бранку.         Дана 9.јануара 1933, рукоположен је у чин ђакона у храму Св.Ђорђа у Скопљу, а 19.јануара исте године рукоположен је у чин свештеника у храму Св.Богородице у Скопљу од стране Његовог Високопреосвештенства Митрополита скопског Господина Јосифа, који га је решењем број 894 , јануара исте године поставио за привременог пароха божичке парохије (село  и општина Божица, срез босиљградски, бановина Вардарска).    Године 1936, премештен је за привременог пароха – капелана Кацапунско-куновског (села  Кацапун и Равна Река, општина Белишево и село Куново и Лепеница, општина Владичин Хан, срез пољанички, среско место Владичин Хан, у архијерејском намесништву Масуричко-пољаничком.    Пошто је испунио законске услове и положио испит за сталног парохијског свештеника, Митрополит скопски Јосиф, решењем број 956, од 30/17-01.1937, поставио га је за сталног пароха исте парохије, са свим законским правима.        После шест  година самопрегорне  службе,за које је време, уз свесрдну помоћ парохијана, подигао цркву у месту Равна река, дана 15/02.08.1939.године, Митрополит скопски Јосиф, под бројем 7611, донео је следећи декрет:                                                                                     „+  Оче Миловане    Ценећи Ваш дугогодишњи беспрекорни рад у Винограду Гоподњем, нашли смо се побуђени да Вас на дан 09/08-07.1939, у храму Св Пантелејмона на Белановцу, бановина Вардарска, одликујемо правом ношења                                   Црвеног појаса   Изражавамо наду да ћете и даље, до краја живота, бити истински трудбеник у Винограду Господњем и служити другима за пример...“   После напада Немачке и њених савезника на Југославију 6.априла 1941.године и окупације земље, бугарске трупе запоселе су крај у коме је поп Милован службовао, и он је морао да напусти парохију и са породицом, - женом, децом и родитељима, дође у Београд као избеглица.     Јула 1941,од Патријаршије Српске православне цркве, постављен је за в.д.пароха друге конатичке парохије, при цркви св.апостола Томе у Конатицама. Парохију су сачињавала села Дражевац и Баљевац,која су се налазила у срезу посавском,среско место Умка, у округу београдском са седиштем округа у Београду.После тога се настањује у Дражевцу са породицом и наставља да предано врши службу.   Крајем јула 1944.године, командант 2.батаљона посавске бригаде Авалског корпуса (АК) Југословенске војске у  отаџбини (ЈВуО) послао је свештенику Поповићу акт следеће садржине:     „Штаб II батаљона Посавске бригаде     Авалског корпуса ЈВуО     Број 302     29. јула 1944.године     Слободне српске планине       СВЕШТЕНИКУ ОВОГ БАТАЉОНА      Г.Мил. Поповићу       С обзиром да сте одређени за свештеника овог батаљона, одмах да дођете у Штаб батаљона да примите дужност.                                                                                Комасндант, п.поручник                                                                                Драган И. Лазић“    Петог октобра 1944, свештеник Поповић се повукао са авалским корпусом у Босну. У Рудом је 28,новембра постављен за свештеника посавске бригаде, а јануара 1945, у Градачцу у североисточној Босни постављен је за војног свештеника авалског корпуса.  У Корпусу је остао све до средине маја 1945.године, када је на планини Зеленгори, авалски корпус разбијен од јединица Југословенске армије (партизана) и као такав престао да постоји.   Пошто је остао жив, а није се предао, односно  није био заробљен, свештеник Поповић се крио по Босни до месеца августа 1945.године. За то време, под називом ПРИБЕЛЕШКЕ, он је написао своја ратна сећања која се у овој књизи први опут објављују.    Своја ратна сећања, односно Прибелешке он је насловио: „ Од Србије кроз Босну и Херцеговину са авалским корпусом „ „ Како сам постао свештеник авалског корпуса“. „Деци“,“Мајци“,“жени“,“Молитва Богу“,“Чежња- за децом“.       „Од Србије кроз Босну и Херцеговину са авалским корпусом         Четвртог октобра 1944.године, добио сам наређење од команданта посавске бригаде, да са сином Здравком (рођеним 1928) будем у Мељаку и то обавезно. Не слутећи о чему се ради са сином сам дошао у Мељак где су све јединице авалског корпуса биле прикупљене и пошли за Рипањ.         Успут смо се питали где идемо. Нико није знао да каже где се иде,али смо мислили да се иде за Београд, мада ја томе нисам веровао знајући да Руси иду према Београду, а да су партизани заузели Посавину (посавски срез) и иду и неколико праваца према Београду.        Када смо дошли у Рипањ потоварили смо се на воз 5.X.1944 и одвезли до Краљева а одатле пешке за Чачак и даље за ужичку Пожегу. У Пoжези су били партизани и примили борбу али је авалски корпус био јачи и најурио их из Пожеге. У Пожези смо се задржали два дана. Другог дана наишли су Руси из Чачка. Ту смо их блокирали и разоружали; било их је око 400 Руса Власовљеваца добивши од њих добро оружје. Другог дана дана пошли смо за Висибабе близу Пожеге и ту су нас напали партизани, али су били одбијени без губитака са обе стране. Одатле полазимо за Ариље где су нас опет напали партизани али су били одбијени. Из Ариља полазимо за рудник „Лиса“ пред Ивањицом. Ту смо се задржали два дана. Ту нам је шеф пропаганде авалског корпуса, чије име не знам, одржао говор износећи  циљ равногорског покрета и предвиђајући тешке дане, али истичући да ће победа припасти Југословенској војсци у Отаџбини уз помоћ Енглеза и Американаца. После њега говорио је командант авалског корпуса и нагласио да су наши савезници близу и да је близу крај незгода које треба мушки  дочекати и подносити све патње и недаће које нас успут буду сналазиле. Тек онда је увидела војска и нижи официри да се Србија напушта. Настало је колебање и известан број војника  бежи настрану па се враћа у Србију. Истог дана увече корпус је нападнут од стране партизана који су одбијени после краће борбе. Другог дана корпус креће за Ивањицу, па продужује за Јавор. Како војска није имала довољно хране било је  негодовања и реквирирања од сељака око Јавора. На Јавору се водила борба између гарде (под командом мајора Калабића) и партизани су гарду потисли али гарди прилази у помоћ врачарска бригада (авалског корпуса) и партизани су одбијени и пут осигуран за Санџак. Прелазимо Јавор и долазимо у Турско село Хладницу. (Муслимани су за четнике били Турци – ДДБ). Ту је одмор а киша лије. Војска гладна и плаћа сваки кромпир од 50 до 150 динара да би се бар мало нахранила. Одатле се полази за Сјеницу где стижемо у 2 сата по поноћи и војска се сместа по кућама. У Сјеници опет плен од Немаца. (Крађа хране од немачких трупа које су се из  Грчке повлачиле преко Санџака и Сјенице – нап.ДДБ). Други дан боравка у Сјеници енглески авиони бомбардују Сјеницу и ми се повлачимо у село Брњицу где остајемо неколико дана, а после по наређењу Врховне команде крећемо у село Горње Лопиже, па даље за Манастир Милешева, па у село Косатицу.      То је био мој тужни и скоро црни дан. Било је моје крсно име и слава Св.Арх.Михаила, а немам га чиме прославити. Зовнем сина и дадем  му 1000 динара да се у селу набави колач и свећу што је одмах учинио, а захваљујући предусретљивошћу сељака, то је набављено, а поред тога и мало пића – ракије. Са болом у души и тужног срца прережем славски колач и почастим оно војника што је било у кући са мном, али жеља за мојом осталом децом, и фамилијом које сам оставио не рекавши им ни збогом, јер нисам знао куда сам од куће пошао, учини ми тешко на души да сам цео дан био тужан па и заплакао.      Трећег дана напуштамо Косатицу и стижемо у Рудо, а одатле преко Заборака, Чајнича и Горажда, до села Соколовићи под планином Деветаком,, где смо се одмарали два дана. Одатле преко Деветака и Џимрије у Мркаље (околина Хан Пијеска) где су нас партизани дочекали и после краће борбе били су одбијени. Из Мркаља полазимо преко Хан Пијеска и Игришта и ту опет борба са партизанима, који су се после оштре борбе повукли. Из Мркаља преко Бјелолуовине (?) после две маршруте у Шековиће. Овде су партизани разбили комору Калабићеве гарде и ми незнајући о томе наилазимо на партизане који нас нападају али се авалски корпус брани и у контраофанзиви одбацује партизане. Међутим пред саму ноћ партизани одбацују авалце натраг и недају пролаз кроз Шековиће.      Сутрадан после оштре борбе партизани су одбијени, али ипак авалски корпус  није прошао преко Шеховића већ да би избегао даљу борбу, заобилазним путем са леве стране долази у село Мајдан, а одатле сутрадан прима борбу са партизанима и завршава је на Девојачком гробу више Наћовића(?)у ..... па сутран, после мале борбе  с партизанима  продужио је за село  Дедине, а истог дана из Дедина за Горе, па даље преко планина до села Вукотића и Поповића. Пред селом непажњом путовође и коморџија корпус остаде без 1/3 коморе јер се коњи услед  тешких товара, од промрзлица нису могли на леду одржати, већ су услед поледице одлетели низ страну у реку Кривају. Из Вукотића корпус полази и после неколико безначајних маршрута на Бадњи дан долази у село Лукавицу, на планини Требави и одатле наступају црни дани. Оскудица у храни, умор од тешких и усиљених маршева, слаба одеће и обућа, прљавштина и вашке као и друге незгоде проузроковале су разне болести, а нарочито пегави тифус. Болница је пуна болесника, а пошто су се и доктори, њих тројица разболели, то нема ко да лечи па су смртни случајеви чести.  Да би зло било горе и веће на Божић, тај велики празник Срба, војска нема шта да једе а камоли да то прославља, мада су муслимани давали колико су могли па су (се) војници почели скитати по селима и чисто просјачити хране, одеће и обуће. Уочи Богојављења покрет преко Скиповца и Зелиње за Горње Кречане ради отпора према Градачцу којега су партизани заузели од четника требавског корпуса. Снег велики а зима страшна, али војска мора да иде и долази у село Милиће и Толису а сутра дан у борби на Великим Кречанама. После дводневне борбе увече се авалци повлаче због недостатка муниције, али партизани напуштају Градачац тако да гарда Калабићева несметано улази у град и „триумфује“ по свом нахођењу а авалски корпус иде у село Скугрић на одмор.      Из Лукавице се пребацила и болница и сместила се у Скугрићу у основној школи. Тифус је узео маха и смртних случајева је доста. Војска се тешко опоравља али је боље него пре тога. Село Скугрић односно грађани Скугрића излазе у сусрет реквизиционим властима па је храна боља и после одмора од месец и више дана без борбене делатности војска се доста опоравила у сваком погледу.       Тих дана партизани почињу своју јаку офанзиву и прогоне гарду из Градчца, она бежи преко Скугрића за Модричу. За њима и Босанци. Авалски корпус остаје у заштитници свим јединицама. Преко Модриче, Таревца и Копривне помоћу скела пребацимо се преко реке Босне у Вучјак планину.      .............................................................................командант посавске бригаде Коста Маринковић“.      У Прибелешкама недостају странице 17,и 18, а наставак гласи: „...потукли се са усташама, на Врбасу, где су и они поцепали, јер је један део отишао са Секулом Дрљевићем, а други са Павлом Ђуришићем.     Мој син Здравко буде заробљен од усташа, за чију судбину до сада не знадем ништа.     Н а с т у п а ј у  ц р н и  д а н и. Половином априла 1945. Дража Михаиловић је решио да пређе преко реке Укрине између Дервенте и Босанског Брода. Смер тог покрета није био познат никоме. Међутим усташе нам нису дале пролаз. Дознао сам да су се два дана водили преговори да се ми пропустимо, али без успеха. Трећег дана Дража је наредио напад који је одмах извршен и за два сата усташе су биле потучене а сва села у том реону била су у пламену. По сазнању паљевине су извршили Босанци – босански четници ради одмазде према усташама и друге врло неповољне ствари су учинили на име вршили су пљачку за војску. После тога борбене јединице су несметано прешле реку Укрину према планини Мотајици, док комора, болница и остало буду нападнути по други пут од усташа и у мраку буде одсечена од борбених јединица и са извесним губицим повраћени натраг на Вучјак. Међу овом групом враћених био је тада најстарији официр пуковник Павловић.На Вучјаку ми одсечени били смо у паничном страху јер су усташе биле дошле ради одбране Немаца тј.њиховог одступања од Добоја и заузели цео друм поред реке Босне. Ту су били и домобрани,а пред нама од Укрине усташе, Немци и домобрани, па човек нер зна шта од себе да ради. Бојали смо се напада са сваке стране      Међутим трећег дана по томе случају са планине Мотајице дође мајор Нешко Недић и целу одсечену групу несметано проведе на планину Мотајицу у састав борбених јединица. Преморени од пута и гладни једва смо се одморили једну ноћ, а већ у рану зору покрет са Мотајице према југу. Јурило се тако брзо да су маршруте биле неиздржљиве, а поред тога војска гладна. Кад смо дошли близу Врбаса скренули смо лево. Војници су више пута питали куда идемо г.Попо, али на жалост попа није знао да одговори, пошто је и сам мислио као везано теле на улару.       Завијамо југоисточно између Прњавора и Бања Луке. Марш усиљен а и глад усиљена. Војници деморалисани и неспособни ни за шта а путеви којима смо пролазили врло су тешки и брдовити те војници почињу на њима да остају. Негде у планини југозападно од Теслића почео је да пада снег. Неколико смртних случајева од зиме и глади, страхота ме узима када видех да остају на путевима,      К р а х. Уочи Ускрса као и на сам Ускрс  (1945), после разбијања Дражиних јединица на Иван планини ми се повлачимо што се брже може. Од корпуса није остала једна трећина. Нема се времена ни за сахране мртваца а партизани нас јуре. Наше вође су већ погубиле памет, нема (ју) поверења један у другога, иде сваки за свој рачун.       Код Лелије планине беже из корпуса три команданта батаљона са својим љубимцима.     После два дана командант корпуса даје вољно да сваки може ићи куда хоће. Некима даје објаве и новаца а неке најури без ичега – страхота. Војници негодују али излаза нема  и многи одлазе на предају партизанима, нарочито они који су мобилисани и не сматрају да имају кривице за свој рад     У авалском корпусу са командантом Светом Трифковићем остаје његова „свита“, наравно и доста добра благајна, и пратња од 40-50 добро наоружаних војника, ресто су официри и разни референти, нас око 30 на броју.     Долазимо пред зору иза села СИРЧЕ до једног малог села чијег се имена не сећам. Неколико војника који су били гладни ишли су у зору у село да би добилио или одузели хране,али су их партизани дочекали и звали на предају. Они се нису предали већ су побегли према нашем логору, а партизани за њима.     У логору настаде пуцњава. Наредба да се иде напред и ми се кренемо. У селу наста борба. Командант корпуса наређује да се пробија обруч у који смо ушли. Официри са командантом незнају шта да раде а војска клонула и гладна већ слаба да прими борбу изузев десетине у претходници која себи прави пут.     Преда мном на три метра пада командант корпуса Света Трифковић, пуковник, погођен из митраљеза једне тројке испред нас. Поред њега је била његова метреса „МАЦА“ која га никад није напуштала, али овом приликом, мада је још био жив, она од њега побеже без иједне сузе.     Почиње предавање партизанима који бију са свих страна. Не знам колики се број предао, јер сам бегао да се докопам прве шуме. Био сам уморан и болестан па и ја више нисам могао напред. Душа ми дошла у нос и помислим да останем па шта буде, и овако се даље не може.      Свратим с пута и седнем у једном грмену до потока. Војници још беже и разговарају да су погинула три команданта бригаде: Виктор Попов, Светозар Кобас и Ранко Смедеревац и да се доста њих предало али да партизани стрељају и предате.      Уплашим се и пођем напред. Ишао сам два сата, али изнемоглост и слабост плућа и целог организма не дају могућност за даље кретање. Седох и мрак се спусти. Оћу од глади да умрем. Срећа што сам у близини извора испод којег има силних коприва. Одморим се мало, напијем воде и поједем 250 грама некуваних живих коприва после чега се успавам од умора.      Зора је и ја сам будан. Улазим у село Поповиће до предњих кућа. Ту сретнем једну стару булу која ме врати натраг јер су у селу били партизани, и она рече да ће ме стрељати ако ме ухвате. Мило ми је живети и ја бежим у брдо више села. Нађем још три војника Смедеревца и код њих имаше хране. Храна се састојала у томе што су имали натовареног коња са брашном и кукурузом. Један је био рањен и они су га чували. Како сам и ја био тешко болестан и даље се није могло ни од слабности ни од глади, то предложим да се склонимо у једном високом и густом шумом обраслом брду, што смо и учинили. Далеко од пута и села, крај поточића направимо логор и наложимо ватру. Скувамо у порцију качамака и то два пута и нахранимо се. Ту смо остали три недеље. Све док је било хране, а по завршетку они одоше а ја остадох јер су ми ноге биле страшно отекле да нисам могао ићи. Оставили су ми 2 кг. Кукуруза и то ми је трајалао још пет дана. Када више нисам имао ништа морало се поћи напред или предати партизанима. Да се предам било ме је страх да ће ме убити ни крива ни дужна, пошто нисам ни муву згазио,а да идем напред сам нећу моћи издржати што од глади нити знам нити знам куда ћу.      Решим се и пођем напред. Предвече наилазим у једно село чије име не знам. На крају села чобани са овцама. Ја потражим храну од њих, а они траже куна или мој мантил па ће ми донети. Без размишљања скидох мантил и дајем једном дечаку, а он оде у село и за пола сата донесе ми хлебац тежак до 5 кг и скоро 1 кг сира, као и чутуру млека. То ми је трајало неких десет дана, наравно да сам допуњавао копривом, љутиком и пужевима, јер у село нисам смео нигде свраћати. И тако путујући од села до села, од реке до реке, увек су ме пастири хранили док сам имао коју ствар за давање и док сам на послетку остао без ичега, а сада идем и храним се шумским биљем и воћем које узрева и до којега могу доћи са том намером да док сам жив ништа не отмем или украдем јер су тај прохтев многи платили главом.      Пре неки дан сам сустигао два војника мени позната. Са њима путујем, за Србију, када ћу се по преласку српске границе боље осећати.     (Свештеник Поповић се, извесно време, крио код једног сељака, али у Прибелешкама то није навео, а касније тај је сељак долазио код њега у Баћевац.- нап.ДДБ)        Да се ово да јавности.      Полазим из Романије.Ако у томе не успем већ будем убијен, молим тога ко први до мене дође  ДА ОВО ДА ЈАВНОСТИ. а по могућности и да моје ствари буду достављене мојој жени Јованки М.Поповић. попадији, село Дражевац, Умка, Србија, где се она налази као избеглица.      Акт о мојој мобилизацији налази се у књижици у мојој торби.       Ово су само укратко изнете појединости. Ако преживим биће изнето опсежније на срамоту виших официра Авалског корпуса.       20 јуна 45. Босна                                   Мил.Поповић, свештеник.        Kако сам постао војни свештеник авалског корпуса      У 1941.години, када је Југославија капитулирала ја сам био свештеник у Владичином Хану на парохији КАПУЦИНСКО-КУНОВСКОЈ,коју сам доласком Бугара морао напустити и прећи у Србију, где сам добио парохију другу конатичку, а то су села ДРАЖЕВАЦ И БАЉЕВАЦ.Ову парохију примио сам у јуну 1941. године.    Јула месеца 1941.год.почео се организовати устанак против окупатора у Србији од стране Н(ародно) О(слободилачке) В(ојске). Многи су тај устанак поздравили, а многи су се истог бојали и остали по страни, многи су се придружили устаницима (ово је било у Дражевцу) и  пошли са њима у шуму.    У прво време правили су саботаже по друмовима и пругама. Што се мене тицало ја сам симпатисао те борце, али на жалост нисам их имао чиме помагати, јер сам се надао да ће уз помоћ савезника и њихове борбе доћи брзо прижељена слобода, пошто се то у овим крајевима били први борци против окупатора.    Њихове  акције почињу и народ их доста помаже,а НЕМЦИ јуре. Међутим у ДРАЖЕВЦУ НЕМЦИ стрељају 150 грађана као одмазду што су устаници побили неке Немце У КОНАТИЦАМА (суседно село).    У то време (концем октобра 1941) појављују се четници КОСТЕ ПЕЋАНЦА  и прогоне ове прве борце – партизане (и) називају их комунистима. Почињу борбе  између тих четника и партизана како су се доцније прозвали. Противу њих је и војска  ЉОТИЋА И НЕДИЋА.    Све ово овако што се дешавало мени се није допадало, јер су цех тада платили, највише само и једино Срби.     Када је  почетком новембра 1941.године почела хајка на партизане – комунисте од стране окупатора, ПЕЋАНЦА и других , на моје велико запрепашћење мене позивају у срез на Умку у друштву са ЛУКОМ ..... (из Дражевца) где сам био саслушаван као комуниста и сарадник партизана ма да нисам био ни партизан са пушком нити комуниста, јер партизанима нисам припадао никада, већ сам био у партији демократској у групи ЉУБЕ (Давидовића).    Срески начелник КОСТА УРОШЕВИЋ, позвао нас у своју канцеларију.Скренуо нам је пажњу да народ умирујемо и смирујемо истичући непријатности које ће нам непријатељ нанети. Такође нам је рекао да мирујемо и,т,д, Ја сам му отворено рекао :“Господине начелниче, изволите Ви у село па то кажите шумцима (партизанима), а ја се као избеглица нећу мешати у овакве ствари нити смем. То је био цео разговор са Г.начелником и ми смо се вратили кући.    Тада су партизани имали радио апарат па су многи од грађана слушали вести са разних фронтова, а међу њима и ја сам био јер ми то никада нису бранили.    После слома партизана и њиховог прогона из Србије четници Пећанчеви су били господари код нас, а на челу са ВОЈВОДОМ БОЖОМ ЛЕПЕНИЧКИМ на Умци.И од њега добијем позив ради саслушања, јер ме је неко тужио као комунисту. Ја сам се оправдао да нисам тој партији до тада припадао нити да сам икада учествовао са њима у акцијама. Када ме војвода понудио да будем четник и да ће ми се поред свештеничке плате доделити и четничка ја сам му се захвалио нагласивши му да сам ја свештеник и да ми је парохија једина служба, а које за чету нека четује. То је исто понудио и учитељу дражевачком ИЛИЈИ СЛИЈЕПЧЕВИЋУ, али је и он одбио.  ВОЈВОДА нам је рекао да помогнемо четнике и њихову пропаганду као националну која се бори против комунизма као највећег зла у свету и да се коначно оканемо помисли ако је о њему имамо, па смо се потом поздравили и разишли.  Ја сам сад добио „инекцију“ за бријање. Назваше ме комунистом ма да у ствари нисам био, па да то неко рече Немцима, љотићевцима и другим окупаторима оде мени глава и породица.    У ОБРЕНОВЦУ у кафани неког Мила, пред разним гостима жена бив.нар.посланика РАДИВОЈА НИКОЛИЋА (из Дражевца) назвала ме је комунистом и сарадником њиховим и ја сам се стварно бојао хапшења али до тога није дошло.    Када су почела хапшења  партизана и њихових присталица, ја сам увек, не као комуниста, нити пак за комунисте, радио на ослобађању ухапшених издавајући им уверење и интервенишући за њих као за своје парохијане и Србе што ми је била света дужност па смо и у много случајева успели. Наравно ово је све рађено са молбом породица ухапшених и уверења  из општине.    Приликом једне интервенције на УМЦИ за пуштање СТАНИМИРА СТУБЛИНЧЕВИЋА, рекао ми је тадашњи полицијски писар ДУШАН МИЈУШКОВИЋ: „Море попе добро је што и ти ниси овде“. После тога као и увек до тада радио сам за добро својих парохијана, а нарочито да се спасу свакога зла и беде од стране ма кога силеџије, а поготово окупатора,    После разоружања четника Пећанчевих у село долазе жандари НЕДИЋЕВИ и било је мира све до 1943. год., када се почео у Дражевцу и околини организовати РАВНОГОРСКИ ПОКРЕТ, ј(угословенске) в.(ојске) у о.(таџбини), под комадом ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА. Радило се пуном паром, како су то говорили организатори и по свим селима су се стварале јединице тог покрета. Мада се о томе дуго  радило што ми је било познато, мене нико није позвао - /изгледа није се у мене имало поверење/, а ја се Бог зна нисам журио.    Међутим почеле су тројке, петорке, десетине па и водови да крстаре селом и врше претресе по кућама, опомињући грађане негде усмено, а негде писмено, па је дошао ред и на мене и моју кућу. Прво два ноћна претреса до 1 сат по поноћи, па онда и плаката на вратима од куће с мотивацијом да се одвратим од рђавих путева и пођем стазом којом су ишли моји стари. Све ово на мене је страховито деловало. Нисам знао шта се од мене  ради, бојао сам се за себе и породицу, јер су ме извесни људи, ни крива ни дужна, клеветали да сам комуниста, а међу  њима је био ДРАГОМИР ЂОРЂЕВИЋ.У мени се то све кувало, гадило, нисам знао шта да радим, а када је дошло  до ликвидације извесних људи и породица, и ја сам се тога бојао, мада се никаквим својим радом ни пред киме нисам замерио ни упрљао.    Долази до мобилизације војске и ја од стране команданта корпуса /авалског/ СВЕТЕ ТРИФКОВИЋА, једне ноћи будем позван на конференцију на којој се претресало колико комуниста има у селу. Мени је лично рекао ТРИФКОВИЋ  ДА И ЈА НИСАМ ЧИСТ. Пошто сам му тражио доказ, али ми није дао,говорећи да се тако прича, ја сам као и многи виђенији грађаи села ДРАЖЕВЦА рекао  да су комунисти у шуми и ван Србије , а овде што је у селу то су мирни и добри сељаци.     После упуства које је дато, по мом одласку, водећим личностима, ја сам кроз неколико дана именован за свештеника 2.батаљона посавске бригаде /авалског корпуса/ са мотивацијом рада на просветном пољу и свештеничкој  дужности.     Касније када су постављени Р/авногорски/ Н/ародни/ О/дбори/ био сам на збору изабран за члана одбора.    После неколико времена наредбом К-та 2.батаљона ту сам дужност напустио и био  мобилисан да са војском пређем у СРЕМ. Примио сам знању и отишао у СРЕМ дана 6.септембра /1944.године/, на рођен дан Краља Петра и служио у /цркви/ у БОЉЕВЦИМА. Истог дана /сам/ се опет вратио  кући, а кратко - /после/ два три дана, опет сам на позив пошао до БОЉЕВЦА и други дан враћен  кући, па сам био миран и радио у парохији, до 4.октобра /1944/, када је дошао у 24 часа у мој стан БОРИСАВ СТЕПАНОВИЋ и саопштио ми  наређење да 5.октобра  рано будем у  Мељаку, по наређењу команданта. Ја сам отишао а одатле у Босну.    У РУДОМ  сам прекомандован из 2.батаљона у бригаду посавску (то је било 28.децембра 1944), а у ГРАДАЧЦУ  /јануара 1945/ по наређењу команданта корпуса  из посавске бригаде у Штаб авалског корпуса где сам се налазио све до његове пропасти 20.маја, 1945.године, када су га разбили и потукли партизани испред села ПОПОВИЋА У ФОЧАНСКОМ СРЕЗУ, одакле сам се спасавао како сам ја знао.    Мада ми је обећана помоћ и исхрана за породицу, ја сам свега добио од корпуса 15.000 динара, а породица ништа.    Вршио сам своју свештеничку дужност у јединицама корпуса,а састојала се из тога што сам вршио опела над умрлим и погинулим до 20.маја 1945.године.    Тако сам постао свештеник у авалском корпусу, мада то нисам желео.  Официри корпуса били су само деспоти и тај деспотизам је многе коштао главе. У последње време, само су о себи водили рачуна, а о војсци ни најмање.    Због тога се корпус 16.маја 1945 год. и распао, и многи отишли куда су хтели а што је са командантом корпуса остало то је настрадало, изузев мањег броја, који се такође разбежао на све стране, а и ја међу таквима.      25.VII.45                                                                М.П.Поповић    Романија                                                                Свештеник          Једино за вас децо моја.- Када   сам у рану зору 4 октобра 1944 год.напустио своју кућу да се јавим К-ту у Мељак, нисам ни помислити могао да ћу доживети овакве црне дане и поред свега помислити да остаје човеку на свету најмилије и зашто живи, бори се и умире, остати без своје драге и миле дечице, коју сам напустио не рекавши им ни збогом, а камоли да сам их пољубио, већ оставио незбринуту..., босу па ... и гладну, а због чега.Због беса и ината појединаца којих сам се био наситио и чији рaд добро познајем мада на критику нисам смео ни помислити, јер би ми и глава и породица отишла.    У току целог пута скоро 11 месеци нисам био ни од кога утешен и охрабрен или разговорен да би ми се разбила туга и бол најгорих мисли за ваш опстанак, јадна децо моја.    Знам да сте остали на чистини и без ништа.    Знам да је окупатор однео и упропастио све оно што је било добро и свему корисно.    Знам да је владала велика зима, голотиња, босотиња, можда и очај а оно чега се највише бојим то је болест.    Знам да немате могућности да се спасите и ма са чиме помогнете, а знам да сам ја погрешио што сам вас напустио, али бојећи се црне судбине и зла за наше животе то сам учинио, те за то сада једино и мислим за вас и на вас децо моја.    Дани одмичу, сва срећна деца у топлом родитељском крилу налазе разоноде и родитељског старања, о будућности деце, а ви децо моја када сте требали продужити школовање и образовање своје остадосте препуштени црној судбини да би били једно од другога одвојени и расути да вас други шиба бичем те да би зарадили парче хлеба ради прехране.    То ме пече и свакодневно ми не даје мира, то ми изазива бол, то ми  гризе срце и савест моју те оплакујем, путујући од немила до  недрага, вашу и моју несрећну судбину и сада у овим тешким данима за мој и ваш опстанак реших се да се пробијем до вас, да вас загрлим и пољубим ако вас у животу нађем, па тек онда постиђен изађем пред  суд добрих људи ради чега сам вас напустио и себе и вас до овога јадног степена дотерао, те да поднесем и најгоре муке ради вашег спасења, јер ово више немогу издржати, тешки бол и тугу, као и поступак који сам учинио, па да бих и главу изгубио, јер ће ми то бити утеха да искусим велику казну од почетка до краја шта сам све урадио једино за вас децо моја.   2.VIII – 45                                                             Мил.П. Поповић Романија                                                                     Свештеник   М а ј ц и Да ли си жива мати ми стара Знам да ти душу, црна слутња пара.   Знам да се  за Милована молиш Богу, Знај, твоје се молитве услишити могу.   О Мајко моја, ја мислим на тебе, Срце ми од туге и боли озебе.   Можда ћеш  од туге умрети, о мајко јадна, Али на онај свет поћи  обожавана и гладна.   Зато ево теби журим и ти ћеш о свему знати. За све своје стара мајко, не жалим и живот дати.   Ако си умрла мајко, онда опрости, А ја ћу плакат горко, покојне ти кости.   И на твом гробу мајко, дићи спомен и цвеће То ми је дужност света, заборавит се неће.   Ако ја први „одем“, опрости мати мила, Остаћеш бедна, тужна ко што си била.   Голи твој живот нека се даље пати, А твој син ти каже,опрости мила мати.   26.VIII.45                                                          Мил.П.Поповић Дрина                                                                      Свештеник      Ж е н и   Друже, мучениче стари, Дал, мислиш да ћу ти доћи, Не мисли за ме не мари, Не знам да ли ћу проћи.   Да видим тебе јадну, Што у беди проводиш дане, Негујући наше, Мале сиротане.   Па да умрем није ми стало, Кад би ми и друго  ... , пало Иако не дођем драга, Не мисли на ме ни мало. ... ...(Нечитко) ... Припази дечицу нашу, Јованка, жено драга, Не пусти да она стигну, Ко и ја црнога врага.   26/VIII-45                                            Мил.П.Поповић Дрина   М о л и т в а О Боже милостиви и благи, Што те сјај славе краси, Теби се смерно молим, Дај измучен народ спаси.      Дај благи Боже,    Љубави и мира у души,    Не дај ми Оче драги,    Да се у беди угуши.   О Боже  предобри и свети, Рашири велике скуте, Немој нас малене клети, Већ правди покажи путе.      Дај спаси народ сваки,    И не дај да се гложе,    Ко мир и љубав гради,    Помози па и сачувај Боже.   О Боже слатки и добри Прими молитву моју И дај ми снаге и моћи Да видим децу своју.        Да видим мајку стару    Женицу своју драгу    Молим те вели Боже    За то ми сачувај снагу.   Да видим мир у свету И како цвеће цвета То ти је драги Боже Моја Молитва света.   29.VIII – 45       Милован П.Поповић,свештеник, Код Лима         из села Дражевца, среза Посавског – Умка,округ                           Београдски,Србија.Адреса жене:Јованка М.Поповић,                           Домаћица,село Дражевац,П.Умка, Србија.Крај.   Ч е ж њ а  (За децом) Усред густе шуме самом,                  Па се реших мили моји                                                           Мени тужно срце бије                       Да утеху срцу дадем Мислећ на вас децо моја                   И ево ме вама журим А поток се суза лије.                          За препреке и незнадем.                                                                        Јер знам да сте голи боси,                  Да вас видим још једаред    Да вас свака мука хвата,                      И пољубим ко ваш тата    Шта је горе кад помоћи                      После тога да не жалим    Дат не може ваш вам тата.                   Примит канап око врата.                                                              Ко га Босни отерао                            Још су већи моји боли Нити крива нити дужна                      Што зла судба здравље узе Да му деца муку муче                       Па ћу за њим доживотно А будућниост буде ружна.                Проливати мајко сузе.                                                             Да за вама јадикује                             У своја се дела надам    Да га црне мисли море                       Да с, по правди мени суди    Зла судбина да га слама                     Остаће ми још живота    Јер од овог нема горе.                         Ако правду хоће људи.   На вас мислим када идем                  Већ сам близу мили моји Кад почивам и кад дремам                  Усред шуме пусте пишем Због те патње мили моји                    Да ми срцу лакше буде Ја никада мира немам.                        Због вас мили да уздишем.             10.IX.45                                         Мил.П. Поповић           Јелова Гора                                         Свештеник   Из Романије      22.VIII.45. Са ДАНИЛОМ ЈАНИЋЕМ до оровичке шуме.    24.VIII.45. Из Оровичке шуме до Штолца?...са ОБРЕНОМ КАБЛАРОМ.    26.VIII.45.Од Штоца? До Дрине са КОЈОМ МИЋУНОВИЋЕМ, а одатле  до Заборка реке са  (нечитко) ЋАТИНОВИЋ МИЛОМ до МАТОВИЋА?    ...    27.VIII.45. Упућен за ЛИМ да се јавим ДИКИ ВЕРЕСИЈИ?Сад је трећи дан остао сам без везе.    ...    1.IX.45. Добио сам везу са ПАЈОМ који полази сам...“.      Напомена    Ово је крај сачуваних Прибелешки Милована П.Поповића, свештеника авалског корпуса Југословенске војске у отаџбини, у којима недостаје три листа у средини и пет на крају оригинала.   Речи које нису могле бити прочитане означене су са по три тачке.   Сва подвлачења и велика слова су моја.                                                                                                                                         ДДБ      Од Романије до Дражевца преко  Сремске Митровице.  Од Романије, где се прикривао код једног сељака  на Палама, а који га је шесдесетих година га посетио у Баћевцу, поп Милован је кренуо крајем августа 1945, када се опоравио и проценио да му то прилике омогућују и да му живот, вероватно, неће бити доведен у питање. Хтео је,  да дође у Дражевац, да види породицу за којом је толико чезнуо, па онда да оде у среско место Умка и пријави се властима.    Са Романије се кретао преко илегалних веза све до преласка Лима, односно до преласка у Србију.Са њим је био и Пера, бивши жандарм,односно припадник Српске државне страже /недићевац/ који је службовао на терену среза посавског па и у Дражевцу. Септембра 1945, уморни и гладни свратили су у једну кућу у Степојевцу, недалеко од Дражевца, у срезу посавском, где су ухапшени и спроведени у срески затвор на Умци.    На Умци је од краја 1941 до јуна 1942, био срески логор, у који су били затварни, тучени, мучени, убијани и бацани у реку Саву похватани партизани, њихови рођаци и присталице и многи други невини грађани који се нису свиђали окупатору и њиховим сарадницима. Из тог логора специјална полиција је нек логораше отерала у Беогхрад  у концетрациони логор на Бањици, где су свој живот завршили на стратишту у Јајинцима.    Припадници нове власти нису праштали својим ратним противницима, на које се оправдано сручио велики гнев напаћеног и измученог народа  од окупатора и његових сарадника,који је вапио за осветом , па су  за своје хапшене, тучене и убијане другове, припадницима поражених снага, враћали „мило за драго“.      По казивању његовог сина Николе, Миловану су тада помогле, две партизанк, којима никада имена није сазнао.Оне су га у затвору питале да ли их познаје. Он се тада није могао сетити да ли их је и где видео.А у току рата у Дражевац као и целу Посавину и околину Београда, долазиле су избеглице  из Београда а и Београђани да нешто продају сељацима и од  њих купе намирнице да би одржали голе животе своје и својих.Тако су и ове две младе жене, једном дошле у Дражевац да нешто продају, па су тако стигле и до попа Милована. А он их је, као и друге, онако добродушан какав је био,а и сам избеглица у својој земљи, у свом дому лепо примио. Оне му то нису заборавиле и када су постале партизанке то су му вратиле.    Захваљујући њима, поп Милован са Умке је пребачен у Београд, где га је Окружни суд за округ београдски осудио на десет година лишења слободе са принудним радом. На његову жалбу казна му је смањена на шест година. После издржане казне 1950, поп Милован се коначно вратио у Дражевац својој породици за којом је толико чезнуо.      И тако је после  шест година поп Милован коначно затворио круг свог трновитог пута који је,како је говорио, морао прећи по туђој вољи.      Протојереј. Крајем 1950.године поп Милован  је ослобођен даљег издржавања казне и пуштен на слободу. На основу прописа чл. 102 и 108 Устава Српске православне цркве, православни епископ епархије шумадијске Е.Бр.45/1951, од 24.јануара у Крагујевцу је донео одлуку, да се јереј Милован Поповић врати  на његову стару дужност пароха II конатичког у Архијерејском намесништву  колубарско-посавском,са свим правима и дужностима као и раније.   Долазак са издржавања казне и постављење на стару дужност, за оца Милована и његову породицу,   која је из села  премештена у једну напуштену кућу у шуми Јовановац украј Дражевца према Јасенку, где су њени чланови тешко живели, био је велики дан.    У жељи да промени средину за коју њега и породицу нису везивале само лепе успомене, 26.фебруата 1953, јереј Милован је Православном Архијерејском намесништву бељаничком поднео молбу да буде премештен за пароха баћевачког . Молбу јереја Милована уважио је епископ шумадијски и својом одлуком од 5.марта 1953, поставио га за привременог пароха  I баћевачког (Баћевац и Гунцате) с тим да до даљег опслужује и парохију II баћевачку (Бождаревац).Године 1953, дана 1.септембра, Црквени суд православне епархије скопске у Београду под бр.652, доставио је коначни канонски отпуст за свештеника Милована Поповића, парох I баћевачког, из епархије скопске ради његовог пријема у епархију шумадијску.   Долазак у Баћевац из Дражевца,села које није имало цркву и за које га везивале и непријатне успомене, за свештеника Милована био је велики догађај.   „ Као насеље, Баћевац се први пут помиње у турским државним књигама (дефтерима) 1528-1530, када је имао 7 кућа и три одрасла мушкарца, затим у актима аустријских окупационих власти 1718-1720, а први пут у званичним српским документима 1818, за време владавине Књаза Милоша Обреновића, када је у селу постојао 41 дом. У селу нема стариначких родова, а исељени и опустели Баћевац пре и после Карађорђевог устанка населили су преци данашњег староседелачког становништва, придошлог из Рашке области, Старог Влаха, Црне Горе, Старе Србије, Херцеговине, Лике, Босне, Кара-Влашке, од Ниша, Драгачева, Мачве и других крајева. Сматра се да су Шиндије пореклом из Сјенице најстарији род који се доселио пре првог српског устанка као и Докторовићи, Рафаиловићи, Топаловићи, Маџарски, Готовчевићи и Ћосићи.    Изградња цркава у Баћевцу везана је за свештенике из угледне породице Влајковић.Прво се запопио Ђорђе Шиндијски који је по оцу Влајку узео презиме Влајковић и тако постао родоначелник угледне и знамените породице која је скоро један век давала свештенике за баћевачку цркву. Године 1829, његов син Илија Влајковић, с народом гради први парохијски дом, а 1839. и прву цркву (брвнару) у Баћевцу, што доводи до оснивања баћевачке парохије којој поред Баћевца припадају и села: Барајево, Бождаревац и Гунцати.Као истакнути свештеник Илија постаје баћевачки намесник,а Баћевац и седиште намесника.    По народном предању, место за подизање цркве одредио је лично књаз Милош Обреновић, који је долазио у Баћевац код Масларских  и дао прилог за њену градњу.    Од 1840. У цркви се воде књиге – протоколи крштених (рођених), венчаних и умрлих.    Постојање парохијског дома а потом и цркве и велика активност у Винограду Господњем свештеника Илије Влајковића условило је формирање баћевачке ооштине и оснивање школе у селу 1843, као једанаесте у округу Београдском, а друге у срезу посавском (прва је била у Остружници).  . После баћевачке подигнуте се школе у Лесковцу 1847, Вранићу  1848, мада је при цркви била школа и раније,итд.Први учитељ у Баћевцу био је  Димитрије Влајковић, потоњи баћевачки свештеник,иначе син знаменитог свештеника Илије Влајковића.    За време службовања Ђорђевог праунука Стевана Влајковића 1882. изграђен је садашњи Храм Св.Тројице у Баћевцу.За његово подизање дао је прилог и краљ Милан Обреновић IV, који је долазио у лов у Липовичку шуму и тада одседао у великој школској згради близу цркве.    Године 1897. направљена је звонара са два звона. Велико звоно је тешко 215 кг, а мало 105 кг. Њихови звуци, вишеод једног века, жртве оплакују,живе дозивају и муње ломе над Баћевцом и околином.    Црквена слава је св.Тројица, а преслава други дан Васкрса.“     По доласку у Баћевац, поп Милован је обновио стари парохијски дом, односно црквену кућу како је зову парохијани, где је једно време у току другог светског рата био четнички затвор; изградио нову кућу за становање свештеника на темељима старе коју је спалила немачка казнена експедиција 17.октобра 1941.године; поправио звонару и на место оштећеног мањег звона купио ново; преуредио  је храм Св. Тројице и на њега ставио бакарни кров итд.    То је било више него што се у то време могло да уради.    У свом прегалаштву поп Милован је имао свесрдну помоћ Црквеног одбора и малобројних али непоколебљивих верника међу којима су били: угледни домаћин Стеван Бркић и његов син Драга, браћа Ивановићи Воја и Жица чији су преци дали бесплатно плац за изградњу цркве у  селу, затим Раја Бркић, Воја Петровић, Мика Петровић Кинин, Милан Стевановић и његов син Миша, Миливоје Стајковић и други.    Много су му помагали и Милутин Милосављевић Тута, као црквењак и Миливоје Марковић као појац.    Истини за вољу треба рећи да је поп Милован помагао друштвене – сеоске акције у паројихама посебно у Баћевцу као увођење струје, изградња путева, оснивање и рад фудбалског клуба где су играли његови синови итд.  За успешан рад за добро Српске православне цркве  и народа, дана 2.августа (20.јула) 1961.године, у храму Св.пророка Илије у суседном селу Вранићу, епископ шумадијски Валеријан рукопроизвео је свештеника Милована Поповића, пароха баћевачког у чин протојереја.    Дана 28.новембра 1962.године, укинуте су правне последице осуде у погледу ограничења права на пензију за Поповић Пунише Милована, одлуком о помиловању осуђених лица која је подписао Председник  Републике Југославије Јосип Броз Тито.    Пошто је од комуналног завода за социјално осигурање у Београду добио инвалидску пензију као инвалид рада I категорије,27.априла 1964, епископ шумадијски разрешио је протојереја Милована Поповића, пароха баћевачког од даље активне парохијске службе, и истог датума, дао му, као пезионисаном пароху баћевачком село Баћевац на привремено опслуживање.    Седмог децембра 1974, епископ шумадијски одобрио је протојереју Миловану Поповићу зидање гробнице за њега и супругу у порти цркве баћевачке, на делу порте на коме се налази гробље бивших свештеника – пароха баћевачких, где је,када је умро 1978.године, сахрањен у присуству великог броја парохијана и грађана.        Поводом прибелешки Милована Поповића      У цитираним Прибелешкама  свештеник Поповић није навео неке ствари које је рекао пред судом, као и мени када ми је указао да потражим његов дневник:      Ноћу између 4/5. октобра, у 1 час ноћу, 1944.године код њега су дошли Борисав Степановић и Радисав Вићентијевић и пренели му поруку команданта посавске бригаде да сутра 5.октобра у 5 часова буде у Мељаку са сином Здравком...      У Рипњу су на железничкој станици били Немци, а Немци су и спроводили воз...      На планини Вучјак у Босни, у штабу Калабића су једном били и Немци...      После прелаза Иван планине побегли су: Петроније Николић, мајор, Спасоје Дрењанин Зека, Максим Окука и Драган Николић. Сва тројица су били команданти батаљона. Са њима је побегло и неколико четника...      Командант посавске бригаде поручник Коста Маринковић се приликом одступања сурвао са неке стене и био је тешко повређен, али није понешен већ је остављен, а јединице су наставила покрет,...      Када је погинуо командант Авалског корпуса пуковник Трифковић, или дан два касније, погинули су поручник или капетан Светозар Кобас, заменик команданта посавске бригаде, Виктор Попов, командант Липовичке бригаде и Ранко командант Смедеревске бригаде...      На Дрини му се, у покрету ка Србији придружио и Живота Јовановић, четник, бивши војвода Косте Пећанца...      Организатори четника ДМ у Дражевцу су били: Петар Обрадовић, Бошко Стевановић, Драга Стевановић,, Ђорђевић Радомир, Илија Живановић, Љуба Живановић Радисав Вићентијевић, Миодраг Петровић, Богосав Степановић, Борисав Степановић, Милан Ранковић      Причало се да је Обрадовић Петар убио Стублинчевић Данила, а Живановић Љуба одвео жену Евицу из Београда према Конатицама и сутрадан је нађена мртва      Организатор ДМ у Јасенку су били:Станичић Драгољуб Точа и Минда; у Мислођину: мајор Петроније Николић, Драган Лазић, Маричић Милан, Радојичић Младен, Маричић Славољуб, Јовановић Милан, Милашевић Воја, после су га четници стрељали због крађе; у Баљевцу; Илић Младен, Вуковић Петар Црногорац; у Конатицама:Марковић Радован Шваба, Бијелић Слободан Шиља, Маринковић Миленко, Ивановић Миодраг, тадашњи председник општине, Драгољуб звани Бабушар.      Конатице су служиле као Пресбиро Авалског корпуса, одатле је све полазило.      Са њим се у Србију враћао и Петар Обрадовић – Пера жандарм који је у Дражевац дошао 1942 и био команди жандармеријске страже.Они су стигли у неку кућу – колибу према Колубари 27.септембра 1945 и јавили су се Добривоју Јојићу, а после су се скупили сељаци из Степојевца и ухватили их и предали Трећем воду народне милиције у Степојевцу, одакле су сутрадан спроведени шефу одсека среске народне милиције на Умци.          Иследник који га је саслушавао био је Арнолд Завила      Завила је био 1941 у посавским или космајским партизанима и крајем године, изгубио је везу са јединицом и ноћу дошао у Вранић где се склоноио ноћу у цркву. Тада је била велика хајка на партизане од Недићевих жандарма – недићеваца и четника Косте Пећанца.  Када га је свештеник Бора сутрадан приметио у цркви омогућио му је да оде на воз у Малу Моштаницу и да се пребаци у Београд, где је илегално живео, до поновног одласка у партизане      Како су нестали и пронађени протоколи крштених,венчаних и умрлих у храму Св.тројице у Баћевцу.Почетком педесетих година, када сам једном из Београда отишао у моје родно село Баћевац, упознао сам новог баћевачког пароха Милована П. Поповића , код зграде месне власти, на неуобичајен начин. Чим ме је видео, пришао ми је, ословио ме по надимку, представио се и одмах, без икаквог увода, замолио ме да му омогућим да добије уверење да није осуђиван.Волео је лов, па је хтео да купи ловачку пушку, а без тог уверења то није могао. Упитао сам га што не поднесе молбу надлежном органу на уобичајен начин. Он ми је рекао да је за време рата био свештеник четничког авалског корпуса, да је због тога  осуђен и био на издржавању казне, па редовним путем не може добити потребно уверење.Зато ме је замолио да му то „некако средим“. Све ме је то изненадило, али сам га упутио на редовни поступак. Још мало смо разговарали и о другим стварима, а на растанку ми је рекао како очекује да му помогнем. Свакако га је неко од Баћевчана упутио на мене, али никада нисам сазнао ко је то био.    После извесног времена, када сам дошао у Баћевац да обиђем родитеље,  поново ми је пришао поп Милован, и наравно опет је било речи о уверењу.  Када смо се видели трећи пут опет је разговор вођен на исту тему.И трећи пут сам га опет упутио да поднесе молбу редовним путем што он није хтео.Треба рећи да ми је јереј Милован увек прилазио када сам био сам па смо сами и разговарали.    После овог трећег разговора решио сам да се заинтересујем за овај случај. У то време надлежни орган Секретаријата  унутрашњих послова – СУП-а пре издавања уверења проверавао је особу кроз сопствену казнену евиденцију и преко надлежних органа по месту рођења и становања.У конкретном случају надлежан орган по месту становања  био је СУП  за срез београдски.    Јереј Милован је после издржане казне у  у Сремској Митровици, поново је дошао у Дражевац који је тада припадао општини Обреновац, која тада није била у саставу града Београда. Зато су његови папири о осуђивању и издржаној казни послати надлежном органу СУП-а Обреновац, који није његове папире доставио СУП среза београдског када је свештеник Поповић дошао у Баћевац.Надлежан орган СУП-а по месту рођења у Црној Гори такође није био упознат да је поп Милован био осуђиван. Како ни Окружни суд који је у Београду осудио јереја Милована о томе није известио СУП Београд,  односно за срез  београдски који је касније формиран, било је извесно да ће због неажурне администрације  поп Милован легално добити уверење да није осуђиван.    Када сам се о свему томе обавестио отишао сам у Баћевац, преко месне власти сам организовао да се видим са попом, јер му кући нисам одлазио нити сам познавао чланове његове породице. Када је дошао, изашли смо из канцеларије, и пред зградом одбора сам му насамо рекао да одмах поднесе захтев за добијање дозволе за држање и ношење ловачке пушке, стрепећи да се администрација не ажурира.Наравно нисам му ништа рекао о неажурности администрације. Поп Милован је то и даље енергично одбијао. Ишли смо путем и стигли смо до куће Неше Влајковића а ја нисам могао да га приволим да то учини.  Када сам видео да поп то неће, на крају сам му рекао ако хоће уверење да није осуђиван нека одмах поднесе молбу, а ако то не учини ја му ништа не могу „средити“. Убрзо смо се поздравили и разишли Поп Милован се ипак предомислио, поднео је захтев и добио тражено уверење.  Наравно, када је касније  у састав града Београда ушла и општина Обреновац  он то уверење више не би могао добити, док му казна није брисана.    Поп Милован је и умро а ја му нисам рекао како је добио поменуто уверење. Први који је то чуо од мене   био је Бранко Поповић, син покојног попа Милована, коме сам то рекао на његовој слави Аранђеловдан у Баћевцу 21.новeмбра 1991.године.    Лета 2000 године, срео сам у Београду Радишу Лубета Стевановића из Баћевца. У башти хотела „Москва“попили смо кафу и срдачно разговарали, наравно, највишео Баћевцу. Тада сам од њега чуо да се Баћевцу исплела прича,  како је и зашто поп Милован добио уверење да није осуђиван, која нема везе са стварним збивањем     После добијеног уверења о неосуђивању, у време када је оправљао баћевачку цркву, поп Милован је поручио да хитно дођем код њега у Баћевац.Када сам стигао у село прво сам отишао до попа Милована кога сам нашо код цркве где су радили мајстори. Био је видно расположен и рекао ми је како жели да ми нешто покаже у цркви. Када смо  ушли у цркву и попели се на хор  довео ме је испод октоналног кубета над припратом, и упитао ме да ли нешто видим горе у кубету.. Кубе је на споју са тамбуром било затворено даскама као таван, а ради пролаза у кубе био је изграђен капак, који је тада био отворен. Кроз отвор капака могло се видети како у кубету има неколико греда углављених у зидове које су раније држале звоно, које је скинуто када  је направљена звонара. Поп Милован ме поново упита да ли шта видим и ја му рекох да видим само греде.. Ту су биле и мердевине до капака па ми је предложио да се попењем до кубета.Када сам се попео изнад капака видео сам на даскама доста старих књига свуда око отвора капака што се одоздо није  могло видети. Књиге су очигледно биле склоњене али нисам знао о чему се ради. Када сам сишао са мердевина поп Милован сав озарен ми је рекао да су то протоколи крштених (рођених), венчаних и умрлих. Нова власт по ослобођењу није могла да нађе те књиге па је вршена реконструкција и по сећању прављење нове књиге. Тако сам ја више година био уписан да сам се родио 31,маја што није било тачно.    Видно задовољан поп Милован ми је рекао да је позвао прво мене да ми то покаже. Касније он је књиге одено месним властима. Није ми рекао али претпостављам да ми је ту пажњу учинио што је добио уверење да није осуђиван.    После овог пријатног изненађења  изашли смо из храма Св.тројице и сели на једну клупу испред цркве близи звонаре. Био је ведар и сунчан дан. У сеновитом хладу крошњи столетних липа, тог светог дрвета старих Словена, седели смо на клупи и срдачно разговарали. Прво о пронађеним књигама, затим о оправци храма а затим и о његовим успоменама из рата, највише о четницима, четничкој организацији у Дражевцу и Посавини, авалском корпусу и уопште о догађајима из другог светског рата.Поп Милован је без устезања о свему говорио. Током разговора ми је рекао да потражим у његовом судском предмету његов ратни дневник (Прибелешке), односно сећања, које се односе  на време када је био војни свештеник у четничком авалском корпусу.    Потражи мој ратни дневник, можда ћете интересовати  када те ти догађаји интересују, а чуо сам да прикупљаш грађу да пишеш о Баћевцу, поновио ми је на крају разговора поп Милован.    После извесног времена у архиви Окружног суда у Београду, у Масариковој улици, нашао сам његов судски предмет и у њему „Ратни дневник“. Радило сео једној мањој књижици за отпрему угља,како пише на њој, са хоризонталним и вертикалним линијама, величине 10х16, на којој недостаје осам листова. Књижица је била исписана графитном оловком, читљивим,али прилично исписаним рукописом, наравно ћирилицом.Чини се да је обим књижице и спречио да о догађајима и људима пише подробније.    То у ствари и није био ратни дневник, већ ратна сећања попа Милована, писана првих месеци после завршетка рата. Он је то насловио ПРИБЕЛЕШКЕ, о чему је овде већ било речи. Стицајем околности оне се тек сада презентирају јавности.    Што се тиче протокола крштених, венчаних и умрлих храма Св. Тројице у Баћевцу, не зна се које је књиге ставио у кубе над припратом где им није место. А то је учињено пред ослобођење села октобра 1944.године. Тада је у селу парох прве баћевачке парохије био свештеник Миленко Зјалић, али је он од јануара 1944. био и шеф пропаганде липовичке бригаде авалског корпуса, са којом се почетком октобра 1944.повукао у Босну и за њега се од тада више ништа не зна.Може се  претпоставити да су по његовом налогу црквени протоколи крштених, венчаних и умрлих, склоњени у кубе да би се новој власти отежали послови везани за податке који су се налазили у тим протоколима. Парох друге баћевачке парохије био је свештеник Василије Перовић, али он те протоколе није склонио, односно сакрио.    Било како било, тек о првом баћевачком пароху попу Миленку Зјалићу, биће речи на следећим страна      Свештеник, – шеф четничке пропаганде.Пре другог светског рата, све до 1943.године, у Баћевцу је свештеник био Мирољуб Живковић, родом из околине Рековца у Шумадији.. Од парохијана је био уважаван. Када је отишао из Баћевца за Крагујевац, њега је заменио свештеник Миленко Зјалић, избеглица из Славонске Пожеге. Живковић је имао прилике да се са Зјалићем сретне и разговара, а и да од других људи  чује шта о њему мисле. , и то ја забележио.    После другог светског рата, прикупљајући грађу да пишем о Баћевцу, имао сам неколико сусрета са Живковићем у Крагујевцу, а разменили смио и неколико писама.Он ми је дао неколико његових написаних сећања на ратне догађаје и збивања у Баћевцу, што је намеравао  да објави у неком крагујевачком листу или часопису. Међу његовим папирима које ми је дао, налазе се и два која се односе на свештеника Зјалића, а Живковић их је написао 25.октобра 1943 и 2.априла 1944.године, и они гласе:      Митрополит Јосиф: Сити смо ми те ваше културе и пресити!     „У очекивању да се вратим у Баћевац, обилазим своје пријатеље. У Јагодини сам упозно Господина Миленка Зјалића.    - Господин је из Пакраца? Упитах када се представио.    - Откуда знате?    - У Сарајеву је био са мном неки Зјалић.    - То је био мој брат.    - Где сте са службом?    - Био сам архијерејски намесник у Славонској Пожези.    - Избеглица. Како се сачувасте?...    - Помогао ми је министар Магарашевић.    - Зар је имао везе са усташама?    - Није али су му помогли Немци.    - На који начин?, питам а у себи се смејем на ту српско-усташко-немачку сарадњу и присност свакако, свакако тешко?    - Једноставно дошао аутомобилом са једним немачким официром и превезао ме у Београд. И онда настаје моја одисеја драги пријатељу...    Оставих Зјалића донекле разочараног, али исто тако расположеног да по педесети пут исприча своју одисеју и пријатељство са министром Магарашевићем и министарком Краљевићком.    Он је остао у Јагодини а ја одох у мој Баћевац. У пусто и попаљено село, те тмурне 1941.године...Прође та страшна зима, па још једна. Дође и 1943.година, наста чврста сарадња између окупатора и четника у Србији поред оне која је већ постојала са нашим фашистима и квинслингом Недићем.    Почеше убиства на све стране. На мене почеше да гледају са сажаљењем. По који од пријатеља као случајно упита:“Зашто се не склањате, видите ли шта се ради?“ А мени се није ишло. Идеалисао сам по мало да ту,у Баћевцу, останем и погинем. Онда је дошло  питање:“Зашто гинути кад се може живети?“ Ма колико жалио и село и сељаке ипак у априлу месецу напустих Баћевац.    У јуну месецу на моје место дође Миленко Зјалић.    Тих дана дођох у ово мени тако драго село.    Приђе ми Зјалић и поново се представи. Рекох му:    - Знани сте ми.    - Како?, запита ме.    - Зар тако слабо памтите'? – одговорих.    - Не сећам се!...    - Памтити је једно, а сећати се друго је. Било је то у Јагодини 12.новембра 1941.    - Ви се бавите писањем? – Упита ме Зјалић.    - Свако пише ко је писмен...    - Мислим  на књижевност...    - Нисам штампао ништа!    - Па хтео сам рећи да ја пишем.    - То ме радује...    - Да колега ја се бавим чистом психологијом...    - А ко се бави нечистом? Упитах.    Он прећута моје питање па настави:     - Штампао сам научни рад:“Психологија Јуде Искариотског...“     - Нисам читао.     - Штампан је у црквеном гласнику...     - Ја сам у психологији, следбеник Адлеров... Алфред Адлер је творц нове психолошке школе, професор бечког универзитета, иначе несумњиви ауторитет, настави Зјалић.     - Не разумем онда како сте његов следбеник?     - Па тако што мислим као он, дајем му за право.     - Сад разумем. Дати неком за право значи бити његов следбеник...     - Како се осећате у Србији?     - Врло тешко, врло тешко рече и повуче увис црвени појас на угојеном трбуху.     - Не разумем толике тешкоће, на дужности сте.     - Господине Живковићу, пре неколико дана рекао сам митрополиту (Јосифу) у Београду:“Ваше високопреосвештенство, ми смо људи, (из Хрватске) са јаком традицијом, са једном изграђеном културом“.     - А он?     - Он се ухвати за главу и рече:“Сити смо ми те ваше културе и пресити. Због ње смо пропали и пропадамо!“. На то му рекох:     - „Високопреосвештенство, ми региструјемо све што нам се каже и како се са нама поступа!“ Потом устанем и изађем и кабинета митрополитовог.     - Врло паметно. Нико не уме да цени ваше страдање за српство...     - Да господине. Право сте рекли. Нико.     Осетих да ће одмах да почне, као и сви остали, о томе, шта је био и шта је имао, те га упитах: - Где вам је породица?     - У Јагодини су још. Не могу да их доведем јер су навикли на варош. Никада у селу нису били па је незгодно.     - Разуме се да је незгодно. Незамишљено. Тим пре што сте избеглице. Да су то Србијанци било би можда могуће, овако ...     - Да избеглица, који је ноћу без ичега побегао чак  из Славоније...     - А они?     - Онис у успели да се пребаце касније кад сам ја био ван опасности у Београду... Кад су већ одређени да се муче нека се муче у граду...    Мало касније сам чуо од учитеља  Марића да господин Зјалић код њега станује, иако му је дао једну просторију за канцеларију. Настао је спор и господин Зјалић хтео је да га бије.  После два дана напустих Баћевац размишљајући о слози између учитеља и свештеника која се и у старим добрим временима исто овако видно манифестовала, само тада нису једни другима станове отимали.Модерно време па и проблеме друкчије поставља и решава. А оба су избеглице. Учитељ из Срема а свештеник из Славоније. Оба у изгнанство отишли аутомобилима, оба су у изгнанство понели све што су имали сем кућа у којима су становали, а које иначе нису биле њихове. А сада се крвно завадили.    Мислим на ту свађу и тако ми је тешко. Зашто смо ми тако културно заостали и нисмо у могућности да им пружимо онолико комодитета на који су навикли и који су тамо имали...    Тамо...    Просто као да нисмо један народ!    Ко зна можда и нисмо...2“    Миливоје Марковић Чола о свештенику Миленку Зјалићу, 12.октобра 1991, у његовој кући у Баћеву је писцу ових редова казао:„Године 1943, после св. Николе, чeтници Драже Михаиловића блокирали су село и многе људе похватали,затворили их у школу где су их тукли, мучили и саслушавали. Како је било и сам знаш јер си и ти  тада  био затваран и саслушаван. Затворили су и тукли и мог оца Милована. Пустили су га једва, пред клање и стрељање оне групе Баћевчана код задруге која је била осуђена на смрт. Као казну што је помагао партизане мој отац Милован је морао да од два сина једног да да стално буде у четницима. Иначе већина сељака је била мобилисана на 2-3 месеца па су пуштани и други мобилисани. Мој старији брат Мика био је ожењен и отац је одредио да ја одем у четнике пошто сам момак.    Ја се пријавим, они ми дају пушку и ја у чету, не знам како се звала, која је била у трећем батаљону Липовичке бригаде. Ишло се стално по терену у неке акције. Хватани су партизански сарадници или партизани који су се вратили из Космајског партизанског одреда или изгубили везу са њим. Знаш у Баћевцу је после убијен Воја Ћурчић, мислим у марту 1944, тек му је жена Јана родила сина Перу,  па је убијен Микаило Ивановић, па Чеда Лазић, све Баћевчани што су били партизани па су напустили одред и крили се у селу док их четници нису ухватили.Онда смо ишли у Равни Гај у суседном селу Барајеву. Тамо су долазили партизани. Било је опасно ’oће  да се изгине. Онда ми помогне Живан Персин. Он да неки мед баћевачком попу Миленку Зјалићу,који је био шеф пропаганде Липовичке бригаде. И тако пређем код њега за пратиоца. А био му је пратилац и неки Гунцаћанин. Ми код попа а он наређује да се људи хапсе, приводе и затварају. После су они саслушавани, тучени а неки су и заклани.Затвор је био у црквеној кући – парохијском дому, сачувај Боже. Поп Зјалић је био опасан човек, строг, прек, осоран, тер`о нас је да све радимо брзо, увек нам је наређивао иди за овога или за онога. Видим ја да  је ово црње и горе неко када сам био у чети. Поп на рђавом гласу па и ми његови пратиоци поред њега.    Мора да се бега од попа, па преко неких Гунцаћана (Гунцате, суседно село Баћевцу),мој отац Милован да неко мито и мене пребаце у Штабну чету липовичке бригаде. Тако се извучем од попа Зјалића. У Штабној чети ми је било најбоље. Није било као код попа Зјалића да се `апси и спроводи, ни у чети да се иде против партизана да се изгине“.      Боривоје Ивковић, из Баћевца о свештенику  Миленку Зјалићу,6.маја 1953, казао је писцу ових редова:„За попа Миленка Зјалића се причало да је он на св.Луку 31.октобра 1943, У Баћевцу разговарао са једном партизанком коју је познавао. Можда је била из његовог краја. Тог дана у селу је била велика борба између партизана и четника који су протерани из села.Ја сам тада био партизан у Космајском одреду и колико знам та партизанка није била у одреду. Можда је била у Првој шумадијској бригади, или Првом шумадијском одреду или у једном сремском батаљону који је тада из Срема прешао у Шумадију. Ја их нисам видео да разговарају и о томе  сам тек касније чуо, када сам ухваћен од четника и био приморан да будем у њиховим редовима.    Када су 25.децембра 1943, четници блокирали село и много људи похапсили, саслушавали, тукли, мучили а једну групу на крају поклали и побили, био је ухапшен и поп Зјалић, наводно, због разговора са том партизанком. Али он је убрзо пуштен да му није фалила длака с главе.И одмах, после неколико дана постао је шеф пропаганде четничке липовичке бригаде авалског корпуса, чији је командант био поручник Виктор Попов.Као четнички функционер поп Зјалић је носио опасач и на њему у кожној футроли пиштољ марке парабелум. Поп је имао и неколико пратиоца који су по његовом наређењу хапсили и приводили људе који су по четницима били сумњиви да су за партизане и да су њихове присталице.    Једно време четнички затвор у Баћевцу био је у старој црквеној кућу код цркве а близу школе, где су ухапшени тучени и саслушавани.У тај затвор су притварани и људи које су хапсили и проводили и попови пратиоци.    При штабу липовичке бригаде постојао је и преки суд. Он је заседао у Баћевцу, а најчешће у суседном селу Бождаревцу где је  било седиште Штаба бригаде, у коме је, углавно, стално био начелник Штаба бригаде Павле Поповић,подофицир родом из Бождаревца. Павле је био и председник преког суда, бар се тако говорило,али је члан тог суда био и поп Миленко Зјалић, капетан Стеван Стричевић и друге четничке старешине.Понекад је у раду преког суда учествовао и командант бригаде поручник Виктор попов, командант 3.батаљона бригаде Војислав  Стојановић – Воја копилан и други.    Поп Зјалић је био у посебним односима са баћевачком учитељицом Даницом Капор, родом из Босне, где су, како се причало, неки њени рођаци били у партизанима. Наводно је она утицала на попа Зјалића да спашава ухапшене људе.. Да ли је и кога спасао не знам, ни за кога нисам ништа конкретно чуо, али се зна да је у то време преки суд липовичке бригаде многе људе осудио на смрт. Када је преки суд радио у Баћевцу, у селу су клани и убијани људи, у Влајковићем лугу, Лисцу, односно Гајиним рупама, Рту, Рашковцу и другим местима, али су још веће ликвидације вршене у Бождаревцу. Жртве су била лица са територије бригаде и са стране а највише из Београда.    Виктор Попов,командант бригаде често је боравио у Баћевцу и одседао је у згради основне школе у селу,која се налази близу цркве и оппштине.Кад је он био у селу ту је заседао и преки суд. Многи људи који су били затварани у црквеној кући, саслушавани су од четника у школи, и ретко је ко остао жив. Људи су привођени нарочио из Београда и како ми то кажемо,  из доњих села, односно села ближе Београду као што су Жарково, Железник, Рушањ,Сремчица, Остружница, Пећани, Умка, Велика Моштаница.    Добро се сећам, када су током лета 1944, У Баћевац дошла три младића и у Штаб бригаде, донели неки акт од општине у Железнику. За два младића од те тројке причало се да су држали неку кафану у Железнику. После предаје тог акта команданту Виктору Попову, они су остали код школе, јер им је речено да чекају. Увече је у Баћевац дошао поп из Железника са још једним сељаком који је био мали растом.Њих је довезао на фијакеру неки човек исто из Железника. Тек што је поп из Железника отишао код команданта Виктора, ти су младићи ухапшени и затворени у црквену кућу. Њих је лично саслушавао командант Виктор Попов. Ти су младићи много тучени да су се њихови јауци чули далеко ван школе, пошто је била ноћ. Те ноћи заседао је и преки суд у коме је био и поп Зјалић и ти младићи су оуђени на смрт.    Те младиће су сутрадан, недалеко од старог гробља, у месту званом Гајине рупе, односно Лисац заклали и убили Милијан Бркић, Бели Рафаиловић – Бели Драгић, обојица из Баћевца, а можда још неко из села. Причало се после да су ти младићи били унакажени, да их је Бели Рафаиловић, окорели кољаш приликом клања  унаказио: исекао им је уши, секао им носеве. Ја сам тада као четник чувао стражу код школе и видео сам када су Милијан и Бели дошли у школу. Поклане младиће су опљачкали. Раку за поклане младиће по четничком наређењу је копао Љуба Влајков. Милијан је узео њихова одела, а Бели је узео ручни сат и друге ствари.Милијан је тражио сат, а Бели му није дао, па је Милијан хтео да пуца у њега, те су неки четници скочили да их разваде. Милијан је њихова одела однео својој кући. После ослобођења Милијанова жена Милојка,пошто се Милијан повукао са четницима у Босну, дала је та одела неким циганима из суседног села Мељака или Железника који су код ње нешто радили или су онако долазили код њене куће да просе. Било како било ти цигани су обукли одела покланих младића и када су отишли у Железник, родбина покланих младића је на њима препознала одела својих закланих рођака, па је због тога било непријатних сцена.    Тај поп из Железника је често долазио у Баћевац код команданта Виктопра Попова, и чим он дође, из Баћевца у Железник иде црна тројка.    У Баћевац, када је у њему био командант бригаде Виктор Попов, долазио је и поп  са Умке, можда се звао Борис, и после се одмaх слала црна тројка на Умку“.       Василије Перовић, свештеник у Баћевцу – Сила бога не моли.-Пре неколико година, прикупљајући грађу да пишем о баћевачкој цркви Св:Тројице, Господин Јова, баћевачки парох упутио ме на проту Василија Перовића који је био свештеник у Баћевцу за време другог светског рата.       Господин Перовић је тада становао у црквеном дому у Точидеру где је раније био парох и старешина цркве Св.Петра и Павла.    Међутим ја тада нисам стигао да посетим г.Перовића. У међувремену сам урадио написмено за баћевачку цркву.    После тога, једног лепог јесењег дана, отишао сам до топчидерсске цркве, да посетим г.Перовића. Седа старина је тада била болесна и прилике за дужи разговор није било.Док смо седели у салону и разговарали дао сам му мој рад о баћевачкој цркви, што је са занимањем погледао. Затим је отишао у своју радну собу и донео његову књигу:“ Х р о н и к а  с р п с к е   п р а в о с л а в н е  п а р о х и ј е  у  Р а к о в ц у   и  Б о ч и њ у  1774-1984“,која се налази недалеко од Маглаја у Босни. Том приликом ми је поклонио књигу и без наочара написао следећу посвету:“Господину Драгославу Димитријевићу, публицисти, у знак поштовања и пријатног сећања, с поштовањем, поклањам овај мој научни рад. Протојереј – ставрофор Василије Перовић. У Београду 2о.октобра 1995 г.“    У овој својој књизи, на страни 115, Г.Перовић је о службовању у Баћевцу, између осталог написао:    „При крају рата, када се окупатор повлачио и узмицао има више драматичних момената које сам доживео и проживео у Посавини у парохији баћевачкој, од којих је зависио мој живот и судбина моје породице..    У октобру 1944.године, приликом повлачења Авалског корпуса, четници су ме као избеглицу мобилисали, да морам поћи са њима. Сила Бога не моли. Ја сам се опростио са мојом породицом, узео своје свештеничке ствари, као што сам то учинио приликом хапшења од усташа (у Босни 1941.године).    Пријавим се у општини у Баћевцу која ме је упутила у /суседно/ село Бождаревац, јер моја молба да не идем, није помогла, морао сам ићи даље.    На моју велику срећу, у општини у Бождаревцу рекли су ми, да је четнички Штаб у селу Шиљаковцу. Ја сам тада изашао напоље, прекрстио се и рекао:“Хајте, срећан вам пут, а ја идем својој деци“.    Вратио сам се у село Гунцате /прва баћевачка парохија/ где ми је остала породица. Узмем четворо ситне нејаке деце, и са својим верним животним сапутником супругом Јеленом, кренем пешке за Београд. Тамо оставим породицу, па се поново вратим у Баћевац на своју дужност.    Тада ми је мој сапарох, старешина цркве свештеник Миленко Зјалић, избеглица рекао:“Оче Васо, ти остајеш са народом, пази, сваки корак ти прате, а ја морам ићи“. Отишао је са Авалским корпусом, био је експониран, као шеф пропаганде, и страдао је негде у Босни, код Добоја. Тако би сигурно и ја прошао, да се нисам Божјим промислом с пута вратио“.        Пут очаја и вапаја       Као што је свештеник Поповић навео у својим Прибелешкама, са њим је из Дражевца пошао и његов најстарији син Здравко. Писцу ових редова, ЗдравкоПоповић, новинар у пензији, дао је своје писмено сећање,  под насловом „Пут очаја и вапаја“ и оно гласи:     „Шта да Вам кажем, мој читаоче. По добијеном наређењу, почетком октобра 1944. године, кренули смо, мој отац Милован Поповић, свештеник из села Дражевца и ја, преко Вранића и у Мељаку смо се прикључили четницима Авалског корпуса.       Из Мељака смо отишли до Рипња где смо чекали воз, који ће нас одвести на Јадрана, да се сретнемо  са енглеском армијом и одатле на запад.       Ишли смо возом до Краљева, одакле смо ишли друмом преко Чачка и негде око 5ч ујутру стигли у неко село испред Ужичке Пожеге. Ту смо преноћили и освежили смо (се), јели јабука и нешто хлеба. Ту сам сагледао и увидео да пред нама стоји друга албанска голгота.      Негде око подне тога дана, на улазу у Ужичку Пожегу дочекали су нас партизани, са десетоминутном борбом и бежањем у правцу неког бабиног села (Висибабе).       Ми даље нисмо могли, нама су се предали (Белогардејци) – Руско-немачки пук који се ту у Пожеги затекао, остављен од савезника Немаца. Они су без оружја и коморе отишли за Чачак. Оружје су предали нама. Авалски корпус се појачао са 2 пушкомитраљеза и доста муниције. Ја сам имао срећу да узмем од једног чичице белогардејца парабелум који сам дао мом оцу. Он је опет добио једног коња, кога смо сачували све до Требаве.      Ја сам био у батаљону поручника Драгана Лазића из Обреновца, који је био у саставу Посавске бригаде, чији је командант био капетан Коста Маринковић.      Командант Авалског корпуса био је мајор Света Трифковић, који је са собом имао једну девојку од 18. година, Београђанку Мацу – невероватне лепоте.      У току ноћи, партизани су нас напали фронтално али Авалски корпус је био спреман и жестоко их одбио. И ту се борба водила получасовна.      Ујутро смо се покупили и цео корпус је кренуо ка Ариљу, где смо поподне стигли по највећој киши. Моја чета је била смештена у школи на самој ивици Ариља – преко пута цркве. Негде око 23ч увече, напали су нас партизани са Јеличиног брда, односно из долине реке Рзава. Борба се водил до 3 часа ујутро. Било је погинулих и рањених са наше стране.      Била је пљачка два трговца  ариљска, знам да је у једној кући једна велика каса разбијена и у њој је био женски веш, људи – нељуди нису се освртали на јаук и плач домаћице трговчеве жене. Трговац је био побегао. Коме су то давали Бог свети зна, и што су то радили, из ината или неке освете?      Киша нас је пратила цело време. Мој отац је имао једно ћебе и давао ми га д се ја заштитим. Знајући за његово здравствено стање, натерао сам га да се њиме покрије и хода. Ја сам нашег коња назвао „Мишко“. Коњ је био веома добро извежбан на борбе и ход кроз шум, тако да су ми га многи четници хтели, посебно један капетан из Београда, који нам се прикључио у Чачку. Знао је добро да га мрзим, али нисам га се плашио. Ја сам од оружја имао један енглески пикавац, који је увек био запет и спреман за дејство. Човек се осећа при таквом оужју 50% храбрији. Ја сам имао 16 ипо година и није ме било страх, али сам увек жалио невине који су изгубили животе као мој друг из Конатица. Био је супер друг, спортиста и колега.      Негде око 11 часова кренули смо за Ивањицу. Увече смо стигли код неке фабрике. Отац се постарао око коња,  нашао је сена и зоби, вероватно из коморе коју смо заробили у Пожези. Ту смо заноћили. Ја и отац смо нешто залогајили и легли да спавамо. Сместили смо се на неке даске и на ћебе које је коњ Мишко имао испод седла. Једно ћебе и нешто сламе. Пробудио нас је страшан прасак минобацачке мине. На срећу по наше животе мој добри и вољени отац и ја склонили смо се у неку собицу где није ништа звиждало или пуцало. И тај напад трајао је око пола сата. Сутрадан смо отац и ја заједно доручковли. Отац је из села донео куваних јаја и сланине, као и свежег хлеба.      Око подне смо, по лепом дану, кренули према Ивањици, прошли је и ишли даље. По киши смо увече избили на планину Јавор. Ишли смо као да смо бежали, али ми није било јасно од кога. Мој отац је био страшно тужан и кривио самог себе, што је оставио мајку, баку и моју браћу и сестрицу. Понекад смо плакали обадвоје али шта је ту је, натраг се није могло, бар по мом схватању. Бежали су људи из јединица, нико их није гонио. По киши на Јавору се водила борба око 1 час. Пошто је то изгледало на неку чарку без погинулих и рањених, командир наше чете, известан поручник Пера Црногорац, право име Петар, наредио је повлачење. (Петар је био у Дражиној пратњи, па како га нису трпели, он је напустио Дражу и дошао у Авалски корпус). Ми смо се повлачили по голетима Јавора.      На једном пропланку нашао сам леш једног убијеног младића око 25 година. Никаквих исправа и докумената није имао, само једно писамце на коме је писало за Зорана и некакав породични текст. Било је страшно погледати. Леп човек, скврчених ногу,са испруженом левом руком, без капе. Киша која је падала купала га је. Пера поручник је хтео да га укопамо, али нисмо имали алата, а ни командант Лазић није имао воље зато. Отишао је Богу на истину или горским зверима.      Негде предвече, мокри и гладни стигли смо у неко село на путу за Сјеницу. Онако гладан покуцах на једна врата јер је горела лампа у кухињи. Отворила ми је једна домаћица и ја сам је замолио да ми да , ако има, нешто за јело. Она ми је дала испод црепуље извађену погачу од хмеља и ражи и комад куване овчетине. Ја сам се дубоко клањајући захвалио и изашао из топлине на улицу где је било хладно и где ме је на моје изненађење чекао мој отац са срдачним узвиком:“Сине, срећо моја јеси ли ми жив!“ Ја са пуним рукама врућег хлеба и меса загрлио сам га и заплакао од радости што видим свог оца. Када смо се поздравили ја нисам могао да једем тај хлеб, као ни мој отац. Појели смо месо, док је хлеб појео коњ Мишко.      Уз борбе и глад стигли смо у Сјеницу. Наши команданти одмах су нашли љубавнице и почео је раскалашни  живот. У тој  кући прво је био добар ручак, вечера и спавање са љубавницама. Командант Посавске бригаде Коста Маринковић је имао љубавницу једну 30.година стару, лепу жену, звала се Стана. Драган Лазић командант батаљона спанђао се са још лепшом женом звала се Драгана.     Док је командант корпуса Света Трифковић имао једну милу девојку која се звала Маца.      Остали официри су се сналазили како су знали и умели. У Сјеници се појачала храна, овчетина и јагњетина. Мојих вршњака билоје свега троје и сви су припадали бригади Косте Маринковића.      Ја сам био смештен као најмлађи код гђе Звиздић која је имала две ћерке. Породица муслиманска за пример, био сам окупан – веш чист као и одело, из куће нисам излазио два дана, док мој отац није дошо и донео кг печене овчетине и то од бута. Заједно смо доручковали и ручали. Наравно понудили смо госпођи Звиздић, прво нас је одбила, онда је мој отац донео још један кг овчијег меса па су  у таквом ручку и оне учествовале.Мој отац је питао госпођу Звиздић, да јој ја не сметам и чиним несташлуке. Она је одговорила, немојте да бринете за Вашег сина, он је веома пажљив и пристојан, моје девојке су га заволеле. Што је било истина. Додуше девојке су се чудиле откуда ја у њиховој муслиманској кући, али тако је било. Госпођа Звиздић је била професор. Муж јој је био трговац и предводник муслиманске организације. Ја сам се у тој кући налазио као код моје мајке Јованке. У кућу су долазили рођаци и комшије и сви су се чудили откуда ја  тако млад у четницима.      Трећи дан негде око 11 сати посматрао сам и дивио се америчким авионима москитос који су нас прелетали у ниском лету, док су ме Немци зачуђено посматрали.      Тек по подне била је катастрофа. Наишли су „савезнички“ авиони из два правца и почели бацати бомбе по Немцима, а богами и по нама. Ја сам био на пољани удаљен од града. Посматрао сам како су бомбардери са великом прецизношћу погађали немачке камионе и артиљерију. Нису се освртали што су њихови „савезници“ из Србије у Сјеници и на пољани поред ње. Колико је наших изгубило живот у том крвавом удару бомби „незна се“. Страдало је и Немаца. Имао сам страх за моје газдарице и оца али хвала Богу ништа им се није десило. Срео сам мог оца и питао га где је био? Скривен сине, скривен не бој се за оца. Бојао сам се и те како, али отац је био веома издржљив и жилав човек. Није се бојао ни партизана, ни Немаца па ни својих. Он једини имао је свог коња, којег је хранио и тимарио, јер му је живот значио.      Пошто су Американци наставили са бомбардовањем Сјенице, корпус се упутио у место Дуга Пољана, одакле су бежали људи из Дражевца и Конатица.      После неколико дана, поново преко Сјенице кренули смо за Босну да видимо те невидљиве британске војнике. Успут смо се преко Аљановића, ишли до планинеЗлатар да растерамо неке партизане. Велика заблуда. После три дана смо се спустили до манастира Милешева и поново се укључили у немачку колону која се повлачила према Босни.      Ишао сам поред двојице Немаца који су јели неки ражани кекс и неке кобасице. Знао сам једино да на немачком кажем хвала – Данке.Један Немац ми је дао пет или шест конзерви по 1 кг. Две сам дао мом другару из Степојевца Рашићу, који се нажалост није вратио, погинуо је пред Градачцом. Нама војницима ретко се ко обраћао, јер свако је у тој долини Лима схватио да ми лутамо без циља. Докле ћемо стићи. Путовали смо са Немцима до Прибоја.      Новембар је увелико отварао чељусти хладноће доносећи снег. Стигли смо у Рудо. Команда је била да се разместимо у школи што смо и учинили. Већ сам ту осетио да сам добио вашке, али нисам само ја већ цела чета. Пронађено је неко буре и над тим буретом смо истресали вашке сви заједно и то је пуцкетало, као да смо кокице пржили. По таквој „хигијени“ смо се брзо облачили и спремали за пут.      Преко Устипраче и Рогатице стигли смо у Соколац. Ја сам био пун вашака, како у коси тако и по телу. Ту сам се ошишао до главе а са врхова Романије и других планина дувао је јак ветар. На Сокоцу смо заноћили у неким чобанским колибама. У зору смо били нападнути од стране партизана где ми је познаник из Степојевца добио метак у чело, ипак сретно по њега што му је подигао чеону кост, тако да се мозак видео. На његову срећу дошао је доктор са болничарем и вратили све на своје место и главу му обмотали завојима тако да је могао да настави пут.      Од Соколца смо кренули према Хан Пијеску по дану и са борбом. Мој отац три дана није проговорио ријеч. Када смо сели и отварали швапске конзерве испод једног пласта зоби, тада ми је рекао да пут којим идемо не води за Далмацију, јер се говорило да ће се у Далмацији искрцати савезници.  „Мој сине, овај пут води у пропаст и смрт!“ Ивановић, мој другар из Конатица питао је оца. – „Куда идемо чика Миловане?“ Мој отац му је одговорио:“Љубиша, јеси ли учио о албанској голготи? Ово је друга!“ Даље расправе није било. Спавали смо у том пласту и било нам је топло као код куће и добро за чешање од вашију.      Сутрадан наш коњ Мишко се извукао испод грања огрнут ћебетом. Када сам му пришао фркао је и тражио да једе и пије. Отац је имао у бисагама храну за њега и нахранио га је, а ја сам га одвео на поток да се напије воде. Умало то нисам платио главом. Напали су ме један  партизан и партизанка. Партизан је био рањен а партизанка га је чувала. Убрзо су престали да пуцају. Онда је  врло лепа партизанка пришла до мене, с молбом да јој дам коња, да однесе рањеника у њихов логор. На пуцњаву пристигли су и други четници са капетаном „олошем“ и на месту убили партизана а партизанку, иначе Српкињу из Босне, везали и повели у штаб.      Увече при ватри, где су седели команданти онај капетан „олош“ каже: „Раскомоти се и легни ту крај мене, неће ти бити зима“. Партизанка, онако са презиром се окренула према капетану и пљунула га, рекавши да неће бити четничка курва, макар живот изгубила. И капетан, идиот, је устао и без икаквог одобрења испалио цео шаржер у њу. И партизанка је била мртва. По наређењу команданта бригаде Косте Маринковића, мој отац јој је затворио очи и одржао опело. Сви су били запрепашћени капетановим поступком, а ја сам се супроставио. Питао сам капетана оштрим гласом, због чега је убио партизанку, због чега?! Ја сам симпатисао ту девојку због храбрости. И напео сам пикавац у њега, а мој  командир чете, поручник Пера Црногорац смирио ме речју: „Зар желиш, тако млад да изгубиш живот и оставиш оца самог?!“ Капетан идиот се само смешкао, али и ја сам се њему смејао у лице и рекао да је лако убити ненаоружане и невине. Онда је капетан Коста маринковић, командант бригаде викнуо доста, а капетану рекао:“Шта се курчиш са децом, зар не видиш да те посматра његов отац, који би те убио на лицу места ако би му повредио дечака“.Тај капетан је погинуо на Требави.      Ту смо преноћили и кренули даље. На једној узбрдици било је губилиште коња и  опреме што су је носили, али и људи. Стаза је била залеђена и клизава, да је једва могао човек да се креће акамоли коњ. Ја сам Мишка водио, а за коњем је ишао мој отац. Корак по корак прешли смо ту ђавољу стазу. Дрхтали смо да Мишка не изгубимо. Но он је био добро дресиран коњ. Никад га нећу заборавити. На леђима је имао једну кожну рану. Ја мислим и знам да га је то болело када би био узјахан. Али живот и борба за живот нису мазили ни нас ни њега. Мој отац се старао о њему веома пажљиво, јер је то био спас за мог оца и мене самога. Ја сам после дужег времена носио надимак „Мишко“.Тај коњ је био живи пегаз.          Негде пред мрклу ноћ стигнемо у једно село испред Хан Пијеска. Ту смо одмарали, нешто презалогајили и легли да спавамо. Око пола ноћи напали су нас партизани, али заседе и страже нису спавале и настала је борба. У колиби где сам био са оцем погинула су два четника. Та пуцњава, као и целим нашим путем трајала је пола сата. Партизани су убили шесторицу, док је њихов губитак био 3 погинула.Ујутро је почела  прозивка људства. Код нас из чете фалио је један човек, не знам одакле је био.      Велики „ратник“ и кукавица је био неки Воја копилан из Баћевца, срез посавски, - кукавица јер је побегао са тројицом људи за Србију, јер је Хан Пијесак удаљен од Ваљева око 120 км. Знао је тачно где му је време за дезертирање. Да ли је дошао кући то не знам.      Хан Пијесак је био мртви градић, нигде живе душе, па смо ми наставили даље за Власеницу. У Власеницу смо стигли ноћу – осветљена као град. Ми смо прошли поред градића и изашли у брдо где су биле куће и колибе. Ти смо се разместили по шталама и кућама. У току ноћи напао нас је неки Озренски партизански одред. Ту се пуцало и гинуло. Пут је водио према неком гробљу, којег су партизани затворили  са два пушкомитраљеза, једном италијанском бредом и једним немачким шарцем. Поред тога је било људство са машинским пушкама и нису нам дали главе подигнути. То је трајалао до 13ч. Био је леп, сунчан дан, снега до колена. Мени је те ноћи неко украо цокуле, тако да сам био бос у чарапама. Мој отац  је исекао ћебе и увио ми ноге. И поред свега, ноге су ми промрзле, поготово палац на десној нози. Око 13ч командир Пера Црногорац тражио је седам добровољаца и њих се највише јавило из Дражевца. Међу њима је био и Мишко Буцов, неустрашиви пушкомитраљезац  и његов помоћник као и остали. Пера их је поделио у три групе: једна са леве стране пута, 1.пушкомитраљез и 2 бомбаша, друга с десне стране такође 1.пушкомитраљез  - Буцов са својим помоћником и 1 бомбаш. Средину је   држао са трећом групом Пера Црногорац. И онда је настао Стаљинград 2. И за један сат борба је била завршена. Пут је био отворен за Шековиће где смо дошли у току ноћи тог крвавог дана. Ја нисам био учесник тих борби због босоногости. Могу рећи да мој драги и мили отац, исто није учествовао у тим борбама.      У Шековићима, на ушћу једне реке у Дрињачу водиле су се исто огорчене борбе.      Из Шековића смо кренули по тмурном времену и без борбе у муслиманско село Лукавицу, испод Грачанице. Ја и мој отац нисмо могли да издржимо вашке,па је мој отац донео шишаћу машину и ошишао ме до главе.Моја глава је изгледала као искљуцана диња.Тачке црвенила биле су једна до друге.Наша домаћица је вртела главом и питала како сам све то издржао. Затим нам је дала њен амам – купатило и топлу воду и ми смо се окупали. Домаћица је показала велику људскост, узела је наш веш, панталоне, џемпере и све то бацила у кључалу воду. Домаћица је дала панталоне и један џемпер мом оцу а мени некакву сукњу и џемпер. Нисмо је питали где јој је муж, иако се видело да је удата. Спремила нам је качамак и дала нам јабуков сируп са напоменом да не узимамо превише. Мој отац се придржавао савета, али ја нисам јер сам волео слатко, па нисам имао мира два дана.Ту смо заноћили на некој сећији. Коњ Мишко је такође збринут у једној штали сакривен, нахрањен и напојен. После два дана добили смо опрано одело и обукли се пред полазак до новог пребивалишта.      Пошто су наши команднти били гурмани и вечити прасоједи, добили смо покрет и наш се батаљон уселио у оближње српко село Скиповац. Наши команданти нису више били раскалшни и арогантни. Отац и ја смо били смештени у црногорску кућу Станковића који је био из Пипера у Црној Гори. Домаћин је био жандармеријски капетан, имао је супругу, сина и 4 кћери. Ту смо провели 7 дана, богами као код своје куће. Отац се тотално очистио од вашију из косе, а ја их нисам имао.      На планини Требави нашле су се малтене србијанске четничке јединице, Нешко Недић са Ваљевским корпусом, Никола Калабић са својим кољашима, Живан Лазовић са Смедеревским корпусом, мој Авалски корпус и многи други.      Ми смо били на територији требавских четника, чији је командант био Саво Божић, прота, а на моју и очеву срећу, оперативни командант требавских четника био је татин брат од стрица Михајло Поповић, пуковник југословенске војске. Онда смо отац и ја били гости у штабу код мог стрица Михајла у селу Скугрић, где је био и Авалски корпус са штабом. Од штаба мог стрица до цркве било је око 100 метара и мој отац имао је част да служи у њој, а смештај му је дао домаћи свештеник.      Ја сам остао у штабу мог стрица као његов пратилац. Мој се отац сложио с тим. Тата је остао у Авалском корпусу и сам је хранио и чувао коња Мишка.      Ја сам као четврти пратилац мог стрица, поред Игњата Илића, Бошка Бошковића и Миће Станковића био поносан што имам такве старије пријатеље и другаре који се нису ништа плашили. Највреднији и најпослушнији пратилац био је Игњат Крстић, који је био десна рука мом стрицу. (Иначе стриц је, пре доласка у Босну, живео у Београду у улици краља Милутина са ћеркама  Добрилом и  Душицом и сином Мијајлом).      Део наше војске сместио се у селу Горња Мошеница, где сам био и ја са поменутим пратиоцима мог стрица. То су били момци поштени и на гласу. Нигде ништа нису пљачкали, само су јурили лепе цуре и слободне жене – удовице.      Ми смо добили преноћиште и храну код неке гђе Саније, која је имала две лијепе ћерке. Сана наша домаћица била је лепа, згодна и весела жена. Мужа по њеном причању и причању њених ћерки није имала, била је удовица. Ја сам од осталих пратиоца био најмлађи и како рече Сана и најлепши. Једна Санијина ћерка спанђала се са Бошковићем а млађа са Мићом. Мића је био Посавац из села Милошевца. Увече,  мене је Санија увела у амам – купатило и окупала до темеља. Вашке нисам имао. Дала ми је чист веш па сам легао у постељу. Ја сам се надао, време је да се испавам, али нажалост било је другачије. Сана је била неумољива, па смо спавали заједно а ја  у небеском плаветнилу. И поред свега Сана ме је сутра ујутро пробудила и рекла да ми је дошао отац да ме обиђе што ме је јако обрадовало.Доручковали смо заједно, попричали и отац ми је извадио из ранца и дао нове панталоне, ципеле – цокуле, веша и сапуна. Питао сам га: „Бре тата где нађе ово?“ Отац ми је одговорио да се не бојим и да никога није убио већ је све платио. Били смо заједно до ручка, када је отишао са сузним очима, као и ја што остадох. Нисам се бојао да ћу остати без оца, он је био храбар и увек је мене учио и храбрио.      Из муслиманских села смо изашли после три дана. Партизани  су наваљивали из Градачца па смо били приморани да их отерамо и ослободимо Градачац. Мени је Михаило дао 20 златника. Пошто смо имали и златника и куна, са Мићом сам отишао у Градачац. Трговци муслимани изнели су веш, енглеске блузе и ципеле – цокуле дубоке и друго и напунио сам ранац. Купио сам „својој“ домаћици Сани женског веша,сапуна као и Игњат, надајући се да ћемо тамо отићи. Али се нисмо тамо враћали. Ја сам после рата тамо отишао и на моју жалост у тој кући нисам никога нашао, осим мрке погледе и презир мештана. Тада сам био на акцији Шамац – Сарајево. Санију нисам нашао у селу. Ми са радне акције давали смо приредбу у Добоју и ту сам се случајно срео са  Санијом.      На врху Требаве распламсала се борба између четника и партизана. Мој стриц као командант у Требавском корпусу одвео нас је у борбу. После два сата партизани су се повукли и 2 младе партизанке су се  предале, говорећи да им је доста борби. Биле су од мене старије по 2 године. Знам да их је Нешко Недић, командант Ваљевског корпуса вратио њиховој јединици без оружја. Калабић се супроставио Нешку Недићу. И мој стриц је учествовао у тој свађи, јер и он није био да се партизанке убију.      По тој борби наш командант је наредио повлачење у Скугрић. Пролеће је донело ново осећање и расположење. А ја сам се до ушију заљубио у моју бившу домаћицу Санију. Њене ћерке Нурија и Раза биле су љуте на њу.      Када смо обилазили фронт који су држали четници Требавског  корпуса, и излазећи из једног шумарка, дочекао нас је снајпериста који је пуцао на стрица, али је промашио. Стриц нам је викнуо да легемо – снајпериста. Онда је стриц на свој томпсон ставио капу и подизао полако у вис. Зачуо се пуцањ и метак је ударио у дрво изнад нас на један метар. Стриц је тада казао Игњату када он поново дигне капу да Игњат пуца. Тако је и било. После Игњатовог рафала чуло се падање са  дрвета и туп ударац о земљу. Ми смо слободно отишли под дрво где је лежао млад човек пресечен рафалом преко груди и крварио.Још је био жив, погледао нас је и умро. Ја сам се окренуоо и заплакао. Стриц ме је прекорио. Није лако видетги такву сцену, поготово у мојим тадашњим годинама.     Пролећни дани су се назирали, почели  смо да беремо Висибабе и Љубичице, али нисмо имали коме да их дамо.      Већ сам писао да је команднт Авалског корпуса мајор Света Трифковић имао једну девојку поред себе. Испрва сам мислио да му је то нека рођака, ћерка, међутим испоставило се друго, била му је љубавница. Имала је свега 18 година, Трифковић је био старији од ње скоро 32 године. Мала лепотица команданта корпуса, којој нисам знао право име, а можда је била и студенткиња, и коју смо сви звли Маца, била је болесна, у ствари она је абортирала, па су биле мале компликације. Ја сам је обилазио пре подне  сваког дана по одобрењу команданта корпуса. Дошао је и месец март 1945.године. Обилазећи Мацу ја сам се све више заљубљивао у њу. Тако смо једно пре подне потајно били сами. Трифковић је имао састанак са командантима. Тада сам је упитао смем  ли да је пољубим. Она ме је ухватила за обадва ува и рекла:“Учини то јер сам и ја заљубљена у тебе“. Ја сам је тада пољубио и никад више. Кад сам напуштао авалски корпус, поздравио сам се са мојим оцем и успео сам да видим Мацу на коњу зеленку у јахаћем оделу. Отишла је са корпусом као и мој отац, са намером да се врате у Србију. Каква глупост и катастрофа. На Зеленгори су многи изгинули, како сам чуо погинула је и Маца и Света Трифковић, командант авалског корпуса. Стана, љубавница капетана Косте Маринковића је такође погинула, док је Драгана побегла од команданта батаљона Драгана Лазића. Мој отац је имао срећу, остао је жив.      Село Скугрић је била гробница многих четника. Харао је пегави тифус. Мој отац као свештеник држао је опело гомили помрлих од тифуса и то је било страшно. Превалити толики пут пешке у безнађе и умрети од вашке – вашке убице. Имали смо два лекара и пар болничара. Одакле су стигле инекције против пегавца, Бог свети зна, тако да је тифус спречен. Инекције, спаљивање ћебади и одеће, купање, парење и боља храна и преживели су се вратили животу.      У току зиме стигао је и Павле Ђуришић са црногорским четницима на Требаву. Настало је већање да се иде преко Бања луке за Словенију где их је чекао поп Ђујић са својом војском. Дража је вукао Ђуришића да остане са њим док је Ђуришић био упоран, само даље. После два дана преговора нису се споразумели. Дража је хтео у Србију а Ђујић у Словенију.      Био је леп, сунчан дан. Требавски четници су се разишли и мој стриц са нама, својим пратиоцима се прикључио Павлу Ђуришићу, па смо са црногорским четницима наставили пут према Бања Луци.      Успут  смо пролазили посавска села па смо наишли на усташко село Бело Брдо, знано по усташама и убијању Срба. Црногорски четници поготово јуришници  спремно су улазили у село али прозори на кућама су били затворени – гробна тишина. Већ у првој бочној улици одјекнули су митраљези и чуло се завијање рањеног човека. Четници јуришници убијали у ког су стигли изузев жена и деце. Село је очишћено од усташа, а жене су износиле храну, коју су оне прве пробале па онда четници и жене четника.      Ја и Бора смо ушли у једну кућу и нашли две уплашене Загребачке даме које су молиле за живот. Бора је претурајући кућни инвентар нашао нераспаковану кафу и шећер. Један пакет смо распаковали и Бора је сам скувао кафу, није веровао женама да неће бити подвале. Четници су претресли кућу од тавана до подрума где су у каце и бурад четници убацивали бомбе. Правили су простор за њихову изнемоглу чељад. Бора је у једном тренутку упитао Загребчанке које домаћин и домаћица куће. И веровали или не, једна Загребчанка је подигла нас двојицу који смо седели на једном каучу, и из њега извукла домаћицу стару око 50 годин. Боже што је рат. Ту смо преспавали, ја сам а Бора са једном Загребчанком, јер је то она желела.       Из тог села кренули смо други дан, поред Дервенте према Бања Луци, узводно уз реку Саву према реци Врбас. На ушћу Врбаса у Саву чекале су нас дереглије и чамци са којима смо се пребацили у српско  село Србицу. Ту смо добили одмор и храну.      Сутрадан топао дан натерао ме је да се окупам у реци Србињи. Пливајући нисам се освртао шта се дешава на обали где су седели пратиоци  Бошко, Игњат и Мића, али сам чуо како ме завитлавају да могу да уловим неку рибу, Одједном одјекну Игњатов томсон, с наредбом да се повуку. Како је вода била доста хладна, ја сам кренуо ка песку на другој обали и одједном сам се укочио од страха, јер су три цеви биле уперене у мене. Игњат је викао да скочим у дубљу воду. Међитим, од тих људи са упереним цевима један старији човек је проговорио: „Небој се дете, него препливај на страну одакле си дошао. Ми смо посавско-козарачки четници и неће ти се ништа десити“. Ја сам га послушао и брзо сам препливао рукавац. Онда ми је Игњат запретио да ће рећи пуковнику шта се десило. Ја сам га молио да то не чини, даћу му 2 фунте (златника).      Стриц се био вратио са конференције коју је одржао Павле Ђуришић. Ми смо секли неку сланину коју је набавио Мића и понудио је и стрицу. Стриц је прихватио и каже како Црногорци из своје коморе не једу ништа. Али стриц се снашао и из свог ранца извадио је осам конзерви са говеђим месом. На брзину вечерасмо. Ја сам нашао једну кућу где ћемо преноћити, вели мој стриц.      Рано смо устали, - стриц је некуда отишао са Игњатом. Прошло је сат времена док смо ми спремно чекали на њих двојицу. Они су дотрчали и стриц каже: „Будите спремни, напашће нас усташе!“ Није прошло ни сат времена, а усташе нападоше из свих оружја које су имали. Пуцњава је била обострана. Црногорски четници нису имали милости јер су бранили избеглице, које су водили са собом, а где је било и мале деце. Све пуцајући из стојећег става одбили су први удар и запалили два тенка. Негде око 12 часова све је било готово, усташе су се повукле. Затражен је прекид ватре.      Питао сам стрица да ли зна шта је са србијанским четницима, поготово са авалским корпусом. Он је само опсовао и рекао:“Милован је могао са нама, али није хтео да напусти корпус ради породице у Србији, е, такав ти је отац а мени брат“.      Док смо тако разговарали, око 14 часова један авион „Рода“, како смо звли те авионе, бацио је летке да напустимо Павла Ђуришића и да пређемо зеленима Секуле Дрљевића. Тај пропагандни удар Секуле Дрљевића добио је донекле „рат“ јер су се многе црногорске јединице предале усташама. Онда су дошли млађи официри по наређењу  Павла Ђуришића, и рекли да заиста можемо да идемо са усташама у Градишку где ће бити формирана војска Секуле Дрљевића и где ћемо добити одела, наравно са усташком ознаком (С.Д.)      Увече, уз ватру коју смо запалили, стриц нам је поделио по 10 фунти стерлинга и рекао нам да је, било потезања оружја између Павла и Драже, али је Дражу спасла његова пратња.Када је видео да је преварен, Павле је назвао Дражу највећим издајником и уништитељем српско народа.  После тога мој стриц, наш командант се изљубио са нама својим пратиоцима, поготово са мном и напустио нас исто вече са сузама у очима.После тога Игњат је одбио да остане са нама.      Ујутро када смо  се Бошко и ја пробудили нашли смо цедуљу да нас је и Мића напустио – отишао је у своју Посавину.      Стрица више никада нисам видео, нити се он вратио породици у Београд. Погинуо је са Павлом Ђуришићем.      Павле Ђуришић је имао женуЗорицу и сина које је оставио својим Црногорцима, која се преобукла и са сином укључила у колону  црногорских избеглица која је ишла  за Стару Градишку.      Два дана смо провели у Старој Градишки, а онда смо кренули за Загреб. Негде око Новске срео сам једну рођаку са којом ме је упознао стриц још у Скугрићу. Звала  се Милица Поповић ,а у Скугрићу је била као добровољна медицинска сестра, а дошла је из Сарајева. Била је сретна као и ја када смо се срели. Упознао сам је са Бошком Бошковићем као са мојим другом и пријатељем. Милица нас је упознала са још три девојке које су такође биле у колони. Оне су биле босанске избеглице.      Тако смо цео дан пешачили и дошли предвече у Сесвете испред Загреба. Те четири девојке: Милица, Мила, Боса и Олга биле су рођене сестре. Онда је Мица дала предлог да ту останемо два до три дана јер је април увелико сијао и било је топле, што смо прихватили. Онда смо Боле и ја били окупани и опрани и закрпљени, а девојке такође. Мица се заљубила у мог колегу Бошка, а ја у Босу. Олга и Мила су нам се подсмевале. Негде трећег дана,пред одлазак, газда штале у којој смо боравили у рану зору је дошао са једним усташом. Захваљујући Бошковој окретности и брзини, пошто је имао увек спремну енглеску машинску пушку – пикавац у једној секунди их је убио обојицу. Ми смо се на брзину спаковали и дали се у бег. Бошко је био пушач и бацио је упаљену шибицу на сламу на којој смо лежали и штала је букнула. Прикључили смо се немачко-домобранско-црногорској колони, али нико на нас није обраћао пажњу.      Када смо ушли у Загреб свратили смо у један парк да нешто поједемо, јер смо имали спремљено јело. Док смо јели према нама су наишле три усташе.Бошко ми је дао знак да затегнем машингевер а девојке су испод паса имале револвере. На нашу срећу, усташе су мирно прошле поред нас.      По оброку и одмору од 1 часа кренули смо даље са непрегледном колоном.      Пут нас је водио поред пруге ка Зиданом мосту у Словенији. Иза Зиданог моста у току једне ноћи, наше девојке су отишле са једним немачким колима до Камника. Ја и Бошко смо хтели да пребегнемо у Аустрију, али нам се није дало.Пред варошом Камник чекала нас је словеначка војска – партизани. Одузели су нам оружје и упутили су нас улогор где смо нашли и наше цуре.       После два дана стигла је за нама 3.црногорска дивизија. Чим су ушли у логор почели су да нас псују и називају свакаквим именима. И онда је почео масакр четника. Сваке ноћи одведено је по стотину људи на стрељање. Сви су стрељани поред реке. Жене и деца су враћени кућама,а нас младе су распоредили по четама 5.црногорске бригаде, 7.омладинске и 6.бригаде.      Ово сведочење истине о прошлости мога оца и мене у четнчком покрету и мом одласку у Босну, - ја до Камника, - отац не знам докле, знам да сам га затекао у затвору у Београду, - поклањам и дајем Димитријевић Драгославу званом Бели, да може у својој будућој књизи унети податке које сам предочио.      Сагласан и веома сретан за такво издање књиге,      Здравко М.Поповић,      Новинар у пензији, из села Баћевца – Барајево.      Београд 15.08.2006.одине“.       Дневник благајника Авалског корпуса Од Мале Моштанице до планине Мотајице      Од Мале Моштанице до Рипња    Са Авалским корпусом повукла се и његова интендантура у којој је благајник био  Влада о коме овде нема других података, изузев да је пре доласка у корпус живео у Београду где је имао сестру. Влада је водио дневник који је вероватно хтео да покаже свом пријатељу Ранку припаднику четничке организације у Београду, када га буде видео после рата. Влада је дневник почео да води када је био у Малој Моштаници у северном делу посавског среза – Умка, код Београда 4.октобра 1944. и водио га до 20. априла 1945.године, када је  стигао на планину Мотајицу западно од Босанског Брода. Шта је даље са Владом било није се могло утврдити, али је дневник сачуван и налази се у архиву Војно историјског института у Београду.    У међувремену је Влада вршио и дужност фуражног официра, интенданта и начелника Штаба авалског корпуса.    У нади да ће, уз Прибелешке свештеника Милована Поповића, боље допринети сагледавању повлачења Авалског коропуса у Босну, овде  се   први пут објављује аутентични текст Владиног дневника који гласи:     „Драги Ранко     Пишем ти са малим закашњењем, па не знам да ли ће бити обухваћени сви догађаји али углавном биће обухваћени сви важнији моменти мога пута, радости и страдања.     Морам ти одмах на почетку, а што ће бити и на крају, рећи, да ни тренутак нисам зажалио што се жртвујем за српство и за нашу организацију     Често сам тужан али само онда, када мислим шта је са мојим милим и драгим под комунистичким јармом. Најтеже ми је када помислим на тебе кога сам увео у организацију, а пуким случајем си остао у том несретном Београду, па се бојим да не платиш и за мене и за тебе. Не знам да ли би то преживео.    Дакле да почнем са четвртим   октобром 1944. То ми је био први несретни дан,али почетак наше славе. Раније сам добио наређење да се преселим са интендантуром и благајном у М.(алу) Моштаницу. Преселио сам се са пратиоцем Банетом и Митром. С нама је пошао и наш санитет. Како је у М.Моштаници било преко 2000 војника ја сама добио последњу кућу. Ако Бог да отићи ћемо код домаћина заједно када гране сунце слободе. Ту сам остао један дан.Спавао сам на каучу и савршено јео. Бане је састављао јеловник за његов рођендан, а ја сам сређивао књигу и признанице.     Сутрадан ме је позвао капетан Кобас, као најстарији официр у селу и саопштио ми да се одмах крене за Рипањ где ће бити цео корпус, ради даљег пута. Како сам имао 500 пари одела, поред остале спреме наручио сам 10 пари кола. Отишао сам кући и почео сређивати и паковати спрему.Кад сам био готов појавила се двоја кола, која сам натоварио са стварима и новцем, док су војничка одела била у другој кући са санитетом. Кад сам отишао тамо видео сам празну кућу. Санитет отишао а мене оставили самог.Кола више не долазе. Отишао сам до К-та (команданта) места,али је и он и сви други функционери, као и сва војска отишла.    Скупио сам још троја кола, са неким слабим кравицама, и једва натоварио 300 пари одела.Остало сам оставио са наређењен К-ту места да остатак пошаље за мном.Тек што сам одмакао 100 метара једна кола запела, па ни макнути. Да заборавио сам ти рећи да је блато било страшно, да се једва корачало. Нисам знао шта да радим. Ситуација ми није била јасна. Причало се да су партизани близу и да су заузели Степојевац (јужни део среза посавског). Нисам веровао, али како сам остао сам било ме је страх, не ради мене колико ради опреме и новца. Код себе сам имао око 30.000.000. дин.Док сам размишљао шта да радим са овим колима, срећа ми се осмехнула, те наиђе празним колима п.поручник Богдан Кобас. Одмах смо претоварили кола и кренули даље.Окружио сам се његовим друштвом јер сам чуо за његова дела. Два сата смо ишли по блату до В.(елике) Моштанице.Тамо је чувено моштаничко блато, где смо до општине једва стигли. У чизме ми је улазило одозго, а мрак као тесто. Краве нису хтеле да макну. Захваљујући предузимљивом К-ту места добио сам четворо воловских кола на која сам натоварио све и пошао даље.Док сам ишао липовичким друмом (кроз шуму Липовицу), ка Рипњу, чула се пуцњава и видело бацање ракета у Космају. Осећао сам се нелагодно са два пратиоца и 4 кочијаша док се у путу нисам нашао и са  другим јединицама нашега корпуса.Уморни и изнурени око 2 часа стигли смо у Рипањ. Остатак ноћи сам продремао на колима где сам се укочио од зиме.     5-тог (октобра 1944, ујутру видим огромну нашу војску.     Дошли су и Београђани и велики број мојих познаника међу којима и Сава Ћуковић.     Ту смо остали цео дан када сам толико радио да нисам имао времена ни воде се напити, а камоли одморити се.     Међу малодушнима је почело сашаптавање и сумње у наш успех, па су се многи изгубили, а међу њима и моји пратиоци. То ме је разочарало, зато што су обадвојица интелектуалци и пропагатори национализма, али нисам хтео да их у томе спречавам, јер је цело омладинско друштво пошло истим путем – издајом организације.    Касно увече смо кренули ка жел.(езничкој) станици (Рипањ).    Нажалост примили смо услугу окупатора,да нас пребаце возом до Краљева.    На воз смо чекали до подне сутрашњег дана, и огромна композиција, са око 2500 људи и огромним пртљагом кренула је у правцу Шумадије.“     Рипањ, Лапово, Крагујевац, Краљево, Мрсаћ.- „Ја сам се сместио на мојим колима која су утоварена на отворени вагон са 3 војника.која су ми додељена као стража уз новац као и пратња.Скоро све ствари сам изделио војницима у Рипњу, тако да ми је остало само у једним колима остатак опреме и новац.    Путовали смо са честим стајањима услед честих немачких транспорта, а на првој станици иза Лапова смо се дуго задржали. Ту сам имао и мали инцидент са једним пијаним господином, који је нажалост био шеф пропаганде једне наше бригаде. Вређао је цело друштво у моме вагону, али сам ја прешао преко тога, јер ти знаш да сам ја увек био помирљив.    Кренули смо даље. Целим путем се клицало српству, краљу и Дражи. Морал на висини.    7-ог (октобра 1944) око 10 часова стигли смо у Крагујевац.Ту смо остали дуже, где смо се снабдели храном и другим потребама. Народ је у маси излазио и поздрављао нас.    У Краљево смо стигли нешто после поноћи. Нисам спавао него сам са пријатељима пронашао литар љуте ракије па лепо шетњом дочекали јутро. Ту смо покуповали свих потреба, и    9-ог (октобра 1944) отишли у најближе село у правцу Чачка. Ту смо након 4 дана први пут кували ручак. И тај сам дан толико радио, да ми је душа била у носу. Нисам јео јер нисам имао времена. Узјашио сам коња кога сам добио, и око 6 часова у вече кренули смо даље. Путовали смо кроз ноћ скренувши са друма у мени непознатом правцу. Око поноћи смо стигли у село Мрсаћ где смо се сместили у школи и кућама које су остале неспаљене од стране комуниста.    На срећу ту су одређени интендант и фуражни официр. Који су преузели мој посао а ја сам задржао благајну и деобу опреме и осталих потреба.    Овде су ми се учинили нељубазни сељаци, јер су нам слабо излазили у сусрет. То ја најбоље осетим јер највише долазим у везу с њима, куповином намирница и других потреба    У комори смо имали свега у изобиљу и лепо смо живели. Ракија се у мојим круговима пила и није се гледало ко ће платити. Владало је братство, а новаца смо имали сви доста, цигарета такође. Чинио сам свима како официрима тако и војницима и већ првих дана стекао сам симпатије целог корпуса. Био сам опште познат и позиван на све стране за јело и пиће. Било је помало и покера када се добије времена. Ја сам био исувише заузет и било ми је незгодно као благајника  да играм па нисам скоро ни играо, али ми је била познaта свака партија. Сава је место кафе после ручка морао наћи још тројицу да се мало разоноде.“    Чачак, Пожега, Ариље. Ивањица.планина Јавор. „Из Мрсаћа смо кренули 11-ог октобра. Како у Чачку имам познатих окретао сам се са коња на све стране, али познатог никог. Ишли смо 3 и 3 на коњима. Захвалио сам Богу што ме нико познат није видео, јер ми је коњ храмао на једну ногу, пошто му је спала једна потковица. Многе девојке са прозора и капија које су нас посматрале, смејале су се храмању мог коња. За пакост нигде поткивача да га поткујем а нисам хтео ићи пешке.    Чачак смо прошли и сместили се у селу Парменцу, где сам скоро на сваким вратима видео посмртне листе наших изгинулих људи. Село је доста сиромашно, али су ми се овде сељаци  невероватно допали.Предусретљиви су  и на овом путу мислим да су били најбољи Срби. Доносили су нам свега што је равногорски одбор разрезао. Плаћали смо само месо, а мени је било тешко зашто се не плати свака ситница коју нам донесу.    13-ог крећемо даље кроз Кабларску клисуру. Овде ми је свака стаза позната, јер сам у овој клисури логоровао два пута по месец дана, само се много изменило. Свуда наилазимо на трагове борбе и недела.    Добивамо вест да комунисти држе Пожегу и да је пут миниран куда треба прећи. Иду извиднице  и оделења за осигурање. Ја сам са колском комором. Коња сам потковао и лепо иде. Неколико км испред Пожеге заустављамо се, јер наше трупе треба да заузму варош, па да ми уђемо. С тим је било брзо готово. Варош је заузета и ухваћена 4 партизана жива. Наш ЗЕКА је лакше рањен, у лево раме. Народ нас дочекује радосна лица. Неке жене бацају цвеће пред наше коње и желе нам добродошлицу. И овде се виде трагови партизанских недела, али је место национално оријентисано.    Два дана смо се лепо провели. Нашао сам и једну познаницу из Београда. Сећаш ли се и ти оне Г-це МИМЕ што је долазила ... (са) мајором Јоксимовићем и редовно дочекивала транспорте заробљеника. Срдачно нас је поздравила, јер је имала масу официра из Београда познатих. Кафане раде на велико. Може се добити свега за јело и пиће. Леп живот, али најављени нам партизани у околним местима, а уз то наши одреди напали  Немце у Чачку да их разоружају.    15-ог се повлачимо из Пожеге у село Горобиље и Висибабу. У Висибаби неки батаљони нашег корпуса воде борбу са партизанима. Губимо неколико људи. Док смо се са корпусом повукли пред прво село Штабна чета разоружава одред Руса (руског заштитног корпуса), који је ушао у Пожегу. Добијамо више аутоматских оруђа и  бацача, као и више јахаћих коња, од којих ја добијам лепу враницу. Сада имам коња и за пратиоца. Овде нисам имао много посла, јер сам добио помоћно особље, а нашло се младих прасића и пуно ракије. Лепо сам и овде прошао. Пушкарања у непосредној близини још трају.    16-ог крећемо према Ариљу. У путу све лепо, само су и у Ариљу партизани. Наше их претходнице истерују и воде борбу ван града. А ми улазимо несметано. Мала варошица али свака кућа чиста као црква. Водовод, купатило скоро у свакој кући. Ја, др Греба, још један лекар и један капетан добијамо једну врло лепу собу. У кући је купатило. Како се већ више дана нисам изувао и скидао, скинемо се и лепо окупамо. Таман сам мислио да ћу лепо да се одморим, кад око 4 часа пуцњава око моје куће. Меци падају испод самог прозора. Једва приметим да вучем пету на прсте, док се некако не обукох.Нисам излазио ван док се нисам обукао, јер сам у брзини и бунован окренуо чизму наопако, па неће никако на ногу. Жалостан резултат. Партизани помоћу јатака упали у једну кућу, где је било око 10 београдских омладинаца и  све их побили. Наши су стварно побили 5 – 6 у борби, али да нису били јатаци било би их још више.Из Ариља су ,многи у партизанима. Што је најжалосније,  најбогатији људи су у њиховим редовима. У једној магази, у бурету проналазимо масу спреме (кућне) које је сакрио домаћин комуниста. Предато је мени да поделим војницима .    17-ог крећемо даље. Овамо  наилазимо на ретко насељене терене.Осугурања иду са стране тако да је комора безбедна. Пролазимо  по мраку село Прилике и око 9 часова стижемо испред Ивањице у рудник антимона (Лиса). Места је било за све под кровом. Друго вече по доласку сам скинуо чизме  ван обичаја и кад сам најчвршће спавао, пробуди ме страшна пуцњава и то све из аутомата.Набио сам се у један угао и ћутао јер се забранило пуцање кроз прозор. Ватра је све оштрија. Осветљавало се и ракетама. Донеше и једног тешког рањеника. Познавао сам га. Одличан п.наредник – мој земљак. Издахнуо је у току ноћи. Рањен нам је и један Француз шофер.После ове борбе нама је побегло 20- 30 војника, плашљиваца.Путујемо даље за Ивањицу. У Ивањици се нисмо задржавали, јер је у околини било партизана. И овде су многе куће оштећене и спаљене. Пред нама иде Калабић са гардом. Од Ивањице се непрестано пењемо уз брдо са оштрим серпентинама. Поред пута су дубоке и дугачке провалије. Пењемо се на Јавор (планину). На путу наилазимо на трагове борбе гарде са партизанима.Треба ли ти саопштити да је Калабић у Ивањици стрељао твоју Кики. Било ми је жао, јер је била права Равногорка, али нешто се  закачила са једним рањеником и тога часа платила главом.    На путу виђамо и лешеве комуниста међу којима и једна жена. Остају поред пута несахрањени... Заноћили смо на отвореном путу на висини од 1500 м. Ветар пролази до костију. Твој капут ми вреди живота.Већ настају тешкоће око исхране јер је предео неплодан, а кућа од куће на километар далеко. Новац сам добио још 40.000.000. али залиха помало нестаје, а нема где да се купе намирнице.Меса има у изобиљу јер је крај сточарски.Заноћили смо опет на путу, али овај пут у шуми. Војници су направили колибице од грања, а како је сувише хладно наложили су ватре. Испред нас је на километар стара српско-турска, односно Санџачка граница. Види се  срушена караула и спаљена жандармеријска станица.Ту је заноћила гарда са огромном воловском комором. Како сам рђаво спавао око 2 или 3 часа чујем пушкарање на вису испред нас. Опет борба. Већ сам се на те борбе привикао и уопште не осећам страх.    Овог пута је мало другачији случај. Штаб са војском није уз нас.Калабићева комора се повлачи и међу наше уноси панику. Једва једанпут свану, али борба још не престаје.    Командант коморе је мајор Петроније, стари ратник, невероватно хладан и храбар. Мени воли као сина. Око 5 часова дође к мени и позва ме да идемо видети шта је горе. Нисам навикао бити у борби, па ми није било мило, али срамота одбити. Пошао сам али баш тада борба престаде. Би ми лакше, и „храбро“ се попнем до карауле. Ту сам видео гроб мајора Илића, хероја из 1876.године.“      Бомбардовање Сјенице.„Ветар је пробијао до костију. Јахати нисам могао него сам пошао пешке. Пут очајан – пада ситна киша са оштрим ветром. Спуштамо се у Санџак, али корак по корак. Киша непрестано пада, а негде напред  на оштрим серпентинама заглавили се камиони па једва мрдамо.Спуштамо се у једно турско село, где нам Турци   износе куване кромпире по 50 дин. Распродали  су све јер нисмо цео дан ништа јели.   Пењемо се сада уз брдо, али такво брдо уз какво се у животу нисам пео као уза зид. Хладна киша сипи. Гурамо даље. Већ је мрак. Уморни, а кућа нема нигде близу. Решава се да ли да заноћимо на отвореном  друму или да продужимо путовање ноћу. Уморни смо и ми и коњи, да једва идемо, али ако би заноћили сви би се разболели, стока би поцркала.Решено је да се путује за Сјеницу без одмора. Пут се продужава, који ћу памтити док сам жив. Као метеоролог ни у једној књизи нисам читао о оваквој киши, каква је ту ноћ падала. Просто  се забадало у лице као игле. Омотао сам шал око главе, и на тај нчин заклонио један део лица. Путује се полако. Забрањује се галама, палење шибица,цигарете и слично.Зауставили смо се пред реком Увцем где се на мосту јако нагнуо један камион и седморица људи пало у воду. Захваљујући плићаку ништа им није било, сем што су се смрзли. Сјашио сам јер је топлије кад се иде пешке. Гурамо полако даље. Коњи једва вуку,пењемо се и спуштамо опет. Затим равница. На 2 км пред Сјеницом кваре ми се кола.  Спала шина  са предњег точка, а мрак као тесто, једва успевамо да га оправимо. И пут се наставља.      Стигли смо у Сјеницу. Кркљанац прави. 2 часа ноћу а нико да нас  прихвати. После пола сата сазнајемо где је смештен Штаб и одмах идем тамо. Док сам сместио кола и коње и док смо се прикупили већ је зора.Сјеница турско место. Око 2-3 хиљаде становника. Лево се пружа велика пољана, која је Немцима служила за аеродром. Сместили смо се поред пољане у срески суд. 29.ти октобар 1944). Ту смо провели 8 дана. С Турцима смо се  сложили и они су нас снабдели храном, али по скупе паре.      Ја сам лепо живео.      7-ми новембар. Данас стичем право на осму групу. Тога сам  се сетио ујутру. Дао сам једном војнику да ми метне ојачање на чакшире јер су ми се мало излизале. Седим у соби у гаћама, док наједанпут јавише да кружи ниско амерички „Москита“ – авион.     У СЈЕНИЦИ ИМА И МАСА НЕМАЦА КОЈИ СЕ СА  ОРГАНИЗОВАНИМ КОЛОНАМА ПОВЛАЧЕ ИЗ ГРЧКЕ.    Свет се разбеже а ја навучем капут па онако у гаћама преко реке улетим у један обични бункер пун г..... Москитоси митраљирају колоне (немачке) дуж друма. У Сјеници паника међу мештанима јер је раније страшно бомбардована. Прође и то. Нагађају да ће иза ових доћи бомбардери. Живот се нормализује до један сат, док се не чу звук тешких америчких тврђава. Долазе право на Сјеницу. Настаје паника. Свет се разбежао на све стране, а нарочито преко пољане.Пошао сам и ја. Прва формација пролази без бомбардовања право изнад моје главе.У друштву сам са два поручника и два кочијаша од којих један има преко 60 година.Друга формација иде право на нас. Ја навијам десно да би избегао директни погодак, али осталима се осекле ноге. Нити да бежим даље нити да останем уз њих. Извадим табакеру и завијам цигару. Таман сам је ставио у уста, док наједанпут осети страшан звиждук и тресак. Незнам да ли сам пао или легао, само сам осетио да ме млазеви земље ударају и затрпавају. Био сам невероватно присебан, па сам после сваког млаза дизао леђа, да би олакшао терет земље.Прође тресак. Подигнем главу. Дим ништа се не види на два метра. Покушавам да устанем, али ноге су ми дубоко укопане. Осећам бол по целом телу. Једва да изађем. Окренем се око себе, и чујем јауке мојих пријатеља испод земље... Једва успевам онако контузован да их једног по једног извучем. Седе на брегу избачене земље и гледају огроман канал на 2,5 до 3 метра од нас где је пао тепих бомби, а са друге две стране на 10 метара дубоки кратер од тепих бомби.      Пети наш сапутник, стари чича Дража Павловић из Бождаревца, је највише затрпан. Око њега сам се дуго мучио, док сам га извукао. Умро је у току ноћи. Бог да му душу прости.    Ми покушавамо даље, јер се појављује трећа формација. Гледао сам дејство страшног товара на 300 метара од себе. Ужасно. Продужио сам преко пољане и сустигао СавуЋуковића. Сели смо код једне колибице, подигнуте на пољани. Немам код себе цигарета те потражих од Саве. За пола сата сам попушио 3 или 4 комада, а после се вратио према штабу.ПРОЛАЗИМ КРОЗ ТЕПИХ И ГЛЕДАМ СТРАШНУ СЛИКУ. НАЈСТРАШНИЈУ У ЖИВОТУ. УНАКАЖЕНИ ЛЕШЕВИ НАШИХ ВОЈНИКА И МЕШТАНА НА СВЕ СТРАНЕ. ТЕШКО МИ ЈЕ ГЛЕДАТИ АЛИ ТРАЖИМ СВОЈЕ ПРИЈАТЕЉЕ. НАИЛАЗИМ НА МНОГЕ. Гледам 20-30 оваца које смо купили за војску од којих су још 3-4 живе али укочено зуре без покрета.       Нисам  могао гледати страшну слику, него онако прљав продужим у штаб. Нисам ни знао како сам изгледао, док ми нису притрчали верујући да сам рањен, јер сам био прекривен блатњавом земљом па сам се мало очистио.“       Брњица,Доње Лопиже,Доња Косатица,Прибој, Рудо.„Наредба је  пала за покрет после поноћи у 4 сата. Нисам могао да радим, него сам давао директиве мојим војницима за утовар и покрет. Пратиоц ме извештава да је један мој војник нестао, и да фале неке ствари. Бринуо сам се за војнике, а за ствари се нисам секирао.КАСНИЈЕ САМ ЧУО ДА ЈЕ ПОБЕГАО СА МНОГИМ ДРУГИМ ВОЈНИЦИМА.      Крећемо 8-ог за село БРЊИЦУ.      ПРОЛАЗИМО ПОРЕД КОСТУРА НЕМАЧКИХ КАМИОНА КОЈИ СУ СПАЉЕНИ МИТРАЉИРАЊЕМ.      Собом носимо 5 лешева, и пун камион рањеника. Сахранили смо их свечано у селу.      После два дан умире нам и мајор Др ВОЈА МИЛУТОВАЦ – ДРМАЏИЈА. Влада општа жалост јер је био омиљен у свим круговима.      8-ог опет бомбардовање Сјенице. Још страшније. Причају да је сравњена цела варош.Овде је са исхраном још теже. Место хлеба се једе кромпир, а меса има у изобиљу, овчијег. Ја овчије не једем,али се лепо сналазим, јер у новцу не оскудевам. Заправо једем једанпут дневно, ретко двапут. Далеко смо од друма око 3 км, који често бомбардују. На Митровдан сам позван на више слава, али сам обећао да ћу поћи на ручак код К-та КОМБИНОВАНЕ БРИГАДЕ  кап.Гајића. Таман сам пошао са мајором Ђорђевићем и свратисмо у једну кућу, где су славили неки војници, и почели пити врућу ракију, кад наста паклена бука Москита. Склонили смо се иза једне колибе и посматрали дејство на друму (којим се крећу немачке колоне). Чују се детонације дуж целог друма. Дим се диже по целој дужини. Чим се мало умирило продужавамо код слављеника. Пролетали су још авиони, али смо ми јели и пили до миле воље.      17-ог око 1 час крећемо на пут преко Сјенице за село ДОЊЕ ЛОПИЖЕ. Кола су претоварена, а ноћ тамна као пакао. У Сјеницу стижемо око 6 часова. Нема читаве куће. Сва варош прекопана од бомби. Пада снег. Кола једва иду. За пакост липовичка бригада уз коју су и моја кола креће се погрешним путем. Мучио сам се 2 сата преко разних пољана док смо изишли на прави пут. Снег пада у крупним пахуљицама. Блато на друму и поред друма. Коњи једва вуку. Долазимо до реке Увца, где је разрушен мост. Мора се преко воде, која је дубока око 40 см.Војници иду уз реку 1 км ради прелаза, а ми са комором преко реке. Мучили смо се два сата док смо прешли. Коњи уморни неће да вуку, па смо морали испрезати и састављати по 4 коња, да би се одавде извукли. Кренули смо уз брдо али једва мрдамо. Страшна узбрдица. Моја оба јахаћа коња дао сам Сави и кап. Алфиревићу, па не могу да упрегнем у четворо. Пронашао сам пар волова у једној кући и упрегао, јер ми је један коњ легао. Некако успевам са запрегом волова да изађем на брег, а одатле без волова. Дошао сам на км и по од стана где је штаб смештен, а опет заглавио. Мучимо се око пола  сата, кад дође један мој земљак, Савин пратилац са кочијама и помоћу трећег коња извучем се некако и дођем у штаб.Село ДОЊЕ ЛОПИЖЕ. Разбацане куће а у једној долини  црква и школа. Ту смо се сместили. ИАКО СУ СВЕГА ДВЕ КУЋЕ СВАКИ ДАН МОРАМО ДА БЕЖИМО ПО БРДИМА ОД АНГЛО-АМЕРИЧКИХ  АВИОНА. СВАКОДНЕВНО НИСКО КРУЖЕ ИЗНАД НАС. МОРАМО СЕ МАСКИРАТИ, ЈЕР МОГУ МИСЛИТИ  ДА СУ СЕ СКЛОНИЛИ НЕМЦИ...Чује се да на планини Златар има партизана. Наше две бригаде иду ради чишћења, а ми остајемо за 21-ви у 4 часа по подне.      Данас ми је слава. Покрет је у 4 часа поподне. Несмемо славити у згради, него се договарамо слављеници и удаљавамо се 500 м у једну малу воденицу. Писмено сам позвао све пријатеље на славу. У ствари само на честитање. Тешко је набавити ма шта, јер је околина сиромашна. Сачувао сам свећу, а колач сам заменио јечменим хлебом, који сам добио од једног пријатеља. За ручак се спрема свињско месо са пиринчем. Пиринач сам такође чувао од раније. Тешкоће су за цигарете, али како одлично стојим са свима у корпусу добијем на поклон од два пријатеља непушача 7 пакла Тимока и Вардара. Добијем и од других поклона који су ми драги као злато. Мала лепа табакера, прибор за бријање, конзерву и др. Ове ствари ћу чувати као најдражу успомену.      Отворили смо цркву, запалили свеће и усрдно се помолили Богу. Испало је мало и смеха. ПОП НАМ ЈЕ ПЛАШЉИВ, И НА ЗВУК АВИОНА БЕЖИ КАО ЗЕЦ. КАД ЈЕ БИО НА ПОЛА СЛУЖЕЊА ЧУ СЕ НЕКИ ЗВУК. НАРАВНО ОДМАХ ЈЕ ОТПЕВАО ЗАВРШЕТАК. Идемо у нашу воденицу, где смо се послужили са ракијом и кафом. Криво ми је што немамо више него литар ракије.Рекоше нам да ће један сељак донети, али тек око 11 ч и 1500 дин. литар. Не мари. Данас не жалим потрошити, јер  смо чули добре вести. САВЕЗНИЦИ ГУРАЈУ ПРЕМА НАМА. УДАЉЕНИ СМО ОКО 130 КМ ОД ЊИХ. ТАЈ ПУТ ЋУ ПРЕЋИ И БЕЗ ЈЕЛА АКО ЈЕ ПОТРЕБНО.      Јављају ми да је стигла ракија и дувана. Одмах сам послао једног омладинца да донесе.      АВИОНИ, МОРАМ У КАМЕЊАР. НАБИО САМ СЕ У ЈЕДНУ ШПИЉУ И САЧЕКАО НЕКО ВРЕМЕ. НИЈЕ ИМАЛО СМИСЛА ДА ОСТАНЕМ, ЈЕР СУ ГОСТИ ПОЧЕЛИ ДОЛАЗИТИ. Ех да си видео ту слику.Сечење колачаа испред мале сеоске воденице, а гостију преко 30.Почиње сечење славског колача. После обреда срдачно честитање. Весеље као да смо у хотелу. Слика се свима урезује у памет, а наглашавају да ће се идуће године сећати ове славе.Пред воденицом  је сељак донео ракије из које се точи и сви пијемо. Нашим Посавцима смешно како то носе ракију у кожи, али је слатко пију. Ручак је испао одличан. Сви су слатко јели и било је доста, сасвим доста за све.    Враћам се око 3 ч у штаб. Таман смо стигли, а „КУКУРУЗАРИ изнад наших глава.Ловили су нас цео сат и БЕЗОБРАЗНО ПИКИРАЛИ ШВАПСКЕ КАМИОНЕ. ДИЖЕ СЕ ДИМ ЗА ДИМОМ. Цео пут је у диму и пламену.      Крећемо из Доњих Лопижа по рђавом путу, али је већ пао  мрак.Почиње киша и прелази у снег. НА ДРУМУ ПУЦА ЗАПАЉЕНА МУНИЦИЈА И ПРАВИ ТАКВУ ГАЛАМУ КАО ДА СЕ ВОДИ ЖЕСТОКА БОРБА.Излазимо на друм али је закрчен. Густ снег са јаким ветром не да очи отворити. Зима срце пуца. Бар да можемо ићи, АЛИ УЗАН ПУТ А ОГРОМНИ (НЕМАЧКИ) КАМИОНИ СТОЈЕ ЈЕДАН ДО ДРУГОГА НА ОТВОРЕНОМ ДРУМУ.        Некако прелазимо око 2 км али даље не може.   Стојимо од 9 до 5 ујутру на отвореном друму. Чизме су ми пуне воде, али НЕМА ИЗГЛЕДА НА ПОЛАЗАК, ЈЕР НЕМЦИ НЕ НАМЕРАВАЈУ ДАЉЕ, ЈЕР И ОНИ НЕ МОГУ.      Решавамо да кренемо без коморе, а да понесемо само важније ствари.Остају коморџије са два официра код коморе, али полако полазимо. Снег напада око 20 см, али на друму направљена каша, па једва газимо. Газимо непрестано у дугом раду без застоја. Ниски су облаци па смо мало мирнији, јер ако наиђу авиони нисмо ни способни за бежање. Никако стићи. Стално уз брдо низ брдо.Изнемогли од умора и глади спуштамо се стрмо у једну јаругу где је неко турско село. Сели смо пред прву кућу да мало одахнемо. Ту је  неки мајор Пауарис (?) К.нт овог сектора и дочекао нас је лепо, али тако је дочекивао и све друге који су били на власти. Ми смо свратили (интендант и благајна) у две куће,сиромашне,али срдачно смо примљени. Наложили су ватру и представили кромпир. Разгрејали смо се и мало поткрепили, али кад смо пошли за суседно село, били смо још неспособнији него кад смо сели.          У ДОЛИНИ СЕ ВИДИ ЛЕП МИЛЕШЕВСКИ МАНАСТИР, ГДЕ СМО ТРЕБАЛИ ДА СЕ СМЕСТИМО. НЕМЦИ СУ СЕ И ТУ СМЕСТИЛИ И – ЗАМИСЛИТЕ УНЕЛИ У ЦРКВУ МАГАЦИН, ЧАК И У ОЛТАР. ТУ ЈЕ И ГРОБНИЦА СВ. САВЕ.      Ми се пењемо уз  брег у село Д.(оње) Косатице. Мртав од умора улазим у топлу собу где је била прострта слама. Одморио сам се, али сам једва скинуо чизму. Десна чизма ме и нажуљала изнад пете и отекло. Били смо се набијени у једној соби као кутија сардина. Остали смо у Д.Косатици два дана. Овде сам узео за помоћника једног симпатичног и вредног потпоручника. Све чланове, од редова је стекао за заслуге, иако му је тек 22 године. Мене је заволео још од раније, и врло је сретан што је дошао код мене. Подсећа ме на тебе у свему.      25-ог (новембра 1944, из Доње Косатице) полазимо за село Бању испред Прибоја. Пут је врло леп  (поред Лима) а време одличнио. Ноћ видна и топла. Сви захваљујемо Богу за ову етапу, јер смо страшно путовали по рђавом времену и уз брдо. Ја сам овај предео назвао:“Земља уз брдо“.         Ишли смо неколико километара, кад се чу иза брда с леве стране (преко Лима) јака пуцњава... Немци и партизани воде борбу. Ми идемо несметано долином Лима. Гледам Лим и пределе около и замишљам како би било лепо овде путовати ради уживања.      Баш о томе размишљам а пуцњава поче и са десне стране иза нас.Обавештени смо да у овом пределу до Прибоја има доста партизана. АЛИ КАКО СЕ ДУЖ ДРУМА НАЛАЗЕ НЕМАЧКИ КАМИОНИ У ПОВЛАЧЕЊУ ИЗ ГРЧКЕ , ОНИ СУ ОСИГУРАЛИ ГРЕБЕН БРДА СА ОБАДВЕ СТРАНЕ. Ми настављамо даље.      НАШИ „ПИКИРАНТИ“ (ТАКО СЕ ЗОВУ ВОЈНИЦИ КОЈИ КРАДУ ИЗ НЕМАЧКИХ КАМИОНА) РАДЕ ПУНОМ ПАРОМ. О ЊИМА БИ СЕ МОГЛА КЊИГА НАПИСАТИ КАКО ВЕШТО И ДРСКО УЗИМАЈУ. Хвала богу што мене сви воле, па добијам стално цигарете од њих, иначе не бих имао шта да пушим.      Мало пешачим а мало јашим, али више волим да идем пешке.Понео сам флашицу ракије, па пијуцкам уз пут, и то ми је као ињекција, и од умора и од „зорта“.      Поче да пуца и испред нас близу са десне стране. Метци звижде изнад наших глава, а ШВАБЕ РАСПАЛИЛЕ КАО ДА СУ ПРЕД СТАЉИНГРАДОМ. ТАДА САМ ВИДЕО ХРАБРОСТ МОЈЕ ОКОЛИНЕ. НЕКИ ПОСКАКАШЕ У ШАНАЦ ПУН ВОДЕ. ДРУГИ СЕ САГНУЛИ ДО ЗЕМЉЕ И ТАКО ИДУ. ЧУДНО ЈЕ ДА НИ ТРЕПНУО НИСАМ. ПРИПРЕМИО САМ СЕ ...И ИДЕМ НАПРЕД...ВИШЕ БИ МЕ УПЛАШИО ЗВУК АВИОНА, НЕГО МА КАКВА БОРБА. МОРАМ ПРИЗНАТИ ДА САМ СЕ ТИХ АВИОНА  ТОЛИКО УПЛАШИО ДА ЋУ И ПОСЛЕ РАТА УЗДРХТАТИ  КАДА ЧУЈЕМ ЊИХОВ ЗВУК.      Наставља се пут. Наоблачило се и слабо се види. Долазимо до села Бање, али чујемо да га држе партизани. Ми продужујемо даље. Пролазимо кроз ПРИБОЈ у зору. Видимо пругу, и онако  мртви од умора ведре се лица, јер наилазимо на питомији крај. Једва идемо јер смо путовали 15 сати и превалили преко 45 км.      Опет се пењемо уз брдо, али скоро вертикално. Кола сам ликвидирао, а ствари натоварио на коње. Тако су учинили сви у корпусу, само са колима иду рањеници и болница. Оклизнуо сам се и пао, али то није ништа, чак неће нико ни да се смеје, само ми један  рече: „Ти паде“.      Пењемо се пењемо тако да смо прешли изнад облака. Богами не шалим се облаци остају испод нас. Један коњ ми се већ трећи пут преврће. Није научио на самар, јер је теглећи, а већ 18 сати вуче товар. Излазимо на једну раван, и ту мало растерећујемо коње а ми претресамо руксаге да би нешто нашли за јело. Хвата ме већ несвестица од глади. Сава је хвала Богу понео хлеба, кајмака и пршуте, мој пратиоц „испикирао“ неколико конзерви па се лепо заложисмо. Још не знам где ћемо да се сместимо, је су куће разбацане по брду, да се од једне до друге не може ни пушком добацити.      Легао сам на прње и одмах заспао. Војник ми донесе ћебе, па сам морао да се подигнем и да метнем испод себе. Спавао сам сат и по кад зову на покрет. Једва сам устао. Кренули смо даље и опет уз брдо. Мислим да би се до сада попео на небо. Дође мало и водоравно кроз шуму. Наилазимо на неке куће, у које се смештају војници. Значи да смо на месту.Капетан Алфиревић  је отишао напред и заузео за нас једну кућицу.Никад у животу нисам осетио такву олакшицу као сада. Једва стоварисмо ствари и намирисмо коње. Домаћица нам изнесе сувих крушака и ракије. Блаженство. Понели смо на коњу заклано прасе па смо приступил спремању вечере. Вечера је била права гозба за ова времена. Ја сам био гладан као пас. Посматрали су ме насмејана лица како слатко једем. Још је била салата од купуса. После овакве вечере и спавања од 12 сати устали смо сви расположени, тако да смо већ заборавили на јучерашњу муку.     Сањао сам те ноћас, а то је можда двадесети пут до сада. Овај пут сам те сањао као да се налазимо у двору и са неком принцезом разговарамо, а после путујемо сви заједно овим мојим путем кроз Санџак.      28-ог полазимо за Рудо. Треба да се крене у 13 ч. Натоварили смо коње, поздравили се са газдом и кренули. Из овог села ми је жао поћи, јер до данас нисам срео овако честит и поштен свет.Нисмо одмакли ни пола километра, стиже наређење да се обустави покрет. Вратили смо се и тек растоварили – ново наређење за покрет. Хајде „воду вари, воду хлади“. Кренемо најпре равно, па после низбрдо тако стрмо да су се кидали коњима кајиши. Сиђосмо до обале Лима, а даље равно друмом, а један добар део пута и пругом, јер је пут био пресечен.У мрак смо у Рудом. Мала али доста лепа варошица. Пуна је војске, па смо једва добили једну терасу, али захваљујући доброти домаћина уступа нам кујну, где смо преноћили. Спавали смо на патосу, али тако удобно као у перју.Хвала Богу сви се одлично слажемо који смо заједно. Већ сам ти описивао њих све. Ако останемо живи упознаћеш их све. Волимо се као браћа и делимо све.БАТА, мој помоћник толико је симпатичан да ми је по симпатији на трећем месту. Прво место заузима сестра, друго ти, а треће он. Данас ми баш рече кад смо пошли у посету К-ту групе корпуса мајору САШИ ( о овом човеку би се дало много писати, за њега не бих жалио погинути), да се од мене неће нипошто одвојити до краја рата, а кад дођемо у Београд да му будем гост првих 15 дана.Сада сам боље упознао и САВУ, и видео сам да је у стању много жртвовати (се) за пријатеље.Кап. АЛФИРЕВИЋ – Сплићанин, иначе краљев гардиста је оличење доброте. Савин је класић, и с њим се стално свађа ко има више вашију.      Да имам времена описивати поједине моменте и разговоре било би ти забавније читати те ствари, него остале.Сетићу се према садржини свих тренутака, па ако се састанемо причаћу ти опширно. Гаси се светло па морам прекинути. Покрет је ујутру у 6 ч. Вечерас су нам у собу  лепо уређеној наместили и поставили душеке на ћилим. Превртали смо се целу ноћ, јер нам је тешко било заспати на мекој постељи.      Заборак, Чајниче, Горажде, с.Копачи, Рогатица.Тачно у 6 ч крећемо преко Лима у правцу Чајнича. Прва етапа ће  бити до села ЗАБОРАК.Овај пут није дужи од 20 км али нам је задавао највише муке.Мост на Лиму је био разрушен, и наше јединице направиле  су висећи. Да си видео како се клати кад се прелази. Прелазимо један по један па смо се задржали око сат и по. С друге стране сељаци продају јабуке и орахе. Снабдели смо се сви и целим путем крцкали.Већ је досадно и писати о овим брдiма, али брате досадише узбрдице. Пут је козја стаза а што је најинтересантније уопште не иду подножјем брда, него све преко самог врха.      20 км смо путовали 13 ч и у 7ч смо стигли у село. Овде је село разбацано, али ми упадамо у једну кућу и смештамо ствари. Овај пут сам погрешио па обуо опанке, јер чизме нисам могао обући. Терен страшно блатњав, па сам падао на сваком петом метру. Сем тога нисам могао бити стабилан, па како коракнем вратим се назада. Псовао сам све могуће псовке, тако да су се смејали, а ја бих кукао од беса.      Данас сам учинио једно добро дело. Командир штабне чете је веома окрутан и безобзиран према војницима. Тако да му је од 120 побегло 105. Довели му у састав око 30 омладинаца из Београда и још неке „висеће делове“ других јединица и скупили око 80 људи.Људи не могу да издрже терор тако да и ја нисам могао гледати. Уз пут сам нашао кап.Стеву, и изложио му све, са појединим моментима, и саветовао да га одмах смени. Учинио је то одмах. Ти војници су ме и до сада много волели, а сад ће замном и у воду и у ватру ако буде требало.      Преноћили смо на патосу, али удобно јер имамо ћилим, а у соби  се ложило.      1-ВИ ДЕЦЕМБАР (1944). НАЈАВЉУЈУ НАМ ВАЖНО САОПШТЕЊЕ ВРХОВНЕ КОМАНДЕ У 24 ... ЈЕДВА ЧЕКАМО ДА ВИДИМО ШТА ЈЕ, ЈЕР ОКОЛО СЕ УПОРНО ТВРДИ ДА СУ САВЕЗНИЦИ У ФОЧИ. ТО ЈЕ ОКО 6О КМ ОД НАС.      ДОБИЛИ СМО И ТО ВАЖНО САОПШТЕЊЕ. ПОДЕЛА ВОЈСКЕ НА АРМИЈЕ И НЕКЕ ПОЈЕДИНОСТИ УРЕДБЕ. О САВЕЗНИЦИМА НИ СЛОВА.      Прешли смо у суседну кућу, јер нам је овде тесно. Приземна просторија са 6 чланова плус троје деце, чији концерт траје непрекидно. Ноћас сам те опет сањао. Ваљда зато што непрестано о теби мислим. Бати стално причам о теби. Чули смо да су у Београду масовна хапшења, да је стрељано 1.800 националиста, да је нека америчка мисија демонстративно напустила Београд, и да је Рузвелт уложио протест за недела која се чине у Београду. Све те вести гутамо,али су непроверене и не верујем сада ничему што сами не видимо, јер свакодневно чујемо хиљаде вести а сутра ништа.Ја мислим  само о теби, јер знам ако су комунисти мобилисали да се ниси ти извукао.      Радио не можемо да слушамо. Јер смо дуго на терену, и немамо батерије, акумулаторе и друге потребе, а преко радио станица се слабо чује.МИ СМО И ДАЉЕ УБЕЂЕНИ ДА ЈЕ НАША СТВАР ПРАВЕДНА И ДА МОРА ПОБЕДИТИ АЛИ КАДА? ЗИМА ПОЧЕЛА – ОПЕРАЦИЈЕ ПРЕСТАЈУ, А КОМУНИСТИ ПО БЕОГРАДУ И ОКОЛИНИ ВРШЉАЈУ, ДОК МИ У ПЛАНИНАМА ГЛАДУЈЕМО И ПОВЛАЧИМО (СЕ)БОЛЕСНИ ЗБОГ ОСКУДИЦЕ И НЕУДОБНОСТИ.Ја већ осећам бубреге.Синоћ сам дуго са Батом сањарио о гарсоњери у Београду, посетама, које ћу учинити, и примити, о јеловнику и пићу, с чим ћу бити снабдевен, а када сам завршио видим горку стварност. Лежим на патосу у димљеној соби обучен и обувен, а цело тело сврби јер се од вашију не може истребити.Ракију пијем доста, јер тада не мислим на најгоре. Расположење ме служи пошто сам оптимиста, а годи ми и то што ме свако воли. Најпопуларнији сам у целом корпусу. И кад ја пролазим кроз колону зажвалавим одговарајући на поздраве. Војнику у овим тренуцима много значи лепа реч старешине и ја сам са свима брат. Умем да им дигнем морал, а нема га који од мене није добио цигару, ракије и сл.Ако немам одбијем на леп начин, па му је мило као и да је добио.      3-ћи децембар – недеља.отишао сам у сеоску цркву и Богу се  помолио. Није било свеће да запалим, али Бог је добар па ће услишити молитву и без свећа. Овде смо се лепо осећали, јер су нам домаћини веома љубазни. Сео сам сам да сређујем косу, и пред завршетак уђе наредник са једном тројком и најави да су партизани у близини. Тројку нам доводи ради обезбеђења. Магла је притисла и ништа се не види, зато је тешко водити борбу. Заседе су постављене, али партизани нису дошли.      Сутра дан у 1ч кренули смо за ЧАЈНИЧЕ.Пели смо се уз брдо обрасло густом  јеловом шумом. Диван предео,али пут лош, а наши коњи нису вични овом терену и слабо иду. Долази спуштање према Чајничу. У путу долази наређење да продужујемо за Горажде.У мраку пролазимо Чајниче, малу али колико сам видео у мраку, лепу варошицу. Пут је леп и није тешко путовати. Пошто пут није осигуран, несмемо палити цигарете, али нама се пуши, па палимо без обзира на наредбу.Изнад нас на брду чује се по који пуцањ. Бата пали цигарету, а два метка пролетоше право изнад наших глава. Лепо се виде као варнице. Наставили смо као да се ништа не догађа. Већ смо уморни и гладни. Често се одмарамо.Око 2 ч стижемо на Дрину. Мост је био порушен али су га Немци мало оправили, па се могло прећи.      Прелазимо у ГОРАЖДЕ. Овде сам разоружан после капитулације па ми је то место добро познато. Становништва уопште нема, а варош је пуна наше војске. Ми пролазимо даље. Изнемогли од умора, застајемо на друму.Легао сам поред наложене ватре и одспавао 2-3 сата.Око 6ч кренемо у суседно село КОПАЧЕ.ТУРСКО СЕЛО, А СТАНОВНИЦИ СУ ТОЛИКО УПЛАШЕНИ ДА СЕ ТРЕСУ ОД СТРАХА. МИСЛЕ ДАС ЋЕМО ПОЧЕТИ КЛАЊЕ,али ми смо тако лепо поступали, као у право српско село. Сада су задовољни и излазе нам у сусрет колико могу.Овде села  нису сиромашна, али како су стално борбе и мењање господара, није се сејало и нема скоро ништа. Направимо који качамак и то нам је гозба.      Пуни смо вашију и по цео дан и ноћ чешемо се и требимо. До сада смо бројали, али већ се изгубио рачун и само се чује пуцкарање. Ове босанске су много крупније па када се притисне штрецне из њих по лицу. Ја се толико гадим њих да не могу ноктом да их убијем, него ногом или шибицом. У коси сам јутрос нашао 4 или 6.Киша пада и седимо у соби. Пошто смо сви нервозни, обично се препиремо и направимо паклену ларму. Претресамо  ситуацију, али за сада ништа добро.СЛУШАМ ЛОНДОН .... БОРАНИЈУ, А НИШТА О НАМА. ЗНАМО ПОЗИТИВНО ДА СУ САВЕЗНИЦИ У ТРЕБИЊУ, БИЛЕЋИ, МОСТАРУ, А ИЗГЛЕДА НЕ ИДУ ДАЉЕ. МИ НЕ ИДЕМО У ПРАВЦУ ЊИХ НЕГО ПРЕМА САРАЈЕВУ. Погледај карту па види какав смо пут превалили. Да смо знали од Пожеге  преко Ужица и Вишеграда, за 15 дана би били код Сарајева, а не би преживели овакве муке. Сачували би комору и имали свега. Овако не можемо ништа носити. Свеједно  Бог је проклео  Србина да се мучи и страда па ма где био.Волео бих нешто чути о Београду, него Бог зна шта. Знам да је страшно, али није горе него овде.      7-ог децембра полазимо даље иза Рогатице. Опет идемо уз брдо, као уз оџак, док нисмо изашли на друм. За сада имамо лепо време, а око 1 ч поче киша. Пратила нас је немилосрдно цело време. Пролазимо  кроз босанка села, која више не постоје, и виде се само рушевине.      СТИЖЕМО У РОГАТИЦУ – СРЕСКО МЕСТО, У КОМЕ НЕМА АПСОЛУТНО НИ ЈЕДНЕ ЈЕДИНЕ ЧИТАВЕ КУЋЕ. НИЈЕДНОГ СТАНОВНИКА У ЦЕЛОЈ ВАРОШИ СЕМ НЕМАЦА      Ми идемо даље. Хвата нас мрак а киша непрекидно лије – уморни смо и гладни. Скрећемо у једну шуму, где треба да останемо. Кућа нема нигде. По мраку и блату истоварамо коње, огрћемо се ћебадима и тражимо дрва за ватру.Војници су пронашли неке греде и од тога правимо провизорне колибице. Некако смо провели ноћ, а сутрадан смо пронашли бољу грађу и направили боље колибе. Нашли смо и сено за коње. Коњи теже издржавају од нас и јутрос су осванула 3 мртва. И други су врло слаби и тешко нама ако стока поцрка, јер нећемо ништа имати на чему да носимо оно мало потреба што имамо.НЕМАМО НИШТА ДА ЈЕДЕМО. Понеко је понео понешто за јело, али то мора да дели са братијом. Пронашли смо неку њиву  са необраним кукурузом и набрали нешто. Пекли смо и јели само то. УСЛЕД ОВАКВИХ ПРИЛИКА СВИ СМО НЕРВОЗНИ И САМО СЕ ЧУЈЕ СВАЂА НА СВЕ СТРАНЕ. Сава и Алфировић се за мало не потукоше. Падале су увреде са обе стране – псовке и сл. Сава је полетио неколико пута да га удари. Ми смо сви седели хладно, као да се ништа не догађа. Ја сам мотао цигарету лежећи. После 10 минута су се ућутали.       Овде смо дошли ради акције против партизана, где смо требали бити главнина на фронту, али у путу смо добили наређење да остајемо као резерва.Због тога су узели помоћника Бату за водника у Штабној чети. Хтели су ми узети и војнике, а да даду старије људе, али с обзиром на мој пртљаг остало је по старом.     Село Закомо,Соколовићи, планина Деветак, Хан Пијесак.Сада пишем само главније детаље, јер немам времена ни комоције, а скоро ни воље за писањем. Можда ћу извесно време и прекинути, па после ако останем жив и будем имао боље удобности по сећању писати.      Данас је 20-ти (децембар 1944) и пишем ти са закашњењем од 5 дана, јер смо стално у покрету па нисам могао писати. Из ове шуме смо пошли у село ЗАКОМО, за  које су нам рекли да је партизанско. Види се само по нека жена, иначе нигде живе душе. Ми смо се сместили у једној шупи, али нам је било добро. Имали смо пасуља за кување, такође и кромпира, а на њиви  смо нашли необраног кукуруза, то смо брали и пекли. Увече је дошла домаћица koja je била избегла, са четворо ситне деце,јер су јој рекли да долазе усташе. Довела је и краву са телетом – једино што јој је остало у кући.ТЕ НОЋИ СУ ЈОЈ НАШИ ВОЈНИЦИ УКРАЛИ КРАВУ И ТЕЛЕ. Ујутру рано упала је кукајући и саопштила да јој је украдена крава. Било ми је тешко па сам пожурио да је пронађен. Пронашао сам да су је украли војници из Штабне чете и теле одмах заклали, а краву повели напред, где је био одређен покрет у 8 ч. ПОВЕО  САМ ЖЕНУ С НАМА И У ПУТУ  СТИГАО ВОЈНИКА, КОМЕ САМ ОДУЗЕО КРАВУ И ВРАТИО ЖЕНИ. ЉУБИЛА ЈЕ КРАВУ КРОЗ СУЗЕ. А МЕНЕ ЈЕ ОБГРИЛА, БЛАГОСИЉАЛА И ЉУБИЛА У РУКЕ. ТАДА САМ СЕ ПОСВАЂАО С КОМАНДИРОМ ЧЕТЕ ЗБОГ ТОГ СЛУЧАЈА.      Стигли смо у СОКОЛОВИЋЕ, где смо се сместили у кућу, где је била радио станица Врх.(овне) команде. Шеф поручник  САША мој одличан пријатељ из Земуна. У кући има 28 укућана. Сва шугава и једна девојка са запаљеним плућима. Ја сам је лечио па сам одмах стекао симпатије, и кријући од осталих добио ракије. Био сам одличног расположења, тако да сам увече дуго причао и шалио се на рачун Босанаца. Јадна девојка се толико смејала, да јој је било теже него нама кад нам касно саопштише да у 5 ч имамо покрет. Задржали смо се  дуго у разговарамо, а ујутру су сви устали у 4 ч да нас испрате. Овде смо ипак добро јели. Понели смо пасуља и телећег меса.      Добили смо задатак да идемо у прву борбену линију ради чишћења терена. Овде се налази 27.партизанска дивизија, која је састављена скоро од самих муслимана. Налази се близу нас, а густа магла омета операције.Пењемо се на планину Деветак, где је стаза тако опасна, да су коњи стално падали. Морали смо их придржавати док смо једва изишли. Предео је овде савршен.Густа  црногоричина шума покривена снегом оставља савршен утисак. Овде је ведро, а иза нас огромна рупа испуњена маглом, личи на море. Окретали смо се и посматрали лепоту предела. Предвече стижемо до једног села у коме треба да преноћимо.Наједанпут испред нас поче жестока паљба. Наше претходнице наишле су на партизане и примиле борбу. Ми се склањамо у једну рупу са коњима, где је било и сена за коње. Преноћили смо тако под ведрим небом, а борбене јединице наставиле борбу. Пекли смо кукуруз уз ватру, и то је било све.Ујутру смо наставили пут, а овде смо оставили једног коња, који није могао даље. Заштитнице су имале чарке, а ми смо споро ишли даље.      Предвече смо стигли у ХАН ПИЈЕСАК. Овде сама био за време рата, и видео лепоте овог места. Краљев двор са неколико лепих хотела и зграда сада је спаљена рушевина. Ни птица се не види акамоли човек.      Полазимо у село удаљено 3-4 км. Опет борба а мрак већ пада. Овде се налазе 2-3 куће, у које се смешта болница и војници  из борбе, а ми опет без крова. Наложили смо ватре поред једне штале и скували добар пасуљ са телетином. Кували смо и качамак тако да смо се гостили. Свако је понео и по комад куваног меса, јер је испред нас све попаљено, и немамо шта добити.Једва се негде сретне по која жена, а људи нигде.      Настављамо пут кроз шуму. Шуме су тако густе, да је размак од стабла  до стабла пола метра а висина појединих стабала достгиже 40 метара. Партизани су нас сачекали на једном брду и цео дан смо водили борбу. Заноћили смо у шуми опет под ведрим небом. Најгоре је што нам коњи немају шта да једу. Ми смо наложили ватру и скували пасуљ са месом. Остало нам је још око 2 кг кукурузног брашна па смо скували за пут.      Сутра је Св. Никола (19.децембар 1944), слави поп Ђура и 2 војника. Кад смо устали добили смо од Ђуре по један прави Вардар. Замисли, већ смо пушили буквално лишће у хартији, а сада Вардар. ЈА САМ РАНИЈЕ ДОБИО ПАКЛО, АЛИ НИСАМ МОГАО ПУШИТИ, ЈЕР ЧИМ ЗАПАЛИМ ОНИ СЕ ПОСТРОЈЕ У РЕД ЗА „БЕЗЕЦ“. Ишао сам у шуму да пушим. Најгоре је што су се сви навадили код мене, па сваки час неко од мене тражи. Сада је Саша, један војник, који такође слави, па кад сам му дао цигарету, очи у  му овлажиле, рекао је хвала, окренуо се и отишао.“      СелоМајдан,рекаСпреча,околинаКладња.- „Драги мој Ранко. Данас је 30.XII (1944), а ја нисам писао пуних 10 дана. Сада не бих могао написати све шта сам препатио за тих 10 дана. Да сам могао писати све, требало би још један блок, па да ти опишем све муке. Описаћу ти само под каквим смо условима путовали а ти сам закључи како ми је било.За свих 10 дана ноћили смо под кровом. Зима је таква, да се свима ухватило иње на коси, бради и брковима. Терен је немогуће описати. На једном месту смо ишли гребеном косе, где можда нико никад није прошао. Ту смо ишли четвороношке, а коњи су падали у провалију један за другим. Ту смо изгубили скоро 20 коња. И ја сам изгубио једног. Сад имам 2.Дошли смо у село Мајдан где је водила борбу II  дивизија СДС (Српске државне страже).Сутрадан су ступили у борбу и наши. Како смо били у рупи, а партизани су држали висове изнад села, једва смо успели да на време избацимо комору на брдо. Борба се водила цео дан, и понављала се сваким даном. Људи су нам исцрпљени од умора, зиме и глади. Овде су партизани у много бољем положају од нас – познају сваку стазу. Становништво је потпуно комунистичко, јер су им овде главне базе још од 1941.год.      Дошли смо до реке РЕКЕ СПРЕЧЕ 20-30 км јужно од Тузле. КОД ТУЗЛЕ ТРЕБА ДА СЕ ЗАУСТАВИМО И ОСТАНЕМО ДУЖЕ ВРЕМЕНА. Наједанпут стиже наређење да се вратимо натраг.Онако изнурени враћамо се, али било је болесника и рањеника који се нису могли макнути. Тражили су сами да остану, јер смо мислили да ћемо за два дан доћи опет у ово село. Међутим пронесе се  глас да су јаке партизанске снаге напале две наше јединице и разбиле их. Нашима је наводно нестало муниције. То је тешко проверити али све наше јединице иду назад у правцу КЛАДЊА и Сарајева.      Наш корпус се сместио у једном селу североисточно од Кладња. Овде остајемо два дан где ти ово пишем.“      У борбама јужно од Тузле. У авалском корпусу била је и једна  особа женског пола која је бележила догађаје, односно водила дневник Име и презиме те особе је непознато, као ни шта је радила у корпусу. Могуће је да се ради о „Маци“, која је према писању свештеника Милована Поповића, и  његовог сина Здравка, била „метреса“  команданта корпусa п.пуковника  Трифковића.Уједном акту  Народног одбора Умке од 9.марта 1945 (који је у поседу писца ових редова), Анка Петричевић се води као  љубавница Свете Трифковића. А да ли су Маца и Анка Птеричевић једна особа, писац ових редова то није могао да утврди.Тај дневник нема ни корица, ни почетка ни краја. Оно што је сачувано у заплењеној архиви корпуса која се налази у Архиву Војно историјског института у Београду, то је  само неколико страница на којима су забележени догађаји од 17.до 30.децембра 1944.године, које гласе:    „17 децембар (1944). У зору корпус (авалски) продужава покрет ка Хан пијеску. Партизани су се у току ноћи извукли и побегли. Предвече стижемо у село ЈАПАГЕ, где смо услед малог броја кућа опет заноћили под ведрим небом крај ватре. Ноћ протекла као и претходна. Ватре су се димиле јер је пао снег па дрва влажна. Очи страдале.      18 децембар.- У борбеном распореду корпус врши наступање против комуниста који су испред нас на положајима. После већ друге ноћи проведене под ведрим небом, неспавања и без одмора нисам се добро осећала. Појахала сам коња да не би изостајала. Пред борбу сјахала сам И ЗА ВРЕМЕ ЦЕЛЕ БОРБЕ ТОГА ДАНА ИШЛА С КОМАНДАНТОМ. Наши су успешно водили борбу и заузели положај за положајем и ако је терен ... врло тежак, високе планине и високе густе шуме.         До мрака су заузети делови Велико и Мало  Игриште; на коси  нас хвата мрак, и где смо заноћили.      Ово је трећа ноћ проведена под ведрим небом на снегу и у шуми. Сем дрва у свачему се оскудевало. Кукуруз и кромпир печени  на ватри једина су храна. Час два спавања поред ватре јесте једини одмор, после великих напора и умора.      Наши и партизани на одстојању 50-100 мет. С времена на време посвађају се и окину по који рафал уз грдњу и псовку.      19 децембар. После краће борбе ујутру, партизани се повлаче и беже са нашег правца наступања.(Главне снаге партизанске испред нас извукле су се још у току ноћи). Наш корпус наставља наступање и избија поподне у с. КРИВАЧЕ и РАЧА. Још мало стижемо у  ГРАБОВИЦУ, где смо ноћили.       После три ноћи проведене под ведрим небом, у шуми крај ватре и дима, са једном страном тела које се греје и друге која се мрзне без одмора и спавања, село и топла соба, дуга ноћ, мир, одмор после топлог јела и боље вечере, унело је расположење у све војнике па и нас.      20 децембар. Наступање настављено за село ТУПАНАРИ које је спаљено од усташа и сем неколико колиба није било ниједне куће.У те колибе смештена је болница – болесници и рањеници, а сви остали заноћили су крај ватре под ведрим небом.      21 децембар.- Корпус је кренуо у ШЕКОВИЋЕ, чувено место где су комунисти првих дана грађанског рата имали своју базу ..... и штабове.Ту је Тито често становао. Између нас и Шековића  као препрека стајала је равница, река ДРИЊАЧА  са једним мостом.Прелаз преко реке комунисти су бранили са врло јаких положаја. Напад је трајао цео дан. Наши су напредовали али се Дрињача са свим трупама није могла прећи. Губитак је био са обе стране.      22 децембар.- Напад на Шековиће наставља се и траје цео дан, али се не успева. Да би се Шековићи заузели потребно је жртвовати преко 100 војника. Обзиром да се Шековићи неће држати дуже време већ да се има одмах продужити ка СПРЕЧИ и ТУЗЛИ, одустало се од даљих напада штедећи непотребне жртве.      Заноћили смо на истом месту и на истим положајима као прошле ноћи.      23.децембар. Прелази се Дрињача ниже Тупанара и корпус пролази одмах за с. МАЈДАН где су већ стигле неке наше  јединице. И ово село је спаљено и има свега неколико кућа већ заузетих. Спавало се под небом. Ноћ је била хладна.      24 децембар. Пред зору комунисти врше напад на једну нашу јединицу која брзо попушта. Зрна непријатељских оруђа већ падају међу нас. Ситуација врло критична. Наша посавска бригада хита на напуштени положај. После краћег и снажног противнапада комунисти су збачени са положаја и беже стрмоглаво у јаруге. Напад комуниста на друге делове положаја наставља се. Неке наше јединице попуштају и ситуација постаје поново критична.      Наш командант поставља корпус у најбољи борбени распоред одлучујући се за напад. Цео дан води се борба.  Авалски корпус сам са својим снагама са две бригаде у нападу и једном у заштити леђа и неборачких делова, туче комунисте.      Друге наше јединице и оне које су изгубиле своје положаје, под заштитом Авалског корпуса били су посматрачи  ... делом војне вештине. Главни положај т.зв. ДЕВОЈКА освојили су са свега 20 погинулих и 4 рањена, док је противник имао око 30 мртвих и више рањених. Комунисти беже. Корпус се спушта до села ОБРЧЕВАЦ ???.Становници овог села су Муслимани, они су скоро сви побегли од комуниста.После три ноћи проведене под ведрим небом, по јакох хладноћи и после три дана борбе и 1 дана марша, одмор под кровом у топлој соби и боља вечера били су веома пријатни.      25 децембар.Покрет је настављен, али се убрзо наилази на поседнуте положаје од партизана. Стално су дочеци. Официри почињу да раде. Непријатељ је посео врло јаке положаје. Две наше бригаде, Посавска и Липовичка предузимају напад. Комбинована бригада је у заштити леђа. Све стране се морају обезбедити јер у грађанском рату може се бити нападнут са свију страна. Напад наших напредује. Посавска бригада заузима одређену косу. Липовичка бригада има тежи задатак али полако напредује. Пада мрак.      Сазнајемо да су комунисти од јуче добили бригаду у појачање. Сада су јаки 2 бригаде. Да се не би задржавали дуже и трошили муницију која се врло тешко набавља, корпус се одваја од непријазтеља и врши ноћни марш за (место) ДЈЕДИНА, општинаЖИВИНИЦЕ,пошта ЂУРЂЕВАК, са циљем да се састави са другим нашим јединицама..Ноћ је била хладна него икад раније. Умор је савлађивао. Људство је од умора и неспавања посртало.      26 децембар. Преморени стигосмо у село  ДЈЕДИНА. Јединице које смо затекли напуштају село и крећу у напад. Ми се смештамо на њихово место, али се дешава нешто непредвиђено. Добијамо наређење да се цео корпус пребаци у с.ТАРЕВО, и то одмах. Предстоји дуг марш после заморне борбе целог дана и маршевања целе ноћи.Неки изјављују да не могу даље.И корпус ипак поподне полази и стиже у пола ноћи у с.ТАРЕВО. Смештај удобан, одмор непотпун јер је сутра требало опет даље.      27 децембар.По подне (се) врши покрет, за село ПОТ  К...??? где је предвиђен одмор од 2 дана.Тога дана почиње моје боловање. У току марша ми је позлило. На рукама сам доведена до с. ПЕТАРИМА? ПЕТНАРИМА?      28 и 29 децембар. Корпус се одмара у ТИТРАЦИМА ? Користим прилику да утврдим од чега болујем. Лекари су разних мишљења, али успевају да ме дигну из постедље и оспособе за даље маршеве.Последњи дан сам већ била здрава.(Доцније сам  увидела да сам само привидно оздравила а да болест чека своје време да ме веже за постељу и страховито измучи).      30 децембар (1944). Полазимо и крећемо се огранцима планине КОЊУХ. Пут води преко испресецаног терена. Снег који пада већ неколико дана помало завејава стазе. Марш је напоран и спада у најтеже маршеве које смо имали досада. Ја страхујем да ме напад болести не сруши, али хвала Богу то се не дешава.    Наш корпус је заштитница нашим јединицама и Врховној К.ди, која маршује истим правцем испред нас.     У селу ВУКОТИЋУ једна група комуниста узнемирава нас и отвара  ватру на нашу заштитницу али је одбијена и напушта нас.      Крећемо се десном обалом КРИВАЈЕ. Почиње пењање јужном падином самог Коњуха. Стаза је завејана а испод снега залеђена. Стаза је све стрмија, а лево амбис све дубљи. Река се више не види,већ се само чује њено хучање. Шума густа. „Пионирско оделење напред“ преноси се дуж колоне. Пијуци, секире почињу да раде. Треба разбити лед и спречити клизање низ падину и сурвавање људи  и коња у провалију.      Људи пролазе и са муком успевају да се одрже на стази. Први коњи пролазе, али убрзо колоном се преноси коњ поручника Н. Пао у провалију и тако стално.Војници се довијају скидају ћебад и простиру по стази.      Врисак рањених и повређених коња из амбиса разлеже се падинама страшног Коњуха.      Снег све више пада. Зима све јаче стеже. Старешине и војници спашавају што се спасти може. Одморнији и јачи силазе уз надчовечанске напоре у амбис и извлаче коње који нису погинули. Љубав војника према коњима верним животињама надјачава бојазан за живот. Призори су дирљиви и пуни страховања за те добре  животиње што носаху за време  тешких маршеваи борби ствари, оружје,храну, муницију, спрему и К-данте и оболеле и рањене војнике.      Мањи број је спашен и извучен, већи број је остао на месту мртав или тешко рањен. Неки су извучени близу стазе и ту опет морали бити испуштени у провалију. Неки су срећно пребродили опасности и када су извукли коње и стигли на пет метара до стазе, коњи би опет склизнули у провалију и да се више не спасу. Војници и коњоводци често су са њима били одвучени у провалију. То су они који се не могаше растати од верних и добрих коња са којима су се сродили.      Вече пада. Зачеље излази из шуме и напушта стрму падину Коњуха која се завршава још страшнијом провалијом. Наша колона је сада видно краћа.       Чело улази у село НАБУКИЦУ (?) спаљену већим делом од комуниста. Број кућа је недовољан за смештај корпуса. Колона продужава кроз ноћ и вејавицу даље до следећег села. Људи са чежњом гледају мале куће и пролазе. Топле собе и парче хлеба њима је сада највиши идол. Неки се не могаше уздржати и уђоше. То не одговара правилима марша и војној дисциплини, али умор чини своје... Старешине враћају ради реда али их остављају, јер ће они сачекати зачеље колоне и опет стићи где треба ...“      Овде се завршава сачувани део дневника Н.Н особе женског пола, и да поновим, вероватно се ради и „Маци“.     На планини Требави.Настављамо са дневником благајника корпуса,који даље гласи:          „Сада путујемо непрестано. Маршруте су врло тешке, јер смо уморни и изгладнели. Једва чекамо задњу маршруту.Додељена  нам је село ЛУКАВИЦА, где треба да останемо око 10 дана.Стигли смо баш на Бадњи дан. Ми смо се лепо сместили и ако је село муслиманско. Сутрадан сам отишао у српско село СКИПОВАЦ, али сам се већ осећао слаб. Жао ми је што нисам могао јести, јер је било свега у изобиљу. Вратио сам се око 6 ч и већ осетио прве симптоме грипа.Око 8 ч дође ордонанс, и рече ми да ме зове командант да хитно и неизоставно дођем у Штаб. Далеко је 3 км. Узјахао сам коња и једва отишао. Кад сам се вратио,легао сам, падао у несвест, бунцао и сл.      На св.Јована (20.јануар 1945.година), рече ми  г.мајор Ђорђевић да идемо на славу код једне госпође 2,5 до 3 км далеко од нас. То ће ми, рече, бити корисно да се мало размрдам.Устао сам и пошао. Ишао сам  као на штакама,али сам се добро држао. Тамо смо се сјајно провели.Кућа је богата и модерна кујна одлична. Остали смо до 7 ч. Јео сам пилећу супу, подварак са пилетином, питу са кајмаком и палачинке. Мислио сам да то сањам у бунилу, тим пре што сам седео у плетеној столици.      Наши су отишли пре 6 дана на положај код Градачца, где су се  појавили партизани,болница и неки делови штаба су остали овде. Болесника има преко 80 – сви су се разболели после доласка, када су се  мало одморили и најели. Др ГРЕБА је такође тежи болесник. Данас чујем да му је боље.      Чули смо за краљеву деклерацију и говор Г. Черчила. То нас је охрабрило, али брига за вас мобилисане нас не напушта. Ја на тебе непрестано мислим.Дани пролазе без нарочитих догађаја. Хранимо се лепо. Гђа МИЛОШЕВИЋ  ми је послала разних понуда, а био сам још два пута код ње на ручку.      Стиже наређење да пребацимо болеснике у Скугрић, село између ГРАДАЧЦА и МОДРИЧЕ. Треба пребацити око 150 болесника и наћи одговарајући број саоница.На саонице стаје 3 човека. У међувремену је умро од рањавања ађутант корпуса пор. МИША, који је са собом повео петнаестогодишњег сина. Ја сам морао дечака прихватити код себе.Сада има доста посла око организовања пребацивања болесника. Мора се ићи у две етапе, јер је Скугрић далеко. Срећом  командир тражи да дођем пошто се кап.Сава разболео, па ми је  кап.Стева рекао да је кренем као вођа пута са једним делом болесника. Наручено је 20-30 саоница, а тек други дан почеле стизати под двоје.Слао сам их у суседно село где је био наш човек који их је прихватио и припремао друге саонице за даље. Једва сам успео да пођем са задњих 10 болесника.Успут сам их накупио још 16, јер су сви упадали у сеоске куће, где су их сељаци хранили и пазили, па су нерадо ишли. Муке сам имао око њих. Да си видео колико сам се изменио, и од оног мирног ВЛАДЕ стрепели су кад их потерам. Имао сам само 3 пара саоница, а они немогу пешке ићи, па сам нешто претњом, нешто лепим успео да их пребацим до приватилишта, где им је било припремљено све. Овде сам преноћио, а у току ноћи стигао је и Др Греба са 15 болесника. Један му је умро у току ноћи.Сутрадан ми се прикључио и са 12  саоница и 40 болесника. Кренемо даље. Снег се почео топити, па смо  имали тешкоћа око саоница, али ипак смо лепо стигли у Скугрић.Стан су узели за интендантуру поред друма, где је био дућан а позади соба. Дућан служи као  магацин за намирнице а соба за спавање. Научио сам да будем миран, али овде стално долазе, и увек је као у кафани.      Причали су ми појединости борбе код Градачца. Почев од Чиче па до последњег босанског четника сви скидају капу нашем корпусу. Чују се приче о нашим војницима како налећу на партизане и рукама отимају аутоматско оружје, а кад се воде заједничке борбе, ако наш корпус учествује, сви кажу:“Напред иду авалци, они ће нас извући“.Пре два дана око 4 чујутру навалила Калабићева комора из ГРАДАЧЦА где су се налазили и јављају да је 1.600 партизана напало Градачац. Сви су се повукли. Тај дан добијемо наређење да учествујемо у заједничкој борби. Наши су одмах отишли али место 1.600 нашли су групу од 15 цигана и муслимана који су безглаво побегли испред њих.      Наши наилазе на мобилисане, који се у маси предају. Код нас их има већ тројица у чети, јер су из Посавине.Један ме познао из ВРАНИЋА и причао ми о свему што је учињено од нашег одласка до почетка децембра. Чуо сам да су сви Београђани отишли на маџарски фронт и да је у Срему страдало око 10.000 од Немаца. Несмем помислити да си ти био међу њима. Сањам те увек лепо и то ме теши да си жив. Можда си био сретан да останеш на оделењу пошто си једини који зна рад. У то верујем и то ме теши.      Данас је трећи март (1945). Замисли већ цео месец нисам писао иако сам имао времена.  Сада ћу по сећању све да изнесем, пошто до пре неки дан није било нарочитих догађаја. Налазио сам се цело време у селу Скугрићу 7 км северозападно од Градачца и 7 км југоисточно од МОДРИЧЕ. Смештени смо по кућама, али прилично разбацаних. Штаб је на друму у средини. Интендантура има лошу собу и просторије за магацин.Овде се скупља храна и дели бригадама за сваки 5 дана.      Чим смо дошли маса војника се разболела. Констатован ПЕГАВАЦ Ја  сам ти раније писао да сам имао јак грип, у ствари имао сам ТИФУС.Др Греба и капетан су га први донели. Војници се разбољевају у масама. Има доста смртних случајева      Хвала Богу изгледа  да није код сваког типичан тифус, него нека лакша форма, такозвана рудиментарна форма. Та је форма ваљда била код мене, јер сам се после болести брзо опоравио иначе остају последице, тако да човек више од месец дана не може добро да иде, зуји у ушима и слабо се чује, и најзад многи поремете умом, што временом прође.Све је то било код мене, само благо и брзо је прошло.      Кад би ти описивао случајеве смејао би се.Сви који се мало ојачају после причају да су били код куће, у Београду разговарали са краљем и сл. Један поручник из Београда прездравио и лепо се опоравио, каже да слабо чује и да га још боле ноге и хоће да се лечи  приватно јер га слабо пазе болничари. Каже:“Ето ми кућа ту, а приватних лекара има доста па ћу да се лечим приватно“. Нисам схватио јер знам да у селу и околини нема лекара, а незнам о каквој кући говори. Рекох да нема ту лекара,не слутећи да не влада умом.  „Их бре Владо има лекара колико год хоћеш“, каже мени. „Ето пре неки дан ми је овде била жена и синовац са аутомобилом да ме возе кући, али ме ови нису пустили“. Тек онда сам  био начисто да није при чистој свести. Такви много има али свима пролази.      Село је лепо. Хране има доста а време лепо. Задовољни смо исувише после оне голготе коју смо прошли. Врховна команда је од нас удаљена 22 км. Да заборавио сам да ти кажем да смо у равници и да (се) равница протеже све до (реке) Саве. То нас је све обрадовало и душевно нахранило, јер су нам брда пола живота одузела.      Пошао сам  колима по равном друму за В(рховну) К.(оманду). Радовао сам се да видим Чичу (Дражу Михаиловића), ђенерала Дамњановића, и моје пријатеље. Чича ме лепо примио и разговарао као са неким познаником. Распитивао се о стању здравља у корпусу, па кад сам му изнео стање и број оболелих од тифуса, дао ми је 500.000 куна за болницу.      Дамњановић је изашао у ходник и разговарали смо више од пола сата. Наишао сам на доста познаника и стекао много нових.После неколико дана отишао сам опет са предлозима за унапређење.У суседном селу од Врховне команде била је тога дана пијаца, а у том селу налазе се два моја школска друга, од којих је један командант округа, а други командант среза. Нашао сам се са њима и тамо преноћио. Сутрадан сам се вратио у В.К. а затим кући.Од тада често идем јер имам највише пријатеља у В.К. и све послове најбрже и  најбоље завршим. Сутра опет идем.       Пегавац коси на све стране. Хвала Богу ретке су борбе, јер ми не би сада имали с ким ићи на положај. Умиру многи. Међу њима има добрих пријатеља, али сам се изменио и све лакше подносим него пре. Постао сам нервознији, безобзирнији и строжи. Тешкоће и борбе су ме промениле и очврсле. У тежини сам достигао нормалну меру, имам 71 кг са гојзерицама, још да имам више одмора угојио би се.       1.II (1945) Поред редовне дужности вршим дужност начелника Штаба, ађутанта и интенданта (Авалског корпуса). Све послове апсолутно обављам сам, јер су сви болесни, а ађутант погинуо.       По ГРАДАЧЦУ се нађе по дућанима разних ствари, као  дувана и Папира, само је све страховито скупо. Продајемо разне ствари и купујемо дуван и папир. Ја стари момак не могу без тоалете, па сам пронашао чичково уље за косу и саргов калодонт.Чудновато већ месец дана не сањам  ништа.Раније сам сањао тебе и Београд скоро сваку ноћ, а сада ништа.      Преко пута мене има једно врло лепо девојче, али је држе врло строго. Поздравила ме више пута док се нисам састао са њом на мало дужи разговор. Таман сам ухватио везу, а пре неки дан буди ме курир  из В.(рховне) К.(оманде) у поноћ и предаје ми пошту. Садржај покрет преко реке Босне, пошто надиру партизани преко Грачанице са јаким снагама.      Ујутру смо се спремили и пошли. Било нам је свима жао јер преко Босне (реке) је све спаљено и становали би под ведрим небом. Хране нема, а Усташе често нападају. Срећом нисмо имали довољно кола за болеснике па нисмо могли одмах кренути, док стиже пуковник РАЧИЋ са наређењем да се вратимо, а све расположиве снаге да се баце на положај (против партизана). Вратили (смо) се и издвојили око 60 здравих и предали Рачићу под командом једног официра. Данас чујемо да су (партизани) сузбијени, а ваљда ће бити и разбијени. Вратили смо се на своје место и продужили рад.      Дете се заљубило, али немам могућности да се састајемо. Виђамо  се с времена на време, али кад се приметило саопштава ми Стева да је незгодно да се са њом састајем јер јој је отац комуниста. Избегавао сам састанак али је она дошла у моју собу и признала да ме много воли и да без мене не може живети. Било ми је мало смешно, јер је било у околним кућама маса официра и војника млађих и лепши, али ми је ласкало, јер је врло лепа. Дохватио сам је мало у магацину, а увече на бунару мало више. Њој је умро отац пре два дана, а није се устезала да буде права љубавница. Имали смо лепе планове док не стиже наређење за покрет. Одмах то вече спремили смо све на друму за покрет и целу ноћ тако остали. К.дант са пратиоцима је остао у њеној кући.      На Вучјаку.Сутрадан 12-ог марта (1945) кренемо, јер су гардисти пропустили партизане и ГРАДАЧАЦ, а они пошли у правцу Скугрића. Све наше снаге треба да се пребаце на леву обалу Босне.      Уз пут ми рече К-тов пратиоц, да му је ЗОРИЦА рекла да (ће) свако вече и јутро (да) спреми порцију и да ми шаље два литра млека дневно као и сланине, јаја и др. Замисли да сам одмах по доласку почео поред осталог, 42 дана би се хранио и живо као лорд, али ја сам те среће да ми се увек тако деси.Често мислим на њу и растанак, када ме  загрлила и горко плакала. Ипак се нада да ће ме некад видети. Можда ћемо на путу за Србију проћи поред њене куће, па ће јој се испунити и та жеља.      У Скугрићу сам образовао шнајдерску радионицу и постављен за надзорника. Имао сам два кројача од којих ИЗ СЕЛА РАКОВИЦЕ  Л Е К У врло вредног и симпатичног младића. Успели смо за кратко време да искрпимо већи део војника целог корпуса.      Комора је путовала целог дана и касно увече стигла са око 35 кола, у село КОПРИВНУ, ГДЕ ЈЕ БИЛА В.(РХОВНА) К.(ОМАНДА) а куда смо ујутру рано почели са преебацивањем на леву обалу Босне у ВУЧЈАК (Планину). Оперативне јединице су остале на положајима, где се још једанпут прославио авалски корпус. Све јединице су се пребациле пре наших на три скеле, које су биле постављене за пребацивање. Две су већ биле потопљене и таман почели и са трећом када су наши стигли, јер се веровало да су се сви пребацили.Ја сам био одређен да ухватим везу са В.К., К.днт Србије и упр.болнице. Радио сам и трчао као коњ,јер је све разбацано, а војска притисла све. Куће мало разбацане и спаљене тако да смештај мора бити под ведрим небом.Све би се лако поднело да знам шта је са корпусом. Чује се борба још. Страх да их комунисти не натерају у (реку) Босну не да ми мира, јер су остали сами на положају, а комунисти бију са свих страна.      14-ог (марта 1945) ујутру хвала Богу стигоше.Плашио сам се упитати за резултат, кад ми рекоше да је погинуо само један наредник и двојица војника лакше рањена. Нар.(едник) БРАДИЋ је био одличан борац, савршен друг и дисциплинован војник. Рањен је у руку и мој кројач ЛЕКА, па сам га узео сасвим код мене, јер му је овде ипак боље него у јединици.Што се тиче хране обезбеђен  је боље него ма где, и миран је.      Сместили смо се у шуми 2-3 км од обале (реке Босне). Направили мо колибице и ту остали. Како није било ништа за исхрану, а нема ни кућа, то смо мислили да ћемо одмах имати покрет, али остадосмо дуго.Лично мени је угодније, него у овим прљавим кућама, али смо слабу колибу направилиа а са исхраном веома тешко иде. Ми смо нешто намирница понели, и увек смо имали шта кувати, али сам ја од залиха делио и осталима, јер не могу ни ја да једем ни да пушим, кад видим да војник нема. Војнике сам овде сменио, јер су се баш због те моје доброте сасвим избезобразили па ништа нису радили. Све им се двапут морало рећи док ураде и то са гунђањем. Изненадили су се кад сам их најурио, јер су мислили да ја то не бих могао учинити. Добио сам друге вредније.      Из Скугрића смо повели 31 пар воловских кола, што смо реквирирали са државнм признаницама. Клали смо по 2 или 3 вола за исхранум док после 5 – дана није почела К-да позадине В.К. да  набавља намирнице и да дели по корпусима.      16-ог марта  ДОШАО ЈЕ БИВШИ МИНИСТАР МИЛАН АЋИМОВИЋ СА К-ТОМ Београда  ПАВЛОВИЋЕМ И ЉОТИЋЕВИМ ДЕЛЕГАТОМ (Бошком Костићем ). Његов рођени брат са два сина налази се код нас у интендантури, па смо кренули сви код њих.ИЗЉУБИЛИ  СМО СЕ И ДОНЕЛИ СУ НАМ ЛЕПЕ ВЕСТИ. НАШИ СЕ  ОРГАНИЗУЈУ У СЛОВЕНИЈИ И ИМА ИХ ПРЕКО 20.000. Међу њима имам добрих пријатеља, па чак тамо је и Бата,бив.мој помоћник.      Сутрадан су отишли наши официри са ђенералом Трифуновићем на челу, да предузму К-ду и крену према нама.      НАРЕДНИХ ДАНА ВИДЕЛИ СМО РЕЗУЛТАТЕ НАШИХ ЉУДИ, КОЈИ СУ ОТИШЛИ У НЕМАЧКУ И СЛОВЕНИЈУ. ДОБИЛИ СМО ЗЛАТА, НОВАЦА ПАПИРИЋА  И ВИШЕ  ВАГОНА ХРАНЕ. ОВО НАМ ЈЕ СТИГЛО У ПРАВИ ЧАС ЈЕР СМО ГЛАДНИ И ПОЦЕПАНИ.      Да нас несреће и незгоде не би оставиле ни часа на миру десило нам се следеће: око 12.000 Црногораца приспело је без ичијег позива код нас. Међу њима и око 2.500 избеглица жена и деце. Куда су пролазили пљачкали су, арали па чак и убијали.Док смо били на десној обали реке Босне, они су са избеглицама и болесницима прешли на леву страну где се ми сада налазимо. Понашали су се горе него усташе, док их једне ноћи није напала нека партизанска група,(Многи тврде да су то били четници са Вучјака)и побили око 200. Међу њима је настало огорчење, па су почели свима претити.Одмах по доласку предлагали су да се иде за Словенију, али наши нису хтели да чују. Отказали су Чичи послушност и пошли сами, а да би још напакостили пропагирали су код наших јединица како је једини излаз да се крене тамо. У томе су донекле успели, јер су повели Млавски корпус, који је био припојен нашем корпусу, а како је тада наишла и група БАЋЕВИЋА  повели су и њих.      Нису прешли више од 15-20 км па су се нашли са усташама и,замисли, споразумели су се са њимам и доказивали да су Црногорци ближи Хрватима него Србима. Како тако они су заједно. Поскидали су кокарде, а Чича их је огласио издајницима.      Прексиноћ таман смо легли а долази ордонанс са цедуљом из Штаба. Строга приправност. Очекује се напад усташа и Црногораца. Још увек траје приправност.      Проносе разне гласове. Све иде у нашу корист. Успостављена је веза са Америком и Вел.Британијом. Траже податке о делима комуниста у земљи, наше мисли и жеље и сл. У Србији ври устанак. Око Тузле су разбијени партизани и источна Босна је скоро чиста. Ми се налазимо још увек на истом месту. Време ради за нас, и сваким даном нам долазе нове и нове повољне вести.Са храном иде некако,време је лепо па и за спавање није лоше. Скеле на Босни су готове, и река се прелази и скори је  прелазак у Србију          Прекјуче сам пошао код Чиче, и сретох га на путу. Он, орд.(онанс), официр и неколико пратиоца. Кажем мом пратиоцу како Чича иде овако неосигуран, али му додам колико је омиљен, и ништа му се неће десити. Како ли се креће Тито? Овако сигурно не. Рекао ми је Чича да иде код нас и да се вратим.Пошто нам је командант корпуса лежао болестан од запалења средњег ува, рекао сам му да се налази у болници. Отишао је (Чича) код њега око 7-9 увече. Командант је тражио да ми први кренемо за Србију, али му Чича није обећао, док не види још како ће бити даље.      Јуче 3-IV (1945) разболео ми се војник Лека. Одмах сам позвао лекара који је констатовао Leug? (заплетена црева).Врло опасно. Операција ће се извршити а успех 5%. Јаднику још ни рана није прошла. Жао ми га је као брата. Хитно сам га одвео код хирурга, а како се с њим добро познам одмах је предузео све мере. Хвала Богу завршило се све кристирањем, јер се нису црева сасвим преврнула. Данас му је већ сасвим добро.   Јуче ми је била Зорина сестра са Савом.Жао ми је што јој нисам могао писати, а она ме поздравила. Болесна је и лежи код сестре, али изгледа није озбиљан случај.Увече дође један војник из смедеревске бригаде и рече да ми је поручила једна Г-ђа ЗАГА да свакако дођем код ње. То је она црнка дебела (јеврејски тип) што је долазила често у болницу. Незнам зашто ме зове па ћу сутра отићи, ако будем имао времена.Ту је и она Чачанка Рада, што ти се много допада али никако не могу да је видим. Рекоше ми да (ју) је верио онај Аца медицинар.Овде се представља као лекар и то хирург и за таквог га сматрају.Синоћ је била пригодна логорска ватра у Липовичкој бригади.Мало смо се забављали и доста сам играо.      У корпусу има једно згодно девојче,али ти појединости нећу овде писати због дискреције, него ако будемо живи усмено причати. Избегавао сам сусрет из више разлога, а сада буја пролеће па сам окренуо курс.      Данас добра вест. Поред тога што савезници напредују чујемо да су се искрцали у Истри. Како Руси напредују према Бечу, што нам је једина брига, ово је сјајна вест. Генерал Дамњановић је са трупама близу, а поп Ђујић је баш у Истри.Видећемо како ће се ствари даље развијати.      После ручка смо  Сава и ја отишли да обиђемо  К-та (корпуса). Сада му је нешто боље, али је прилично ослабио. Чудан човек. Све би дао за војнике, а сам не би ништа узео. Хоћемо да му купимо неку кокош, млеко или јаје, а он одбија јер неће дас троши државни новац. У овом  случају нећу послушати, само ако ове ствари нађемо јер нам је он сада отац. У последње време сам га још више заволео, и ако је он на своју руку. Псује, виче, али никоме зло не мисли. Збиља о њему скоро нисам ништа ни писао, о чему ћу ти усмено причати.Ако Бог да да чујеш о њему доста, а ако будеш у Београду, можда ћеш и осетити његову храброст и моћ...У последње време ништа не сањам, и ако непрестано мислим на Београд, тебе, сестру и о томе свакодневно размишљам.      Наши командоси свакодневно иду за Србију и Београд, али по њима нисам смео никоме да се јавим, јер је веом опасно ако би се сазнало.Утолико ће бити веселији сусрет ако останем жив.      Покушај прелаза преко реке Укрине.    „ 15-ог (априла 1945) покрет са Вучјака преко реке Укрине за планину Мотајицу. Треба проћи кроз усташка села и поред  њихових бункера, а ми смо са њима у непријатељству, нарочито К-дант Вучјака, који непрестано с њима ратује. Воде се преговори за миран прелаз, али скотови неће.      Наређење је да се у 2 ч изврши напад и да се пређе. Тако је и било. Незнам по ком правилу су остављали комору на зачељу са слабим обезбеђењем,, а комора је огромна. Лако су савладани и протерани из бункера, а тада је настало палење кућа и пљачка. У два села остала је само једна непаљена кућа. Села су врло лепа и богата. Када смо са комором пролазили видело се као у подне.         Испред нас се и даље води борба у близини ДЕРВЕНТЕ. Наше борбене јединице су прошле, а ми отсечени. Усташе распалиле из аутомат и бацача по нама, па само пљушти. Терен је раван и да су пуцали ниже све би нас покосили али будале бију високо 20 мет. И то све светлећом муницијом, тако да се и опасност за повлачење смањила. Сви смо се сабили у јарак поред пута. Ја сам са Леком такође у јарку и замисли док они пуцају 3-400 мет даљине ја заспао. Лека ме често мува оном здравом руком да не спавам, док не наредише повлачење. Пре повлачења поче однекле да бије и артиљерија. Да си видео кркљанца и нереда међу коморџијама. Да нас је појурило 100 усташа све би нас помлатили. Враћамо се на исто место назад око 15 км      Замисли сада нашу ситуацију. Са две стране вода – Сава и Босна(река).Дуж целе Босне партизани (на десној обали) а са друге две стране усташе и нешто Немаца. Ми се  гледамо беспомоћно, јер сваки час могу доћи једни или други. Борбене јединице нема ни једне.       Код мене је цела имовина корпуса, око 4.000.000 дин и куна и 23 златника. Луд сам и не могу да донесем никакву одлуку. Уз мене су мали БАТА, који је невероватно плашљив и рањени Лека. Њих не могу напустити ни по цену живота.      Воде се преговори са Немцима да нас пребаце, али и ту треба рескирати. Слабији су од усташа, а ови огорчени због уништених села. По сваку цену би нас измакли од Немаца и живе одрали. Мучење траје дан и ноћ.      Партизани већ пуцају (преко реке Босне) на ову страну. Један наш капетан води разговоре са К-дантом Вучјака који се никада није борио са партизанима (чак је с њима у вези) да нас прими у своје редове док олуја прође. То сам примио као задњи излаз.      Заобилазним путем Вучјак, Которско, Руданка, пл.Мотајица. Увече се добија вест да се поп (Сава Божић) К.дант Требаве налазио у близини Добоја и да се уз помоћ Немаца пробија даље.      За нас је то веома рискантно и заобилазан  пут, али нас неколико се ипак решимо да идемо. Са нама иде и једна посавска бригада (босанских четника). Када смо се увече нашли на друму видим да нас из коморе има око 400. Толико и Посаваца. Идемо поред Босне без речи, јер су с друге стране партизани. Са наше стране су домобрани, са којима смо у пријатељству.      Пред зору се заустављамо у КОТОРСКОМ (где се пут од Сарајева преко Добоја рачва у два правца: један крак иде преко Дервенте за Босански Брод, а десни крак низ реку Босну иде до Босанског Шамца на реци Сави) и остајемо до 9 ч. Посавци се још решавају да ли да крену или не. Ми смо на мукама, јер ако нас оставе, не можемо ни тамо ни овамо. На Вучјаку је остало још око 600 људи из коморе, па смо се скоро покајали што смо кренули. Ја и Сава смо организовали из нашег корпуса 48 људи, и сада смо пред њима одговорни.      Крећемо само обалом Босне скоро на голом терену излажући се опасности од митраљирања из авиона. Стижемо на станицу ЈОХОВАЦ кад се чу звук авиона. Посакривали смо се иза врба док нису прошли. Таман кренусмо, кад с друге стране припуцаше партизани (са даљине) од 300 м а простор чист. Ја нисам навикао на овакву борбу, а налазим  се на најгорем месту са Леком и коњем на коме су ми ствари и благајна. Хвала Богу Лека је храбрији од мене, он гура, али неће коњ без мене ни корака. Ја га терам и једва сам успео да га потерам. Тада  је Лека  ухватио  коња и потрчао према прузи, а ја од врбе до врбе, успем да га стигнем.      Таман смо избегли опасне зоне али још на дохвату метака, а ствари са коња се претурише. Једва натоварисмо, опет авиони. Полегали смо поред пруге, тако да нас нису приметили, али они још бију, само сада имамо јарак, којим се повлачимо, а да нас не могу дочекати метци.      Стижемо до (жел.) станице  РУДАНКА (према Добоју) опет авиони. Баш прекопута моје групе на 500 мет. воз улази у станицу, а два „кукурузара“ се сручише и уништише локомотиву. Ми настављамо а Поп – Саве још нема.  Стижемо у једно село, одакле је кренуо пре 5-6 сати. Ми се одмарамо неколико сати и продужавамо даље. Зец нам пресече пут, скоро сви смо постали сујеверни и није нам мило.      После пола сата застадосмо да се формира колона, кад нешто тресну на 100 мет.- бацач,- један, други, трећи – све ближе.-Све се разбеже. Ја са коњем и Леком појурим на леву страну преко пољане, кад иза самих леђа тресну граната. Окренух се и виде Леку на земљи. Претрнуо сам, јер сам  га много заволео, јер је вредан и врло одан. Срећом се ништа није десило, него се коњ поплашио па га повукао и срушио. После ¾ сата скуписмо се у једној јарузи јер је престало гоњење. Резултат два мртва и два рањена.      Настављамо и састајемо се са трупама ПОПА САВЕ. Идемо у напорним маршевима, а још немамо везе са нашима... На једном месту чујемо да су прешли пре један сат. То је било на ПОДНОЖЈУ ЗАПАДНОГ ДЕЛА  ПЛ. МОТАЈИЦЕ, али овде нас задржаше скоро 3 ч.      Босанци још нису донели одлуку да ли да се врате или да иду са нашима.“       Чули смо да је правац Словенија.„Да се не би удаљили од наших више, решавамо да се ми Србијанци одвојимо и кренемо сами, и ако не познамо терен, и што прети опасност од комуниста.       Одвојимо  се али са 400 коморџија не би могао командовати ни маршал БРАУХИЧ. Свак на своју руку. Најпосле Сава узе (ствар) у своје руке  и кренусмо брже напред. Пролазимо кроз једно село око 4,30 ч где је за партизане спремана вечера. На време смо прошли и уз надчовечанске напоре гурали у састав наших.Ноге смо скоро сви упропастили, јер већ пет дана маршујемо без престанка.      Најзад 20-ог (априла 1945)стижемо до задњих делова наших трупа и мртви од умора остајемо да преноћимо. Овде смо чули да је Нешко Недић издејствовао пропуст за оне остале са Вучјака, и да су сутрадан несметано прешли      Ујутро рано уз тешке напоре крећемо сви у своје К-де. Наш корпус је уз Врховну Команду 5-6 км напред. Стижемо у близину кад видимо МАЦУ.Стала је вика:ВЛАДО!, ВЛАДО !Виче на сав глас. Сви истрчавају. Љубимо се, захваљују Богу што смо сретно стигли,јер су (ме) били скоро прежалили.Мене Маца вуче К-ту корпуса и дере се: Светоооо (Светислав Света Трифковић, командант авалског корпуса) дошао Влада!!! Излази К-дант сав срећан. Љуби се са мном а са осталима се рукује. Опште весеље. Сада сам видео колико сам омиљен у корпусу. Сви су говорили:“Влада ће доћи макар се пробојао кроз иглене уши“, као да је у питању само Влада. Неки су чак и сањали да ћу доћи.           У корпусу гозба. Војници су напљачкали у усташким селима,па се коље, кува, пржи на све стране. Ја сам тога дана јео 7 или 8 пута.“        Овде се дневник Владе, благајника и ађутанта авалског корпуса,а истовремено и вршиоца дужности интенданта и начелника Штаба авалског корпуса завршава.     Како је дневник доспео у Архив Војно историјског института Војске Југославије, где се и сада налази, и чији је препис извршио писац ових редова априла 1990.године, и шта је било са његовим аутором  писцу ових редова није познато.        Писмо Павла Ђуришића Дражи Михаиловићу.У Владином дневнику се помиње Павле Ђуришић, потпуковник и командант црногорских четника, међу којима се по доласку на Требаву нашао и Здравко, син свештеника Милована Поповића, па ћемо овде због читаоца навести и неколико докумената о томе.          Када је стигао са својим јединицама из Црне Горе на Требаву и после неколико разговора са Дражом Михаиловићем, Павле Ђуришић,потпуковник се у име Штаба за Црну Гору, Боку  и Стари Рас,21.фебруара 1945, актом обратио Дражи Михаиловићу као Начелнику Штаба Врховне команде, у коме је између осталог навео:     „Начелнику Штаба Врховне команде / на личност      На дан 21 фебруара ове године одржана је у штабу ове команде конференција којој су присуствовали потчињени ми команданти, и командни персонал штаба, као и известан број виших официра. Циљ конференције био је разматрање ситуације у којој се сада налазе јединице Југословенске војске у Отаџбини, прикупљене на просторији измеђи реке Дрине и Босне, а обзиром на унутрашњу и спољну, како политичку тако и војничку ситуацију. Како су сви присутни били упознати са намерама Врховне команде о даљем раду са овим прикуљеним трупама Југословенске војске у Отаџбини, а пошто су претресена сва актуелна питања, донета је одлука, да се овим путем упознају Врховна команда и остали команданти са територије Србије и других крајева, са гледиштима Националног комитета за Црну гору, Боку и стари Рас (пошто су његова гледишта истоветна) и присутних чланова конференције и да им се изнесе следеће:      1) Непријатељске снаге које се налазе на територији Босне, а које ће кроз кратко време бити сконцентрисане а вероватно и ојачане за одлучну борбу са тежњом уништавања прикупљених  трупа Југословенске војске у Отаџбини, бројно су јаче и материјално боље снабдевене, тако да свако даље продужење борби под оваквим околностима води уништењу наших трупа.      2) Наше снаге услед дугих маршева и слабе исхране, преморене и физички изнемогле услед доста великих губитака претрпљених у досадашњим борбама и смртним случајевима од разних болести, услед слабе материјалне опреме (велика оскудица у муницији) нису у стању да продуже борбу под оваквим околнистима ни са најмање изгледа на успех.      3) Трупе са  територије Црне Горе, Боке и Старог Рас имајући поред себе велик број избеглица (жена, деце и стараца) према којима су морално обавезне и приморане да један део својих снага увек држе одвојене за обезбеђење свих избеглица, а поред тога снаге са којима располажемо нису обзиром на предстојеће борбе довољна гаранција за заштиту ових избеглица.      4) Да је  потребно снагу са којом располажемо сачувати од уништења, док наступе повољнији моменти за агресивније продужење борби, до промене курса политике у нашу корист.      5) Да је  док не наступи моменат агресивнијег продужења борбе и промена курса политике у нашу корист, потребно све прикупљене трупе на подесном месту склонити, пререорганизовати и преформирати, одвојити избеглице од трупе, болесне и изнемогле лечити, попунити спремом и другим материјалом, извршити прикупљање и уједињење свих снага под командом Врховне команде, па у даном моменту, када ће нам и годишње доба ићи на руку, предузети једну јачу акцију којом ћемо политичку јавност у иностранству заинтересовати и натерати да приступи решењу нашег унутрашњег питања онако како диктирају интереси народа.      6) Да је најпогодније место за одмор и припрему трупа западни део наше државе.      7) Да је потребно одмах прећи са својим трупама на леву обалу р.Босне, и упутити се у том правцу нaјбржим могућим средствима и највећом брзином, како би за одмор и припрему имали што више времена.      Предње се доставља с молбом да се одмах извршењу ових предлога приступи“.     Одговор Драже Михаиловића Павлу Ђуришићу. Пошто је, после дописа потпуковника Ђуришића добио и Одлуку од Националог комитета Црне Горе, Боке и Старог Раса, Дража Михаиловић је одговорио Ђуришићу 3.марта 1945.године,и одбијајући све њихове предлоге  између осталог написао:     „Штаб Врховне команде, Пов.бр.273, 3.марта 1945, положај.       Команданту Црне Горе, Боке и Старог Раса.        У принципу за вођење трупа  не сматрам да стојим  ни под каквим седницама виших војних старешина нити политичких тела која смо образовали. У томе смислу влада пуна сагласност између мене и Централног комитета. Не слажем се да Ви командујете својим трупама на тај начин што ћете се подвргавати одлукама на седницама виших војних старешина. Вама је познато да војни савети и војне конференције су највеће зло у рату...“      Павле Ђуришић није послушао наређења Драже Михаиловића, већ се одвојио од њега и  пошто је део избеглица, рањенике и болеснике предао усташким цивилним властима, кренуо је са својим трупама за Словенију.           Дража Михаиловић:- Павле Ђуришић је  извршио формалну издају према народу, Краљу и овој команди.- Поводом  поступка Ђуришића, Дража Михаиловић је њему потчињеним командантiма послао следеће саопштење:     „Према добивеним обавештењима од официра и војника који су успели да се одвоје од трупа Црне Горе, и Старог Раса и дођу овде код нас, Павле Ђуришић је извршио формалну издају према народу, Краљу и овој команди.      Познати црногорски сепаратиста Секула Дрљевић у току јучерашњег дана (је) обилазио рањенике и болеснике трупа Црне Горе и Старог Раса у Босанском Броду. Значи да је Павле Ђуришић ступио у везу са њим.      Јединице Требавског корпуса које су лажима и преваром пуковника Ђуре Поповића (који је по рођачкој линији из авалског корпуса превео под своју команду Здравка, сина свештеника Милована Поповића) одведене у састав трупа Црне Горе и Старог Раса, покушале су да побегну и дођу у састав свога корпуса. Нису успели у томе јер их је Павле Ђуришић предухитрио и разоружао.       Из Млавског корпуса побегла су 4 официра и то: поручник Страхиња Ж.Бранковић, потпоручници Душан Ј.Зивлаковић, Светозар Р.Поповић и Драгољуб Ј.Кузмановић. Они изјављују да их је Јагош Живковић преварио да цео Млавски корпус, а са њиме и остале србијанске јединице по наређењу Врховне команде крећу са трупама Црне Горе и Старог Раса. Као што Вам је познато то је ординарна лаж и средство да задржи људство Млавског корпуса код себе као и да поколеба остале Србијанске јединице. Млавци покушавају да се врате уназад, али имају тешкоћа јер су пребачени на леву обалу Укрине а позади њих се налазе трупе Црне Горе и Старог Раса. Очигледно овај распоред је због тога да не дозволе србијанским и босанским трупама да се врате у своје јединице.      Код мене је дошао и командант Миљевског батаљона  поручник Зеловић који спрема да одвоји Миљевски батаљон од снага пуковника Баћовића и да се прикључе србијанским снагама.      Трупе Црне Горе и Старог Раса иду под руку са усташама и јавно говоре да су на Вучјаку дошли комунисти и да су све снаге Команде Србије разбијене.Због тога су извесни делови трупа Црне Горе и Старог Раса са усташама посели положај око Карауле и бацачима туку друм. Ово је довољан доказ да су трупе Црне Горе и Старог Раса ступиле у везу са усташама и да са њима желе да сарађују. Овде је чиста издаја  за рачун црногорског сепаратисте Секуле Дрљевића. Црногорци ће ући у састав Павелићевих снага под командом Секуле Дрљевића, а све србијанске и босанске јединице које се налазе тамо биће разоружане.      Поред усмене пропаганде  Павле Ђуришић покушава да разара наше  редове  и да утиче  на команданте и јединице команде Србије. У том циљу, под видом  обавештавања уговорио је са извесним командантима радио везу и преко ње доставља разне измишљотине, лажи и обећања. Ово треба онемогућити и ниједан командант од данас не сме и не треба да и даље одржава везу радио путем с Павлом Ђуришићем. Треба му отворено рећи да команданти србијанских трупа не желе више да одржавају везе са њиме.      Недајте се заваравати лажима и сепаратистичким тежњама Павла Ђуришића. Овде је очигледна издаја и то треба свакоме да буде јасно.      Поводом овога образоваћу од свих команданата србијанских трупа Равногорски суд, који ће све ово претрести и утврдити, на основу чега ће Павла Ђуришића лишити чина и огласити га за издајника. О свему овоме обавестиће се све савезничке команде да је Павле  Ђиришић са својим трупама прешао усташама и црногорскким сепаратистима.      Предње примити к знању и недати да се лажи Павла Ђуришића увуку у редове наших јединица. Обратити пажњу на положаје које држе према нама и бити спреман на све.“      Дражу Михаиловића је тада напустило и неколико његових блиских сарадника међу њима генералштабни пуковник Захарије Остојић,генералштабни потпуковник Мирко Лалатовић, пуковник Лука Балетић, Драгиша Васић кога су звали Чича два, генералштабни потпуковник Павле  Новаковић, начелник обавештајне службе Врховне команде и други. Када су почетком априла 1945, на Лијевча Пољу код Босанске Градишке, усташе разбиле трупе Павла Ђуришића са њим су похватани  и наведени Дражини сарадници и побијени у логору Јасеновац.      Депеша Ђуришића Драгославу Рачићу: ВИ СЛУЖИТЕ КАО ЗАШТИТНИЦА НЕМЦИМА     И на крају још један документ:     „Драги Чича      Од Ђуришића сам примио следећу депешу:      „Веза 151. Увек сте склони неистинама па и сада. Последњих дана сте пустили крилатице, делите златнике, партијске равногорске чинове и Карађорђеве звезде само да одржите војску и команданте. Зар то није срамота, а историја ће то судити. Лажеш и ти и сви који кажу да сам имао везу ма с ким од усташа.Али тачно је да ви служите као заштитници Немцима.Зовете мене и моје команданте дивизија на састанак, хоћете да ме ликвидирате. Плитки сте да се не можете прозрети. Наст.(авак).      Моји команданти слушају мене и нису им потребне обмане на конференцијама. Нисам тебе и осталу двојицу звао на састанак да доносимо одлуке, већ да учинимо предлог тој нашој команди јер обзиром да сам се ослободио болесних,а и избеглица, хтео сам да видим могућност опстанка овде. Али ваш покушај ликвидације отворио ми је очи. Мојим даљим покретом ја ћу вам доказати све.      Шаљем вам ово ради знања.                           Ђуришић“      3.III.1945.г.                                                                                  П.пуковник                                                                    Драг. С. Рачић“        Командоси и одметници.            Увиђајући да је повлачењем главнине својих снага из Србије у Босну, а да они који су остали не могу да успешнпо организују отпор новој власти и да им треба помоћ Дража Михаиловић је одлучио да припреми командосе и као појачање пошаље их у Србију.      У образложењу за образовање „Команде краљевих командоса“ од 4.12.1944, Михаиловић је, поред осталог написао:     „Немачка је изгубила рат. Немци још увек пружају јак отпор, ангажујући тако знатне партизанске снаге. Због тога партизани немају у унутрашњости запоседнутог дела Србије веће неангажоване снаге, а њихова тек успостављена власт још није довљно чврста ни рутинирана на послу...      Стога се као хитна и неодложна мера намеће организација народног отпора у Србији, и то преко наших одреда убачених у њу. Ова организација треба да се спроведе брзо, енергично и плански.      Циљ организације треба да буде следећи: да се не дозволи стабилизација прилика у корист партизана;...да се народ психолошки и политички припреми за предстојеће изборе, које савезници наговештавају;...      Да би се могла извршити организација отпора, неопходно је да се у Србију упути што пре једна група одабраних, срчаних идеолошки обрађених и за постављене задатке нарочито оспособљених људи, снабдевених одговарајућим за живот, рад и борбу средствима....Зато ови нови борци Југословенске војске у отаџбини треба да се назову савременим именом командоси...      На основу указане потребе, а у духу овлашћења Њ.В.Краља, прописујем ову привремену уредбу о устројству команде Краљевих командоса Југословенске војске у отаџбини, која ће се звати још и уредба број 1о1:      Члан 1. Улога и задатак команде Краљевих командоса је да: не дозволи стабилизовање прилика у корист партизана и духовно и политички припреми народ за плебисцит. Члан 2. Команда Краљевих командоса је потчињена Врховној команди...Члан 4. Команда краљевих командоса образоваће одмах при Врховној команди прву школу за командосе, коју ће по своме преласку на терен Србије тамо преместити...     „Школа командоса, под командом Драгослава Павловића,отпочела је рад у Средњем, недалеко од Сарајева и, у току децембра, њу су завршиле две групе,- прва јачине осамдесет два, а друга тридесет седам командоса“.(Драган Марковић, Никола Миловановић, Ђуро Ребић: Ратници мира, стр.447-451)      Јединице и групе четника – одметника који су остали у Србију  путем разних терористичких акција борили су се против нових органа власти.Њима су се почетком 1945, придружили посебно обучени командоси који су из Босне убачени у Србију. А где тих група није било командоси су сами покушавали да створе организације четника – одметника.Све те групе су средином 1945, добиле појачање пошто су , после разбијања на Зеленгори маја 1945, многи преживели илегално прешли у Србију. Неки четници који су се били легализовали подстакнути терористичким активностима су се такође одметнули.      Општа директива Михаиловића: одмах отпочети са нападима:После бегства са Зеленгоре Дража Михаиловић је покушавао да окупи, организује и поведе своје следбенике у борбу против нове Југославије. План борбе Дража Михаиловић чији је један од псеудонима био „ЂОКА“, је изнео у „Општој директиви“, бр.400 од 15.јуна 1945. Она гласи:      „Општа директива:      Општа акција против комуниста у Србији је већ отпочела.      Према садашњој ситуацији у Југославији и свету, ми морамо  наставити борбу за ослобођење народа од комунистичке тираније.         Добар део савезничке – американске и енглеске штампе жестоко напада Тита, што је доказ да ће оне предузети све да га сруше, те због тога ми морамо бити што активнији.      За овај рад, -                                           Наређујем:      1) Одмах почети, т.ј. наставити рад на буђењу националне свести у народу. Овај рад вршити углавном ноћу, одржавајући по селима или у њиховим непосредним близинама састанке и конференције са истакнутијим и виђенијим домаћинима.      У сваком селу, где евентуално не постоје наши повереници, исте одмах организовати и убудуће њихов број повећати.      Народу објашњавати на скуповима и преко повереника, да наши савезници Енглези и Американци, неће дозволити да Југославија остане под крвавим терором Тита и да ће савезници све употребити да ојачају наш покрет и да помогну. Можемо очекивати, да ће савезници евентуално и својим оружаним снагама интервенисати у Југославији, како су то својевремено учинили у Грчкој. Али у сваком случају, Савезничке ће комисије бити присутне за време плебисцита у нашој земљи. За време плебициста, гласање ће бити тајно, па народу објаснити, да нема ничега да се плаши, да свој глас даде тамо, где треба.      Ми морамо све издржати, пошто смо и после слома нацизма и фашизма у Европи, остали под окупацијом црвеног терора.      2) Одмах све предузети, да се комунистичке милиције и одбори придобију и да раде за нас, или у најгорем случају придобити поједине чланове ових. У будуће не дозволити формирање нових  комунистичких милиција.      3) Муслиманима не дозвољавати повратак у њихова напуштена села, пошто су несигурни и што се и сада понашају према нама као и под устшама 1941.год.      4) Где се год може, организовати за нашу ствар и Хрватске  и само потпунпо искрене муслиманске масе.      5) На својој територији одмах отпочните са нападима. Нападе вршити на све саобраћајне везе (друмове железничке пруге, телефонске линије и т.сл.), уништавати комунистичке мање посаде, патроле, курире итд.      Према комунистичким симпатизерим бити немилосрдан, пошто су сам, они нанели великог зла.      Испред јачих комунистичких снага се склањати а само нападати слабије и где је само сигуран успех.      По целој територији вршити крстарење и не дозволити концетрације јачих комунистичких снага, на који ће се начин избећи уништење наших делова.      Одмах успоставите и у будуће, стално одржавајте везе са свима суседима, којима пренесите ову општу директиву за рад, наглашавајући да је у Србији општа акција почела.      Где су год Ваше суседне јединице неактивне, акције против комуниста вршите својим јединицама и на територијама овакових јединица, како би се и оне натерале на активан рад.           С` вером у Бога, за Краља и Отаџбину!                                                                                      Чика Ђока“      (Архив ВИИ, Ча, к.6. рег. Бр. 25/5: примерак „Опште директиве“ упућен од „Чика Ђоке“ команданту 1.рогатичке бригаде, писане на обрасцу ратног блока југословенске војске, оловком латиницом, са оригинлним потписом Драже Михаиловића).      (Зборник ДП НОР-а Т.14, књ.4, док.208,стр.1018,1019)      И тако капитулирала Италија и Немачка а Михаиловић је настављао свој приватни рат против комуниста.            Бандитизам у Србији 1945-1948.-Tако се у пролеће и лето 1945. на територији Србије налазило око 8.000 четника – одметника и других одметника од закона.Они су  оживели четничку акцију. Формирале су се и организовале нове групе које су вршиле терор и диверзије. Одметници су били нарочито бројни у Топлици под командом Миће Радовића, капетана  Кенића, Јована Копривице и других. У крушевачком округу оперисале су банде под воћством Мирка Томашевића. У чачанском крају  било је неколико група, којима су командовали Васић, Пеливановић и други. У пожаревачком крају оперисала је банда под воћством Воје Триброђанина, а у Поморављу под Милутиновићем. На Косову је постојала банда Жике Марковића, команданта 1.косовског корпуса.        Мање више, они су на терену  формирали штабове  корпуса и бригада, постављени су команданти и подељене територије,обнављана је организација ДМ, вршени су напади на мање јединице Југословенске армије, убијани су милиционари, одборници нових власти, њихови сарадници, чланове Комунистичке партије, припадници радних акција и бригада и вршили стални терор и притисак на масе           Међу одметницима који су после слома на Зеленгори дошли у Србију били су и познати четнички команданти Рачић и Калабић, Калаитовић, Туфегџић и други. И они су се ангажовали на оживљавању бивше четничке организације и активности одметника. Њихов ауторитет утицао је на неодлучне и оживљавао наде код јатака        Образовање штаба Команде Србије ЈВуО.-Крајем септембра 1945, из Босне се у Србију пребацио и Дража Михаиловић са 18 пратилаца ради повезивања са поменутим старешинама како би се обновио рад њихове организације. Ради успешнијег организовања  одметничких активности формирана је команда Србије и о томе је издата  наредба следеће садржине:                                             „Н А Р Е Д Б А  БР.1.      Команданта Србије Југословенске Војске у Отаџбини за 8 октобар 1945 године.                                            I      У вези раније добивених инструкција и наређења од стране Врховне Команде Ј.В.У. Отаџбини на састанку и конференцији одржаној данас између Команданта 4.групе јуришних корпуса  артилериског ппуковника Драгослава Рачића, команданта групе корпуса Горске Краљеве Гарде инжињериског ппуковника Николе М.Калабића и делегата Врховне команде вазд.мајора Милана Стојановића, решено је, да се образује штаб команде Србије и то:      1/ Командант Србије биће артилериски ппуковник Драгослав Рачић.      2/ Заменик команданта Србије инжињериски ппуковник Никола Калабић.      3/ Начелник штаба вазд.мајор Милан Стојановић.      4/ Шеф цивилног штаба г.Јанко Туфегџић, публициста.                                             II      Штаб команде Србије почеће да функционише и радиће тачно по добивеним директивама и инструкцијама од стране Врховне команде Југословенске Војске  у Отаџбини.      Начелник штаба мајор                                      Командант ппуковник      Мил.В.Стојановић с.р.                                         Драг. С. Рачић с.р.                                                                                Заменик к-та ппуковник                                    Округли печат                         Никола М.Калабић                                   (Оригинал наредбе налази се у поседу писца ових редова).        Истог дана издат је и следећи акт:              „Ш т а б Команде Србије Ј.В.У.Отаџбини.         Стр.Пов.О.Бр.1    8.октобра 1945 године. Слободне српске планине.             КОМАНДАНТУ – Капетану           САВИ ИЛИЋУ      У вези политичке и војне ситуације у земљи и Европи а у духу добивених диртектива и наређења Начелника штаба Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини, арм.ђенерала Драже Михаиловића:                                  Н А Р Е Ђ У Ј Е М:           1/ Сви команданти корпуса у Србији настаће да се на сасвим конспиративан начин повежу наши људи који се као илегалци крију на територији дотичног корпуса. Исто тако на тајним вечерњим састанцима везивати наше људе који живе код својих кућа и стварати канале за везу са претпостављеним и потчињеним командама и својим суседима.           2/ До избора, заказатих од стране садашње комунистичке власти у земљи, не предузимати никакву војну акцију ни терористичку. Расписати само у што већем броју и растурити по селима, општинама и варошима приложени летак.           3/ У времену од 8 до 11 новембра настати свим силама да се по општинама униште бирачки спискови.           4/ Текст је прецртан.           5/ Најхитније обновити нашу војну организацију. За команданте и остале ниже војне старешине постављати само илегалце.               У колико се који од команданата корпуса не налази на своме терену или је погинуо, најстарији командант бригаде ће га заступати у дужности.           6/ Сваки командант корпуса односно најстарији илегални командант-старешина на реону дотичног корпуса има одмах доставити извештај овој команди у следећем:                а/ Који се од наших команданата налазе на терену, колико има илегалних бораца са појединим командантима, како стоји наша војна организација и све остало у вези са тиме.           б/ Тачно место, назив и јачину сталних комунистичких јединица,њихово наоружање и активност у односу на наше јединице и народ.           7/ Овај штаб располаже са тачним подацима да се у Титовој војсци налази огроман број наших присталица те због тога сваки командант има настати да ухвати везу са њима и помоћу њих да се Титова војска изнутра разбија. У моменту устанка искористити их да сами раскрсте са комунистима и политичким комесарима.           8/ Командант мачванског, церског и златиборског корпуса обавезно и што пре морају успоставити везу и канале са командантима и илегалцима у Босни Санџаку а командант вишеградске бригаде мајор Васиљевић обавезно да успостави везу са чајничком и фочанском бригадом. Командант дежевске бригаде односно најстарији командант јаворског корпуса мора  што пре ухватити везу са вођама „Национал-демократског комитета“ на Косову односно са мајором Жиком Марковићем, Будом Добрићем и попом Радулом.             Командант топличког корпуса мора одмах ухватити везу са јабланичким корпусом а преко овога са нишком групом  корпуса и пуковником Радојевићем.           9/ Дужност је сваког команданта-Равногорца да се одмах више него икаде сав посвети и заложи да се што пре успостави војна организација, веза са илегалцима и осталим нашим људима и канали за везу како на територији дотичног корпуса тако и са претпостављеном командом и суседима.             Поступак са народом мора да буде онакав како доликује правим равногорцима јер је народ у души сав за нас а против Тита. Све комунистичке грешке и поступке према нашем народу користите за пропаганду.          10/ Дужност је сваког команданта да што пре успостави радио везу и да у свом штабу има радио апарат. Развити што јачу пропаганду и народ обавештавати о правом стању и развоју политичких догађаја у свету, Европи и код нас. Вести радио Лондона који сваку ноћ говори против Титовог режима у Југославији растурати што више у народу. На тај (начин) и народ и Титова војска биће припремљени за устанак против комунистичке тираније који ће неминовно ускоро доћи.                      Живео Краљ Петар други Карађорђевић!                      Живео Дража Михаиловић!                      Живели наши Савезници и демократија!                      Доле Тито и Комунизам!                                                                Главна веза са потписатим поручник Ајдачић и Вукоман Прокић. Начелник штаба мајор                             Заменик К-та  Србије ппуковник          Циго Мил. В. Стојановић        М.П.                   Никола М. Калабић“.        (Оригинал документа се налази у поседу писца ових редова)                           У другој половини 1945. дошло је, под дејством ове организације и повезивања свих преосталих четничких група, до јаче сарадње између њих и реакционарних елемената у градовима и селима. Услед тога наступа и нагло јачање војно-терористичке и политичке активности одметника.      Нејасна и натегнута међународна ситуација давала је овој акцији наде на успех. Осим тога, на активност банде  утицале су и разне економске, политичке и војне мере народних власти као: аграрна реформа, откуп пољопривредних производа, регрутација за Југословенску народну армију итд. Непријатељски елементи у селу и граду према новој власти били су незадовољни и реаговали су помагањем бандитизма који је у том периоду био нарочито снажан.      Активност свих бандитских група била је уперена, у првом реду, против органа народних власти и њених установа. Примењивањем терора према члановима Комунистичке партије, активистима Народног фронта, одборницима итд., њиховим убијањем и пљачкањем, терорисањем њихових породица и другим средствима, одметничке банде радиле су на застрашивању активиста и народа, са циљем да омете рад КП, Народног фронта, омладинских и женских организација и народне власти. Тим методама банда је и успевала да на појединим секторима укочи рад масовних организација. Дешавало се да поједини руководиоци масовних организација, чланови народних одбора, па и читави одбори, као и поједини чланови КП јатакују одметницима. Поједине банде су на својим секторима успевале пропагандом и терором да заплаше народ и да га одврате од избора за народну скупштину.      У току 1945, одметничке банде извеле су на територији Србије 516 разних акција: убистава, напада на народне одборе, пљачкање задруга, рушење комуникација, препаде на индустријске објекте и шумске манипулације итд.      Равногорска омладина је деловала илегално кроз организације „501“,“1001“, „Бели Орлови“, „Краљевска омладина“, „ОКАБО“, итд.      У току 1945.године предало се 2.218 а 2.664 одметника је убијено или ухваћено и суђено      У периоду од краја 1945. до марта 1946, ликвидирано је 2.122 одметника, међу којима су били готово сви најважнији четнички руководиоци.Претрпевши велике губитке одметници  су престали да буду неки политички фактор у Србији, а хапшењем Драже Михаиловића изгубили су и свог старешину.      У 1946. години одметници су извршили 280 акција, у којима је убијено 83 лица. У току године откривено је 46 противничких група у којима је било и новоодметнутих лица.      У 1947 одметници су извршили укупно 308 акција, а у Србији је уништено 648 бандита, од чега је убијено 238, ухваћено 192, а предало се 218. На крају године преостало је, још 274. одметника.      Јануара 1948. ликквидирана је и група Калаитовић и тиме онемогућено јаче повезивање одметника у Србији. На терену је остала још 21 одметничка група, од којих је већина имала по 2 до 3 члана. У току године одметници су извршили 62 акције, од тога је било 16 убистава.      Година 1948, углавном су ликвидиране су и последње одметничке банде у Србији које су сачињавали четници, односно чланови организације Драже Михаиловића После неколико година ликидиране су и групе које су се кретале на тромеђи Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине..      А последњи одметник на простору бивше Југославије ликвидиран је од органа безбедности 29.јула 1957.године на простору  између Бијелог Поља и Берана, у Црној Гори.(Драган Марковић, Никола Миловановић, Ђуро Ребић,исто,књ.2,стр.10-14).      Четници - одметници и командоси на  бившој територији Авалског корпуса.-И на овом терену одметнике су сачињавали бивши припадници Авалског корпуса.Командант 1.батаљона Посавске бригаде АК Спасоје Дрењанин Зека, напустио је корпус неколико дана пре његовог разбијања и вратио се  у родно село Малу Моштаницу,срез посавски Тамо није могао да опстане због потера од стране милиције и војске. Зато је прешао код једне жене у суседно село Барич са којом је од раније био у блидкими односима. Међутим и тамо је откривен. Пошто није хтео да се преда у покушају бегства убијен је од војника Југословенске армије 1945.године.      Према казивању Јездимира Јеце Николића из Јасенка, писцу ових редова, неки кољаш из Јасенка и који се, колико се он сећа звао Радиша,  по повратку из Босне крио се у једном бункеру код  његове куће у Јасенку са још једним одметником, родом из Великог Борка из среза посавског Умка. Када су откривени, нису хтели да се предају милицији већ су се убили 1945.године.      Радован Марковић Шваба, командир 1.чете 2.батаљона Посавске бригаде, напустио је АК приликом повлачењу за Босну и дошао у Конатице срез посавски Умка, где је код своје куће направио склониште. Није вршио никакве акције и није био откривен. Умро је и тајно је био сахрањен.     „...До моста на Колубари стигли смо 25.фебруара и ту се растали. Саша, Вертић, Гаја и ја кренули смо у правцу Београда. Божа Ивановић са својом групом ка источној Србији, остали на своје територије. Саша и ја смо кренули у село Конатице, где смо убрзо успоставили везу са командантом села Радованом Марковићем, који се успешнпо крио од Озне. Он је послао своје људе у Београд, ради успостављања везе с нашим породицама. Из Конатица смо прешли у Барич и ту сачекали да добијемо избегличке потврде. Најзад 12 марта, рано изјутра, у коњским колима, ушли смо у Београд, код Чукарице“.(Радомир Милошевић Чеда: Закаснели рапорт, стр.88)      Из састава Авалског корпуса из Босне, на његову бившу територију, као командоси дошло је  њих око тридесет, тачан се број не зна. Међу њима су били: Драгиша Недељковић из Барича,срез посавски, Богољуб Влаховић из Врчина,срез грочански, Илија Живковић, Славко Трифуновић и Миодраг Голубовић из Зуца и други. Голубовић је био у групи Саше Михајловића и њих дванаест су се одвојили од Саше  недалеко од Лазаревца и били под командом капетана Ивановића. Сви су касније похватани од органа нове власти и већини је било суђено.      Један од командоса био је и Радисав Стевановић, абаџија - кројач из Врчина. Шта је он радио на терену, до хапшења 1946.године, видеће се делимично и из записника о његовом саслушавању од органа безбедности.      На саслушању у Опуномоћству ОЗНЕ, среза грочанског у Гроцкој   18.августа 1945, Стевановић је, између осталог изјавио:     „Зовем се Радисав Стевановић. Рођ.сам 1920 год. У Врчину, од оца Милана и мајке Стане рођ.Танић. По занимању сам абаџија. Ожењен сам, отац једног детета. 1939 год.осуђен сам због крађе на 2 год. васпитања у дому малолетника, али нисам издржао казну, јер је загарантовала моја мајка и брат Милић.      Ухапшен сам 13 ов.месеца у Врчину, одакле сам био спроведен за Смедерево у ОЗН-у 51 Дивизије. П и т а њ е: Шта си све радио за време када си биоЧетник до повлачења у Босну? О д г о в о р:      Новембра 1943 год. ступио сам у четничку бригаду, чији је командант био Реља Минцић. За време док сам био у четницима највише сам шио, јер сам иначе по занимању кројач. Када нисам  имао шта да шијем, био сам у бригади. Ја сам прво мобилисан, али пошто је мој брат био активан четник и сарадник,  ја сам остао као активан четник.      За сво време када сам био четник до повлачења за Босну, учествовао сам у три борбе и то: Малом Орашју, Водњу и Лисовићу. У све три борбе учествовао сам у 1944 год.У борбама сам био под командом Реље Минцића, који је у М.Орашју погинуо приликом борбе са партизанима.      Мој брат Милић је пошао са четницима. Позвао је мене са речима:“Ми полазимо за Босну, тамо ћемо се састати са савезницима“. Ја сам га послушао и отишао сам са њим.     Ја сам ишао са Авалским корпусом, преко Краљева, Чачка и редом све до Сјенице. Ишли смо негде заједно са Немцима, а негде смо ишли поред њих. У Сјеници је било бомбардовање од стране савезника, где је било  измешано са нама Немаца и добровољаца. Том приликом наша војска је се разбегла и остао је авалски корпус на свега 1.000.људи. Командовао је Света Трифковић. Од Сјенице повлачили смо се даље све до Средњега. Преко којих смо све места прешли незнам. У средњем је отворен курс за саботажу. На курс сам био одређен и ја, али сам био само на једном предавању. Тога дана одржао је предавање један електричар, чије име незнам. Говорио је о саботажи, на који се начин изводи.      По завршеном курсу одвојени смо нас 31 из Авалског корпуса да се пребацимо за Србију, где смо требали да вршимо саботажу у позадини.Нас су предводили Саша Михаиловић и Чеда Милошевић.      Из Мачве нам је се придружила група од 40 људи под командом неких попова. Ја сам припадао групи Чеде Милошевића.      Када смо прешли преко Дрине, успут смо разбијени, тако да је само нас неколико стигло до Великог Борка у посавском срезу, а одатле сам у Врчин стигао сам,  7 или 8 марта 1945 год. Одмах сутра дан стигао је Богољуб Влаховић, који је самном пошао, али смо се у Борку раздвојили. Са њим се нисам састајао 20 дана, јер сам се тада крио сам код своје куће. Пошто сам знао да је и он дошао у Врчин, ја сам послао моју мајку код његове куће, где је она са његовим оцем разговарала и ми смо се састали. П и т а њ е:Ко вам је ископао бункер где сте се крили? О д г о в о р:      Када сам ја дошао код њега бункер је већ био ископан. Богољуб Влаховић ми је казао да је бункер његов отац ископао. П и т а њ е:С ким си све имао везе за време скривања и које све знао за вас? О д г о в о р:      За нас је знала моја мајка Стана јер ми је она доносила храну, затим отац Богољубов Милан Влаховић, који је рањен када сам ја ухваћен. П и т а њ е: На који сте начин пронађени и ухапшени? О д г о в о р:      Ми смо седели у винограду, ту је био и Милан Влаховић, отац Богољубов. Војска је наишла и препуцала, где је Богољуб остао на месту мртав, ја сам покушао да бегам, ушао сам у кућу Милутина Мијатовића. Када сам наишао на врата она су била закључана. Ја сам гурнуо раменом, те сам их извалио. Када сам ушао у кућу ја сам узео кесер који је био у кући те сам опет исправио шип који се био искривио, те сам се закључао. Војска је дошла, блокирала је кућу и ја сам се предао. П и т а њ е: Шта си имао од оружја и када си ошишао косу? О д г о в о р:       Добио сам немачки аутомат још када сам пошао са Сашом из Босне. Косу сам ошишао још у повлачењу за Босну. П и т а њ е:За које четнике знаш да се крећу по нашем терену? О д г о в о р:      Знам за следеће: Љубичко Теофиловић и његов синовац чије име незнам, Милован Старчевић, Благоје Јеремић „ГЕЏА“, и Драга Кнежевић, сви из Врчина. П и т а њ е: Од куда знаш да су ови на терену нашег среза? О д г о в о р      Ово сам дознао преко  Богољуба који је заједно самном био скривен, а њему је причао Милан Влаховић његов отац. Исто тако моја мајка Стана причала ми је да је чула да се ови горе наведени четници крију у Врчину. П и т а њ е: Да ли знаш где се крију? О д г о в о р:      Изван Врчина даље нису, само незнам тачно место где се крију. П и т а њ е:Имаш ли још нешто да кажеш? О д г о в о р:      Могу рећи још то: да су самном прешли и верујем да се налазе у селу скривени ДРАГИША НЕДЕЉКОВИЋ, из Барича, у Посавини. Са њим се налази један четник зв.“ЛЕПТИР“ и неки ЛАЗОВИЋ, јер су сви тројица остали заједно. У Кумодражу се крије ИЛИЈА ЖИВКОВИЋ, четнички поручник, иначе је родом из Кумодража. У Лештанима се вероватно крије капетан ЂУРИЋ, који је са нама прешао.      Ја могу да се обавежем да их поватам. Желео бих да се похватају ови зликовци јер су они криви за све шта је с нама било. Подвлачим још и то, да ми је позната амнестија и да сам хтео да се пријавим, што се види из писма које је нађено код мене, само ме је војска спречила и пре ме ухватила.“...      „Када сам ухваћен од војске Августа 1945.године у Врчину, ја сам детаљно саслушаван у Смедереву, Гроцкој и код Окружне ОЗН-е за округ београдски.      У затвору окружног оделења, тј.када сам пребачен у судски затвор у Краља Александра број 5, нашао сам се са више четничких команданата, између којих и са Драганом Лазићем из Посавине, командантом батаљона при Авалском корпусу, са Жиком Нешковићем, поручником, чију функцију не знам. Како смо се још и раније знали, а нарочито из повлачења, то смо се још боље спријатељили у затвору, те смо претресли ситуацију, а нарочито наше питање. Тако је Драган Лазић подвлачио да ћемо бити сви стрељани, а нарочито што су избори на прагу и предложио је да је за нас једини спас да нађемо средство да побегнемо из затвора.      Тако смо 8 октобра, како је стража била врло слаба, врата отворена, а зид низак, то смо се сви ми пребацили преко зида један по један и после пребацивања више се никад нисмо видели, сваки је отишао на своју страну.      Одатле сам отишао код Цветкове механе у циглану Јаћимовића, где сам прноћио, а сутра дан рано отишао за Велики Мокри Луг где сам био у кафани код неког Денче који се налази у затвору. Преставио сам се његовој жени да сам пуштен из затвора као слободан и ту сам био до после подне одакле сам отишао за Врчин. Пред зору сам стигао код своје куће и моја мајка се изненадила јер је била обавештена да се замном трага и да је потера. Ја сам мајци рекао да ћу одмах ићи за Трст и да ћу гледати да се на сваки начин пребацим преко границе. Тако сам трећи дан отишао из Врчина, узео хлеба и 5.000 динара од мајке, дошао у Земун и закачио се за брзи воз, којим сам стигао до једног места у Хрватској, којег се не сећам, и како сам се плашио, пошто сам без исправа то сам се пред зору скинуо, ишао пешке, качио се на теретни воз и тако сам кроз пар дана стигао у Загреб, где сам био три дана, а одатле отишао за Љубљану на исти начин. У Љубљани и околини пробавио сам све до  25 марта 1946 године      Свуда сам се скривао, јер нисам имао исправе а и плашио сам се да по потерници не будем ухваћен. Покушао сам на разне начине прећи границу, али ми није успело. Новаца више нисам имао те сам био принуђен да се поново вратим у Врчин и да наставим илегалан живот или ако је сређено стање евентуално да се  предам. Стигао сам код моје мајке отприлике половином априла. Мајка ми је поново рекла да се замном још увек трага, те сам ја и овога пута био принуђен да се изгубим и да наставим илегалан живот......      Могућност у Врчину нисам имао, па сам потражио излазе на другу страну. Како сам ја био и пре ослобођења на терену авалског корпуса то сам познавао више лица која су била у корпусу као и њихове породице. Једна од таквих породица су: АНЂА ХАЈДУКОВИЋ, чији је син Милош повлачио  заједно са авалским корпусом и који се налази у Италији; друга породица је Николић, наиме РУЖИЦА  и МИЛИЦА, чији је муж, односно брат ПЕРА НИКОЛИЋ био у авалском корпусу, заједно се самном повлачио кроз Босну и сада мислим да се налази у Италији. Ја сам рачунао и нисам се преварио да ћу код ових лица наићи на добар пријем и уточиште      Као што сам и раније излагао, ја сам прво дошао код Анђе Хајдуковић, преставио сам се ко сам и шта сам. Рекао сам да сам  са њеним сином био у Босни и да живим илегално, те ми је потребно склониште. Она ми је одговорила да она нема довољно просторија и да нема места да ме крије, али ће ме довести у везу са Ружицом и Милицом Николић, које имају више могућности за то, јер је то богата кућа и има доста просторија. Тако је и било, Анђа је позвала у своју кућу Ружицу, коју сам познавао али она мене није, а нешто касније дошла је и Милица, коју сам такође познавао. Њима двема сам испричао о Пери Николићу, да сам  се са њиме повлачио кроз Босну и да је Пера отишао са четничким јединицама за Италију где се и сада налази.      Том приликом ја сам Анђи, Милици и Ружици испричао мој живот, мој рад у четницима, да сам био у Босни, да сам се из Босне вратио са групом командоса на челу са Сашом Михајловићем ради повезивања и оживљавања четничке организације на терену Србије и да сам дошао са задатком да организујем и поново обновим авалски корпус и да сви који су пријатељи четничког покрета треба организацији да приступе и да помогну покрет.      Тада сам им рекао, да сам обавештен да у Београду постоји четничка организација и разне разбијене и међусобно неповезане четничке групе као и неповезани и неактивирани официри разних четничких штабова, те мој задатак је да повежем те групице и активизирам људе и да је мој главни задатак да организацију у Београду повежем са тереном.      Оне су ми на то одговориле да оне за сада немају никакве везе са Београдом нити су им познате какве илегалне групе, али су Милица и Ружица обећале да ће ме склонити у Београду код својих познаника и да ће се о везама у Београду заинтересовати..      Милица и Ружица пристале су на ову сарадњу, док Анђа како ни тада а ни касније није у суштини познавала организацију, која је била у зачетку.      Тога дана Ружица и Милица су отишле својој кући, а претходно смо се споразумели да ме чекају пред својом кућом одакле ће ме одвести  у Београд. Ја сам увече отишао, нашао се са Милицом и ја и Милица смо отишли на Бањицу код МИЛОША НЕДЕЉКОВИЋА у Бањичкој улици број 1. Милош ме је сачекао на друму одакле смо отишли његовој кући. Код  Милоша је била његова мајка, а мало касније је дошао и ТОДОР КРСТИЋ. Милица  је познавала и Тодора и Милоша и преставила ми их  је као старе симпатизере четника, а мене је представила као командоса...     Првих дана после мог упознавања са Милицом и Ружицом Николић ја сам понудио Ружици да оде у село Барич (близу Обреновца) код ДРАГИШЕ НЕДЕЉКОВИЋА, који је као командос самном дошао из Босне. Ружици сам дао писмо да однесе Драгиши и да се  интересује шта је са четницима  ГАЈОМ и СТАНОЈЕМ. Сутра дан по одласку Ружа се вратила и донела ми поруку од Драгише да жели самном да се састане и да је поручио да ја код њега одем.      Тако сам ја на тражење Драгишино одвезао се мотором са Милошем Недељковићем и са Ружом на станицу  Сењак,одакле смо возом отишли у село Барич.      Напомињем да ме је у међувремену Ружа довела у везу са Миленком Маринковићем из села Вреоца од кога сам дознао да он одржава везу са БОРОМ ВУЧКОВИЋЕМ и да има везу са америчком амбасадом, као што сам у ранијим наводима навео.      За време мог бављења у Баричу ја сам пробавио цео један дан и ни са ким се нисам састао изузев са Драгишом. Од Драгише сам тражио везу са Бором Вучковићем, са РАДОВАНОМ ШВАБОМ, који су четнички команданти, а илегално живе како сам чуо негде у Посавини. Драгиша ми је одговорио да нема везе, али ће се потрудити да везе успостави.      Драгиша ми је само рекао да га МИЛУН ЦВЕТИЋ позива на састанак и да га и оног дана када сам ја кренуо звао, па смо се при повратку за Београд раздвојили тако да сам ја отишао за Београд, а Драгиша је отишао на састанак са Милуном. Ја и Драгиша заказали смо  одређен дан да он дође у Београд, али он тада није дошао.      Ја сам Ружу, колико се сећам, слао један пут или два пут код Драгише са писмом шта је урадио у погледу везе са Милуном. Одмах након тога Драгиша је дошао у Београд и ми смо одржали састанак код Николе Стојаковића на коме су били присутни Милица, Ружа, Драгиша и ја. Поново смо разговарали о Милуну. Драгиша је казао да се са њим видео и да се и ја са њим могу састати. То је резултат мога одласка у село Барич и моје везе са Драгишом.      Након неколико дана у вези мога разговора са Драгишом од кога сам добио и једно писмо, односно цедуљу, на којој ми је дао име сељака у селу Гунцату, који ће нас примити, те сам се ја одлучио да одем у Гунцате и                                                             успоставим везу са Милуном Цветићем, а преко њега и са осталим илегалцима које сам навео.Ја сам поручио Богољубу Живковићу да дође  са чезама и он  је дошао те смо овог пута ја, Милица и Богољуб упутили се у село Гунцате.      Прво смо отишли у Барајево код неког сељака Николе Павловића, који нас је требао одвести у Гунцате опет код другог сељака Милутина, а овај да нас повеже са Mилуном. Место Николе са нама је пошла његова ћерка и одвела нас код сељака Милутина у Гунцате. Ту смо преданили, а увече дошао је илегалац Милун  Ццветић, мало касније дошао је и Илија Бркић из Барајева, као и њихов курир Раја.      Ја сам се са Милуном издвојио и ми смо разговарали о ситуацији на терену, ко све има на терену, колико их има, о расположењу народа и.т.д.,а потом смо разговарали сви скупа, који смо се на састанку налазили.      Убиство милиционара Прокића у Гунцатима.-После пола сата  разговора ми смо се са Милуном, Илијом и Рајом опростили, а ја и Милица смо остали сами у кући Милутиновој. Напомињем да се Богољуб вратио још истог дана када нас је довезао. Након још пола сата док смо седели у кући напољу се чула пуцњава, што сам ја закључио да је Милун са својом пратњом наишао на патролу. Одмах после ове пуцњаве Милун  се вратио код нас и ја и Милица смо пошли са њим у најближу шуму. Милун ми је тада причао да је наишао на патролу и да је он са својом пратњом на њих пуцао те да је једног милицајца (Прокића) убио. У шуми смо се растали, Милун је са пратњом отишао у непознатом правцу, а ја и Милица смо се упутили за село Рипањ, прешли преко авалског пута и после подне дошли кући.      На састанку са Милуном ми смо се споразумели да он успостави везу са Бором Вучковићем и да ће ми послати једног човека без браде и бркова – ћосог у Београд који ће ме о даљем успостављању везе обавестити...      Из свих мојих предњих излагања јасно се види да сам ја као командос у групи Саше Михајловића још почетком прошле године дошао у Србију да вршим прегруписавање, повезивање и сакупљање разбијених четничких група и тројки и да као и остали командоси припремим људство за борбу против ново створеног стања и постојећег државног поретка. Тај мој план био је онемогућен мојим хапшењем прошле године, али је мени успело да из затвора побeгнем као што сам навео. После извесног лутања и покушаја преласка границе ја сам се вратио на терен авалског корпуса, тј на терен Београда и отпочео сам са организацијом четничке илегалне организације. Да врбујем људе, да их повезујем, да скупљам оружје, муницију и други материјал, да прикупљам помоћ у новцу и материјалу и да тако извршим повезивање на терену бившег авалског корпуса. Да би у потпуности постигао свој циљ ја сам ступио у везу са илегалном терористичком групом  ЉУБЕ ТОДОРОВИЋА БАЈЕ, са којом смо заједнички продужили акцију у повећању  организације, у раду на терену Београда и у повезивању организације са тереном, тј са легалним и илегалним људима који се налазе ван Београда. Од ове организације добијао сам разни материјал и тако се моја група такорећи спојила са групом Љубе Тодоровића, који је био командант Цивилне гарде коју је он формирао и под чију сам се команду и ја ставио. Да би организација у потпуности извршила свој задатак и постигла циљ ја сам успостављао везе и на терену. Путовао сам у Посавину, Барич, Гунцате и др. Да би организација добила општи народни карактер.      Коначни циљ организације коју сам ја престављао као и целокупне организације коју је престављао Љуба Тодоровић је у томе да се што боље организује борба против постојеће власти и државног уређења, да се обори насилним путем садања власт и то првенствено припремањем људи за разне терористичке акције, диверзије и слично и да се успостави монархија и омогући краљу Петру долазак на престо.      Што организација није успела да у пуној мери отпочне своју акцију разлог је тај што је хапшењем ова организација откривена и онемогућена.      Још од раног детињстав ја сам остао без родитеља, односно без оца, уз то ја сам био врло сиромашног стања и био сам препуштен сам себи. Рат ме је затекао у моме родном месту у мојој деветнаестој годинни. У селу сам имао мога старијег брата, који је у току окупације ступио у четнички покрет, а 1943 године је био у оружаној јединици при авалском корпусу. Да не би ишао на разне принудне радове то по налоgу брата ступио сам и ја крајем 1943 године у четнички одред који се налазио у моме селу, а који је био при авалском корпусу. По налогу брата сам се повлачио у Босну и био сампотпуно под његовим утицајем...“(Копије записника о саслушању су у поседу аутора).      Народна гарда Краља Pетра II.-Ту  организацију од тридесетак лица  коју  је створио на терену неких села врачарског и посавског среза Стевановић је назвао„Теренска  илегална организација командоса Краља Петра II“, али је брзо променио назив  у „Обновљени Авалски корпус“, што је све трајало око два месеца. Стевановић је имао и илегално име „МОМЧИЛО  ОБЛАЧИЋ“. Он се у Београду повезао са Љубомиром Тодоровићем Бајом који је  у Београду организовао и водио организацију  „Цивилна гарда краља Петра II“. Пошто су  врло тесно сарађивали они су спојили те две организације у једну и нову назвали „Народна гарда краља Петра II“, која је имала за циљ  обнављање Авалског корпуса      Милун Цветић и Илија Бркић су вршили насиља у неким селима посавског среза. У Великој Моштаници била је радна акција за оправку пута и они су покушали да је растуре, претећи акцијашима да прекину рад. После убиства милиционара Добросава Николића у Гунцатима 20 маја, појачане су потере за њима. Поред припадника милиције,  потере за одметницима  вршиле су и јединице Корпуса народне одбране Југословенске армије (КНОЈ-а). И 5.јуна 1946.године једна јединица КНОЈ-а опколила је кућу Владимира Петковића сељака, из Барајева, где је био изграђен бункер у коме  су се крили  Цветић и Бркић. Пошто су одбили позиве за предају они су отворили ватру и убили једног  војника.  Онда је и војска отворила ватру. После жестоке обостране пуцњаве Цветић и Бркић су убијени. Са њима је погинула и Лепосаава Петковић, жена  Владимира, за коју у судској пресуди Владимиру и другима пише да је била љубавница једног од одметника. Том приликом ухваћен је Радомир Јовановић Раја који је био курир Цветића и Бркића.У кући је нађено око 250 метака разног калибра, два аутомата, осам бомби, три шмајсера, експлозива, 2 обичне пушке, доста санитетског материјала и других ствари.       Истог дана када су убијени Цветић и Бркић, ухапшен је и Радисав Стевановић - Раде Облачић, затим Љубомир Тодоровић Баја и остали чланови илегалне терористичке организације „Народна гарда краља Петра II, чиме је престао њен рад, а њених најактивнијих двадесет седам чланова од тога једанаест из села врачарског и посавског среза .су осуђени на разне казне.      Овим мерама је онемогућено обнављање Авалског корпуса.      Број припадника Авалског корпуса који су се повукли за Босну 5.октобра 1944.године, и нису се вратили својим кућама.      Према једном поименичном списку сачињеном вероватно јуна 1945.године од неког среског органа на Умци, као четници АК, укупно се повукло и није вратило 552 лица и то из Арнајева 5, Барајева 33, Барича 38, Баљевца 10, Баћевца 40, Бождаревца 25, Великог Борка 14, Велике Моштанице 6, Вранића 24, Врбовна 8, Гунцата 35, Дражевца 33, Јасенка 9,Конатица 45, Лесковца 11, Мељака -, Мислођина 27,Мале Моштанице 5, Остружнице 12, Пећана 4,Пољана 26, Руцке 8,Соколове 6, Сремчице 2, Степојевца 36, Умке 72 и Шиљаковца 18.      Међутим писац ових редова зна  да су се током године два три лица вратила, али то битно не умањује укупан број.       За два лица је сигурно, а можда је и више њих успело да се пребаци у иностранство, што не умањује много укупан број који су смрт нашли по беспућима Босне.      Ово је огроман број жртава, а то су већином били младих људи. Трагично је да су  прве жртве гинуле  у Сјеници, заједно са Немцима, од бомбардовања савезничке авијације. На планини Требави и њеној околини многи су умрли од тифуса, неки су погинули у источној Босни у борбама противу партизана, а нарочито у окршајима када су покушали да заузму Тузлу. За време усиљених маршева приликом повлачења према Зеленгори неки су умирали због глади и исцрпљености, а због брзине покрета свештеник им није могао одржати опело, нити су били сахрањени.      Последњих година се тендециозно и нетачно прича и пише како је младост Србије изгинула на Сремском фронту у борби против Немаца, а прећуткују се губици четника који су се из Санџака повлачили заједно са Немцима а у источној Босни су им , штитили одступницу на бруку српског имена и оружја,  зашто највећу одговорност сноси Дража Михаиловић, који се одметнуо од Краља и на своју руку, као острашћени антикомуниста, водио приватни рат противу партизана.       Тако се, рецимо из Баћевца, са четницима повукло 69 лица, од тог броја се вратило 33, а од 36 који се нису вратила два су успела да оду у иностранство. А из Баћевца је на Сремском фронту је погинуло 12 младића и једна девојка, а вероватно је такав  или сличан однос и по другим селима посавског а и других срезова.                          После шесдесет година   Професор Др Дубравка Стојановић Поражена будућност      Шта се у Србији славило 9.маја 2005.године? На дан када је читав свет сматрао да је потребно и важно бити на Црвеном тргу у Москви, водећи људи Србије као да су највећу енергију потрошили на смишљање и довијање како избећи чињенице о завршетку Другог светског рата на овом терену. Избор Бориса Тадића – полагање венца на споменику Незнаном јунаку – био је најнеутралнији, иако са самим Другим светским ратом није директно повезан. Војислав Коштуница положио је венце авијатичарима – браниоцима Београда у априлском рату 1941. рекло би се, типичан избор за политичара какав је српски премијер. Суштина тог избора је да се не уради ништа и да се избегне све, да се „мудрим“ маневром задобију сви и не изгуби нико. Ни партизани ни четници, већ краљеви авијатичари. Не може нико имати ништа против сећања на авијатичаре, али је смисао оваквог избора био да се промаши смисао. Тих дана славила се победа над фашизмом, премијер је обележио пораз. Све државе Европе потрудиле су се да увеличају своју улогу у победи над злом.. Француске телевизије данима су славиле чињеницу да је баш на територији те земље, 7.маја 1945. Немачка први пут потписала капитулацију, чиме је 60 година касније умањиван значај нимало славне улоге те земље у другом светском  сукобу. Италија и Немачка славиле су 60 година од дана кад је у њима побеђено зло. За разлику од њих, српски премијер је поништио чињеницу да је његова земља била међу важним државама победницима. Да преокренемо познату пословицу:чиме се паметан поноси, луд се стиди.      Још је занимљивија била прослава на Равној гори. Тамо је, 13.маја 2005.године, први пут уз државну субвенцију, министар спољних послова Вук Драшковић, прославио свој празник, што је, такође, било представљено као део обележавања сећања на Други светски рат. И у овом случају било је промашено време: поново је уместо 1945, слављена 1941. и датум када се мања група официра краљеве војске окупила на Равној гори. Поново је слављена страна која је поражена у том рату. Поново би се могло изокренути оно исто о паметном и лудом. Али, случај са Равном гором ипак је далеко злокобнији од трапавог, слепог антикомунистичког „маневра“ премијера. Својим избором, премијер је избегао да се сврста у бинарну опозицију партизани-четници и тиме, свесно, пропустио прилику да доноси одлуку о току и крају Другог светског рата у бившој Југославији. Српски покрет обнове ту прилику није хтео да пропусти. Искоришћена је прилика да се, поново, влада и скупштина ставе на страну поражених и тиме још једном докажу да ће Србија с тешком муком тражити свој пут у будућност.      Да ли је претерано рећи да је сврставање на страну четника у грађанском рату 1941-1944. у Србији, чињеница која угрожава пут Србије у будућност? Мислим да није. Не само због историјских чињеница. Не само због тога што то значи рећи, да је колаборација са немачким, италијанским и усташким јединицама била исправан избор. Не само због тога што то значи рећи, да је, у тренутку када је стари британски конзервативац Винстон Черчил изјавио да се мора ићи са Стаљином против Хитлера, Драгољуб Михаиловић донео је одлуку да иде са Хитлером против Тита. Не само због тога што то значи рећи, да је било исправно мучити и убијати муслиманске и хрватске цивиле да би се створила, како се говорило, хомогена Србија. И не само због тога што се, а то је посебно важно, рехабилитацијом четника оправдавају ратни злочини у Хрватској и Босни током деведесетих година 20 века. Није претерано доводити у везу однос према четницима са будућношћу Србије пре свега због тога што је други светски рат за читав свет постао парадигма. Сведено на једну поенту, то данас значи борбу против зле стране људске природе. Против оног зла које подстиче људе да убију другачијег. Ако је модерни свет друге половине 20. века као своје основне вредности прогласио људска права, а пре свега право на живот, право на различитост и право на заштиту мањина, онда постаје јасно зашто је прослава победе у Другом светском рату била толико важна 2005.године. Идеје које су покретале тај рат управо су негација прокламованих вредности савременог света. Колективистичка, органицистичка, националистичка и расистичка идеологија управом је била супротна идејама о значају појединца, друкчијих, слабијих. Зато је антифашизам један од програмских темеља уједињене Европе; зато је на конгресу одржаном од 7.до 10.маја 1948. у Хагу основан Европски покрет и направљен меморандум о оснивању европског парламента; зато је 9.маја 1950. изнет „Шуманов план“ о оснивању Европске заједнице за угаљ и челик, претече Европске економске заједнице; зато се 9.мај слави као Дан Европе. Одлука да 60.година након краја рата, Србија стане на страну поражених, значи стати на супротну страну од данас прихваћених вредности. Због тога ревизија Другог светског рата не значи историјски пораз, већ пораз будућности      Данашњи подржаваоци четника рећи ће да то са четничким поразом није тако једноставно, да су они били антифашисти и да су, самим тим и они били победници. Жели се рећи да је рат изгубљен само због тога што су Британци променили страну, што су престали да пружају подршку четницима и у грађанском рату определили се за партизане. То се објашњава договорима савезничких вођа на Конференцији у Техерану, дакле као усуд политике великих сила, што је само корак од теорије завере. Како су, заправо, ствари стајале и зашто су четници изгубилио рат? У Србији су га изгубили зато што нису ратовали, јер су усвојили стратегију чекања. Изгубили су га у Србији и због тога што су од јесени 1941, били у различитим облицима колаборације са окупационим немачким јединицама, па кад је Немачка изгубила рат  изгубили су га и његови локални партнери.Када су, у позно лето 1944. четничке вође донеле одлуку да је дошао тренутак за борбу, ту борбу усмерили су на сукоб са партизанским јединицама које су се пребациле из Босне, а не са окупационим јединицама. Да би у борби против партизана били успешни, постигли су споразум са Миланом Недићем о заједничкој борби (15.август 1944) и потписали су 6.септембра 1944.споразум са Српском државном стражом и добровољачким корпусом о заједничком војном наступању. Данас је у Србији потребно подсетити да је Недићев режим био онај који је само у логорима на Сајмишту и на Бањици држао око 60.ооо људи. То је режим који је око 80 одсто Јевреја из Србије послао у смрт, што су му омогућиле Љотићеве јединице које су обавиле већину хапшења у Србији у недостатку СС-одреда. Вратимо се четницима и догађајима у рану јесен 1944.У покушају да спрече партизанске јединице у њиховом пробоју кроз Србију,четници су војно били поражени, генерал Михаиловић са Врховном командом принуђен да 22.септембра 1944. напусти Србију, истог дана када су јединице Црвене армије ступиле на тло Југославије. Дакле, грађански рат на територији Србије свршен је недвосмислено јасним резултатом: победом партизанске војске, због чега 9. маја 1945. четника није било на терену.      Остаје питање због чега су четничке јединице поражене на осталим територијама бивше Југославије? Управо због тога што је њихова идеологија припадала, без обзира на разлоге окупљања на Равној гори у пролеће 1941, породици оних идеја које су покренуле Други светски рат. Идеја о хомогеној, органској нацији на етнички мешовитом простору Босне и Хрватске довела је до застрашујућих злочина против цивила не-српске националности. На таквим резултатима није се могла засновати нека имагинарна српска држава нити било каква држава. С друге стране ексклузивна национална политика дала је додатну снагу југословенски оријентисаном партизанском покрету који је своју слику градио на идеологији помирења и заједништва. Дакле, што се четничких злочина над Муслиманима и Хрватима тиче, проблем је исти као и са злочинима из деведесетих година 20.века. Они се не могу оспорити, само је питање да ли ћемо их подржати или осудити.      Како је онда било могуће извршити толику ревизију Другог светског рата, заменити улоге, скоро променити исход? Почетак јавне рехабилитације четника можемо наћи у раним осамдесетим са романом Вука Драшковића „Нож“ и историографском књигом Веселина Ђуретића „Савезници и југословенска ратна драма“.Тада започети процес имао је континуирани правац током деведесетих, а онда је тај правац после 5.октобра почео да добија постепено и државну подршку. Први преокрет појавио се са уџбеником историје за 3. и 4.разред гимназије који је у школе ушао 2002.године. У њему је изнета потпуна ревизија Другог светског рата: наведени су само примери партизанских преговора са Немцима и ниједан пример четничке колаборације; изнети су партизански злочини, четничких није било; у Бици на Неретви четници који нападају партизане и рањенике имају моралних скрупула, партизани их немају... Мала бука у јавности није довела до повлачења тог уџбеника који је и сада једини постојећи.      Следећи корак догодио се у децембру 2004.године у скупштини Србије, када је, огромном већином посланика, усвојен закон којим су партизански и четнички покрет изједначени. Последично, у мају 2005, држава је први пут финансирала  прославу на Равној гори. Тај редослед догађаја изузетно је занимљив. Као прво, историјске науке ту нигде нема. За то је и сама крива, јер се у последњих 15 година, изузев радова четницима блиских историчара, нису радиле магистарске и докторске тезе на те теме, тако да је и сама наука остала без фундаменталних знања. Али, то није био разлог због којег је наука искључена из процеса рехабилитације. Редослед је дакле ишао овако: прво је објављен уџбеник, иако је крајње необично да историјске чињенице доживе потпуну промену прво у школском училу, пре него што је наука претресла то питање. Затим је скупштина у своје  руке узела историјску истину и донела закон, после којег само можемо да се питамо какав је однос законске и научне истине у Другом светском рату. И на крају, држава је прославу на Равној гори прогласила својом. И шта стоји на крају? На крају стоји изјава Ђорђа Мамуле, посланика ДСС, који је на питање како објашњава то прекрајање Другог светског рата, рекао да је то истинита верзија, јер то већ пише и у уџбеницима. Круг се затворио. Спорни уџбеник постао је темељ државне политике, уместо да се државна политика, колико-толико држи историјских чињеница и на  основу њих даје или ускраћује одобрења за наставна учила.      Највећа опасност „игара са историјом “ лежи у томе што  сва питања остају непрекидно отворена. Земља која нема јасне границе и која не показује способност да донесе нови Устав, која ниједно питање није спремна да реши, показује потребу и да редифинише целокупну прошлост: ратове деведесетих, социјалистичку Југославију, Други светски рат, Краљевину Југославију, настанак Југославије, Први светски рат, „златно доба српске демократије 1903-1914“, XIX век, период под Турцима, државу Немањића... У овако конфузном стању у друштву то значи одузети и последњи путоказ,оставити потпуно отворен простор за наметање идеологије која је истовремено и екстремно лева и екстремно десна, која је у сваком погледу, супротна ономе на чему почива успешни део данашњег света“.      (Дубравка Стојановић: Поражена будућност, Хелсиншка повеља број 83-84. Мај – Јун 2005, стр.17-18)   Боро Кривокапић Двоструки злочин      Од Тополе па до Равне горе!...      Завршни чин политичке и моралне, историјске рехабилитације Д.М. и његовог четничког, Равногорског покрета, промовисан је и нормативно,Уредбом Владе Републике Србије ( премијер Војислав Коштуница), од 17.јуна 2005.године (Уредбу потписао потпредседник, Мирољуб Лабус).      Као одликовање, установљена  и „Равногорска споменица 1941.“! (Танјуг, Београд, 20.јуна 2005).      Формално, политичка победа деценију и дуже монархистичко-четничке прокламације парламентарне странке Српског покрета обнове (СПО,1990); и његовог оснивача и лидера, новинара и књижевника Вука Драшковића. Али, фактички, овај резултат је већ био постихнут српским „хуманизмом и ренесансом“, агресивном политиком и агресорским, великосрпским ратовима, национал/социјалисте Слободана Милошевића (1987-2000; још почетком деведесетих, уџбеницима историје српски основци су обавештени, о чему нико у свету није: другом- чак и југословенском! Антифашистичком  покрету „Ђенерала Драже, првог герилца у Европи“!)      Добош конверзија.      Али ратови нису.      А министар културе, српске (СПО), поставио је двометарску воштану фигуру Д.М.у фоајеу Министарства (2004).      Култура (воштаница).      Национал/социјалист Милошевић је, de facto, српске партизане (и комунисте)  превео у четнике, а национал/монархист Драшковић, и de iure, четнике Д.М. у српске партизане.      Симултација за симулацију.      Они који су у напону младости, у односу снага још двосмислене и нејасне 1941, и са индигнацијом одбили учешће у четницима (такође још нејасним) – у рату се и тукли с њима – у прегнућу старости су, анифашистички белодано јасне 1991. похрлили у – четнике.      Перспективно.      И оглед: кад  повампирени мит – и у истој глави прождире стварност.      Или као научно, у српској Енциклопедији Британика („сажето издање“, у одредницама Д.М. сажета и глупост.     „Војну академију завршио је у Паризу, на Сорбони, у класи са француским генералом Де голом.(Политика – Народна књига, књига 5 Л-М, стр.188 (Уредници: Радивоје Микић, Гојко Тешић, Васа Псавковић, Милета Аћимовић Ивков) – Београд 2005. Узгред: заборавни  дописивачи, у неприлици, истакнутог песника сместили су именично, под словом м“М“- МатијаБећковић (стр.132))      Осим преинаке кафанске брбљарије о Де Голу – Дражи, класним питомцима статусног Сен-Сира:      Војне академије „на Сорбони“- нема.      Али Де Гол је неопходност уз Д.М., ваљда и као биографски лепак – неколаборације. Чему упорно понављање, инсистирање на лажи у биографији, ако лажи није било у животу?      Узалуд је угледни европски књижевник, професор и „на Сорбони“, Предраг Матвејевић и недавно, више пута објавио (и у београдској штампи):      „Дража Михаиловић и Шарл Де Гол нису били заједно у војној академији. Нису се особно познавали. Никада се нису ни сусретали. Погледао сам пописе питомаца Сен-Сира – Михаиловићевог имена нема у њима, ни прије ни послије Де Голове класе. Архиви биљеже да је мајор Михаилоић био 1930. године на шестомјесечном артиљеријском течају у Француској – а у де Голову досјеу стоји да је у то доба био ба Блиском истоку, Либанону и Сирији.“(Де Гол –Тито – Михајловић: повијест и мит“, e-mail)      У истом, Матвејевићевом документарном есеју – с позивом:Discoirs et messages, свезак V, стр.369-370, издање  Плон1970- објављене су и речи председника Француске, генерала Де Гола, из здравице председнику југословенске владе, Мики Шпиљку (Јануар 1969):      „Нећу пропустити, господине Предсједниче, да затражим од Вас да пренесете господину маршалу Брозу Титу, предсједнику Федеративне Социјалистичке Југославије, поздрав мога врло узвишеног и срдачног поштовања. Ово је упућено борцу који је успркос најтежој опасности, изнио побједу у великом спору своје домовине. Упућено је државнику чији луцидни погледи и енергична активност у вањским пословима...“      Не помаже...Јок.      Учити, учити, и само учити! (говорио је, кажу, „друг Лењин“).      Али понешто је – изгледа, и важније! Казао је и „господин Гебелс“.      Чак ни таква, и биртијски дописна српска Британика, у оцени „војске у отаџбини“ Д.М. није коракнула ни близу, ни врућица партијске поезије  СПО ни строгости Уредбе српске  Владе:      „...Која је имала за циљ да се супростави немачкој окупацији.“(Енциклопедија Британика, Исто)      Макар и научно враголасто, то је ипак мало и много – друго.      Било је – и има – и места и простора, да се научно-истраживачки, приступи извесном  нијансирању, периодизацији ратне и квислиншке позиције четничког покрета и самог Д.М. Сложеностима и условљеностима многих, друштвеним и историјским, сила и контекста. Насупрот комунистички владајућој идеолошкој, па и грубо паролашкој историографији, њеним, поклицима и симплификацијама, доминантно црно-белој слици. Иако се ни тиме, суштински, не би изменила крајња, историјска оцена (четници Д.М.као покрет квислиншке, профашистгичке акције).  Али би аналитички додатак, о четништву као и покрету првобитне „антифашистичке деклерације“ (Бранко Петрановић) – па и одређена  диференцијација унутар његове команде хетерогености и појединачне улоге тзв. Дражиноваца –несумњиво допринели правовременом и тачнијем, заправо целовитијем разумевању колоплета – узроци и последице.      Није да нема, и у личности Д.М. (пре у судбини него у личности), као и код многих Д.М. појединаца, и карактера уверења, и личне и националне драме, и цинизма историје...Али, не пре од четничког ножа драме – других.      Може, али као мотив литерални... Уметности.Сламка међу вихорове.Издаја, као индивидуално и колективно посрнуће човека. Али човека. Истина, посебно нашег. Шекспир и Његош.      Од биографски бољестојећих официра и команданата Д.М., мајор Звонимир Вучковић „каже да су неки четници (а све четнике многи погрешно приписују Михаиловићу ушли у отворену сарадњу“...са окупатором.      Сад, и четници по Д.М.- избору!      И апликација, Вучковићева:      2...Ја ћу вам увек рећи ово: у герили је све дозвољено. (...) Ја никада нисам колаборирао до 1944.године.(Мило Глигоријевић,“Србија на Западу“, стр.66,74 – Политика, Београд 1991).      Нека је „у герили“ и „све дозвољено“ (?!), најмање једно није  колаборација са окупатором. (Ни од 1944...).      Четничка колаборација 1942-45 (као и друге; а њих је од Бледа до Охрида у колориту без такмаца у Европи), правда се и изнудом „паризанских грешака“, идеолошким застрањењима и екстремизмом Титовог вођства (нпр. „лева скретања“). Таквих, партизанских грешака, и тешких и најтежих, нема спора, било је. И не једном. Али грешке су – грешке, а сарадња са окупатором је– издаја.      Други, свеисцелитељски мелем/напитак – осим рата 1941-45, ресавски преписан и за српске ратове 1991-95; 98/99 – дестилише се, папагајски, из преамбуле: грађански рат. Чак и да је тако („убиство у породици“) – као да грађански рат неким аутоматзизмом амнестира од учешћа и сваке одговорности – а није: грађански рат је искључиво и увек рат у оквиру и границама истог народа.      Nota bene:      (1) Нема грађанског рата у присуству – окупатора 1941-45;        (2) Нема грађанског рата против – других народа (1991-95; 98/99).      (3) Међунационални/државни рат не може бити – грађански (осим,     евентуално, по форми...)      Једино ако нису сви – и Хрвати, и Бошњаци, и Албанци – сви брадом Срби (што, према ексклузивним мислиоцима, и јесу).      Казао је београдски амбасадор „велике силе“,приватно (још у септемнру 1991):      „Менгеле су стављене на Србију!“      На истом месту.      Сурово, не ни сасвим праведно? Донекле. Делимично, врло делимично. У нијанси... Али саучесници, па ни сувиновници   (којих је, дакако, било) – ни политички, а камоли правно; тек не морлно...- никада не амнестирају  виновника.      Чак обрнуто... Дијалектика историје не подноси, или мало и слабо – симетрије. Поготово, насилне ( и насилничке).      Право, ни толико.      А у праву су, сви који су с Калемегдана патетично звонили да су српски ратови од 1991. и наставак рата Д.М. од 1941. И јесу. Само нису и заокружили  сличост: и у закономерној репризи неминовног - пораза. Под лименим амблемом истог, мимикријски „српског југословенства“. Пронађу (Д.М.), једног муслимана (Мустафа Мулалић) и једног Хрвата (Владимир Предавец) и једног Словенца (Антон Крејчи); или Милошевић споразум с муслиманско/бошњачких „1,5 одсто“ (1991, Зулфикарпашић): па су им тиме и покрети (трупа!) – југословенски.      Као „ступидна снага беса“ (Нолте) подређивања (и порицања) јужнословенски национално – других.      Уместо Велика Србија,само Србија и њена Југославија! Или Југославија, као искључиво интрумент – српски (и српства). Као „проширено српство“ (Матвејевић).      Није шија него врат!      Али увек јесте у врату – кама („симбол српског четништва“ Д. Ћосић)      И лукавство сврхе: рехабилитација злочина прошлости као одбрана сопственог, још мање брањивог – злочина. И никако изолованог злочина, каквог узурпаторског појединца, макар се тај појединац звао и – Слободан Милошевић... Није, уосталом, Милошевић изабрао српски народ, већ српски народ, плебисцитарно Милошевића.      Одбијање суочавања са сопственим – злочином, није ни само анимални презир према – жртви: у тој антиљудској сили, прикривена је и чудовишна енергија „стеченог права“ да се злочин - понови.      Дупло дно.      Ни високопарни, и српски, националистички бла-бла о „националном помирењу“, једино не подразумева – помирење. Осим по цену – антифашизма. И нужно другу – или се нисмо уверили! – следећег рата.      А где су се то, тако – помирили!      Да нису на – Балкану?!.      Рингишпил „крви и тла“.      Најсвежије, чак и амерички државни подсекретар Николас Бернс, усред Београда и уредбујуће српске владе, држи лекцију из антифашизм,а и његове славе српске, али  партизанства: о савезу „који смо формирали у Другом светском рату, када су се српски партизани борили против нациста“ (па и с путујућом, употребном похвалом: да су  се „српски партизани“ против нациста „борили снажније него ико други“). („Вечерње новости“, 17.октобар 2005).      ...И чиновник, али овлашћен да подсети (и опомене): образ је један; а Сутјеска је „образ нације“.      И српски.      Поносно, и српски.      ...И да тамо треба тражити (и наћи) – велику Србију. И зато што једино тамо и - јесте.      Од свега, под Д.М. наследним барјацима порицања (сопственог квислинштва; комунизма/режима; Тита/властодршца), управо се не пориче ни оно што је већ и време – порекло; а напротив, једино опозива непорециво – антифашизам. Једина Србија. И једино поништава сопствена, челна и за дивљење српска партизанска антифашистичка тековина, штавише до јуче  традиција...И суицидно омаловажава болна, вишебројна српска антифашистичка жртва (и геноцида), морално и историјски достојна пијетета холокауста;мартиријума јеврејског, руског, пољског.      Далекозори.      Блати се и гази људско и национално име – исписано крвљу жртве (а не џелата – Фоча/Србиње!) – и брише се једине цивилизацијски животне – костурнице.      Двоструки злочин      Унизили су, осрамотили чак  Козару.      Демисионирали Јасеновац.      То ће бити, страхотна, и цена... И тек је илузија, да се у збиру, далекосежности, и назире.      Антиисторија.      Суноврат  савремености/стварности,   међутим,  неизбежно се конструише прво тиме: емоционалним, предилекцијским суновратом – чињеница.      Лаботомија.      У амбиц ији паланке, до комичности као највишђег ступња трагичности: ни мање ни више, негхо подухват ревизије тока и резултата Другог светског рата.      Уредба!      У томе, дебљи крај . академијски и српски – млатнуо је и британског ратног премијера (нобеловца за „Други светски рат“), и првог антикомунисту:      „Черчил је лажов“ (наслов). (Исто – историчар Драгољуб Живојиновић (интервју) – 10.мај 2005)       Сви, у служби комуниста и Тита!      Демонстративно се одрећи и компромитовати, чак сатанизовати сопствени антифашистички допринос и жртву –а зарад чега: историјске осуђености и трајног пораза -. Колективни је скандал и свенационално бунцање који се немају ни чиме – мерити.      Најблаже: народи и државе који квислинге проглашавају за – хероје, и цркве које квислинге промовишу у – свеце...   изван су будућности.      Кибернетика неума.      Фисија ума.      (Боро Кривокапић: Бесконачни Тито (и крлежине „масне лажи), стр295-301)   Др Мирољуб Васић Какав је био четнички покрет Драже Михаиловића      Одговор на ово комплексно питање у условима савремености, оптерећене национализмом, нетолерантношћу и антикомунизмом, по сваку цену, знатно је отежан, поготову на ограниченом простору, мада то историографски резултати дозвољавају. Он подразумева и оцену карактера Другог светског рата на просторима Југославије.      Војно побеђена у Априлском рату 1941, а потом разбијена као држава Краљевина Југославија престала је да постоји. КПЈ није признала такву судбину југословенске државе и њених народа, већ је у лето 1941. организовала, повела оружану борбу против окупатора (Немачка, Италија, Мађарска, Бугарска) и снага квислинга у земљи (М.Недић, Д.Љотић у Србији) борбу за освајање слободе, али и власти. Рат који је повело руководство КПЈ (НОП-а) био је по свом карактеру Народноослободилачки и антифашистички. Оно се залагало за обнову Југославије као федертивне заједнице и свој програм и политику темељило на југословенству као виду интернационализма, на националној и социјалној еманципацији народа, ослањало се на СССР  потом и на Западне савезнике.       Са разбијањем Југославије деклеративно се није помирио ни четнички покрет Драже Михаиловића, кога је краљевска југослоовенска влада у Лондону признала као своју тзв. Југословенску војску у отаџбини.Тај покрет чију је идеолошку основу чинио антикомунизам и национализам, борио се за очување монархије и старог државног  правног и социјалног поретка, традиције, за стварање велике, омеђене, хомогене Србије у Југославији, за колективну одговорност и кажњавање Хрвата, Муслимана и националних мањина за издају у Априлском рату 1941, за геноцид над Србима у НДХ и сл.      Током септембра и октобра 1941, дошло је до борбене сарадње народноослободилачког покрета и четничког покрета Д.Михаиловића, односно партизана и четника у борби против окупатора, која је била најактивнија у западној Србији и Шумадији, али је због усвојених стратегија према окупаторима (партизанске офанзивне, борбене, а четничке дефанзивне, неизазивања окупатора), почетком новембра 1941. дошло не само до прекида те сарадње, већ и до отворених међусобних оружаних сукоба, који ће бити све жешћи и трајати до краја Другог светског рата...      Од новембра 1941. до краја Другог светског рата трају стални сукоби партизана и четника, ...када четници доживљавају тешке поразе, па ће своју судбину дефинитивно везати и поподелити са окупатором на крају рата.      Иако су четници Д.Михаиловића избегавали офанзивне сукобе са окупаторима и у свим значајнијим биткама ратовали против партизана, Немачка их је примила са резервом, као експоненте Запада, као своје потенцијалне пртивнике са којима се треба обрачунати када за то дође време...      За разлику од НОП-а, који је током рата имао јасне циљеве и ослободилачки, антифашистички, национални и социјални програм и јако вођство (руководство КПЈ и Врховни штаб НОВЈ, а потом Председништво АВНОЈ) и добро организовану, политички свесну и борбену НОВЈ, која је уз велике жртве задавала ударце окупаторима и везивала његове (и квислиншке) бројне оружане снаге за своје ратиште,  четнички покрет Д.Михаиловића носио је у себи крупне противречности које су се стално продубљивале...      Слободарски, антиокупаторски по настанку, а неборбен, пасиван, највећим делом  колаборационистички у пракси, четнички покрет Д.Михаиловића прокламовао је као свој циљ тзв.“борбени антикомунизам“ и усмеравао своју укупну војну и политичку активност, пре свега, против НОП-а. То је  допринело његовој постепеној компромитацији, губљењу подршке, друштвене базе у сопстевном народу, али и код сила антихитлеровске коалиције, а потом и код владе  краљевине Југославије у Лондону, тако да су постали жртва сопствене политике, тактике и стратегије, а неће бити жртва издаје западних савезника, како то неки желе да прикажу.    ...богата историјска документација домаћег и страног порекла показује и сведочи да је рат који су покренули 1941. и њиме руководили комунисти, а на страни антихитлеровске коалиције, имао у Југославији (Србији) специфичну форму и садржај борбе антифашистичких снага против не само окупатора, већ и против свих снага квислинга и колаборације, које су истовремено биле и снаге контрареволуције. Водио се жесток „рат урату“. То је определило не само непомирљиве међусобне односе него и карактер рата. Поред народноослободилачког и антифашистичког садржаја, тај рат је био и револуционарни (социјалистичка револуција), а тим је имао и карактер, обележје грађанског рата од новембра 1941. до маја 1945.године. Све је то постепено формирало физиономију друштевних односа у земљи и утицало на расплет који је добио револуционарни карактер. Застава, персонификација и легенда тог рата био је Јосип Броз Тито.     Тако се у Југославији (Србији) одиграла револуција као суштина народноослободилачког и антифашистичког рата против окупације, окупатора, а њено бескомпромисно наступање сурово је ометала, служећи се свим средствима, контрареволуција  обликована као квислинштво и колаборација. Оба та вида, револуција и контрареволуција, била су условљена с поља, општим карактером и циљевима Другог светског рата, а изнутра политичким, идеолошким, националним, класним, културним и другим особеностима и циљевима политичких  снага у земљи.      Такву ратну збиљу на југословенским просторима, у Србији посебно 1941-1945, не признају данас не само неки политичари већ и неки историчари. Они, када су у питању НОП, НОР, и НОВЈ, све оспоравају, почев од циљева, борбе, организације, подршке народа, масовности, храбрости, етике, доприноса, међународног одјека и угледа. Они желе да изврше ревизију историје, негирајући чак и колективно памћење живих бораца НОР-а и савременика, а само настоје, хоће антифашизам НОП-а да поделе, присвоје, у чему их актуелне власти подржавају (политички и материјално).      Зашто то чине? Пре одговора на то питање неколико утемељених констатација када је у питању Други светски рат у свету и Југославији.      У Другом светском рату свет се сврстао у два супростављена противничка табора – фашизам и антифашизам, односно на Силе осовине и антихитлеровску коалицију; народноослободилачки рат у Југославији, вођен на самосталном  ратишту, био је нераздвојни део рата у Европи, имао је крупан геополитички и геостратешки значај, на њему су се сукобљавали интереси зараћених страна, како Сила осовине, тако и чланица антихилеровске коалиције, што је снажно утицало  на његов ток и коначан исход.Ако се имају у виду услови у којима је НОР у Југославији отпочео, одвијао се, какав је допринос пружао у општој победи и какве је резултате остварио, он је на неки начин, несумњиво феномен Другог светског рата. НОП је био нова друштвена и војна појава, постао је симбол борбе поробљених народа, показао је снагу,непобедивост  народа у праведној борби против знатно надмоћнијег непријатеља, потврдио је значај јединства народа и његове војске, разбио догматско схватање  да је социјалистичка револуција једино јуриш пролетера на буржоазијуу градовима.  Својим квалитетима, војним и моралним, сврстао се у ризницу универзалних вредности.      Зашто се све то прећуткује, превиђа?Шта се жели постићи оспоравањем борбе, вредности и доприноса југословенских комуниста и антифашиста тј.НОП-а у Другом светском рату?      Укратко: да би се народноослободилачки, антифашистички и револуционарни рат у Југославији у Другом светском рату, којим су њени народи ушли у светску историју, а који су организовали и предводили југословенски комунисти, приказао и оптужио као непотребан, као скупа провокација окупатора, да се та борба уврсти у ирационалну појаву, садржај, који ће довести до крупних жртава, а да се квислинштво и колаборација прикажу као национална, прагматична политика, стратегија у интересу, у служби народа; да се четничким антикомунизмом оправда његова националистичка, шовинистичка, а делом и геноцидна политика, против НОП-а посебно; да се таквим приказом Другог светског рата у Југославији, у Србији посебно, негира или барем оправда борбена неактивност и колаборација четничког покрета и тако поништи национална срамота, национална одговорност, кривица, односно да се све то умањи, оправда, и то тобоже на историографској (научној) основи; да се осуди, оцрни све комунистичко, социјалистичко, да се комунисити изједначе, идентификују са фашизмом, са злом; да се таквим писањем (не само у часописима и књигама већ и у школским уџбеницима) унапред осуди револуционарно демократски и социјалистички идентитет нове Југославије, настао као резултат борбе НОП-а у Другом светском рату. А када се то учини, да се одбаци и сам идентитет Федеративне, Социјалистичке Југославије, а да се сепаратизам, сецесионизам, великодржавље, не само пре и у току Другог светског рата, већ и после њега, оправдају и преименују у борбу за национално ослобођење.      Демонизација НОП-а и свега социјалистичког и комунистичког,па макар то била и борба за ослобођење поробљене земеље, што је природно право сваког народа, за обнову и очување државе на новим друштвеним и социјалистичким темељима, а величање, оправдавање и покушај афирмације национализма и свега антисоцијалистичког је у функцији слабљења критике и осуде квислинштва и колаборације, у функцији њихове рехабилитације и анулирања националне кривице и одговорности. (ИСТИНА, лист Друштва за истину о народноослободилачкој борби у Југославији, број 6, новембр 2008,стр.6-8).   Др Душан Ступар Патриотизам или издаја            Задатак историјске науке је да трага за истином, као непроменљивом категоријом. То је тежак и дуг процес, који тражи много стрпљења, проверу истражених резултата и сопствених закључака.Свестраним истраживањем и анализом, у првом реду примарних извора, дакле докумената у земљи и иностранству, проучавањем обимне литературе нашег и страног порекла, предочавам јавности догађања,која су се десила у блиској прошлости српског народа. Збивања се приказују онаква каква су била, без поправљања или преправљања чињеница, без глорификације или, пак, демонизације било код субјекта тих историјских догађаја      У веома сложеним  и замршеним историјским токовима, у Другом светском рату на тлу Југославије, испреплетало се мноштво унутрашњих субјеката и утицај спољашних  међународних фактора на њих. Зато истраживач, без обзира колико се трудио да буде непристрасан, може лако да падне у замку сопствених заблуда, ако имало запостави основна начела историјске методологије.      Сведено у оквире стварних актера догађаја 1941-1945, југословенску ратну сцену карактеришу, поред окупатора, Народноослободилачки (партизански) покрет са комунистичким вођством и револуционарним захтевима, и четнички покрет Драже Михаиловића, одан монархији – Равногорски покрет. Ради се о два, у идеолошко-политичком погледу, супротна и жестоко супростављена покрета, којима је југословенска и страна историографија поклонила заслужену пажњу. Оба покрета су деловала на целокупном југословенском простору. Па, тако, нема теме у којој се прави анализа било ког сегмента једног од њих, а да се не преплићу политичке или војно-оперативне делатности оба покрета....      У такозваном периоду једноумља, једнопартијском – комунистичком систему владавине, југословенска историографија је, наводно, била под утицајем комунистичке партије, па је у најлепшем светлу приказивала и величала победничку – партизанску страну. Четнички покрет је, истовремено, у свим аспектима деловања приказиван негативно. Такво посматрање и опис догађаја карактеристичан је и за многе истраживаче ван земље, који су изучавали збивања на тлу Југославије за време Другог светског рата.      Последња декада минулог века остаће препознатљива као период настанка посткомунистичке ере, карактеристичне по распаду заједничке државе и по избијању међунационалних ратних сукоба. То је драматично замрсило идејне и научне процесе, одразивши се и на промене у гледању на историјске токове ближе прошлости. Историја је злоупотребљена као никада раније. Непојмљивом брзином се у историографији, наглашено српској, начинио обрт. Од глорификације победника (партизана) и демонизације побеђених (четника) приступило се „трезвенијем“ објашњавању улоге и значаја Равногорског покрета у Другом светском рату. Одједном долази до радикалне преправке историјске прошлости.      Антикомунизам и антипартизанство, у круговима историчара “млађе генерације“, омиљена су тематика. Фалсификују се или негирају историјске чињенице из доба рата и авнојевске Југославије. Одузима се право партизанском покрету да се представља као једини антифашистички покрет отпора у Југославији. Постепено се четнички покрет, преaмбициозно и, на научно неодрживим основама, без правих аргумената, прекомпонује, не само као антиокупаторски, већ се приказује као први покрет отпора у поробљеној Европи. Са таквом оценом, и у симетрији са партизанским покретом, улази у штива уџбеника на велика врата. Писци који фаворизују четништво показују тенденцију да народно-ослободилачки покрет потпуно извргну руглу и истисну из официјелне литературе и школских уџбеника. Тек ће  будући историчари, ослобођени терета и захтева трaнзиционих збивања, моћи да потпуније оцене сву дубину ревизије наше новије историје и њене последице. Критикују се и негирају дела тзв. Партијских иторичара, стварана у време „титоизма“, јер су „величала“ победника. Очигледно је савремена српска историографија, која се саплела о себе, приметно котрадикторна, под јаким утицаjем и притиском успостављајућег антикомунистичког,односно посткомунистичког поретка.Невероватном брзином, оштрим и вулгарним тоновима, „ниским ударцима“ и запањујућом упорношћу, критикује се партизански покрет. Јер је, наводно, својом антиокупаторском, антифашистичком борбом, провоцирао и изазивао окупаторе да одмаздама нанесу зло српском народу. Истовремено се четнички покрет Драже Михаиловића приказује као снажан, национални, патриотски покрет. Оправдава се четничко дистанцирање од борбе против окупатора и „спорадична“ сарадња са њима, мотивисана „спашавањем“ српске националне супстанце од окупаторског уништења.      Одлазећи „комунизам“ поистовећује се са „партизанством“, па се ослободилачка антифашистичка борба народа Југославије извргава руглу, као промашај комуниста. У односима према окупацији и заслугама у борби против фашистичких поробљивача, изједначава се партизански антифашистички ослободилачки покрет са четничким колаборационистичким покретом. Неки млађи историчари припаднике народноослободилачког покрета приказују као „комунисте“, оптужујући их за сва зла и недаће нанете српском народу. Окупатори се не помињу, као да их у Србији и није било Штавише, предност се даје равногорцима, прикривајући или правдајући њихову индолетност према окупаторима. Неки писци тврде да су раније оцене о колаборационистичко-квислиншком карактеру четника грађене на лажним, исфабрикованим, односно фалсификованим документима. Међутим, за тако нешто немају нити нуде аргументе. Своје, у суперлативу, тврдње о “српским националним снагама“ под командом Драже Михаиловића темеље на „сећањима“ четника, избеглих заједно са окупаторима у иностранство. Либерализам у посткомунистичком времену им је омогућио да се врате у земљу и да предњаче у изградњи новог атикомунистичког поретка.      Данас, када је на сцени елеминисање или омаловажавање свега што има везе са временом комунистичке владавине, када „комунизам“ силази са историјске позорнице, поражени у ослободилачком рату постепено излазе на сцену као ратни победници. У ту сврху нуде своју истину, негирајући стварна историјска збивања. На делу је, очигледно, нескривена мржња и  и реваншизам према партизанском покрету. То не иде у прилог историјској истини и националном помирењу.      (Др Душан Ступар: Патриотизам или издаја – Равногорско четништво 1941-1945,  страна 5-7)   Професор Др Оливера Милосављевић Потиснута истина      Управо донети Закон којим се рехабилитују сви „идеолошки“ противници комунизма, почиње са датумом од 6.априла 1941. што је истовремено и његов најзанимљивији део. Имали смо прилику да слушамо предлагаче и заговорнике закона: министра Милана Париводића, историчара Милана Ст. Протића, књижевницу Светлану Велмар-Јанковић, на ТВ Б92 у емисји „утисак недеље“  децембра 2005 године, који  су својом срчаном одбраном ратних „идеолошких“ противника комунизма, недвосмислено потврдили да је читава ствар и смишљена искључиво због њих, а да их они после 1945. у ствари и не занимају, односно, да су само „колатерална штета“ покушаја рехабилитације квислинга из времена Другог светског рата. Саопштили су нам и да би читав комунистички период требало једноставно прогласити злочиначким  чиме би, мисле они, по аутоматизму били рехабилитовани сви његови „идеолошки“ противници, а они  ратни проглашени борцима за праведну ствар. Зато можемо очекивати да ће (као што се већ десило са четницима) овог пута „демократама“ бити проглашени недићевци и љотићевци, па ће по аутомазтизму „демократе“ постати и балисти, хортијевци, усташе, и на крају, сам немачки Рајх. Сви они заиста јесу били „идеолошки“ противници комунизма, али је сасвим сигурно, Хитлер био највећи. Зато није случајно данас, њихов „идеолошки“ антикомунизам и почетак и крај сваке аргументације, уз прећуткивање да су као противници комунизма били и активни противници целокупне антихитлеровске коалиције чији је комунизам био саставни део. Прећуткује се и да је њихов „идеолошки“ антикомунизам у тадашњем схватању појма подразумевао величање нацизма, антидемократију, и на првом месту, антисемитизам, „случајно“, баш у време када су милиони Јевреја убијани у „Великом Немачком Рајху“. На крају, прећуткује се и да су „идеолошки“ противници комунизма доживели највећи пораз у историји XX века заједно са идеологијом коју су подржавали. Они који све то данас прећуткују да би их рехабилитовали као ратне „идеолошке“ противнике комунизма, немају право да се позивају на победничке савезнике из Другог светског рата.      Пошто је незнање и игнорација уз селективност и (антикомунистичку) мржњу већ опште место наше интелектуалне и политичке елите, и пошто је наша власт већ, игноришући годишњице ослобођења Аушвица и победе над фашизмом 2005, а ових дана и претварањем Музеја револуције у капелу, показала која јој страна у другом светском рату у Србији лежи на срцу (као да то није и избор стране у читавом рату), ова мала збирка докумената и извода из ратне штампе  би требало  да олакша  неупућенима оријентисање у времену и простору. Јер, у време Другог светског рата свака подршка фашизму била је фашизам, свака подршка расизму била је расизам, и најважније, сваки екстремни антикомунизам тада је био у славу нацизма..      Заговорници Закона су нам саопштили и да у Србији никада није било фашизма па да данашњи „Национални строј“ као прву такву појаву у историји треба хапсити. Згражати се  данас над идејама разних „националних стројева“, а рехабилитовати њихове духовне очеве као „демократске“ интелектуалце и „патриоте“, цинизам је и маска која ништа не скрива. Напротив! Однос према Ауишвицу и 9.,мају 2005. уз Закон који почиње са 6.априлом 1941. преставља превише „случајности“ око једног  фашизма и једног антифашизма. Он говори о једној идеолошкој матрици чије су симпатије непрекривено на једној страни.      Kако се догодило да антифашизам као „теоријски постулат и и моралнополитичка вертикала  XX века“ у савременој Србији (и шире) буде одбачен, а да уместо њега антикомунизам буде уздигнут на пијадестал врховног моралног начела? Овакав обрт десио се, у контексту општег десничарског европског тренда, као резултат лутања савремене елите у тражењу „новог“ идентитета друштва са његовом „новом“ националном прошлошћу, а у битно промењеним друштвеним околностима. Распад државе и идентитет друштва изграђиваног у њој, био је и последица захтева националистичке идеологије, али и извор њених даљих радикализација. Национализам, као нова парадигма окупљања која је негирала и југословенску (мултиетничку) државу и идентитет њеног друштва (постулат о „братству и јединству“), условио је њихов распад. Почетни импулс дат је оспоравањем мултиетничке државе која већ својим структуром „гуши“ национални ексклузивизам, онемогућава његово окупљање и успон, и насупрот „природном“ и „органском“ етничком идентитету, намеће „неприродни“ мултикултурализам. Са одбацивањем „неприродне“ државе ишло је и оспоравање свих елемената заједништва, на првом месту, заједничке прошлости, уз селективно „извлачење“  из ње само онога што је ексклузивно“национално“. Зато за разумевање површности националистичког вјерују није занемарљива чињеница да се у својој првој фази, средином 80-их година, не само позивао на антифашизам, већ се и препознавао као национализам по томе што је негирао антифашизам код свих осталих југословенских нација. Амбивалентна позиција, међутим, у којој се национализам нашао, одбацујући Југославију као српску „тамницу“ а истовремено тврдећи да су само Срби били „Југословени“, одбацујући комунизам који је „затирао“ српску нацију а истовремено тврдећи да су само Срби били партизани, отворила је простор за промену парадигме новоизграђеног идентитета. Са брисањем југословенске комунистичке прошлости избрисан је и партизански (интернационалистички) покрет а са њим и антифашизам. Остало је само (за потребе  представљања пред спољним светом) деклеративно, и више успут, позивање на антифашизам без стварног значења и смисла, осим као речи испражњене од садржаја која звучи као препорука. Утолико је постало упадљивије прећуткивање његових носилаца у ратној прошлости која је за тему фашизам – антифашизам једино релевантна.      С друге стране, распад државе и друштва представља нов и непресушни извор радикализација у које национализам, по свој природе ирационалне идеологије удаљене од сварности, неминовно упада, без унутрашњих способности да се у пропадању заустави. Распад је непосредно производио, а производи и даље, све дубље захвате у ревизије историје како би нова конструкција идентитета добила ослонац у „континуираној“ и „чистој“, самим тим идеолошки конструисаној националној прошлости. Зато је и могло да се у ревидираној историји, од некадашњих „јединих“ партизана у бившој Југославији, прво стигне до Драже Михаиловића  као „првог герилца у Европи“ (тзв.антифашизам за спољну употребу), а данас и до Милана Недића као „идеолошког“ противника комунизма који је само пре других схватио где се крије највеће „зло“ (тзв.антикомунизам за домаћу употребу). Управо у том контексту, његов „идеолошки“ антикомунизам има још једну функцију – да неупоредивост мржње квислинга према партизанском покрету у односу на покрет Драже Михаиловића, прикаже само као резултат „идеолошког“ одбацивања, а не као продукт различите природе односа ова два покрета према окупатору. У темељу оба новокомпонованог мита стоји трећи – мит о националној историји која је увек „чиста“, и националним јунацима који су увек „исправни“, како би и савремени идентитет конструисан на оваквим конструкцијама био онај „коначно пронађени – „прави“ и „аутентични“ идентитет.      Сви  колективни идентитети су конструкције. Али конструкције грађене на другим, лабавим конструкцијама, без темеља и ослонца, имају више разлога од других да се боје расплињавања и унутрашњег распадања колектива којима су намењени. У конкретном случају одговорност за то лежи искључиво на данашњој интелектуалној и политичкој елити која више нема право да се позива на негативно наслеђе претходника. Ове конструкције су само њено оригинално дело.       Владајућа идеологија у Србији, сасвим неуверљиво, данас покушава да свој антикомунизам прикаже као резултат сопствених либералних и демократских начела. Неуверљиво, зато што такву критику комунизма још нисмо чули. Али зато свакодневно слушамо критику која користи аргументацију коју су пре шесдесет година детаљно разрадили  колаборационисти. Зато се привид који се ствара деклеративним издизањем демократских начела (вишепартијски систем, парламентаризам, подела власти, слободе које прокламује демократија) у полазне претпоставке критике комунизма, сасвим огољује аргументима којима се брани нпр. поменути Закон, отварајући многобројна питања: какве везе са демократским начелима има осуда антифашизма? Где је место колаборациониста у овако дефинисаним побудама? Како разумети његово започињање са шестим априлом 1941? Шта је кључна вододелница тог 6.априла? Сукоб демократије и комунизма? Коалиција фашизма и комунизма против демократије. Не, шестог априла настала је само једна непомирљива подела – колаборација са фашизмом или борба против њега. Заговорници Закона већ у другом кругу аргументације заборављају на демократску критику комунизма (коју никако да започну) и прелазе у национални романтизам захтевајући „национално помирење“ и исправљање „историјских неправди“. И већ ту неминовно долазе на терен фалсификовања историје потврђујући да је у основи њихових захтева само жеља да се „помири“ све оно што је у ратној прошлости имало националистичко обележје, па макар спадало и у корпус фашистичких идеја, а да се из ње искључи све што је било ненационалистичко, па макар тада донело Србији (у југословенском контексту) светску славу борца против фашизма. У име одбране шачице колаборациониста (националиста), данас се из историје бришу хиљаде српских омладинаца који су, као и цео цивилизовани свет, колаборацију са фашизмом доживљавали као злочин. У име „националног помирења“ и „идеолошког“ притивљења комунизму, из српске историје се искључује један од њених најбољих делова – антифашистичка борба..      Још један мотив замене антифашизма – антикомунизмом, не мање значајан од претходног, може се препознати у тежњи да се заглушујућим антикомунизмом прикрије фашистичко наслеђе колаборациониста којима је њихов национализам препорука за рехабилитацију. У данашњем „антифашизму“, Адолф Хитлер је остао подразумевани симбол зла. Али не и његови многобројни сателити међу којима домаћи колаборационисти имају заслужено место. У прекрајању историје које се управо врши они су насилно одвојени од свог идола како би добили ново обличје. Од самог зла постали су само „идеолошки“ противници новог и већег зла – комунизма. А заборавља се да се некада, заслепљени Хитлеровим сјајем, док је Рајх био „Велики“ и они желели да буду његов део, да су ушли у историју као његов део и да би по заслузи и њиховој жељи било да увек остану његов нераскидив део.      Путеви и мотиви измишљања прошлости су прозирно јасни. Могли би се тумачити само као још једна пролазна фаза у наопако схваћеној конструкцији новог идентитета. Али само када антикомунистичка хистерија која служи да прикрије одсуство идеја, програма и способности савремене елите, не би отварала  простор за нову фашизацију друштва. Тамо где постоји фингирани антифашизам, фашизму су широм отворена врата.      Због свега наведеног, занимљиво је видети како је „идеолошко“ противљење партизанима изгледало за време Другог светског рата, шта су „демократски“ интелектуалци тада  писали и какве су новине уређивали, коју су пропаганду ширили и обликовали, које су одлуке доносили и својеручно потписивали и кога им је са нацизмом „провиђење“ послало. Ништа мање није занимљиво видети и зашто је омладина тада листом одлазила партизанима и у великом броју била левичарски оријентисана.      Заједнички именитељ целокупне колаборационистичке активности за време Другог светског рата и оно што донекле може да умањи страхоте њене расистичке садржине, представља њен примитивизам ( са „заобилажењем истине“ као примарном одредницом) који је некада ишао до гротеске. Истовремено оно што појачава њен значај и сврстава је у најбоље ученике Гебелсове пропаганде је невероватна острашћеност са којима је вођена. Зато је сасвим разумљиво што је њен утицај на српску јавност током рата био контрапродуктиван. Прилив омладине у добровољачке одреде и државну стражу био је занемарљив и представљао  велики проблем за Милана Недића и његове сараднике пред немачким властима којима је обећавано да ће партизански покрет бити уништен. С друге стране, већ тада су били свесни да су због своје колаборације у широким круговима српске јавности  оптуживани за издају, неуверљиво се бранећи својом бригом за народ. За разлику од тадашње српске омладине која Недићу није поклонила своје поверење, од данашње омладине, актуелна идеологија „помирења“ тражи да га прихвати као једног од „највећих“ Срба, чак „оца“. У свеопштој заборавности“, заборавља се и да оцену улоге у кључним историјским збивањима дефинишу савременици. Сва накнадна улепшавања и конструкције које се производе у битно другачијим околностима, представљају само новокомпоновани мит за за дневне потребе.      На крају, оправдање да су рат и окупација одређивали да је „морало“ тако да се ради, никако не стоји. Постојао је избор: колаборација са фашизмом/нацизмом или борба против њега. Али данас није кључно пиатање зашто су се 1941-1945. једни определили да буду квислинзи а други борци против фашизма. Кључно питање је: зашто су 2005/06. први постали жртве, а други злочинци“.      (Оливера Милосављевић: Потиснута истина – колаборација у Србији 1941-1944, Увод, страна 7-12).   Професор Др Тодор Куљић Између декретираног антифашизма и анти – антифашизма      Након слома хладног рата радикално се мења култура сећања, а тиме и однос према фашизму. Нова садашњица, која отвара нову будућност, увек тражи и нову прошлост. Дакле, нераздвојива повезаност прошлости, садашњице и будућности је основна црта људске темпоралности и историјске свести. Прошлост не чине догађаји по себи, него дешавања снабдевена актуелним смислом. Да ли још увек превладава антифашистичка култура сећања, или нека другачија? На који начин политичке елите намећу нове обрасце сећања?      Утисак је, да је на Балкану у последњих петнаестак година постала хегемона анти-антифашистичка култура сећања. Исказује се у разним верзијама:“Патриотски“ интелектуалци сврставају Милана Недића у сто најзначајнијих Срба, четници се у уџбеницима проглашавају антифашистима и траже борачка права, 20.октобар 1944. третира се као окупација а не као ослобођење, бришу се антифашистички симболи из назива улица, и сл. Можда није потребно подсећати на то да смо дуго живели у декретираној једнопартијској култури сећања на фашизам, у којој је доба између 1941. и 1945, вешто сажето у нарацију о седам офанзива. Декретирану слику  историје нагло је заменила још изразитија искључивост: негирање антифашизма, при чему се и оно што је било рационално, историјски нужно, прогресивно, европско, просветитељско, одбацује као тоталитарно. Посебна је иронија то да измењеној култури сећања основни тон дају дојучерашњи комунисти, а нови анти-антифашисти. Бивши комунисти залажу се за увођење „Равногорске споменице“ и у Блајбургу полажу венац пораженим квислинзима.?      Код сваког национализма, а ми живимо више од 15 година у атмосфери нормализованог национализма, антифашизам је непожељан, а фашизам салонски. Међутим, пошто је антифашизам признат као европски патриотизам, потребно је  саобразити га националним потребнама. Разне националистичке струје (четници, домобрани) се приказују као антифашисти, чиме се анифашизам релативизује. Може ли националист уопште бити  антифашиста? Тешко, уколико се под антифашизмом не разуме само отпор окупатору, него борба против свих ускогрудих идеологија које не полазе од једнакости свега онога што носи људски лик.      Поменути процес поступно сазрева у складу са политичким прегруписавањима, а анти-антифашистичка нарација се уобличава Треба навести неколико његових фаза. Након дугог декретираног антифашизма као темеља братства и јединства и балансирања национализама, следила је Титова смрт, а затим перестројка и почетак латентне борбе око монопола на жртву српског народа крајем осамдесетих година XX века, као покриће измене односа у федерацији. Отварањем спорова око удела нација у НОБ половином осамдесетих антифашизам се поступно национализовао. Уследило је  разбијање СФРЈ, а затим грађански рат. У Србији је, међутим током деведесетих, антифашизам службено и даље присутан, али је, њему насупрот, опозиција поступно градила анти-антифашизам. Равна гора пробија се као алтернативно место првог и „аутентичног“ српског антифашизма, Београд и Сремски фронт као нова српска места комунистичких злочина, квислинзи као жртве, а 7.јули 1941. је од Дана устанка преобраћен у дан када је Србин пуцао на Србина. Након 2000, ова настојања уграђена су у службени поредак сећања. Република је остала без Дана Републике, монархисти су проглашени равноправним антифашистима, бившој краљевској породици враћа се имовина, а све присутнија су залагања за монархију.      Неравномерно потискивање антифашизмаНа простору бивше СФРЈ поменути процеси нису текли равномерно. У хрватском Домовинском рату антифашизам је деведесетих био непожељан због прилива усташке емиграције, ослонца на уједињену Немачку и мобилизације национализма. Антифашистичке корачнице заменила је песма „Danke Deutschland“ , а Хрвате је у сукобу код Вуковара храбрила  песма „Млад усташа на бојишту мре“. Усташе су прихватане као најдоследнији борци против комунистичке ЈНА  и српског отпора. Све до Туђманове смрти, доминира антитоталитаризам  и растерећење усташке прошлости од фашизма. Бивши службени  комунистички историчар Д. Биланџић прогласио је  комунисте и усташе тоталитарним снагама, а домобране и Хрватску сељачку странку демократским. У географији сећања дуго је игнорисан Јасеновац,јер је устоличен Блајбург, као главно службено жртвено место хрватске државе. Током 2004.године. примећује се тактичко померање и нешто другачије инструментализовање антифашизма. Под притиском убрзане потребе за саображавањем Европи нови слоган  хрватске државе је „антифашизам да, комунизам не“. Ове речи изговорио је И.Санадер (председник хрватске владе) у Јасеновцу у мару 2004, а С. Месић (председник Хрватске) је још изричитије подвукао антифашизам као темељ хрватске државности. Антифашизам је национализован и очишћен од левице.      У Србији је идејнополитички ток био обрнут. За време власти  С. Милошевића, антифашизам је службено  био задржан, премда такође донекле национализован Анти-антифашизам у овом периоду заговарала је опозиција, трудећи се да, рушењем партизанског монопола на отпор окупатору оспори важну легитимацијску основу СПС власти. Од 2001. у Србији је приметна офанзива службеног анти-антифашизма:почињу дебате око четничког антифашизма који се у уџбеницима историје 2003.коначно озваничава, упорно се рехабилитује М.Недић, а Д.Љотић се чисти од фашизма. Слична теза о „функционалној“ (а не „реалној“) колаборацији домобрана са окупаторима среће се данас у Словенији. Домобрани су наводно, због опасности од комунизма били нагнани на патриотску сарадњу са окупатором. Овде је релативизована не само колаборација него и морална одговорност, а на сличан начин се у Србији и Хрватској анти-антифашизам правда опасношћу од комуниста. Иако раширене, ове тезе су у различитој мери ушле у службени поредак Србије, Хрватске и Словеније и на различит начин су операционализоване у изједначавању  права бораца антифашиста и антикомуниста.      У Србији је анти-антифашизам код опозиције још раније сазрео, а тек након рушења Милошевића службено је интронизован. Дакле, док у службеном хрватском поретку сећања од 2001.тече блага корекција шовинистичког туђманизма (И.Санадсер и В.Шекс у Јасеновцу у марту 2004. саображавају се европском службеном анттифашизму и заштити мањина), у Србији у исто време почиње службена клерикализација и заокрет ка анти-антифашизму. Премда је реч о суштински сродним националистичким процесима у Србији и Хрватској, њихов ток није паралелан. Док је данас на Балкану, видљиво окретање партикуларном или националном антифшизму, у Србији јача анти-антифашизам, као пренаглашена задоцнела реакција против СПС власти, али и као дубинска структура отпора радикалној  антифашистичкој критици национализма: службена рехабилитација четничког антифашизма, тумачење квислинга као жртава у оквиру хегемоног говора  о комунистичким злочинима.       Универзални антифашизам као бескорисна прошлост. Тешко је веровати да ће овај простор у ближој прошлости престати да се спори око симбола фашизма, национализма и социјализма. Од кризе друштва и његових потреба увек зависи каква ће се култура сећања неговати зато што је прошлост свуда референтни оквир код посредовања смисла и континуитета. Универзални антифашизам има спољну, борбену и унутрашњу, антинационалистичку страну која  претпоставља борбу против сваке врсте национализма. Он посредује другачије вредности од националног антифашизма. У средњошколским уџбеницима историје у Србији 2003. је устоличена нова слика националног антифашизма, са четницима као борбеним језгром,чиме треба разбити тобожњи привид да је доследни антифашизам на овим просторима био антинационалистички.Наднационални саржаји се потискују из новоконструисаног националноослободилачког антифашистичког покрета који је зачет 1804. Орашац 1804. и Бела Црква 1941. више не припадају истој вертикали. Ослободилачки поредак сећања сужен је и прочишћен – национализован.      Свуда  прошлост притиска садашњицу, а ова се опире тако што је инструментализује. Културе се разликују и по томе како подносе прошлост. Тражећи начин да створимо смисаони поредак у реалности, служимо се памћењем као симболичким оквиром који организује наше понашање и самопоимање. У том смислу, прошлост јесте оквир који активно посредује смисао садашњици. Лако је појмљиво да је критичка свест о прошлости мање изгледна у просторима прожетим ратовима и етничким сукобима и борбеним етничким менталитетом.      Прошлост није независна од садашњице и будућности. Прошлост је у садашњици и постаје значајна тек у садашњици. Она је вредносни оквир који усклађује садашњост која се рађа. Смисао прошлости одређен је њеним односом према садашњици, па се незначајна прошлост заборавља. Историјски осмишљена прошлост јесте корисна прошлост и она се разликује од критички промишљене неутилитарне прошлости. Национализам осмишљава, а не промишља прошлост и невољно помиње фашизам, јер је свестан унутрашње сродности  са њим. Прошлост се увек изнова преформулише са  становништва нових ситуација. Грубо речено, на делу је накнадна памет. Прошлост јесте, додуше, непобитна у онтолошком смислу да се нешто одиста збило. Међутим, шта се одиста збило и како се збило (суштина прошлости) увек је отворено питање подложно различитим тумачењима. Хусерловски речено, свет јесте трансцедентан, тј. постоји независно од свести о њему, али је смисао света иманентан, тј. увек зависи од свести. Дакле, смисао прошлости зависи од историјске свести која је укорењена у садашњици и отворена ка новој будућности. Службено признање четничког антифашизма у Србији почетком  XXI  века, изискивала је нова визија националне српске државе, као што је десетак година раније иста потреба у Словенији и у Хрватској  тражила национални домобрански антифашизам и нове споменике уместо наднационалних партизанских обележја.      Свуда је актуелна свест филтер који пропушта само корисну прошлост, са становишта хегемоних идеологија.      Ко располаже монополом на тумачење прошлости, контролише и садашњицу и намеће слику будућности.      (Тодор  Куљић: Између декретираног антифашизма и анти-антифашизма; Хелсиншка повеља, број 83-84, Мај-Јун 2005, стр 19-20.     Одлазак шефа британске мисије код партизана        Излагање бригадног генерала Sira Fitzroya Maclena, на конференцији  одржаној јула 1973 у Хисторијском оделењу School of Slavonic and East European Studies Лондонског Универзитета      Размишљајући о томе шта да говорим на овој конференцији, дошао сам до следећег закључка: будући  да сам пре тридесет година послао велики број телеграма, порука и извештаја влади и војним командама и после тога написао сам о томе две дебеле књиге, не би имало смисла да овом слушатељству дајем било какав нов приказ моје мисије код Тита у оних осамнаест месеци од  септембра 1943. до  марта 1945, колико је та мисија потрајала. Држим да ће бити корисније да сада први пут изнесем и прикажем околности што су ме биле довеле до тога да сам био постављен за команданта те мисије и одмах после тога послан у Југославију. Можда ће моје излагање помоћи да се попуне празнине којих има у реферату Елизабете Баркер, управо као што је њен реферат разјаснио мени многе ствари што их пре тога нисам знао      У јуну 1943. био сам командант првог одреда САС, који је у то време био на вежби и обуци недалеко од Хаифе. Требало је да одемо на Крит да тамо извршимо напад на један немачки аеродром, али су у последњем тренутку Немци одатле послали своје авионе, па је на нашу велику жалост операција морала бити отказана. Управо тада  пало ми је на памет да би ми такав стални задатак у окупираној Европи боље одговарао од повремених излета иза непријатељски линија, које се више нису могле тако лако одређивати као у најлепшим данима рата у пустињи      Разуме се да сам чуо о потхватима  Myersa, Woodhousea и других. Прилично сам добро познавао старогрчки, а знао сам натуцати и на  данашњем грчком. Ето, тако се догодило да сам, налетевши приликом једног боравка у Врховној команди у Каиру на Реџа Леепера, с којим сам се отпре познавао, јер смо некад радили заједно у  Foreign Ofice ((министарсту спољних послова), замолио тога мог пријатеља  да ми рекне шта он мисли о мојим изгледима да будем послан у Грчку, ако то затражим. Одговорио је како мисли да су изгледи за то прилично добри и обећао ми је да ће о томе телеграфисати у Лондон да о томе више сазна. Прилично радостан и добро расположен вратио сам се у своју јединицу.     Неколико дана након позвали су ме натраг у Каиро да ми саопште одговор из Лондона. Лондон је одговорио да ме требају, али не за Грчку, него за Југославију. Речено ми је да одмах морам отпутовати у Лондон и тамо се јавити на разговор председнику владе.      Сигуран да ме је судбина одредила да се прикључим генералу Михаиловићу, који је у то време био једини југословенски вођа отпора за којега сам чуо, убацио сам се у први авион и одлетео у Енглеску.      Кад сам тамо стигао, постало ми је брзо јасно да ће мој задатак у Југославији бити друкчији него што сам очекивао да ће бити. Черчил ми је објаснио како је у последње време  почео сумњати у Михаиловић допринос савезничком ратном напору, а осим тога хтио би сазнати нешто више о магловитој личности коју зову Тито и чији  комунистички оријентисани партизани, судећи барем по интерцептима немачких депеша, врше војне операције великих размера у Босни, Црној Гори и у неким другим деловима Југославије. Пре неколико недеља, рекао ми је Черчил, бачени су падобраном у Југославију Бил Дикин и неколико других британских официра за везу, и из њихових извештаја може се закључити да су тамо у току тешке борбе. Он, Черчил, жели да ја одем у Југославију и да тамо сазнам на лицу места ко убија највише Немаца и што бисмо могли урадити да му помогнемо да их убија још више. У извршењу тог задатка политика треба да има тек секундарну улогу. Он, Черчил, жели да ја будем командант британске мисије с чином бригадног генерала, и да у Југославији иступам као његов, Черчилов, лични представник код партизанске врховне команде. Себи као заменика могу изабрати било којег припадника британске војске, а осим тога добит ћу најбољу екипу официра и подофицира да оду са мном у Југославију. Важно је да у Југославију будем бачен што пре. За то се има побринути СОЕ (Special Operations Executive – Управа за специјалне операције), којему је он већ послао директиву да ми у томе пружи сву могућу помоћ.      Отишао сам у Baker Street (улица у Лондону у којој се налазила централа СОЕ, нап.прев.) да се представим и да их замолим да ме утрпају у први авион који лети у Каиро. Обећали су да ће то урадити. Отприлике недељу дана после тог телефонирао сам им да  их запитам  када ћу одлетети, али су ми одговорили да су због лошег времена обустављени летови у Каиро. Један или два дана после тога наређено ми је да одем у Downing  Street 10, јер председник владе жели разговарати са мном. Черчил ми је тада показао депешу, коју је био управо примио од генерала Вилсона, врховног заповедника за Средњи исток. У тој је депеши Вилсон обавестио  Черчила, да мене сматра личношћу која је потпуно неприкладна за  задатак што ми је поверен. Морам признати да ме то заболело, јер је генерал Вилсон био мој стари пријатељ, човек од кога сам само кратко време пре тога добио велику помоћ и велик подстицај док сам организовао свој одред САС. Кад сам прочитао ту депешу, Черчил ми је показао свој одговор на њу што га је послао Вилсону преко своје личне радио-везе. У свом одговору Черчил је рекао Вилсону прилично осорно да има урадити оно што му је наређено, и то без питања. Пре састанка с Черчилом био сам поново телефонирао у централи СОЕ и било ми је поновно речено да још увек авиони не лете за Каиро.      Враћајући се из  Downing Streeta, прелазио сам преко  Horseguards Parade (вежбалиште коњичке гарде у средини Лондона. Нап.прев.), и тамо  сам посве случајно срео једног мог пријатеља. Ступили смо у разговор и он ми је рекао да сутрадан лети у Каиро. Отишли смо одмах у његов уред он је одатле телефонирао у Министарство ваздухопловства. Одговорили су да знају за мене, али да им је СОЕ напоменуо како мени заправо није потребно да летим. Рекао сам да ми је, баш напротив, и те како потребно да што пре одлетим у Каиро, и одмах су ми резервирали место у једном од првих авиона који су тамо летели.       Скокнуо сам затим у СОЕ,где су ме, као обично, дочекали с вешћу да су временске прилике још увек такве да авиони не могу летети. Одговорио сам да ја о томе имам потпуно друкчија обавештења и да већ имам у џепу карту за Каиро. Ако је тако, одговорили су, бит ће најбоље да посетим лорда Селборнеа.       Посетио сам лорда Селборнеа. Он ме је врло љубазно примио, честитао ми на поверењу које ми указује председник владе Черчил , а онда  ми је предложио да положим заклетву верности СОЕ. Одговорио сам му да то радије не бих урадио. Тада ми је показао две мале кожне торбе на којима су златним словима били угравирани иницијали СОЕ и који су стајали на његовом столу. „Погледајте шта радимо за оне који нам верно служе!“ рекао је. Већ сам био заустио да му одговорим како ћу узети једну од тих торба као предујам, али сам се у последњем часу предомислио. Одједном сам се почео питати шта је то заправо СОЕ.      Кад сам два-три дана после тога стигао у Каиро, речено ми је да ме врховни командант жели одмах видети. У његовом претсобљу радила су два моја пријатеља.„Шта је то  спопало председника владе? Јумбо (Вилсон) је мало пре примио његову личну поруку као одговор на некакву његову поруку коју он, Јумбо, није никада послао. Черчил му наређује да држи језик за зубима и да ради оно што му се заповеда“. Моји пријатељи и ја разменили смо обвештења и брзо смо установили да  је неко саставио и онда послао председнику владе личну поруку у име врховног команданта, а да се није потрудио да њега, њезина потписника, о томе обавести.      Након тога веома поучног интермеца отишао сам на разговор с врховним командантом. С правом или не Вилсон није никад многом марио за СОЕ. Рекао ми је да ће се потрудити да пронађе човека који је послао ону депешу у његово име и да ће се побринути да се с њим поступи како треба.У међувремену ја се морам побринути да буду  обављене све формалности у вези с мојим унапређењем у чин бригадног генерала, а ако у томе наиђем на било какву запреку, морам га о томе одмах обавестити.      Пошто сам тако себи осигурао залеђе, отишао сам у каирско седиште СОЕ, које се налазило у скупини зграда под именом Рустум Билдингс. Одвели су ме к начелнику штаба бригадном генералу Кеблеу да се с њим упознам. Прво питање које ми је Кебле поставио било је  зашто носим униформу бригадног генерала. Одговорио сам му да ми је тако наредио врховни командант. Кебле ме је тада запитао  зашто сам посетио врховног команданта. Оговорио сам  да сам  то урадио зато што је врховни командант послао по мене и наредио да дођем к њему. Кебле ми је тада рекао да се не смем одазвати ако ме врховни командант којим случајем опет позове к себи. Одговорио сам му да сам војник и да ћу зато послушати кад год ме командант позове.      После тог живахног увода Кебле ми је саопштио како ми даје своју часну реч да нећу никад отићи у Југославију, па ма шта наредили председник владе, врховни командант или било ко други. СОЕ се од самог почетка противио мом именовању па ће употребити сва средства да никад не  преузмем тај задатак. Он (Кебле) већ је издао строге упуте да се мени ни у ком случају не покаже ни један једини досје, ни једна једина депеша или извештај, ништа што се односи на Југославију. Одговорио сам му, надам се с достојанством које ми је налагала ситуација у којој сам се нашао, како сматрам да даљи разговор с њим не би имао никаквог смисла.      Моја је најпреча брига после тога била спречити да СОЕ или било ко други одгоди мој одлазак у Југославију више него што је било апсолутно нужно. Зато сам опет отишао директно врховном команданту.      Кад сам стигао у Вилсонов штаб, његов помоћник за војна питања рекао ми је да Вилсон управо има састанак с пуковником П.Ц.Велакотом, чији је посао убацивање и ширење помно смишљених гласина, којима је сврха збуњивање непријатеља и остваривање неких других ништа мање пожељних резултата. Међутим, он ће ипак о мом доласку одмах обавестити врховног команданта.      Само неколико минута после тога Вилсон је позвонио и ја сам ушао у његову собу. „Молим вас, реците Фицроју оно што сте управо рекли мени“, обратио се Вилсон Велакоту. Велакот,привлачан и шармантан човек, који је у свом  правом животу био изванредно истакнут и угледан универзитетски професор, казао ми је тада да  је СОЕ затражио од њега да о мени потури, лансира, једну врашки незгодну гласину: да сам непоправљива пијандура, да сам активни хомосексуалац,да сам се у току читавог служења у САС-у под командом Давида  Штрилинга понашао као кукавица и да сам потпуно непоуздан тип. Та се гласина имала лансирати у каирској чаршији, у баровима „Shepheard“ хотела и хотела Континентал, и наравно у врховној команди. Велаконт је додао  kako je био добио дојам да СОЕ има веома јаке разлоге  да се о мени  створи такво мишљење, али је онда закључио како би ипак било најпаметније да сазна одобрава ли то и врховни командант, па га је управо то постакло да га посети.      Након одласка пуковника Велакота, који је пре тога добио заповед да ту гласину заустави, врховни командант ме је запитао шта ја мислим о томе. Одговорио сам му како ме након разговора што сам га управо имао с генералом Кеблеом  НЕ МОЖЕ ВИШЕ НИШТА ИЗНЕНАДИТИ. Заправо сам к њему дошао да га замолим да у моје име пошаље председнику владе поруку да у оваквим условима и околностима не могу прихватити задатак који ми је он поверио. Вилсон је одговорио да се због тога  не морам узрујавати јер њему, Вилсону, није ни на крај памети да дозволи да се у његовој команди догађају такве ствари.      Тада је Вилсон сазвао хитан састанак, на који је осим мене позвао министра Р.Г. Касеа и тадашњег шефа каирске СОЕ лорда Гленконера. На том су састанку биле изговорене неке ружне примедбе и опаске о СОЕ. Резултат тог састанка као и фијаска којим се завршила посета делегације грчких герилаца беше већ уобичајена годишња чистка у редовима СОЕ Осим тога одлучено је да ћу ја у војним стварима директно одговарати врховном команданту, као што ћу у политичком погледу одговарати директно председнику владе. Због околности да не постоји нека друга организација или служба, која би могла преузети тај задатак, обављање  административних послова у вези с мојом мисијом и одржавања службене везе са мном привремено ће бити поверено СОЕ, док се не нађе прикладније решење. Не могу рећи да ме је то одушевило, јер су моја искуства у том погледу била све пре него охрабрујућа, а осим тога су ми многи пријатељи који су били бачени у Грчку и у друге крајеве причали да се велики број њихових најважнијих извештаја и порука или „изгубио“ или је био хотимично сакривен. Зато сам , за сваки случј, уредио да ми се даде још један, додатни канал за с слање порука, преко којега ћу моћи контактирати с генералом Вилсоном или председником владе.Захваљујући тој опрезности, могао сам касније, када сам открио да Черчил не прима поруке које су му биле на прописан начин одаслане, а њихово је примање било потврђено, поновити њихов текст и послати га Черчилу тим другим каналом.Та је околност ускоро уклонила ту сметњу, а неколико месеци после тога предузети су и извршени потребни алтернативни аранжмани.      Када су се једном сви којих се то тицало помирили најзад с тим да ћу ја ипак отићи у Југославију, припреме за мој одлазак веома су се убрзале.Позвао сам Вивиана Стрета, активног официра са големим искуством и силно способна човека, да пође са мном у Југославију као мој заменик, и он је пристао, па смо онда заједно изабрали остале чланове наше екипе:Џона Хеникера, Петера Мореа и Михаела Паркера. Када смо завршили  тај посао, остало је још само неколико дана до нашег  одласка у Југославију – и пред нама се сада нашао задатак да за то кратко време скупимо податке о ситуацији у Југославији и прибавимо сву потребну опрему.           Каирски СОЕ тек је сада, на једвите јаде, одлучио коначно да ми покаже селекцију досјеа и порука, које су његови људи сматрали прикладним да се мени покажу. Кад је то тако требало најзад урадити, одједном се, како изгледа, открило да заправо има веома мало новог материјала и веома мало нових података које би ми требало показати. Можда се заправо томе није требало нарочито много чудити, јер су готово све поруке и извештаји, како су ми то рекли сами СОЕ-овци, долазили са закашњењем од шест недеља – а тај је податак, наравно представљао још нешто  што баш није могло деловати охрабрујуће. Материјал који су ми СОЕ-овци дали на увид сачињавали су поједини исечци нечег што се доимало као силно дуг извештај о четницима, стар најмање шест месеци, послан од Бејлиа, или Хадсона, или од обојице, те неколико посве оперативних порука Дикина, из којих се могло разабрати да се у Југославији воде тешке борбе. Међутим, међу свим тим материјалима није било ничег што би било макар само издалека налик на актуелну оцену текуће ситуације.     Међутим, нешто што ми је одмах, чим сам дошао, предао нижи официр, који је добио наређење да се брине о мени ( а о томе зашто ми је управо то било дано на увид могао сам само нагађати), беше фасцикла са одређеним бројем депеша и подсетника који су се односили на моје постављење за команданта мисије у Југославији. У тим се документима много се спомињала некаква мрачна организација, која је ту била означена само иницијалима (узмимо иницијалима П.Х). Из оног што се о тој тајанственој организацији ту тврдило и изнoсило могло се закључити како је наш прави непријатељ П.Х. то јест та организација, да се сваки њен потез мора по сваку цену изиграти и надиграти, а њезини прљави трикови и подвале онемогућити. Након дужег размишљања закључио сам да је П.Х. по свој прилици или Абвер (немачка обавештајна војна служба) или можда нешто што је још горе и страшније од њега, али сам онда наишао на депешу у којој се тврдило како је један од разлога због којих се моје именовање мора свакако спречити – чињеница да сам повезан  с том организацијом. Морам признати да ми је у том тренутку прекипело. Позвонио сам, и мој привремени помоћник одмах је долетио у собу. „Реците ми шта заправо означавају иницијали П.Х?“ запитао сам га. „То је Форењ офис (министарство иностраних послова), одговорио је помоћник. То откриће  објаснило ми је донекле ситуацију, али ћете ме сигурно  схватити ако вам рекнем да ме баш није могло много охрабрити. Размишљајући о томе, отишао сам на уговорени састанак са Хугом Сетоном-Ватсоном, који ме је више него довољно обавестио о разликама што постоје међу Србима и Хрватима и – разликама  између историјских услова у којима су се та два народа развијала. Отприлике недељу дана после тога спустили смо се у Југославију, а можете бити сигурни да нисам узео први падобран који ми је био понуђен. Већ неколико дана по доласку у Југославију састао сам се са Дикином. Из оног што ми је Дикин тада рекао и из оног што смо у току и следећих недеља и месеци видели (али, говорећи потпуно искрено, никако не из оног што нам је  пре поласка у Југославију било речено у Лондону или Каиру), стекли смо предоџбу о постојању добро вођеног покрета отпора националних рзмера, покрета који властитим напорима, без ичије помоћи, већ дуго времена веже у Југославији од десет  до двадесет непријатељских дивизија.      Надам се и верујем да ће  ова конференција о британској спољној политици на Балкану у другом светском рату дати барем какав одговор на следећи проблем.      СОЕ, дакле организација одговорна за откривање, подупирање и помагање покрета отпора, ухватио је први пут контакт с Титом и партизанима преко капетана Хадсона већ у септембру 1941. Партизани су већ у то време били прилично јаки, добро се борили и везали су одређен број непријатељских дивизија. Хадсон је остао у Југославцији готово три године после тог, а тамо су му се осим тога прикључиле и многе друге наше мисије. Свака од тих мисија имала је задатак да се пре или касније јави и поднесе извештај о томе шта је видела, и свака је то пре или касније урадила. Треба, осим тога, имати на памети и чињеницу да се у команди сваког ратишта налазио и радио велик број стручњака за анализу бројних заповести, обавештајних официра, разбијача кодова и шифара, шпијуна и тако даље – и да су сви ти људи  помно проучавали сваки непријатељев потез.      С друге стране, наши су непријатељи, Хитлер и Мусолини, знали све о Титу и о његовим партизанима. То што су знали, сазнали су на мучан и болан начин, на властитој кожи, и тачно су знали против кога се заправо боре све оне њихове силне дивизије које су држали на Балкану. Та је околност апсолутно сигурна и о њој нема ни најмање сумње. Зато се поставља питање како се могло догодити  да се готово пуне две године није чуло практично ништа о највећем и најефикаснијем покрету отпора у другом светском рату и да тај покрет није од нас примио никакву помоћ, него је сва помоћ коју смо слали у Југославију одлазила четницима, то јест људима од којих су многи активно сарађивали с непријатељем, а било их је веома мало, ако их је уопште било, који су се против непријатеља  макар мало борили после новембра 1941.године.      Јасно је да се кривица за то не може свалити ни на које  индивидуално надлештво или службу, или на било којег појединца – премда морам одмах казати да нам управо објављени документи разоткривају нека прилично чудна збивања.Сви знамо да су постојале свакојаке оскудице; постојала је оскудица у војном материјалу, владала је оскудица у авионима, нисмо имали довољно шифраната; знамо и то да је било катастрофалних мањкавости и пропуста у служби везе- да су неки од тих пропуста били намерно, свесно изазвани, а други нису. Постојало је и управо запањујуће помањкање  интереса у неких људи који су се морали по служби бавити ситуацијом у Југославији .      Многе од тих тешкоћа беху резултат постојања одређених ранг-листа приоритета, и када су  партизани једном добили приоритет који су заслужили, многе су  од тих тешкоћа нестале. Међутим, једно је јасно. Да смо узели као мерило за утврђивање партизана на ранг-листи приоритета.однос између наших трошкова и делотворности помоћи коју смо им пружали, они би сигурно били добили веома високо место  на тој ранг-листи – јер су, упоредимо ли пушку с пушком, метак с метком, ручну гранату с ручном гранатом, и чак акцију с акцијом, постизали по свој прилици боље и ефикасније резултате него било која друга савезничка војска.     Нешто што заправо још више узнемирава јесте чињеница да је одређеном броју појединаца, који су били подстакнути и подстицани неким властитим разлозима и који су се у томе служили поступцима од којих сам неке описао, пуне две године полазило за руком да заташкавају нека животно важна ратна обавештења и тако спречавају да се предузме било каква конкретна акција, па је на крају била потреба енергична лична интервенција самог Черчила да се разбије та завера ћутње“.      (Elisabeth Barker: Британска политика на Балкану у Другом светском рату¸ стр.446-452, Глобус, Загреб 1978)                                                               Пролог           Да пишем о Авалском корпусу почео сам да размишљам када сам средином педесетих година дошао до Прибелешки јереја Милована Поповића, тада свештеника у Баћевцу.      Намера ми је била да прво објвим  те Прибелешке, под насловом – Да се ово да јавности, али до тога није дошло.      Крајем  осамдесетих година прошлог века у архиву Војно-историјског института Југословенске народне армије, сада Архиву Војске Србије копирао сам сачувану архиву Авалског корпуса. Тада сам преписао и дневник благајника, јер он није могао да се копира.      Пре десетину година, када сам почео да радим на рукопису видео сам да немам довољно грађе о корпусу, па сам, по народној изреци боље ишта него ништа, одлучио да наслов књиге буде  – Прилози за историју Авалског корпуса.      Пишући о покољу у Вранићу дошао сам до Записника о саслушању  Обреније Тодоровић, домаћице из села Вранића, у коме је она између осталог изјавила:     „На сам дан св. Николе тј. Ноћу између 20 и 21 децембра 1943 године, чула сам ларму код куће мога комшије Мирка Тодоровића а мало касније и пуцањ пушке и у истом моменту се је лампа угасила. Ја сам се била уплашила јер нисам знала у чему је ствар. У том су одједном закуцале на моја врата две девојке Миодрага С. Тодоровића: Даница и Милица (живе су) и викале да отворим. Ја сам им отворила и оне су утрчале све задихане говорећи:“ Јој стрина погинуше и мама и баба, побише их четници“. Мало касније дотрчала је на моја врата и ћерка Миодрага М.Тодоровића стара 12 година, и сва уплашена ми и она прича како су код њене куће убили јој оца Миодрага, мајку Миљану и бабу Јелену, а она је искористила прилику и побегла код мене...     Исте ноћи  пред саму зору поранила сам да видим шта је то било  кад ме је срела тј.дошла мојој кући Вукосава Тодоровић и рече ми:“Ћути црна кеко у Миливоја Илића кући и дете у колевци убијено“..Ја сам се запрепастила и кукајући сам пошла тамо да видим да ли је истина. Када сам стигла до куће Рајка Илића, ту сам затекла моју унуку Веру од 8година, ћерку Миодрага Тодоровића, коју су четници Драже Михаиловића те ноћи ранили али је нису дотукли, те ју је сеоска стража после избавила и пренела у комшилук код Рајка.      Ја сам је одмах питала шта ради, она није знала да говори већ је само шапутала и питала: “ГДЕ ЈЕ МОЈА МАМА“?      Због тога сам одлучио да наслов овог рада носи наслов – Где је моја мама, а да поднаслов буде  – Прилози за историју Авалског корпуса.       Поред многих ствари остало је неразјашњено зашто је Дража Михаиловић други пут покушао да смени команданта Авалског корпуса, Светислава Свету Трифковића, јер се из рукописа може видети да је то имало и с тим везе. Међутим на суђењу Дражи Михаиловићу било је речи и о покољу у Вранићу, али Михаиловић није рекао да је Трифковића покушао да због тога смени.      Милисав  Марковић из Конатица, бивши срез посавски – Умка, написао је књигу: „Са Дражом у победу или смрт – путевима Авалског корпуса“, у коме је и сам био четник; друго издање, обим 600 страна, тираж 500, Полиграф , ИСБН 86-7648-027-3, Београд. Књигу ми је, на увид,  дао  предусретљиви Баћевчанин  дипл.правник Радиша Раде Стевановић, на коме му се много захваљујем. Нажалост, за овај мој рукопис,  ја нисам од Марковићевог бајковитог писања  могао ништа да користим, изузев што сам се осврнуо на његово неистинито писае о четничког покоља у Вранићу      Подржаваоци пуковника, потоњег ђенерала Михаиловића упорно понављају неистину, - да је Михаиловић први герилац у Европи.         Први герилци у Европи за време  Другог светског рата појавили су се у Пољској. После окупације Пољске од стране Немачке септембра 1939, већ у октобру исте године јављају се оружани одреди у Швјентокшишким планинама и на подручју Lysa Gora, под командом мајора  Kubalyja и оне  нападају немачке окупације трупе.      Следећи герилци су се појавили у Албанији, где је била најпознатија чета  Мислима Пезе која је још крајем 1940, нападала италијанске трупе, а марта 1941, недалеко од Тиране у сукобу убила 70 италијанских војника.      Својевремено је Вук Драшковић писао како је Михаиловић верно као пас служио Хитлеру, а када  му је зинула жеља да буде на власти, зашто су му  требали гласачи, измислио је  причу о Михаиловићу као првом герилцу Европе.      У тексту се помиње и грађански рат, што се сада одомаћило и у нашој историографији, публицистици итд. А колаборационисти и њихове присталице  тендециозно говоре и пишу  и да није било Народноослободилачког рата (НОР-а), већ само грађанског рата. Они то тврде зато што су се борили само против партизана, али то није био грађански рат јер су се они борили заједно са окупаторима противу партизани, били су у окупаторском фронту, што је издаја према свом народу а они хоће то да прикрију причама о грађанском рату. Када сам о томе писао  увек сам имао у виду једну фотографију из 1941, када је дошло до првих сукоба четника и партизана и маса демонстраната у Чачку је носила велики транспарент на коме је писало да они неће братоубилачки рат. Иначе сматрам да за време окупације грађанског рата не може бити јер су на једној страни окупатор, односно окупатори и њихови сарадници а на другој страни ратници за слободу, борци против окупатора и његових помагача.      Присталице колаборације узимају за почетак грађанског рата догађај у Белој цркви 7. јула 1941, а да би се то драматизовало наводи се обавезно како је тада  Србин  убио Србина. Тај Србин што је убио Србина био је партизан  Жикица Јовановић Шпанац, а убио је два Србина жандарма који су служили Немце као окупаторе, и то тако што су прво они пуцали на партизане међу којима је био и Жикица па никог нису погодили а онда је Жикица пуцао на њих. Данас свакодневно читамо у штампи како се дешавају разна убиства и нигде не пише да је отац Србин убио жену Српкињу, или сина Србина, или како је мајка Српкиња убила своје дете Српче итд.Али када треба да се  усмери мржња на партизане и борце за слободу онда се само истиче како је  Србин убио Србина, односно Србе,а прикрива се да су то били жандарми – слуге окупатора      Слично је и са позивом на помирење четника и партизана. Они који то чине хоће да прикрију квислиншку и четничку колаборацију са окупаторима и тиме сперу љагу са своје издаје. О Помирењу четника и партизана Др Александар Секуловић у својој књизи:“Српски национализам и југословенска трагедија“, на странама 52-55, између осталог пише:      „Предлозима о помирењу партизана и четника, који су већ дуже времена присутни на политичкој сцени Србије, могу се упутити три врсте примедби.      Прва примедба је техничког карактера. Не зна се како би  то помирење требало практично да се изведе...      Друга примедба тиче се мотива који стоје иза ових апела. Очигледно је да мотив Није превазилажење идеолошких разлика, јер је једна од тих идеологија, она комунистичка, практично више и не постоји у српском друштву, док је она  друга остварила потпуну хегемонију. Мотиви су политичког карактера...   Уосталом, о свему томе је нецелисходно расправљати јер је помирење, у војном смислу, обављено још августа и септембра 1944, када су Тито и краљ Петар упутили позив четницима да се придруже народноослободилачкој војсци, након чега је један број четника то и учинио      Међутим, суштинска је трећа примедба...четнички и партизански покрет су прави антиподи и на колективном и на индивудуалном плану. Наравно, ту је реч о идеалним моделима у које се не уклапају баш сви припадници једног и другог покрета. И у једном и у другом било је појединацва који су одступали од идеалног модела и од доминирајућег колективног менталитета, али то не негира постојање тих идеалних модела и суштинске разлике међу њима.      Када је реч о партизанском покрету, онда је његова најупадљивија карактеристика била велико присуство интелектуалаца, нарочито интелектуалаца буржоаског порекла. У Комунистичкој партији Југославије и њеној омладинској оргнизацији СКОЈ-у манифестовао се онај исти феномен који је уочен и код свих других комунистичких, социјалдемократских, радничких и, уопште, левичарских партија. Наиме, то су номинално биле партије радника и сељака које су предводили имтелектуалци, углавном пореклом из виших друштвених слојева. Комунистичка партија Југославије је чак покушала да отклони ову аномалију, па су тако у статуту партије из 1920.године били прописали оштрији критериј за пријем интелектуалаца у партију, али је тај покушај остао без  икаквог ефекта.      Уосталом, проблем интелектуалаца у партијама левице је једно од највише дискутованих питања  и у марксистичкој и у грађанској теорији и публицисти. О томе постоји обимна литература, почев од класичног дела Роберта Михелса „Социологија политичке партије“. Анлизирајући мотиве интелектуалаца, посебно буржоаских интелектуалаца, за приступање радничким партијама, Михелс, поред осталог каже:    „Може се тврдити да већина младих буржуја, просте душе у којој гори ватра добре воље, приступа  социјализму не из жеље за славом или за почастима или за добро плаћеним местима, већ само из једноставног разлога што морају да учине тај корак да би могли да живе у миру са сопственом савешћу и да би дали спољни израз сопственом унутрашњем убеђењу“.     Било како било, чињеница је да се у Комуниситичкој партији Југославије,СКОЈ-у и партизанском покрету нашло  скоро све оно што је нешто значило у интелектуалном животу тадашње Југославије. Листа интелектуалаца у њима била је непрегледна, па да се ограничимо само на неке од најпознатијих имена као што су  Иво Лола Рибар, Коча Поповић, Моша Пијаде, Милован Ђилас, Мирослав Крлежа, Владимир Назор, Веселин Маслеша, Аугуст Цесарец, Павле Савић, Гојко Николиш, Бранко Ћопић, Иван Горан Ковачић, Исмет Мујезиновић. Скендер Куленовић, Меша Селимовић, Владимир Велебит, Кочо Рацин, Михаило Лалић, Божидар Јакац, Оскар Давичо, Владислав Рибникар, Антун Агустинчић, Марко и Никола Херцигоња, Милош Савковић, Чеда Плећевић, Танасије Младеновић, Чедомир Миндеровић, Ђорђе Кун, Јован Поповић, Иван Рибникар, Ели Финци, Жива и Мика Ђорђевић, Мијалко Тодоровић, Милентије Поповић,, Силвио Бомбардели, Војислав Вучковић, Владимир Дедијер, Ђорђе Јовановић Јарац) и бројни други.      Овај слој људи давао је основни тон колективној психологији партизанског покрета и познатој аскетској партизанској етици, па и самом револуционарном насиљу.То насиље није било само себи циљ и није представљало доминантно обележје партизанског покрета. Циљ покрета био је придобијање присталица за идеје покрета, а то се није могло остварити насиљем, већ само идеолошким радом и убеђивањем. С друге стране оно је било усмерено према страном завојевачу и његовим помагачима и, у целини узев, имало је карактер легиттимног ратног дејства уз пуно поштовање ратног права. То, дакле, никада није било индивудуално насиље већ насиље покрета и никада није било, осим у екцесним случајевима, израз личне жеље за доминацијом и насиљем, већ израз ратне нужде.      Четнички покрет, био је сушта супротност овом партизанском психолошком и етичком моделу. У њему готово да није било интелектуалаца, а комплетно његово руководство било је састављено од официра бивше југословенске војске српске националности. Они су давали основни тон и колективном и индивидуалном понашању  тог покрету. Традиционалне карактеристике војничког менталитета биле су у српској војсци доведене до екстрема... Из свих тих разлога основно обележје четничког покрета било је насиље. У четничком покрету има безброј примера садистичког насиља, мучења жртава, сексуалног злостављања, клања и другог суровог убијања, нарочито према цивилима и немоћним особама...      Јасно је, дакле, да помирење четника и партизана не може бити ни у историјском ни у политичком смислу, јер су у питању два супростављена културна модела...Зато декрет о изједначавању права четника и партизана, који је четнички покрет усвојио У Скупштини Србије, представља само још  једно њему својствено насиље“.      Неколико саслушања ОЗН-е или УДБ-е које сам овде наводио, и која ће са другим документима које сам овде користио, бити у мом Легату у Историјском архиву града Београда, су само врло мали део сведочења о четничком масовном  црном терору.      Можда ће и  овакав какав је , овај рад,  бити  прилог проучавању историје Авалског корпуса.      А новинар Стојан Церовић је у недељном листу Време за 20.мај 1991,написао и следеће: „Дражин покрет представљао је старомодну, патријархалну, фолклорну, заосталу, затворену и недемократску Србију. Србију која није умела да живи с другима и која то тек треба да научи. Та порука је најважније искуство Европе после Другог светског рата и победе над фашизмом. На перспективи и вештини живота с другима темељи се сва нада у будућност Уједињене Европе“.     Подржаваоци ђенерала Михаиловића говоре и пишу како су совјетски агенти у каирској СОЕ слали лажне извештаје Черчилу на штету четника а у корист партизана, па због промене бритаске политике према четницима дрско нападају Черчила, Дикина и Маклеана. Зато је овде и наведено  иступање Маклеана  јула 1973. у Лондону, из кога се види како је СОЕ покушала да спречи његову мисију у Југославији и њега лично дискредитује, а о партизанском покрету организовала заверу ћутања.      С обзиром на протек времена, и рехабилитацију колаборације, одлучио сам да овом мом спису додам и радове  професора Дубравке Стојановић, новинара и писца Боре Кривокапиаћа.,Др  Мирољуба Васића, Др Душана Ступара, професорке  Оливере Милосављевић и професора Тодора Куљића.      Наравно да  овај мој  деценијски  рад има неминовних и ненамерних пропуста и грешака, због којих се унапред извињавам читаоцима..      А да није лако писати сведочи и позната анегдота о енглеском писцу и државнику Волтеру Ралију (или Ролију, ни Енглењзи га не изговарају једнако) који је, пишући историју света, чуо под прозором неку грају. Отворио је прозор и видео како се група грађана жестоко  препире око једног инцидента који се пред њима одиграо. Ко је инцидент изазвао и зашто је до њега дошло? Историчар се замислио: ако је спорна истина о догађају који се пред очима одиграва, како је могуће установити неспорну историјску истину о догађајима који су се збивали далеко од очију и у далека времена. Писац је разочаран погледао свој историјски спис, покупио га и бацио у ватру.       Много се захваљујем свима који су ми помогли да овај рукопис завршим.      Нека и ова књига буде спомен на невине жртве које су тучене и мучене, силоване и опљачкане,заклане или убијене од  равногорских четника Драже Михаиловића.                                                                                                                                                                      Аутор                                        Белешка о писцу      Димитријевић Богољуба Драгослав Бели, публициста, рођен је 30.маја 1928.године у сиромашној породици, у селу Баћевцу, општина Баћевац, срез посавски, округ београдски, - сада Градска општина Барајево, град Београд. После завршене основне школе у селу, код оца столара учио је столарски занат.      Учесник је Народноослободилачког покрета Југославије од јануара 1943.године, а Народноослободилачког рата од маја 1944, до маја 1945,прво као борац  Космајског народноослободилачког партизанског одреда,  а од  јесени исте године  у Двадесет првој српској народноослободилачкој  ударној дивизији, у којој је завршио рат  као политички комесар митраљеске чете Четврте српске народноослободилачке ударне бригаде у чину поручника.      Апсолвирао је право на Правном факултету Београдског универзитета.      Прве написе током лета 1949.године,објавило му је „Братство – Јединство“ – лист градитеља Аутопута „Братство – Јединство“, а на писање га је  приволео  одговорни уредник Владо Дубравчић.     Од тада је објављивао фељтоне и чланке у београдским листовима, часописима и зборницима:  „Вечерњим новостима“, „Нин-у“, „Политици“; „Завичају“, „Годишњаку града Београда, “Гласу истине“, зборницима „Војног дела“ , крагујевачкој „Светлости“, новосадском „Дневнику“ и другим публикацијама.     Коаутор је  монографија:“Србија, лепоте и знаменитости“,. „Барајево и околина“и „Београд у рату и револуцији“.      Писац је књига:“Преглед важнијих догађаја из НОБ-а за подручје општине Барајево“, „Космај у НОБ-у“, „Баћевац у НОБ-у“ и „Космајски партизани“, у две књиге.                       Извори и литература 01.Војни историјски институт Југословенске народне армије: Ослободилачки рат народа Југославије 1941-1945, књ.1-2,  Београд, 1958. 02.Војно-историски институт Југословенске армије: Зборник докумената и  података о народноослободилачком рату југословенских народа, Том I,   борбе  у Србији, књ.1,2,20,21 03.Војноисторијски институт: Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије, Том  XIV, књ.1- 4, документи јединица, команди и установа четничког покрета Драже Михаиловића 1941- 1945. 04.Ратко Мартиновић:  Од Равне горе до Врховног штаба, Издавачка радна  организација „Рад“,Београд, 1979. 05.Ф.В.Д.Дикин: Бојовна планина, Нолит, Београд, 1973. 06.Elisaberh Barker, Phyllis Auty and Richard Clogg: Британска политика према  југоисточној Европи у другом свјетском рату, Глобус, Загреб, Љубљана  1978. 07.Венцеслав Глишић: Ужичка Република,Нолит, Београд, 1986. 07.Васа Казимировић: Србија и Југославија 1914-1945, књ.1-4, Крагујевац 1995. 08.Јозо Томашевић:Четници у Другом светскомн рату 1941-1945, Загреб. 1979. 09.Др. Душан Ступар:Патриотизам или издаја – Равногорско четништво 1941 – 1945, Београд, 2005. 10.Фрањо Туђман:Рат против рата, Зора, Загреб 1957. 11.Жарко С. Јовановић: Колабнорација у Србији 1941-1945, Институт за  новију историју Србије, Београд 2001. 12.Др Милан Д. Лазић: Равногорски покрет 1941-1945:, Институт за новију  историју Србије, Београд 1997. 13.Оливера Милосављевић: Потиснута истина, Хелсиншки одбор за људска  права у Србији, Београд 2006. 14.Трифун Тодоровић:Парцани под Висом, издавач ГО Сопот, 2002. 15.Драган Марковић, Никола Миловановић, Ђуро Ребић:Ратници мира, књ.1-3.Слобода, Београд 1979. 16.Никола Миловановић: Генерали издаје, књ.1-2,Слобода, Београд 1977 17.Никола Миловановић: Кроз тајни архив УДБЕ, Слобода, Београд  1975. 18.Јован Радовановић: Дража Михаиловић у огледалу историјских доклумената, Београд 2003. 19.Милосав Бојић:Посавски НОП одред 20.Група аутора:Чукарица раднички покрет и НОБ, Београд 1972. 21.Бранислав Н. Павловић:Бождаревац,  према документима и предањима Београд 1994/1995 22.Сава М. Стекић, проф.:Сремчица, насеље и школа, Београд 1991. 23.Дробњак Ј. Драгомир: Рипањ монографија, Београд 2002 24.Драгослав Домитријевић Бели: Космајски партизани, Београд – Сопот 1983. 25.Драгослав Димитријевић Бели: Баћевац у народноослободилачкој борби, Београд – Барајево, 1982. 26.Ратко Парежанин:Моја Мисија у Црној Гори, Минхен 1974. 27.Драган Алексић:Привреда Србије у другом светском рату, Београд, 2002.. 28.Тома Расулић: Грочанска хроника, Београд 1988. 29.Светомир Костадиновић Станко:Надомак Београда, Нови Сад  1968. 30.Гласник српског историско-културног  друштва „“Његош“, свеска 7,  јуни 1961, Чикаго. 31.Проф др Миодраг Зечевић: Документа са суђења Равногорском покрету 10 јуни – 15 јули 1946.год. књ.1-4, Београд 2001. 32.Проф Духомир Цветковић: Остружница, Београд 2004. 33.Проф Духомир Цветковић: Велика Моштаница, Београд 1996. 34.Бор.М. Карапанџић: Грађански рат у Србији (1941-1945) 35.Др Милан Б. Матић: Равногорска идеја у штампи и пропаганди четничког покрета у Србији 1941-1944. ИНС, Београд 1995. 36.Исидор Ђуковић:Друга Шумадијска – 21.српска ударна бригада; Народна   књига, Београд 1982 37.Сима Беговић: Логор на Бањици 1941.1944., 1 књ.Београд 1989. 38.Бранко Петрановић: Револуција и контрареволуција у Југославији (1941- 1945), књ.1-2, Београд 1983. 39.Коста Спасеновић: Железник – насеље и школа, Београд  1968. 40.Милан Борковић: Контрареволуц ија у Србији, књ.1-2, Београд 1979. 41.Кика Дамњановић – Марковић:Ја и моји ратни другови, књ.1-2,   Београд, 1978 42.Хронологија ослободилачке борбе народа Југославије 1941-1945. 43.Војна енциклопедија, друго издање,Београд 1970. 44.Србија у рату и револуцији 1941-1945,Београд 1976. 45.Винстон С.Черчић: Други светски рат, Просвета – Београд. Сведоџба о завршеној Српској православној Богословији у Цетињу налази се у поседу писца ових редова. Оригинал Уверења налази се у поседу писца ових редова Уверење о постављењу за сталног пароха налази се у поседу писца ових редова. .Декрет о ношењу Црвеног појаса у поседу писца ових редова.  Овај акт  се налази у поседу писца ових редова. Наредба се налази у поседу писца ових редова. Према прибелешкама јереја М.поповића. .Оригинал одлуке се налази у поседу писца ових редова. .Према казивању  Бранка сина јереја Милована писцу нових редова. .Оригинал одлуке се налази у поседу писца ових редова. .Акт о канонском отпусту јереја Милована налази се у поседу писца ових редова. . Драгослав Димитријевић Бели: „Баћевац у Нроноолобоилачкој борби“,стр.9-19,Београд 1982 г. .Акт о рукопроизвођењу свештеника Милована поповића у чин Протојереја, се налази у поседу писца ових редова. .Одлука се налази у поседу писца ових редова. .Одлука се налази у поседу писца ових редова. .Одлука се налази у поседу писца ових редова. .Одлука о одобравању зидања гробнице, налази се у поседу писца ових редова. .То је био други  октобар 1944.године. – Нап.ДДБ . То су углавном били војници 4.гупе јуришних корпуса у повлачењу из западне Србије ка Београду. - Нап.ДДБ. .То је било 5.октобра, а не како би се стекао утисак да је то било 6.октобра 1944. – Нап.ДДБ . У ово село партизани нису долазили после 1941,до ослобођења. – Нап.ДДБ . ово је такође доказ да партизани нису ово село палили. – Нап.ДДБ. . За четнике су Муслимани били Турци. - нап.ДДБ. . Тито никада није био у Шековићима. – нап.ДДБ. .VII ,ЧА, Бр.рег-13/6 К.54 . За Словенију  није отишао генерал Трифуновић. Дража Михаиловић је тада формирао Истакнути део Врховне команде да буде у Словенији и тамо послао са групом официра генерала Миодрага Дамњановића. Види Др Милан Д. Лазић: Равногорски покрет 1941-1945, стр. 245. . Војно историјски институт ЧА Бр. Р.8/6 К.54 .Своја гледишта, која су заиста истоветна, Национални комитет Црне Горе, Боке и Старог Раса је формулисао у писменој одлуци која је 1.марта 1945. „донета на заједничкој седници Националног комитета, виших војничих старешина и интелектуалаца Црне Горе, Боке и Старог Раса“, и један примерак послао Дражи Михаиловићу. У одлуци се, на крају, истиче, да ако Врховна команда не прихвати да се избеглице, рањеници, болесници и све четничке снаге пребаце у западне крајеве, Павле Ђуришић је овлашћен да ове пребаци на територију по свом нахођењу.“ (Архив VII Ча. К.144, рег.бр.7/5). Дража Михаиловићје 3.марта 1945.године одбио ове захтве.(Зборник НОР-а, Т.14.,к4,док.161, страна 788). .Зборник НОР-а, Т.14,књ.4,д.153, с.662-665. .Зборник НОР-а, т.14.к.њ.4.д.161, с.788-791. .Зборник НОР-а, Т.14,књ.4, д.181, стр.852-854. .Зборник НОР-а, Т.14,књ.4,док  181, стр. 854. .Зборник  НОР-а, Т.14,књ.4,д.185,стр.864   Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument