Mnogi posetioci Spomen sobe predlagali su mi da iz te bogate građe na tu šemu objavim knjigu o tom nečuvenom zločinu, tim pre, što ima pokušaja prekrajanja i falsifikovanja istorije, što je sve manje preživelih svedoka i što je sve više mladih ljudi koji rat i ratne zločine nisu zapamtili.

Prihvatio sam savet drugova i prijatelja i preuzeo obavezu da događaje iz ratnih dana što vernije prikažem, a pokolj što detaljnije u knjizi opišem. S željom da se nevine žrtve nikad ne zaborave, a zločin nikad više ne ponovi.

Da bi se to postiglo, prava istina o pokolju u Vraniću se mora znati. To je najveća obaveza živih prema poklanim žrtvama i njihovim porodicama.

Oni su časno živeli, hrabro se borili i slavno umirali.

Njima su sloboda, čast, ponos i dostojanstvo bili važniji od života, zato su tako hrabro i dostojanstveno podnosili sva ratna iskušenja. Čuvajući uspomenu na njih, Vranić se s pravom ponosi.

Na njihovim svetlim i slavnim primerima treba da uče nove generacije kako se voli i brani sloboda i kako se treba žrtvovati za svoj narod.

Oni su slobodi i svom narodu dali sve što su imali, dali su svoje živote i živote svojih porodica. To naš narod shvata i razume, jer se u srpskom narodurs SLOBODA uvek pisala velikim slovima.

Mnogo je teže shvatiti i razumeti otkuda u ovom našem slobodarskom srpskom narodu takvih izroda, koji su po nalogu i za račun tuđina klali i ubijali sopstveni narod i stavljali pod nož čitave porodice - od dece u kolevkama do staraca u posteljama, samo zato što su ovi neizmerno voleli slobodu, a mrzeli četničku izdaju.