1. Plan

Odlaskom dr Šubašića ništa me više nije zadržavalo na Visu i to mi je bilo drago. Bilo mi je već dosta visoke politike i to zadugo. Takođe mi je, u toku tih nekoliko nedelja koje sam proveo, dosadio garnizonski način života i večito sunce, plavo more i topao letnji jadranski vetar. Već je bilo vreme da se vratim na kopno - gde je pozornica bila spremna za poslednji čin drame što se brzo odvijala i u kojoj smo već godinu dana svi učestvovali.

Na Visu sam stalmo održavao vezu preko radio-stanice i preko kurira sa našim oficirima na kopnu. S vremena na vreme, poneko od njih je dolazio k nama, tako da smo dobijali izveštaje iz prve ruke o onome šta se dešava u pojedinim područjima. Mur i Džons su stigli iz Slovenije; Džon Klark iz Crne Gore, gde je bio sa Pekom Dapčevićem; Endru Meksvel iz Prvog korpusa, preplanuo od sunca i vetra i tako mršav da smo ga jedva prepoznali, jer je ostao iza nas posle evakuacije Titovog štaba i učestvovao u dugim, teškim marševima po planinama, koji su zatim usledili; Randolf Čerčil je došao da me obiđe pre no što je krenuo u Hrvatsku. Sa njim je pošao i Ivlin Vou (Evelyn Waugh), pridošlica. Kao obučeni komandos i sklon avanturama, bio je veoma pogodna prinova našoj Misiji.

Vesti koje su stizale sa svih strana bile su istovetne: nemačka ofanziva je popuštala i, postupno, inicijativu su preuzimali partizani. I sada, iz različitih izvora, sve upornije su se javljale nove glasine - glasine da Nemci nameravaju da se povuku sa Balkana, da prekinu i smanje svoje gubitke i da se povuku na pogodniju za odbranu liniju fronta na severu.

Ukoliko se ne želi da se rat u Evropi nepotrebno produži, onda je od izuzetnog značaja da se Nemci spreče da neometano sprovedu svoju nameru. Koristivši se time što su mi general Vilson i Tito bili tako reći nadohvat ruke, odmah sam obojici izneo plan kojim bi se osiguralo da se, u slučaju povlačenja, izvuče što manje Nemaca.

Ovaj plan je nazvan operacija "Retvik". Ja sam predložio da u periodu od jedne nedelje, koji treba da se poklopi što je moguće više sa očekivanim početkom nemačkog povlačenja, partizani na kopnu, a saveznici na moru i iz vazduha izvrše čitav niz pažljivo planiranih i koordiniranih napada na neprijateljeve komunikacije širom Jugoslavije. Ovo bi zbunilo snage koje se povlače i ozbiljno otežalo njihovo dalje povlačenje.

Prvo sam ovaj plan izneo Bilu Eliotu. Njemu se, kao i drugim vazduhoplovcima, dopao. Uz pomoć Amerikanaca oni bi mogli, rekli su, da pronađu avione potrebne za ovo. Mornarica, uvek srećna kad joj se pruži neka prilika za izvođenje pomorskih prepada, odmah se složila, a general Vilson, posle sat-dva provedenih nad kartama krupnih razmera, dao je svoj konačni pristanak.

Kao sledeće, morao sam obezbediti da i Tito učini svoje. Bilo bi, ipak, razumljivo da sad, kad postoje šanse da se Nemci dobrovoljno povuku, Jugosloveni, koji su toliko pretrpeli pod nemačkom okupacijom, odbiju da im to onemoguće. Ali mi je odmah bilo jasno da Tito ovo neće uzeti u obzir. On je bio za to da se borba s Nemcima nastavi do kraja. Pošto je saslušao sve što imam da kažem, na moja uveravanja da su savezničke pomorske i vazduhoplovne snage spremne da sadejstvuju u najvećoj mogućoj meri, on je primio na sebe da izda naređenja svome štabu da napravi zajednički plan sa mojim oficirima i predstavnicima Balkanskih vazduhoplovnih snaga. Čim bude gotov podroban plan, rekao mi je, on će izdati naređenja svojim komandantima na terenu da preduzmu sve mere da se on sprovede u delo u dogovoru sa mojim oficirima na licu mesta, čiji će zadatak biti da koordiniraju operacije koje izvode partizani sa akcijama savezničkog vazduhoplovstva.

Razrada plana je uglavnom obavljena u štabu Balkanskih vazduhoplovnih snaga i pozadinskom delu mog štaba u Bariju, kojim su rukovodili Piter Mur, koji se nedavno vratio iz Slovenije, i Džon Klark, koji se upravo vratio iz Crne Gore. Čitava Jugoslavija je podeljena u sektore; partizanski komandant i britanski oficir pri njegovom štabu bili su odgovorni za svaki sektor i na taj način su podeljeni ciljevi. Svaki cilj, kao na primer most, vijadukt ili železnički čvor, koje je neprijatelj čvrsto držao i koje partizani ne bi mogli napasti sa mnogo izgleda na uspeh, povereni su Kraljevskom ratnom vazduhoplovstvu ili teškim bombarderima američkog ratnog vazduhoplovstva. Tamo gde su bile potrebne veće količine jačeg eksploziva ili municije, organizovano je posebno dopremanje materijala. Isto tako sačinjeni su i planovi za taktičku i strategijsku podršku iz vazdušnog prostora, u trenutku kada to bude potrebno partizanskim jedinicama. U međuvremenu, naši razarači i torpedni čamci će kontrolisati pomorske komunikacije.

Pri sastavljanju ovih planova koristili smo sve raspoložive izvore obaveštenja o neprijateljevom borbenom poretku i rasporedu trupa. Takođe pri planiranju svake akcije konsultovali smo radio-vezom britanske oficire i partizanske komandante na licu mesta. Na taj način pokriveni su svi pravci povlačenja Nemaca i svaki mogući objekat. Na osnovu pretpostavke šta neprijatelj namerava da učini, napad je trebalo da počne prvih dana septembra.

Ako se Nemci budu povlačili, njihov glavni pravac povlačenja ka severu mora ići Vardarskom dolinom i železničkom prugom Beograd - Solun. Za nas je sada ovo postao najvažniji objekat. Ukoliko bismo ovde presekli njihove komunikacije, stanje bi po njih postalo očajno.

Jačina partizanskih snaga u Srbiji još uvek nije bila sasvim poznata, iako se po depešama Džona Henikera-Medžora moglo videti da brzo osvajaju teritoriju.

Mnogo je zavisilo od onoga šta će oni učiniti. Zato, pre no što je g. Čerčil pošao iz Italije, od njega i generala Vilsona dobio sam odobrenje da napustim Tita i svoj štab na Visu za neodređeno vreme, kako bih otišao u Srbiju da tamo lično koordiniram operacije. Najzad sam mogao ostvariti svoju nameru da posetim Srbiju i to u kritičnom trenutku.

Moj plan bio je da se pridružim Džonu Henikeru-Medžoru u južnoj Srbiji, gde se nalazio štab Koče Popovića. Tamo bih se nalazio blizu pruge Beograd - Solun i na dosta dobrom središnom položaju, odakle bih imao uvid u šira područja zemlje. Tito je poslao poruku Koči obaveštavajući ga o mom predstojećem dolasku i rekao da zajedno sa mnom izradi plan za operaciju "Retvik", koordinirajući svoje akcije preko mene sa akcijama savezničkih vazduhoplovnih snaga. Zatim je odlučio da sa mnom pošalje, kao svog ličnog predstavnika, generala Sretena Žujovića, ili Crnog, kako su ga zvali.

Crni, koga sam dobro pozmavao iz dana provedenih u Bosni, bio je jedna od istaknutih ličnosti partizanskog pokreta. Zaista, u ovom trenutku, on je bio praktično zamenik vrhovnog komandanta Tita. Po narodnosti Srbin, on je stekao ime kao gerilski vođa u prvim danima ustanka u Srbiji, u leto 1941. godine. Pored vojnih sposobnosti, koje su bile znatne, bio je isto tako politički pronicljiv i izuzetno širokih vidika. On je takođe bio i prvorazredni organizator i čovek na kojeg se može osloniti u sudbonosnim trenucima. Tito ga je koristio kao neku vrstu rezerve i slao ga da preuzme rukovodstvo u bilo kom delu zemlje, gde se stanje loše odvijalo po partizane ili je došlo do vojne ili političke krize. Bio je visok i mršav, sa pravom crnom kosom i bledim, ispijenim i upalim obrazima, koji bi već posle podne obrasli plavocrnim dlačicama jer mu je, kao u većine Srba, veoma brzo rasla jaka brada. Stalan suv kašalj pokazivao je, kao i kod mnogih drugih partizana, da su ratne patnje i lišavanja ostavili na njemu trajne belege. Njegov tužan izraz lica bio je ublažen prijatnim osmehom i veoma živim, inteligentnim očima. Kao i Koča Popović, govorio je gotovo savršeno francuski, jer je dugo živeo u Francuskoj. Stariji od većine partizanskih generala, on se borio u francuskoj legiji stranaca u prvom svetskom ratu. Svojim širokim interesovanjem i prijatnim ponašanjem bio je zanimljiv saputnik, a i dovoljno siguran u svoj položaj u komunističkoj hijerarhiji, pa je mogao diskutovati o svakom problemu, ma kako bio polemičan. Bio sam srećan što je pošao sa mnom. Njegovo prisustvo je takođe pokazivalo kakav značaj Tito pridaje predstojećim operacijama u Srbiji.

Preostajalo nam je da što pre tamo dopremo. Neprijateljeva opšta ofanziva, koja je u ostalim delovima Jugoslavije prestala već krajem juna, u Srbiji je trajala i čitavog jula meseca, tako da su partizani bili stalno u pokretu što im je otežalo prijem materijala vazdušnim putem. Avgusta meseca, međutim, nastalo je zatišje u borbama i pružila nam se prilika koju smo očekivali. Džon Heniker-Medžor poslao je depešu da je štab Koče Popovića privremeno smešten na gustim šumovitim padinama Radana, naspram nemačkog garnizona u Leskovcu, na pruzi Niš - Skoplje, i da partizani isto tako drže i jednu ravan u blizini sela Bojnik, gde bi se mogao spustiti i avion. Nismo smeli gubiti vreme, jer je bilo nemoguće predvideti kada će Nemci, sada sasvim upaničeni povećanim partizanskim aktivnostima u Srbiji, nastaviti napad. Odmah sam poslao poruku Henikeru-Medžoru da dolazim, opamenuvši vodnika Dankana i mog radio-telegrafistu vodnika Kempbela, da budu spremni da krenu sa mnom. Za nekoliko časova obavili smo sve pripreme da pođemo prve noći kada to bude mogućno.

Pre no što sam pošao sa Visa, popeo sam se do Titove pećine na Humu da sa njim porazgovaram o konačnim planovima za operaciju "Retvik" i da se sa njim oprostim. Plan je sada okvirno bio gotov i preostajalo je samo da se urede pojedinosti sa mesnim komandantima. Već se isporučivao naknadni materijal padobranima i vršila avijacijska priprema za predstojeće operacije. Zatekao sam Tita dosta raspoloženog, iako je, kao i ja, umoran od života na Visu, nameravao da ga napusti. Kad smo završili razmatranje situacije po karti, izneli su nam jelo i piće, tanjir prženih jaja i bocu slatkog dalmatinskog vina i onda smo govorili o Srbiji, koju Tito nije video od herojskih dana 1941. godine. Zatim mi je poželeo sreću i oprostio se sa mnom. Razišli smo se šaljivo uveravajući jedan drugog da ćemo se ponovo sresti u Beogradu.

Na prvi pogled, stići u neku zemlju iskrcavanjem iz aviona izgledalo je daleko normalnije i prirodnije no ono što je g. Čerčil nazivao "iskakanjem iz padobrana". Ali, kad smo stigli do cilja puta i, u mrkloj noći bez mesečine, počeli da se kružeći spuštamo sve niže kroz oblake nad brdovitim zemljištem ka onome što može, ali i ne mora biti pogodno mesto za spuštanje "dakote", upitao sam se da možda, ipak, iskakanje padobranom ne bi bilo bolje. Onda su kroz izmaglicu zasvetlele signalne vatre na zemlji; napravili smo još jedan-dva kruga;

krajevi na krilima aviona su se uvukli, okretaji propelera usporili i uskoro smo se zatruckali i zaustavili na neravnom tlu Srbije.

Nismo nimalo čekali. Čim smo izašli iz aviona, unutra su ugurani neki ranjeni partizani, vrata zatvorena i pilot, koji nije gasio motor, počeo je da postavlja avion u položaj za poletanje. Kroz koji minut već je ponovo poleteo i pošao natrag za Italiju.

Jedan partizan je izašao iz mraka i priveo konje. Naš lični prtljag sveli smo na minimum i ponovo smo našu radio-stanicu vezali na tovarnog konjića i bili spremni za pokret. Onda je partizanski oficir, koji je došao da nas sačeka, pošao napred i konji su prešli u galop. Kad smo napustili otvoren prostor gde se nalazilo mesto za spuštanje i, prešavši preko malog mostića, zašli u šumarak, iz blizine je ispaljeno nekoliko metaka koji su prozviždali pored nas u mraku. Bilo je teško išta videti, ali očigledno da su se u neposrednoj blizini nalazili ljudi koji nisu bili na istoj strani kao i mi.

Jahanje je bilo dugo i zamorno. Uglavnom, uzbrdo, kroz gusto šiblje i žbunje, ali sa povremenim naglim spuštanjem, kotrljajući se niz padine kamenitih udolina. Još uvek se nije video mesec, a konji uopšte nisu bili sigurni, stalno smo morali da im pomažemo i teramo ih da pređu preko težih mesta. Nemačka vojnička sedla bila su velika i stalno je pretila opasnost da konju skliznu ispod trbuha ili čak preko glave. Nervozni, najzad smo u rane jutarnje sate stigli do cilja.

Posle dosta neprijatnog lutanja po mraku, pronašao sam Džona Henikera-Medžora kako spava ispod drveća u nekoj vrsti vigvama napravljenog od jednog dela padobrana razapetog iznad grana. Za nekoliko minuta napravio sam slično sklonište od stalne kišice koja je sad padala i prostrvši vreću za spavanje ispod njega, legao da odspavam nekoliko časova.

Kad sam se probudio, sunce je sijalo kroz drveće i Kempbel i Dankan su pržili slaninu koju smo doneli. Divno je mirisalo. Nalazili smo se na proplanku u šumi. Negde u blizini čuo sam žubor vode. Iza nas prostirala se velika hrastova i bukova šuma ka vrhu Radana. Neposredno ispred nas, nizbrdo, nalazilo se malo prostranstvo zelene trave, kao engleski travnjak. Iza toga, opet su se pružale šume prekrivajući lišćem niže padine i brežuljke. Onda, iza toga, kilometar za kilometrom, pružajući se sve do magličastog plavetnila horizonta, bogati valoviti predeli Srbije kupali su se u suncu, zeleni voćnjaci i žuta kukuruzna polja, sa mestimičnim belo okrečeriim seoskim kućama i crkvenim kubetom u vidu glavice luka. Nije moglo biti veće suprotnosti od sumornih visinskih reljefa Bosne ili kamenite pustoši Dalmacije i ovog nasmejanog, mirnog predela.

Pošto sam se izvukao iz vreće za spavanje i navukao čizme, sledećih nekoliko minuta proveo sam budeći Džona Henikera-Medžora, koji je još uvek duboko spavao. Noću on se iz svog sklepanog šatora otkotrljao do polovine brega. Tamo ga je zaustavio jedan panj, oko kojeg se sada uvio, mirno hrčući. Ovo se ponavljalo iz noći u noć, tokom sledećih nedelja. Razdaljina koju je prelazio u snu, zavisila je od .nagnutosti brega na kome bismo se ulogorili, ali on se retko kad budio na istom mestu gde je i zaspao. U poslednje vreme imao je dosta napora i pretpostavljam da se sve to ovako odražavalo na njegove nerve. Inače, ništa drugo nije ukazivalo da je njegova pribranost na bilo koji način poremećena.

Pošto smo bogato doručkovali crni hleb, prženu slaninu i sveže skuvani čaj, seli smo na travu, obasjanu suncem, i Džon je počeo da mi iznosi svoje doživljaje i utiske od onog dana kada je pre četiri meseca spušten padobranom u Srbiju.

Ovo su bili veoma uzbudljivi meseci. Kad je prvi put stigao aprila meseca, utvrdio je da partizani nisu ni brojni ni dobro opremljeni. Od povlačenja Titovih glavnih snaga iz Srbije posle nedaća 1941. godine, partizanskim odredima, koji su ostali, nije bilo lako. Uslovi im uopšte nisu išli naruku. Geografski, uglavnom, zeleno, plodno, valovito zemljište, bilo je manje pogodno za gerilski rat od divljih i planinskih predela Bosne i Crne Gore. Morali su da dejstvuju u malim grupama bez one centralne organizacije koja je postojala u drugim područjima i bez međusobnih veza. Civilno stanovništvo bilo je relativno više naklonjeno pasivnom stavu četničkih jedinica ili otvorenoj kolaboraciji generala Nedića nego stavu partizana, koji je iziskivao više napora i u čije namere su propagandom navedeni da sumnjaju. Zbog toga je neprijatelj duže uživao veću sigurnost u Srbiji nego u drugim područjima i mogao je da računa na pomoć stanovnika i mesnih jedinica koje su čuvale njihove glavne komunikacije od partizanskih napada; u mnogim krajevima ove dužnosti su, u stvari, obavljali isključivo Nedićeve jedinice i četnici. Najzad, partizani nisu imali zaliha. Zbog ograničenog obima aktivnosti nisu mogli da se opreme na račun neprijatelja u istoj meri kao njihovi srećniji drugovi na drugim mestima, dok su savezmička pomoć i prestiž, koje bi tako imali, pripadali ne njima već četnicima. Gonjeni od Nemaca, Nedića, četnika, Bugara i Albanaca, bez naklonosti stanovništva i veze sa svojim drugovima u drugim delovima Jugoslavije, bez oružja i opreme, srpski partizani bili su pepeljuge u pokretu narodnooslobodilačke borbe. Uglavnom, zahvaljujući veštini i rešenosti njihovog rukovodioca Stambolića, ipak su uspeli da prežive i nastave svoju aktivnost.

Zatim, otprilike u vreme Džonovog dolaska aprila meseca, došlo je do promene. Sve se više ispoljavalo Titovo interesovanje za Srbiju. Popović, koji je, posle Tita, bio možda najuspešniji i najpopularniji partizanski vojskovođa, i koji je poticao iz dobro poznate srpske porodice došao je da preuzme komandu u Srbiji. Istovremeno, snažna partizanska formacija, uglavnom sastavljena od Srba, pod komandom Peke Dapčevića, još jednog od Titovih odličnih komandanata, krenula je iz Crne Gore preko zapadne Srbije u pomoć partizanima na toj teritoriji.

Najzad - a to je možda i najvažnije u svemu - došlo je i do promene savezničke politike. Odluka koja je do sada važila da se materijal ne sme slati partizanima u Srbiji, izmenjena je. Obustavljeno je dopremanje materijala četnicima, a znatne količine oružja i municije sada su isporučivane partizanima. Ovo je omogućilo lokalnim komandantima ne samo da mnogo bolje opreme jedinice pod svojom komandom već isto tako i da naoružaju veliki broj dobrovoljaca koje su do sada odbijali, jer nisu imali dovoljno opreme.

Promena u našem stavu je takođe imala i znatno psihološko dejstvo. Sav prestiž koji su četnici do tada uživali zbog savezničke pomoći, prenet je na partizane. Efekat je povećan i vešću da je Tito postigao sporazum sa kraljem Petrom, i kraljevom proklamacijom kojom je pozvao svoje podanike da pruže partizanima podršku, što je razbilo tvrđenje generala Mihailovića da se on bori za monarhiju.

Kao sto se to često dešava, svi ovi događaji, jedan za drugim, delovali su kao lavina. Podrška saveznika i pomoć u materijalu privukle su još veći broj dobrovoljaca; bolje opremljeni i brojniji, partizani su bili kadri da povećaju obim svojih aktivnosti; njihovi uspesi na bojištu su, pak, doneli veće zalihe zaplenjenog oružja i tim više povećali njihov prestiž; tako je za nekoliko meseci znatno ojačao pokret.

Najzad je i civilno stanovništvo shvatilo da aktivnija politika partizana nije lakomislena, kao što im se to nekad činilo. Onda im je odjednom postalo jasno da je baš ova politika obezbedila Titu savezničku podršku koju je Mihailović, ma kako bio dobronameran, na kraju izgubio zbog svoje opreznosti i neaktivnosti. Isto tako postalo im je jasno da Nemci, koji su toliko dugo izgledali nepobedivi, sada slabe, da je skoro oslobođenje Srbije ne samo mogućno već i verovatno. Osećanje bespomoćnosti, koje ih je tako dugo obuzimalo, sada se gubilo i bilo je zamenjeno oduševljenjem sličnim onom iz prvih dana narodnog ustanka 1941. godine.

Sa ovom promenom u srcu, raspoloženje naroda prema četničkoj politici kompromisa pretvorilo se u simpatije prema totalnom ratu partizana. Zbog ovih osećanja, a možda i zbog svesne ili nesvesne želje da priđu pobedničkoj strani pre no što bude kasno, svakodnevno je sve više ranijih pristalica napuštalo četnike, a sve više dobrovoljaca prelazilo u redove partizana. Narednih dana, ponovo smo videli duge kolone ljudi i dečaka kako se probijaju do partizanskih štabova da uzmu puške i municiju; delom dezerteri, delom zarobljenici, delom regruti, delom dobrovoljci, neki još uvek u svojim starim uniformama i sa tradicionalnim četničkim bradama, drugi u običnim radnim odelima.

Ovo dezerterstvo nije se ograničavalo samo na obične vojnike. Dok sam bio u Srbiji, upoznao sam i Radoslava Đurića, koji je sve donedavno bio jedan od Mihailovićevih najboljih komandanata i sada načelnik štaba partizanske divizije. Ovaj zabavan, donekle ciničan čovek, izgleda, primljen je raširenih ruku od partizana, iako je ranije bio poznat, čak i među četnicima, po surovoj brutalnosti kojom je vodio rat protiv njih.

Partizani su sad iskoristili priliku. Svim četničkim i Nedićevim jedinicama, koje su prešle partizanima pre odredenog dana, obećana je amnestija. Dosta je iskorišćen i sporazum Tito - Šubašić kao i proklamacija kralja Petra narodu da pruži podršku Titu. Sve ovo je dosta značilo u Srbiji, gde je postojalo snažno monarhističko raspoloženje. Najzad, komunistički ciljevi i politika bili su u drugom planu i veoma malo su se mogli videti: crvene zvezde, čekić i srp, koji su bili tako upadljivi kod partizana u drugim područjima zemlje, a nisu imali mnogo odjeka u ovim krajevima dobrostojećih malih posednika.

U ovom periodu, kada se sreća potpuno i brzo okrenula srpskim partizanima, glavni štab Srbije i Džon Heniker-Medžor sa njim bili su gotovo stalno u pokretu. U početku zbog slabosti; kasnije, kad su dobili u snazi, Nemci su vršili jedan za drugim snažne napade da bi im zadali odlučujući udarac pre no što bude sasvim kasno. Mnoge četničke vođe su prilikom ovih napada učestvovali sa svim svojim jedinicama, koristeći nemačku pomoć da bi se rešili partizana. Partizani, sa svoje strane, primali su četničke dezertere koji su im prilazili, ali su se trudili da eliminišu sve zaostale četničke formacije, bilo da su sarađivale sa neprijateljem ili ne. Ni u jednom trenutku, nijedna strana nije gubila iz vida svoj konačni politički cilj, naime, odstranjenje svih protivničkih stranaka i svoj dolazak na vlast.

Sad je, međutim, strategijska inicijativa počela da prelazi u ruke partizana. Taktički, Nemci i Bugari još uvek bi mogli oklopnim snagama i artiljerijom da ih zadrže; ali ovo je bila samo pretpostavka. Ovo nije sprečavalo partizane da stalno napadaju neprijateljeve komunikacije i garnizone, ili čak da oslobađaju znatne delove teritorije. Nije bilo sumnje da je u čitavoj Srbiji, u poslednje vreme, položaj neprijatelja oslabio. Drugim rečima, sve se izvrsno odvijalo i vodilo je ka usaglašenom napadu kako smo planirali.

Zatim sam razgovarao sa Kočom Popovićem o podrobnim planovima za operaciju "Retvik".

On je živeo blizu mene i posle doručka prošetali smo se do mesta gde se ulogorio ispod drveća. Uz put mi je Džon pokazao pošumljeni breg, izdvojen od ostalih na nekoliko kilometara preko doline, koji, kako mi je rekao, drže ruski belogardejci boreći se zajedno s Nemcima. Na zapadu i istoku Nemci su se nalazili u Ibarskoj dolini i Moravskoj dolini. Na severu su Bugari držali Niš, Prokuiplje i dolinu Toplice. Na jugu su se nalazili Albanci i manjinski Albanci.

Zatekli smo Koču kako sedi sa Crnim ispod drveća; žustra poslovna prilika u urednoj sivoj uniformi, sa velikim crnim brkovima. Kad je Koča govorio, reči su izlazile kao meci iz mitraljeza, a duboko usađene mrke oči iskrile su energijom i inteligencijom. Veoma sposoban, iako je govorio da želi da se povuče i proučava filozofiju, vrlo ambiciozan, bio je očigledno očaran ovim novim komandnim položajem i mogućnošću koja mu se pružila da prvi uđe u Beograd.

Donete su karte i prešli smo bez oklevanja na posao. Pokazao mi je najnoviji raspored neprijateljevih i svojih snaga i rekao koje ciljeve sami partizani mogu da napadnu, a gde je potrebna i podrška Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva. Rekao sam mu kakvu im pomoć možemo pružiti iz vazduha i koji materijal dostaviti. Zajednički smo izradili plan koji je obuhvatio gotovo sve važnije puteve i pruge u Srbiji, posebnu pažnju poklanjajući, prirodno, pruzi Beograd - Solun. O svemu ovome preko radio-stanice obavestio sam Bila Eliota, kako bih saznao njegovo mišljenje.

Narednih dana dovršavali smo naš plan. Depeše su šetale tamo-amo između štaba savezničkih snaga u velikoj palati u Kazerti i našeg malog logora ispod drveća. Skoro svakodnevno dobijali smo nove vesti o neprijateljevim pokretima koji su iziskivali manje izmene. Materijal je dostavljen do mesta koja smo odredili. Zatim smo dobili potvrdu od Balkanskih vazduhoplovnih snaga da će nam u vreme kad to bude potrebno, pružiti avijacijsku podršku.

Skoro svaki dan provodio sam sat-dva sa Kočom.

Jednog dana, dok sam sa njim sedeo, jedna patrola je dovela zarobljenika. Bio je to nemački pukovnik, nekada član misije za vezu sa Bugarima. Partizani su sačekali kola u zasedi na putu između Niša i Prokuplja i prilikom te čarke ranjen je u nogu. Sad su ga nosila dva partizana i spustila na travu pred naše noge.

Bled, sitan čovek sa inteligentnim, osetljivim licem, bar po izgledu nije bio sličan nemačkim oficirima, poznatim iz priča. Bilo je očigledno, dok je tu ležao, da ga noga boli i Koča reče čoveku koji ga je doveo da ga nešto bolje namesti. Zatim, pruživši mu cigaretu, poče da mu postavlja pitanja.

On je, izgleda, bio aktivni oficir i član Generalštaba. Mnogo štošta od onoga što nam je rekao bilo je veoma zanimljivo. Služio je u štabu fon Klajsta (von Kleist) i pomagao mu je u izradi planova za invaziju Engleske 1940. godine. Kasnije je otišao u Italiju, sa zadatkom da reorganizuje železnički transportni sistem koji je teško savezničko bombardovanje dovelo u pravo stanje haosa. Poslednji njegov zadatak bio je da pokuša da obodri Bugare, u čije su namere Nemci, izgleda, počeli ozbiljno da sumnjaju.

Na pitanja koja smo mu postavljali, on je dosta spremno odgovarao sa iskrenošću kojoj se, u ovim uslovima, čovek morao diviti. Sve što je ovaj čovek rekao i način na koji je govorio bili su ispunjeni ljubavlju i divljenjem koje je osećao prema Hitleru i Nacističkoj partiji i podjednako jakom mržnjom prema saveznicima, a iznad svega partizanima. On je čak sasvim jasno naglašavao da je iznenađen što čak i Britanci imaju oficire koji ratuju zajedno s takvim boljševičkim ološem.

Pre no što su ga odveli, Koča mu je postavio poslednje pitanje: - Šta mislite, pukovniče, kakve šanse ima sada Nemačka da pobedi u ratu? - Nema više dobrih izgleda - rekao je - jer nećemo moći još toliko dugo da se održimo da bismo iskoristili sukob koji će neizbežno nastati između Rusije i njenih zapadnih saveznika. - U ovim okolnostima, ovo je bio isto tako jasan izgovor kakvom se svak od nas nadao, i to smo shvatili i Koča i ja.

Poslednjih dana avgusta meseca, naše pripreme za operaciju "Retvik" bile su gotove i mi smo počeli sa sve većim interesovanjem da pratimo predstojeće neprijateljevo povlačenje. Ali još nije bilo znakova da su Nemci rešili da krenu i mi smo razmišljali, pomalo utučeni, da bi, uostalom, bilo možda isuviše očekivati da smo zaista uspeli da pogodimo namere neprijatelja gotovo tačno u dan. U svakom slučaju, bilo je već nešto i to što će, kad krenu, moći sami da utvrde da su im drumske i železničke komunikacije sasvim uništene.

Kada se približio utvrđeni dan, odlučio sam da se pridružim partizanskoj jedinici koja je napadala na prugu na području Leskovca. Pošto sam dobio odobrenje Koče Popovića, koji je isto tako polazio da prati operacije u drugom regionu, Džon i ja smo krenuli u pratnji vodniika Dankana i Kempbela, sa radio-stanicom na konjiću. Sunce je sijalo kad smo počeli da se spuštamo niz brdo ka dolini. Bilo je toplo i hodali smo samo u košuljama. Uskoro smo izašli iz šume i naišli na kukuruz koji se žuteo na poljima, i na drveće u voćnjacima, otežalo od ploda. Iz deteline se čulo zujanje pčela, a negde iznad nas pevala je ševa. Staza je bila bela i prašnjava. Čitav prizor je odisao mirom kasnog jesenjeg dana, kao i u domovini.

Onda, odjednom, sa druge strane doline, začuo se prasak eksplozije i, pogledavši u pravcu zvuka, ugledali smo, naspram plavetnila neba, kako se na brdu na kome su bili položaji ruskih belogardejaca, diže veliki oblak belog dima. Za ovom je usledilo još nekoliko detonacija i, kad se oblak razišao, primetili smo da tamo nešto jako gori. Ako je ovo ishod partizanskog napada, onda je, očigledno, uspešan. Bili smo samo iznenađeni što nismo ništa čuli o pripremama ove akcije.

Kad smo odmakli nešto dalje, naišli smo na jednog partizana koji je žurno jahao na konju u pravcu odakle smo mi dolazili. Zapitali smo ga da li zna šta se dešava? Rekao je da dolazi sa obližnjeg položaja i da nosi izveštaje. Belogardejci su digli u vazduh stovarište municije i zapalili svoje barake, a sada napuštaju svoje položaje.

Tek nam je postupno postao sasvim jasan sav značaj onoga što smo videli. Na mestima, gde smo se zaustavljali da se odmorimo, dopirale su do nas vesti koje su potvrđivale naš zaključak. Kasnije, kad smo podigli antenu i uspostavili vezu sa Barijem i drugim područjima u Jugoslaviji, dobili smo još određenije vesti u istom smislu. Više nije bilo nikakve sumnje. Otpočelo je povlačenje Nemaca. Na veliku sreću, naša prognoza i utvrđivanje vremena za početak operacije "Retvik", izgleda, bili su savršeni. Ovo saznanje ispunilo nas je osećanjem prijatnog iščekivanja.