Imao sam pravo: izbačeni smo sa veoma male visine; moj se padobran otvorio neposredno pre nego što sam dodirnuo tle, a to je bilo neprijatno. Pogledavši naviše, ugledao sam Randolfa kako se spušta gotovo pravo na mene. Izraz zadovoljstva koji se ocrtavao na njegovom licu kad je shvatio da mu se otvorio padobran brzo je smenilo nezadovoljstvo pri pogledu na tle kome je jurio u susret. Onda se, promašivši za dlaku telegrafsku banderu, zaustavio uz nagli udarac usred bare snežne otopine i blata. Nešto dalje videli smo Slima Fariša i ostale kako se spuštaju jedan po jedan u razmaku od nekoliko metara - uspešno grupno izbacivanje od strane pilota, iako ja lično ne bih imao ništa protiv da su me spustili sa nešto veće visine.

Nismo imali vremena da razmišljamo o ovim tehničkim detaljima. Džon Selbi, u ulozi ceremonijal-majstora, već se okomio na nas. Šest nedelja provedenih sa partizanima, u šta je spadalo i nekoliko usiljenih marševa, učinili su svoje i izmenili izgled besprekornog komandanta vazduhoplovnog puka u nešto između hajduka i kurira-konjanika. Ali njegov pozdrav bio je propisan, a njegovo ponašanje besprekorno kao i uvek. Sa njim je došao i Slavko Rodić, visok, bled i elegantan, urednih, crnih brkova. Njegove jedinice su organizovale doček i sada kao i prilikom mog prvog spuštanja u Mrkonjić Grad.

Oni se nisu mnogo izmenili. Ogrubeli od nevremena i prljavi od borbi, nosili su uobičajeno šarenilo zaplenjenog oružja i uniformi, samo što su se sada tu i tamo sretali i poneka britanska uniforma, čizme, ručna bomba ili automat - znak naše pomoći. Čim sam dodirnuo nogama tle, postrojena je počasna straža, spremna da je obiđem. Po žestini i strogosti ovog ceremonijala bilo je očigledno da partizani teže da revnošću nadoknade ono što im nedostaje u uobičajenom izgledu.

Onda su privedeni konji, i Rodić i ja, pošto smo odigrali svoje uloge u ceremonijalu, uskočili smo u sedla i pošli galopom ka selu, u pratnji ostalog dela grupe, dok je počasna straža ostala da prikuplja materijal koji je izbačen iz aviona istovremeno sa nama.

Bosanski Petrovac nalazi se na ivici onih retkih pojaseva ravnih pašnjaka koji se mogu naći po plamnama Bosne. Sa udaljenog kraja, nešto oko tri do četiri kilometra, nazirao se lanac tamnih brda, a ispred nas, zemljište se postupno uzdizalo ka selu, koje se prostiralo na padini brega; tipično bosansko seoce sa drvenim i zidanim kućicama.

U sobi na spratu jedne od ovih kućica bio je već pripremljen obed. Obed je bio izvrstan, iako ne onakav, kako nam je objasnio domaćin sa prijatnom iskrenošću, kao što je bio pripremljen dan ranije. Kad je bilo jasno da nećemo doći, ukućani su ga sami pojeli. U svakom slučaju, bili smo gladni i osvetili smo se kako jelu koje su nam dali, tako i šljivovici.

Za vreme jela razgovarao sam sa Slavkom Rodićem o daljim planovima. Vojna situacija bila je još uvek nestabilna, a Tito i njegov štab živeli su u šumama sve dok ne pronađu pogodno mesto gde bi se ponovo smestio Vrhovni štab. Želeo sam da što pre vidim Tita, i Rodić je rekao da će me on lično tamo odvesti. Kad su se Slim Pariš, Randolf i ostali smestili u seljačkoj kući sa uputstvom da tu ostanu sve do daljeg, krenuli smo. Već se spuštao mrak kad smo na konjima prošli kroz seosku ulicu i svetla su počela da trepere na nekim prozorima.

Slavko se uvek ponosio što ima dobre konje; oba konja, na kojima smo jahali, bila su izvrsna. Pratnja, koja je pošla za nama, isto tako imala je dobre konje i jahali smo brzo. Kad smo krenuli, spuštao se mrak, a kad smo se popeli na uzvišicu, postalo je hladnije i sneg je duboko prekrivao put kojim smo išli kroz šumu. Sneg je prigušivao topot kopita naših konja i u mraku smo jedva mogli nazirati obrise konja i jahača ispred sebe. Dok sam jahao, umotan u topli šinjel, razmišljao sam o svemu onome što ću razgovarati sa Titom. Onda me je Slavko, koji je jahao na začelju, stigao i počeli smo da pričamo kako smo živeli pre rata i šta ćemo raditi kad se rat završi. U mirnodopsko vreme, on je bio tehničar ili geometar; sada, još uvek dvadesetih godina, bio je partizanski rukovodilac. Kad se rat završi, ako preživi, naći će se neki posao za njega u novoj Jugoslaviji. Da će ova nova Jugoslavija biti pobedonosna, ma kakve prepreke stajale na putu, za njega je, kao i za sve druge, bila izvesnost, i tako je bilo od samog početka.

Još je bio dug put pred nama, iako smo brzo jahali. Tek posle ponoći, u najgušćem delu šume, odjednom nas zaustavi nevidljiva straža. Dali smo lozinku i naša imena, i onda nam je dozvoljeno da nastavimo put. Još uvek je padao sneg i jašući mogli smo razaznati svetla zamračena od pahuljica snega, kako trepere medu drvećem. Uputivši se ka njima, naišli smo na nekoliko drvenih koliba. Jedan partizan uzeo je naše konje, a drugi, prepoznavši me, prišao je i rekao da nas Tito čeka i da, me želi videti čim stignem. On će me odvesti k njemu.

Probijajući se kroz drveće, stigli smo do male, grubo sklepane kolibe tek isečenih debala. Unutra je gorelo svetlo. Stražar kraj vrata napravi mi put i ja uđoh.

Kad mi je pošao u susret, primetio sam da Tito više ne nosi jednostavnu tamnu bluzu i čakšire koje su mu ranije, izgleda, bile omiljene, već da umesto toga nosi neku vrstu uniforme, sa grubo izvezenim vencem oko zvezde na rukavu. Posle našeg poslednjeg susreta, Antifašističko veće, koje je zasedalo u Jajcu, dodelilo mu je posebno ustanovljeni čin maršala Jugoslavije, a istovremeno je osnovalo i "privremenu vladu" u kojoj je on imao vodeći položaj. Kad sam mu čestitao na ovoj časti, on je izgledao malo zbunjen. - Tako su hteli - rekao je i osmehnuo se kao da ne želi o tome da govori. Za trenutak mi se učini, iako svakako uživa u značaju ove svoje nove titule, da on, možda, žali za danima kad je, imajući samo položaj vojnog komandanta partizanskih jedinica, bio svima poznat po svom jednostavnom nadimku. Zatim smo seli; doneli su nam hranu i piće i onda smo počeli da razgovaramo.

Imali smo mnogo šta da ispričamo jedan drugom. Za početak, predao sam Titu pismo od predsednika vlade. On ga uopšte nije očekivao i ja sam pažljivo posmatrao njegov izraz lica da bih video kako mu se dopada, kao kad se posmatra dete koje je dobilo novu igračku. Nije bilo sumnje u njegovo dejstvo. Kad je skinuo pečat i, odmotavši šuštav list debele hartije, ugledao adresu Dauning strit 10 na vrhu, a potpis predsednika vlade na dnu pisma, široki radostan osmeh odjednom se ukazao na njegovom licu, i postade još širi, kad je u pismu našao veliku fotografiju g. Čerčila sa potpisom, u posebnom kovertu. Ponudio sam se da mu prevedem pismo, ali on je nastojao sam da ga razume, obraćajući mi se za pomoć samo kad su bile u pitanju složenije rečenice, pokazujući pri tom zadovoljstvo kad je nailazio na izraze pohvale o sposobnostima partizana i na obećanje o savezničkoj pomoći. Očigledno, bio je veoma zadovoljan.

Imao je i razloga za to. Dosada se Titova karijera odvijala ilegalno, iza pozornice. On je stalno bio u sukobu sa postojećim poretkom. Uprkos tome, možda i zbog svega ovog, pridavao je veliki značaj spoljnom izgledu stvari. Revolucionarni proces koji je on pokrenuo, već sada ga je nosio, njega, revolucionara, naviše, ka novo uspostavljenom poretku koji će konačno zameniti onaj koji se tada rušio. Zvučna titula maršala Jugoslavije, koju mu je dodelio njegov narod, bila je samo spoljni i vidljivi znak ovoga, iako se njen primalac morao još uvek skrivati u planinama i šumama. Ali sada je dobio ne malo priznanje od spoljnjeg sveta. Nemci, istina, odredili su cenu, i to veoma visoku, za njegovu glavu, ali velike sile, čiji je bio saveznik, kasno su u njemu i njegovom Pokretu otkrile snagu, sa kojom se mora računati; čak su i Rusi pokazivali malo interesovanje za njega. Najzad, kad je stiglo pismo g. Čerčila, Tito je počeo da stiče i međunarodno priznanje. On je bio neposredno i formalno u vezi sa jednim od Velike trojice, sa predsednikom vlade jedne velike sile. G. Čercil je sasvim jasno izrazio da ga smatra za saveznika i kao takvom obećao mu je svu moguću pomoć. Staviše, on ga je pozivao da se dopisuje sa njim preko mene, radi dogovaranja o svim značajnim problemima. To nije bilo daleko od zvaničnog priznanja. U svakom slučaju, to je bio veoma veliki korak napred.

Onda sam podneo Titu izveštaj o povećanoj pomoći koju će od sada primati. Do tančina sam mu ispričao šta je sve preduzeto da se poboljša postojeći sistem dopremanja materijala vazdušnim putem i avijacijske podrške; o planu da se njegovi ljudi obuče kao piloti i za tenkovske posade. Bio je očaran i rekao da će odmah odabrati pogodne ljude iz čitave zemlje za ovu obuku. Onda će ih nekako provući do obale i malim brodićima prebaciti preko Jadrana.

Zatim sam zapitao Tita kako napreduje nemačka ofanziva? On mi je odgovorio da se početna žestina nemačkog napada istrošila, a da neprijatelj nije postigao neki odlučujući uspeh. Sada su partizani, pošto su još jednom uspeli da se neprijatelju uklone sa nišana, počeli da mu uzvraćaju udarce širom čitave zemlje; Nemci su dobijali ono što su i zaslužili. Nevolja je samo što njegovim ljudima nedostaje sve: hrana, odeća, obuća, municija. On se samo nada da će obećani materijal stići pre no što bude suviše kasno. U međuvremenu, situacija se donekle lokalno stabilizovala i on očekuje da će uskoro preseliti svoj štab blizu Drvara, u deo Bosne koji je već dugo bio izrazito veran partizanima.

Najzad, razgovarali smo o ostrvima i o mogućnosti da se Vis pretvori u čvrstu bazu, iz koje bismo mogli da uznemiravamo neprijatelja i krijumčarimo materijal na kopno. Nemci su već zauzeli ostala ostrva. Složili smo se da ćemo morati brzo da radimo, ako želimo da na vreme sačuvamo Vis od iste sudbine.

Razgovarali smo sve do ranog jutra. Onda, zaželevši Titu laku noć, pošao sam sa jednim od stražara kroz sneg do kolibe koja mi je bila dodeljena. Gordon Olston i Hilari King, moj novi oficir vezista, spavali su na slami prostrtoj preko neke klupe, koja se pružala čitavom dužinom kolibe. Probudivši se, ispričali su mi o svojim doživljajima posle njihovog žurnog odlaska iz Jajca. Partizan, ogromnih brkova, sedeo je kraj improvizovane peći i u nju je ubacivao drva i džarao s vremena na vreme.

Povremeno bi pri svetlosti vatre pregledao šavove na košulji koju je skinuo i pomno ispitivao. - Vaške - rekao je zabrinuto. Uzeo sam platnenu vreću Foren Ofisa, u kojoj sam doneo pismo predsednika vlade, napunio je slamom da mi posluži kao jastuk, umotao se u šinjel i odmah zaspao.

Idućeg jutra, sa šoljom zaplenjene erzac kafe i porcijom žutog kačamaka probudio nas je partizan sa zaliscima, koji je, pored toga što je bio moja telesna straža, obavljao i dužnosti kuvara i sobara. Pošto smo doručkovali, oprao sam porciju i u njoj otopio i ugrejao malo snega na peći da bih se obrijao. Ovo je bio prijatan, neophodan način života, kad se ni vreme, ni prostor, ni energija nisu trošili na nepotrebne stvari.

Sledeći dani bili su bez događaja. Vodili smo patrijarhalan život u našim kolibama u šumi. Svuda oko nas pružao se duboki sneg. Jeo sam sa Titom i njegovim štabom, od kojeg su neki sada postali ministri u kabinetu. Kardelj je bio potpredsednik; pop Vlado, ministar unutrašnjih poslova, i tako dalje. Posle nekoliko nacrta i izmena, sastavljen je odgovor na pismo g. Čerčila i poslat preko radio-veze.

Onda, jedne večeri, iznenadno, što je uvek odlikovalo ovakve pokrete, bilo je najavljeno da polazimo te iste noći u nov štab. U ovoj poruci takođe je stajalo da će maršalu biti drago ako putujem njegovim posebnim vagonom - poziv koji nisam mogao da shvatim sve dok, raspitavši se, nisam otkrio da je moj stari prijatelj, partizanski ekspres, nekako preživeo ofanzivu, da se nalazi na obližnjoj pruzi i da ćemo njime putovati.

I zaista, kad je došao trenutak, zatekli smo ga tamo, istog kao i pre. Veselo zviždućući ispuštao je oblake iskrica, ali mu je dodat posebno sagrađen drveni vagon koji je sasvim ličio na kolibu na točkovima. U njega smo se svi potrpali: Tito, njegov pas Tigar, nekoliko članova kabineta, Olga, Olston i King, Titovi pratioci i ja.

Naš kratki put bio je neverovatan, kao u nekom snu, jer, kad smo krenuli, bilo je teško poverovati da se to zaista dešava. Iznutra je Titov posebni vagon bio čak sličniji kolibi nego posmatran spolja; imao je otvorenu peć u sredini i klupe oko zidova. Zagušujuća toplota od peći gonila je na san. Klupe s druge strane bile su uzane za spavanje. Na podu je ležao Tigar, loše raspoložen, i hvatao svakoga za noge. Najzad, posle dugog vrtenja, zaspao je, ali ga uskoro probudi jedan od ministara kabineta, koji pade sa klupe pravo na njega i onda nasta pravi pakao. Ovo nije bio miran put na kome se čovek mogao odmoriti, ali, kako je rekao Tito, to je bio jedini voz u Jugoslaviji kojim se moglo putovati sa sigurnošću da neće odleteti u vazduh.

Najzad stigosmo nešto pre zore i, izašavši iz voza, uputismo se s vodičem da pronađemo mesto gde ćemo se smestiti. Posle dugog hodanja po mraku, kroz blatnjava polusmrznuta polja, našli smo nekoliko zbijenih drvenih kućica na padini jednog brega. U jednoj od ovih bilo je postelja na sprat, dovoljno da se smesti čitava Misija. Vlasnik kuće, neki stariji seljak, izjavio je sa ponosom da je čitava ova tvorevina "posebno rezervisana za predsednika Čerčila lično", koji uskoro treba da stigne u državnu posetu maršalu Titu - verovatno nešto izmenjena verzija Randolfovog predstojećeg dolaska. Bili smo odviše umorni da bismo se objašnjavali sa njim i, uprkos njegovih opomena, ispružili smo se jedan pored drugog na donju postelju i uskoro čvrsto zaspali.

Kad smo se probudili, uveliko je svanulo i onda smo mogli bolje da osmotrimo okolinu. Sa mesta gde smo se nalazili, gledali smo na široku zelenu dolinu, sa lančanim bregovima na udaljenoj strani, koji su se strmo uzdizali u litice iz reke što je tekla u njihovom podnožju. Između nas i bregova nalazili su se ostaci Drvara, varošice s nekoliko spaljenih kuća zbijenih oko tamnih ruševina nekadašnje fabrike. Iza nas otvorena polja, mestimično sa seoskim zgradama i šikarama, koja su postupno prelazila u drugi bregovit lanac, na kome se još video sneg.

Naša kuća nalazila se usred šljivika, koji se blago spuštao do malog potoka. Iza okolnih koliba, seljaci su nas radoznalo posmatrali i razgledali naše radio-stanice kao i ostalu opremu i sa iznenađenjem slušali strani jezik, kojim smo govorili. Partizane su poznavali; i četnike; i Nemce. Ali, mi smo bili drugačiji. Prvo su se ustezali. Onda je radoznalost pobedila uzdržljivost. Devojke su bile najsmelije. Smejući se i podgurkujući jedna drugu, prvo jedna, a onda i ostale, našle su neki izgovor da stupe u razgovor. Otkriće da znamo i njihov jezik, ohrabrilo ih je i uskoro smo se našli usred radoznale gomile suseda koji su nam postavljali razna pitanja, i odgovarali na naša sa svojstvenim poveravanjem, obično veoma intimnim. U međuvremenu, naš pratilac sa zaliscima, koji je trebalo da nam pomogne da se raspakujemo i skloni ono što je ostalo od opreme i zaliha naše Misije, stajao je sav ozaren usred gomile dece kojoj je sa posedničkim ponosom pokazivao sve zanimljivije delove naše opreme, lične ili druge, a svaki komad bio je pozdravljen uzvicima ili poklicima njegove mlade publike. Među njima se nalazila i devojčica od dve-tri godine sa veoma prljavim licem i plamenoriđom kosom, koja se dogegala da vidi šta se dešava. Prozvali smo je "Džindžer" (Riđokosa), i tako je posle zvalo čitavo susedstvo, uključujući i roditelje.

Nekoliko dana kasnije, dolazak i drugog dela grupe zajedno sa Randolfom, narednikom Dankanom i Slimom Farišem, koji je doneo veće zalihe pravih američkih "slatkiša", zapečatio je naš uspeh. Od sada je naš položaj u ovoj zajednici bio učvršćen. Već kroz nekoliko dana spavali smo u jednoj kući, jeli u drugoj, kuvali u trećoj - to je obavljala nad otvorenom vatrom Džindžerina majka uz nadzor narednika Dankana.

Kad smo se sredili, otišao sam da posetim Tita. Zatekao sam ga u pećini na sredini od vrha stenovitog obronka sa druge strane doline. Trebalo je da se penjemo uz veliku strminu i stigao sam sav zadihan do ulaza u pećinu, gde su me pozdravili: Tito, Olga, Tigar i Titovi pratioci, Prlja i Boško, koji su svi, izgleda, bili očarani novim smeštajem. Iza pećine grmeo je vodopad, a u pukotinama stenja rasla je paprat. Sa mesta gde smo stajali, imali smo divan pogled na dolinu i sve pristupe. Sve u svemu, ovo je bilo prilično prijatno mesto. Povremeno, narednih meseci, provodio sam dosta vremena u toj pećini, razgovarajući, hraneći se i, iznad svega, raspravljajući.

Život u koji smo se sad upustili, mada je podsećao na atmosferu iz "razbojničke pećine" u drugom činu neke pantomime, imao je, začudo, mnogo sličnosti i sa nekim važnim štabom na normalnom ratnom poprištu, iako su nemačke prethodnice bile udaljene nekoliko kilometara od nas. Proteklih šest meseci, a naročito od kapitulacije Italije, partizanski pokret se znatno uvećao kako po broju, tako i po obimu, i neizbežno je moralo doći do povećanja Titovog štaba. Ali ono što je dobio u izvršnoj i upravnoj efikasnosti povećanjem osoblja, neizbežno je izgubio u svojoj mobilnosti, a ona je bila jedan od nužnih uslova za uspešno gerilsko ratovanje. Tito se sad našao suočen sa problemom kako da najbolje obezbedi svoju bazu. Za sada se njegov štab nije nalazio u nekoj neposrednoj opasnosti. Udarna snaga nemačke šeste ofanzive dostigla je vrhunac osvajanjem Jajca pre nekoliko nedelja. Sada je uglavnom istrošena i inicijativa je brzo prelazila u ruke partizana. Lokalno, prilazi Drvaru bili su dobro branjeni. Na severu, Slavko Rodić i štab Petog korpusa smestili su se u Bosanskom Petrovcu. Koča Popović, komandant Prvog korpusa, smestio je svoj štab u Mokroj Nozi, nekoliko časova hoda od doline. Ove jedinice, kako se pretpostavljalo, biće dovoljne da zaštite Drvar od bilo kakvih iznenadnih napada koje bi preduzele nemačke jedinice za koje se znalo da se u to vreme nalaze u okolini.

Ali nije se moglo očekivati da će ovakvo stanje potrajati neograničeno dugo. Nasuprot tome, uskoro smo dobili izveštaje iz različitih izvora da neprijatelj zna gde se nalazimo i da ne namerava da nas ostavi na miru. Najubedljiviji dokaz bila je aktivnost neprijateljeve avijacije. Prvo jedan avion, a onda grupice od tri-četiri aviona kružile su nad nama, ponekad nas bombardujući i mitraljirajući, a ponekad samo izviđajući ili, možda, fotografišući. Uznemirujući su bili i izveštaji koje sam primio od Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva i preneo Titu, o koncentracijama jedrilica i aviona za prevoz trupa u Zagrebu i drugim mestima. Onda, iz zaplenjenih neprijateljevih dokumenata i uhvaćenih poruka, dobili smo dokaze o različitim nemačkim planovima da otmu ili ubiju Tita, njegovo osoblje i moju Misiju. U ovu svrhu upotrebiće, izgleda, preobučene u partizane pripadnike po zlu čuvene SS-divizije "Brandenburg", koji govore srpskohrvatski. Jedno vreme izgleda da je bio razmatran prepad smučarskim delovima Prve planinske divizije.

Prelistavajući ova dokumenta, sa zanimanjem sam čitao uputstva o tome šta sa mnom učiniti. U njima su se nalazile, po redosledu, razne jedinice u koje treba da me pošalju posle zarobljavanja: iz divizije u korpus, odatle u štab armije, posle toga posebnim avionom u Nemačku na dalja ispitivanja i, konačno, da me uklone sredstvima koja nisu pomenuta.

Pored toga, znali smo da Nemci, ako tome posvete dovoljno vremena, mogu uvek na kraju da koncentrišu protiv svake tačke koju drže partizani mnogo nadmoćnije snage, naročito naoružanje, i ako kad-tad reše da preduzmu takvu akciju protiv Drvara, Tito i njegov štab moraće odmah da krenu u šumu, prema tome, da prekinu centralizovano rukovođenje ratnim dejstvima.

Ovo je Tito, prirodno, želeo da izbegne. Postavljalo se pitanje da li je mogućno da se baza u Drvaru obezbedi od takvog napada, ako se Nemci zaista reše da je unište. Neki Titovi savetnici su bili za to da se pokuša da se Drvar i njegova neposredna okolina pretvore u neosvojivu tvrđavu u kojoj bi se sakupile znatne snage. Smatrali su, objašnjavao je on, da će podići moral pokreta i ojačati ga kao celinu, ako bi se trajno održao jedan pojas "slobodne teritorije".

Govoreći mi o ovom projektu, Tito me je zapitao šta mislim o njemu i da li bismo, ako se on usvoji, mogli da isporučimo oružje, naročito mine, topove i tenkove koji su potrebni da se sve to sprovede.

Odgovorio sam da, kaošto i on zna, mi već snabdevamo partizane minama i da se nadamo da ćemo ih uskoro snabdeti i brdskom artiljerijom. Ali ne mislim da bi to bilo svrsishodno upotrebljeno ako bi se koristilo za učvršćenje trajne baze u bilo kom području. Pre svega, mi ne možemo iz vazduha dopremiti dovoljno naoružanja da se obezbedi sigurnost koja se želi. S druge strane, preuzimanje pretežno defanzivne uloge, čak i lokalno, bilo bi, po mom mišljenju, odstupanje od osnovnih načela gerilskog ratovanja. Činilo mi se da partizani moraju po svaku cenu zadržati svoju pokretljivost. Uviđao sam njihovu potrebu da imaju neku vrstu baze odakle bi se upravljalo operacijama, ali, po mom mišljenju, oni će postići željenu sigurnost samo ako neprijatelja budu zadržavali negde na drugoj strani.ž

U stvari, ovo su oni radili u sve većim razmerama i, što je bilo još značajnije, sad je bilo mogućno, zahvaljujući prisustvu mojih oficira pri partizanskim jedinicama u čitavoj zemlji, da se ove operacije koordiniraju sa operacijama savezničkih armija u Italiji.

Sa našeg gledišta, partizanskim aktivnostima u Sloveniji pridavao se poseban značaj, a naročito mogućnosti da se preseče saobraćaj na železničkoj pruzi Trst - Ljubljana, koja je predstavljala jednu od glavnih linija za snabdevanje nemačkih snaga u Italiji, a koja je isto tako bila i veoma važna veza između istočnog i zapadnog fronta. Piter Mur (Peter Moore) se sada vratio u Bosnu posle druge posete Sloveniji i, u odsustvu Vivijena Strita, bio je moj pomoćnik. Na taj način mogao sam iz prve ruke da koristim njegovo poznavanje situacije u Sloveniji i iskustvo u operativnom planiranju, koje bi štab vazduhoplovstva ili 15. grupa armija mogli zatražiti na severu.

Piterovo poznavanje i iskustvo dobro mi je došlo kad sam, nešto kasnije, dobio uputstva od generala Vilsona da zamolim Tita da njegovi ljudi napadnu Stampetov most, jedan od glavnih vijadukata na pruzi Trst - Ljubljana - akcija koja se mora obaviti u isto vreme kad i izvesne akcije generala Aleksandera u Italiji. Tito se odmah složio i izdao je sva potrebna naređenja svojim komandantima u Sloveniji. Posle razgovora sa Murom o predloženoj akciji, odlučio sam da ga pošaljem opet u Sloveniju, gde bi bio neposredna veza sa jedinicama koje izvode akciju, a isto tako da im pomogne tehničkim savetima, za šta je on, kao inžinjerac, bio sasvim kvalifikovan, naročito za rušenja objekata.

Mur je bio očaran ovim i pošto se snabdeo fotografijom vijadukta i svim drugim raspoloživim obaveštenjima, krenuo je na posao da izračuna količinu eksploziva potrebnu za onesposobljavanje vijadukta za duže vreme. Uskoro se pokazalo da je ova akcija veoma teška. Znalo se da je vijadukt dobro čuvan. Štaviše, on je tako izgrađen da će biti potrebne znatne količine snažnog eksploziva da bi se nešto postiglo. Zato je dogovoreno da se potreban materijal dopremi padobranom u Sloveniju, a Mur je pošao na sever ispunjen uobičajenim profesionalnim entuzijazmom.

Nedelju dana nismo ništa čuli. Onda je stigla depeša od Mura kojom je javljao da su stigli, da su razgovarali o planovima sa lokalnim komandantom, da je stigao materijal, da je sve spremno za akciju, kojoj smo dali šifrovan naziv "Medveđe krzno", i da će se izvesti određenog dana. Preneo sam ovu vest generalima Vilsonu i Aleksanderu. Zatim smo sa strepnjom čekali dalje vesti.

Vesti, kad su stigle, bile su uglavnom dobre i zato sam požurio da ih prenesem Titu. Posle dugog i veštog podilaženja, partizani su izvršili juriš na vijadukt i, pored snažnog otpora, vezali su neprijatelja dovoljno dugo da postave i aktiviraju eksploziv. Kad su se najzad povukli, most je bio srušen, i tako će, verovatno, ostati duže vreme. Mur je bio pun pohvala za partizane, za koje je rekao da su imali vešto komandovanje i da su se borili s velikom hrabrošću i odlučnošou.

Kasnije je Tito dobio izveštaj o ovoj akciji od Glavnog štaba Slovenije. On se razlikovao od Murove verzije samo po tome što je izražavao oduševljenje o ulozi koju je Mur odigrao u planiranju i izvođenju operacije.

Kasnije smo čuli iz Italije da je rušenje vijadukta postiglo svoj cilj. Zbog toga je železnička veza dosta dugo bila onemogućena i neprijatelj nije mogao da je koristi u kritičnoj fazi operacija. Od generala Aleksandera stigla je i poruka zahvalnosti koju smo odmah preneli svim zainteresovanim. Za svoju ulogu u ovoj akciji, Mur je dobio sasvim zasluženi Krst za izvanredne zasluge.