Trzajem otvorio mi se padobran, tako da sam počeo da visim, kao da me je neko obesio o konopac, visoko iznad neke planinske doline, zelenkastosive i magličaste na mesečevoj svetlosti. Izgledala je, pomislio sam, privlačno sveža i hladna posle peska i užarene severne Afrike. Negde iznad mene avion, koji je ispunio svoj zadatak, uputio se nazad u bazu. Zvuk njegovih motora postupno se gubio u daljini. Daleko ispod mene i na dosta širokom prostranstvu mogao sam da vidim puno zapaljenih vatri. Nadao sam se da su to prave vatre, jer su i Nemci palili noću vatre na različitim mestima Balkana, u nadi da će skrenuti dopremanje materijala i spuštanje padobranaca sa njihovog pravog mesta namene. Što sam se više spuštao, mogao sam čuti udaljeno vikanje koje je dolazilo iz pravca vatri. Još uvek nisam mogao da ugledam tle neposredno ispod mene. Mora da su nas, razmišljao sam, spustili sa znatne visine, kad spuštanje traje ovoliko dugo. Zatim, bez nekog predznaka, trgao sam se i lupio našavši se ležeći u polju vlažne trave. Na vidiku nije bilo nikoga. Oslobodio sam se kaiševa, savio padobran i pošao da tražim partizane.

Na prvom polju, koje sam prešao, još uvek nisam našao nikoga. Zatim, provlačeći se kroz živicu, našao sam se licem u lice s mladićem u nemačkoj uniformi i automatom. Ponadao sam se da je nemačka uniforma zaplenjena. "Zdravo!", rekao sam bojažljivo. "Ja sam engleski oficir!" Na ovo mladić spusti automat i zagrli me, dovikujući nekome preko ramena: "Našao sam generala!" Ostali partizani pritrčali su da me vide. To su, uglavnom, bili veoma mladi ljudi, sa visokim, slovenskim jagodicama i crvenim zvezdama našivenim na kapama, s neobičnom mešavinom građanske odeće i zaplenjenih neprijateljevih uniformi i opreme. Jedino zajedničko svima bila je crvena zvezda ponegde ukrašena srpom i čekićem. Zajedno smo pošli ka vatrama, koje sam video kako trepere kroz drveće. Dok smo išli, partizani su uzbuđeno pričali.

Bilo je hladno i bio sam srećan kad sam se približio plamenu. Tamo sam zatekao Vivijena Strita (Vivian Street), Slima Fariša (Slim Farish) i narednika Dankana (Duncan), sve u odličnom stanju posle iskakanja. Zajedno smo nabacali pruća i slame, jer još nije bilo traga drugom avionu kojim je, nekoliko minuta posle nas, poleteo ostali deo grupe iz Bizerte, a bilo je važno da održavamo vatre koje će im služiti kao putokaz.

Neko mi je dao jabuku. Dok sam je jeo, visok, tamnoput mlađi partizan, čije su oznake, dobro sašivena uniforma, i oprema ukazivale da je osoba od većeg značaja, prišao mi je i predstavio se kao major Velebit, iz Titovog Vrhovnog štaba. Njega su, kako mi je rekao, poslali da me dočeka i doprati u Titov štab. Pošto me je ovako pozdravio, Velebit nije gubio vreme već je prešao na stvar. Partizani su, rekao je, srećni što sam došao. Nadaju se da moj dolazak znači da će dobiti materijal. Da li saveznici shvataju da se oni već dve godine očajnički bore protiv daleko nadmoćnijih snaga bez oružja i opreme, osim onoga što su uspeli da zaplene od neprijatelja?

Dugo nisam mogao da dodem do reči. Tada sam mu rekao da su me poslali baš zato što britanska vlada želi da zna više o stanju u Jugoslaviji. Politika vlade bila je jednostavna. Ona je bila za to da se pruži sva moguća pomoć onima koji se bore protiv neprijatelja. Ovo ga je, izgleda, umirilo i uskoro smo prešli na uobičajeni razgovor. Dok smo razgovarali sedeći kraj vatre, počelo je uskoro da se razdanjuje. Više nije bilo svrhe da čekamo drugi avion. Sada više neće ni doći. Preostala nam je jedino nada da ih nisu spustili na pogrešno mesto i da nisu pali u ruke Nemaca.

Partizani su prikupili materijal izbačen iz našeg aviona i, natovarivši ga na seljačka kola, odvezli su ga na sigurno mesto. Na obližnjim brežuljcima nalazile su se nemačke jedinice, a i nemački avioni u blizini, tako da otkrivena dolina uopšte nije predstavljala pogodno mesto za boravak preko dana. Pogašene su vatre; konji privedeni i tako smo krenuli u pratnji nekoliko desetina partizana.

Put nas je vodio duž obale brzog planinskog potoka, među visokim zelenim bregovima. Sunce je sijalo. S vremena na vreme sretali smo seljake koji su nas vedro pozdravljali. Vlatko Velebit se pokazao kao prijatan saputnik. Pre rata bio je advokat i mladić koji je uživao u gradskom životu. Poreklom Srbin, poticao je iz ugledne oficirske porodice. Otac mu je bio general. Bio je načitan i dosta je proputovao. U prvim danima otpora, pre no što se pridružio partizanima u planini, radio je ilegalno za njih u Zagrebu i u drugim gradovima pod nemačkom okupacijom - izuzetno opasna dužnost. Pored drugih pozitivnih osobina, umeo je brzo da misli a imao je i dosta smisla za humor, što je sve predstavljalo dragocene odlike u doba rata. Narednih osamnaest meseci viđao sam ga vrlo često.

Posle jednog ili dva časa jahanja stigli smo u malo, suncem obasjano selo, visoko u bosanskim brdima. Kuće od drveta bile su zbijene oko trga obraslog drvećem. Iznad kuća uzdizalo se minare džamije. Ovo selo se zvalo Mrkonjić Grad ili, kako ga je zvao narednik Dankan, "Mejkoneči-Grad". U njemu je bio štab partizanskog komandanta Slavka Rodića, kod koga smo doručkovali.

Rodić, smeo mlad čovek od nekih dvadeset pet godina, pošao nam je u susret, jašući na oficirskom paradnom konju, zarobljenom od Nemaca. Sa njim su bili njegov načelnik štaba i politički komesar, krupan veseo Srbin, dugih brkova. Zajedno smo krenuli ka seljačkoj kući, gde nas je čekao spreman doručak. Na vratima nas je uzdignutom pesnicom pozdravio krupan stražar, naoružan automatom. Jedna lepa devojka, s pištoljem i nizom ručnih bombi za pasom, ubojita izgleda, posipala mi je vodu iz bokala da operem mke i obrisala ih ubrusom. Tada smo seli da doručkujemo, suv crni hleb koji smo zalivali rakijom. Razgovarali smo o raznoraznim stvarima: konjima, padobranstvu, politici, ali razgovor se, kako sam utvrdio, stalno vraćao na isti predmet koji je bio svima na pameti: kada će saveznici poslati oružje partizanima?

Dok smo sedeli, kuriri su donosili izveštaje iz okolnih područja, u kojima su borbe bile u toku. Oni su isporučivali izveštaje pozdravljajući takođe uzdignutom pesnicom. Nekako mi je sve ovo bilo čudno poznato: seljačka koliba, žustar mladi komandant, dobroćudna prilika političkog komesara sa brkovima kao u morža i značkom u vidu srpa i čekića na kapi, devojka s pištoljem i ručnim bombama - opšta atmosfera živosti i iščekivanja. U prvom trenutku nisam mogao da se setim gde sam sve ovo ranije video. Kasnije sam se setio. Čitav ovaj prizor, ovakav kakav je, kao da je bio uzet iz jednog starog sovjetskog filma, o građanskom ratu, koji sam video u Parizu pre sedam-osam godina. U Rusiji video sam revoluciju dvadeset godina posle njenog izbijanja, kad je bila isto tako kruta, pompezna i temeljno uspostavljena kao i svaki drugi režim u Evropi. Sada sam imao priliku da vidim borbu u početku i revolucionare koji se bore za život i slobodu protiv ogromno nadmoćnijeg neprijatelja.

Zbog neprijateljevih aviona i jedinica koje su patrolirale okolinom, izgleda, nije bilo preporučljivo da nastavimo put za štab sve do večeri, a sa naše strane bili smo srećni da se malo odmorimo. U obližnjem voćnjaku ispružili smo se u senci šljiva. Sunce, koje se probijalo kroz lišće, bacalo je promenljive šare po travi. Poslednje čega se sećam pre no što sam zaspao bio je zvuk nemačkog aviona koji je leteo iznad nas, ne sluteći naše prisustvo.

Kad sam se probudio, sunce je već zašlo i bilo je vreme da krenemo. Partizani su nam priredili iznenađenje. Na seoskom trgu nalazio se zaplenjen nemački kamion, izbušen mecima, ali, izgleda, još upotrebljiv. Dva-tri partizana sipala su benzin i vodu u njega, dok je jedan energično trubio. Gomila dece pela se po vozilu.

Ogromna crvena zastava vijorila se sa haube, iako nije bilo jasno da li treba da označava opasnost ili da izrazi politička uverenja vozača. Ovo je pravo slavlje. Osećajući se neprijatno zbog upadljivosti, ukrcali smo se i krenuli.

Kamion nas je povezao duž obale jezera, sa brežuljcima čije su se padine strmo spuštale sa svih strana. Nekoliko kilometara vozili smo se pored jezera. Zatim se dolina odjednom suzila i našli smo se ispod tamnih obrisa tvrđave u ruševinama koja se dizala visoko iznad puta. Oko nje bilo je zbijeno nekoliko kuća, a svetla drugih videla su se na suprotnoj obali planinskog potoka. Negde u blizini čuo se šum vodopada. Još uvek u najvećoj brzini, naš vozač projuri preko klimavog drvenog mosta i pritisnu kočnice. Stigli smo do cilja našeg puta: u Jajce.

Samo što smo ostavili stvari u kući koja nam je bila dodeljena, kad se Velebit, koji je nestao za trenutak, vrati i reče da bi komandant bio srećan ako bih mu se ja sa mojim načelnikom štaba pridružio za večerom. Očigledno, načelnik štaba bio je nužno potreban, a kad je već to potrebno, bolje da imam dvojicu, jednog britanskog i jednog američkog. Tako su i Vivijen i Slim Fariš unapređeni na taj položaj. Narednik Dankan je postao moj lični pratilac, i tako smo krenuli.

Velebit je išao napred. Ponovo smo prešli reku i popeli se do razvalina tvrđave koju smo ranije primetili. Dok smo se probijali kroz drveće, zaustavi nas partizanski stražar izašavši iz senke, a zatim, kad je dobio lozinku, sprovede nas kroz srušene zidove do otvorenog prostora, gde je sedeo neki čovek ispod drveta i proučavao kartu pri treperavoj svetlosti lampe.