| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
KRUG JE ZATVOREN
Prvog decembra 1945, samo šest dana pre ovoga događaja, posle kraćeg lutanja po planinama pokrivenim snegom, Draža Mihailović je sa Vasiljevićem i četvoricom svojih pratilaca, među kojima je bio i Uroš Majstorović, došao u zemunicu komandanta bivšeg četničkog bataljona Jove Vučkovića. Zemunica je bila delimično ukopana u vrtači zvanoj Provalije na planini Panosu, nedaleko od Veletova, između livade Piskavice i Panoskog potoka. Uz četničku pomoć sagradio ju je četnički jatak, tesar Veljko Baranac, otac Vučkovićevog pratioca Milenka. Obložena iznutra daskama i podeljena na dve prostorije, od kojih je manja služila za smeštaj starešina, a veća za njihove pratioce, pokrivena jakim i sigurnim krovom, dobro snabdevena namirnicama nabavljenim mahom krađom i pljačkom, zemunica je zaista predstavljala udo-bno sklonište četničkog vođe Mihailovića. Poučeni ranijim iskustvima. odmetnici su za odvod dima koristili stari šuplji hrast koji se nalazio nedaleko od zemunice. Na tavanici je bio četvrtasti otvor kroz koji su izlazili i ulazili stražari, a koji se, prema potrebi, zatvarao dobro kamufliranim kapkom na kojem je bilo posađeno i šumsko rastinje. Mada je bila iznad površine zemlje, zemunica je bi,la dobro maskirana i veoma te'^ko bi se, prilikom pretresa terena, mogla da primeti. Međutim, početkom januara 1945, pomoćnika oficira koga je Ozna za Bosnu i Hercegovinu, dva dana ranije, uputila u Višegrad sa zadat-kom da prikuplja podatke o kretanju i stanovanju Draže Mihailovića, obavestio je neki drvoseča da se iz Provalije vije dim. Zato je odmah krenuo iia planinu Panos. Dužim osmatranjem konstatovao je da iz vr-tače, desno od Panoskog potoka, zaista kulja dim. Odmah je napustio debelim snegom pokrivenu planinu i sišao u Višegrad. Zapažanja na Panosu preneo je svome pretpostavljenom. 1 dok je njegov pretpostavljeni stvarao plan i vršio pripreme za akciju, komesar jednog bataljona Dvadeset prve brigade, koji je bio anga-žovan u akciji protiv odmetnika, obavešten o ovim pripremama i uvređen što je akcija planirana bez njegovog učešća, odlučio je da pronađe čet-ničkog jataka koji će mu otkriti četničku zemunicu. Posle saslušavanja nekolicine odmetničkih rođaka, komesar je naišao i na Veljka Baranca, oca Vučkovićevog pratioca Milenka. Pod pritiskom, Veljko je najzad pristao da ga odvede do Vučkovićeve zemunice. Šestog
januara, oko deset časova ujutru, komesar se sa svojim vojnicima, koje je vodio
Veljko Baranac, neopaženo približio zemunici. Iza nekih klada, udaljenih jedva
dvadesetak metara od nje, postavio je mitraljez. Zatim
je naredio napad. Prvi mitraljeski rafal oborio je četničkog stražara koji je stajao pored
otvora sa kojeg je bio podignut kapak. Iznenadna mitraljeska i puščana vatra i
povici vojnika stvorili su pravu paniku među četnicima u zemunici. Svaki od
njih spasavao se onako kako je najbolje znao i umeo. Ali, izlaskom iz skloništa
i bežeći u čestar, oni su otvarali vatru na voj-nike i njome ih zbunjivali. Kada su se odmetnici razbežali i nestali u čestaru, komesar se približio
zemunici. Nedaleko od nje, bez znakova života, ležao je Jovo Vučković, a
nekoliko metara od njega teško ranjeni Dražin pratilac Uroš Marjanović. Kada
mu je komesar prišao, on je još bio pri svesti. Na komesarovo pitanje da li je sa njima u zemunici bio i Draža Mihailović,
Marjanović je odgovorio potvrdno. Pored ostalih, i ovo je bio jedan od najautentičnijih podataka da se
Mihailović krije po planinama u neposrednoj blizini Višegrada. Oko podne, na vrhu vrtače u čestaru, zaplašeni i zadihani, sastali su se
Draža i Vasiljević. Sa njima su bili i njihovi pratioci Janković, Kovač i
Nikola Marjanović. U prvi sumrak napustili su Panos i u toku noći stigli na
Krstačku ravan. Tu su se smestili u jedno od napuštenih sklo-ništa odmetnika
Budimira Gajića iz sela Granja. Još iste noći Draža i Vasiljević preuzeli
su mere da uspostave vezu s Gajićem. Samo dva dana kasnije, Gajić ih je smestio u zemunicu na Crnom vrhu, u
kojoj je i on sa svojom grupom želeo da prezimi. Ukopana u zemlji, u jednoj od uvala planine u neposrednoj blizini izvora
potočića Rečica, zemunica od dva odeljenja bila je znatno bolje maskirana
nego ona u Provalijama na planini Panosu. Njeno mesto znao je jedino Gaj|ićev
šurak Vitomir Ruso, takođe iz sela Granja. U meduvremenu, udovica iz Veljeg Luga obavestila je "delegata" i
Blagojevića, prilikom njihove treće posete, da joj Vasiljevićevi ljudi više
ne dolaze. Po svemu sudeći, Vasiljević je nešto posumnjao i primljena pisma nije
predao Mihailoviću. Da bi prikrio svoje masovne i teške zločine počinjene zajedno sa
okupatorima nad sopstvenim narodom i na taj naćin spasao svoju glavu, a pridajući
sebi ne samo vojnu nego i značajnu političku funkciju, Nikola Kalabić je, kao
iskusni obaveštajac, pokušavao na sve moguće načine da ubedi organe Ozne u
svoju buduću lojalnost i iskrenu saradnju sa novim narodnim vlastima u zemlji. Oslanjajući se na svoje iskustvo, Kalabić je računao da bi tim
pregovorima postigao i nekakav sporazum sličan onima koje je sklapao sa
okupatorima i kvislinzima. Zbog toga je svome isledniku predao pismeni predlog,
u kojem, pored ostalog, kaže: "•Ravna
gora nije prošlost. To tvrđenje zasniva se na mom ličnom saznanju, a bolje
sam poznavao naše organizacije nego sam Čiča. Posle
našeg vojničkog sloma (Vučjak — Teslić — Fojnica — Bradina —
Kalinovik — Zelengora — Jahorina — Devetak), dok sam išao ka Srbiji,
smatrao sam da je dalja borba oružjem iluzorna, već ostaje preko naroda i kroz
narod politička borba. Mnogo,
mnogo stvari ima na terenu koje narod odstranjuje, imate dosta pa-metnih ljudi,
razmislite. U mnogim stvarima daćete mi za pravo, ako možemo iskreno i bratski
da razgovaramo. Ravnogqrci
su pogrešili po vašem zakonu i po zakonu zemaljskom i nebes-kom. To tvrdim i
ja, a verujem i većina. Ali, gospodo, ko radi, taj greši... Greška je do
Dragiše Vasića, koji je sa Ostojićem i Lalatovićem najviše kočio i sprečio
da
dođe do zajedničke saradnje, a od svih je najviše prste uvukao u Vrhovnu
komandu Đuro Đurović, koji se sad onako sramno baca na Čiču, a taj isti je
vedrio i oblačio; krivi
su mu Čiča i ostali vojni komandanti što nije predsednik vlade... Komumstička
partija Jugoslavije je na vrhuncu svoje slave, jer na svetu ni jedna partija
nije za ovako kratko vreme postigla ovakav stepen porasta. Imate vlast, silu,
sve prednosti od ostalih oko vas. Vi sami možete učiniti (samo dobra volja)
sve jer narod kaže: 'Ljudi penju i skldaju sa vešala'. Ravnogorci su pogrešili, oni koji su sada u ilegali svakim danom sve više greše, padaju iz jedne krvi u drugu, jer im se ne da prilika da se poprave, a treba im dati tu mogućnost. Slavite pobedu koju ste zaista časno zaslužili dugom i pre-teškom borbom, Republiku i drugo. Pružite bratsku ruku mira Ravnogorcima i praštanje svega što je bilo ma koliko bili ti grehovi veliki."1 Posle nekoliko razgo'vora sa višim funkcionerima Ozne, Kalabić je, najzad, da bi spasao svoj izdajnički i zločinački život, pristao da izda i svog vođu Dražu Mihailovića. Kalabićev predlog da pruži pomoć u hapšenju četničkog vođe Mihailovića u početku je primljen sa rezervom. Ali, polazeći, pored ostalog, i od činjenice da Kalabić uporno i po svaku cenu želi da spase svoju zločinačku glavu, njegov predlog je na kraju prihvaćen. Odmah zatim pristupilo se izradi plana i njegovoj realizaciji. Kada je grupa od desetak odabranih oficira Ozne uspešno zavrsila kraći kurs, na kojem ih je Kalabić upoznavao sa četničkim običajima, navikama i ponašanjem, i kada je svakom članu grupe dodeljena uloga u predstojećoj akciji, ona se, zajedno sa Kalabićem, ukrcala u dva auto-mobila i 19. januara 1946. krenula ka Višegradu. Ekipu iz Beograda, na drumu Dobrun — Priboj na Limu, dočekao je oficir Ozne iz Višegrada i kao vodič poveo je u selo Granje, u kuću roditelja Budimira Gajića. Iznenađen, preplašen i nepoverljiv, tek posle razgovora i upoznavanja, koji su trajali tokom celog dana, u kojima je Kalabić dobro igrao svoju ulogu, Gajićev otac Petar se raspričao o svome sinu Budimiru i ostalim odmetnicima koji su se sa njim skrivali. U toku razgovora Budimirov brat Marinko je izjavio da jedino Vitomir Ruso može da pronađe Budimira. Kako je Vitomirova kuća bila nedaleko od Gajićeve, Marinko je, na Kalabićev zahtev, otrčao i ubrzo doveo Vitomira. Posle kraćeg upoz-navanja, Kalabić je predao Vitomiru pismo za Gajića, u kojem mu postav-lja zahtev da ga što pre dovede u vezu s Dražom. Iste noći Vitomir je otišao do zemunice na Crnom vrhu i predao pismo Gajiću. Posle
kraćeg razgovora sa Dragišom Vasiljevićem, Gajić je saopštio Vitomiru da
oni ne veruju da je to zaista Kalabić. Takođe mu je izrazio sumnju da je to čovek Ozne i da mu saopšti da ga
nije našao. Vitomir se vratio u selo Granje posle ponoći i saopštio
Kalabiću da, i pored najbolje volje i truda, nije mogao da pronađe Gajića.
Ali, prema njegovom držanju, svima je bilo očigledno da ne govori istinu. U takvoj situaciji odlučeno je da Kalabić saopšti
ukućanima Petra Gajića da moraju da ga povežu s Budimirom. Pre nego što je grupa napustila Gajićevu kuću,
Kalabić je Petru dao svoju sliku i saopštio mu da će se, kroz nedelju dana,
ponovo vratiti i da za to vreme obavezno pronađu Budimira. Po povratku u Beograd, grupa oficira Ozne provela je još sedam dana u
zajedničkom stanu slušajući Kalabićeva predavanja o ponašanju četnika, a
zatjim je odredenog dana ponovo krenula na put ka selu Granje. U međuvremenu, grupa milicionara sa pomoćnikom oficira Ozne iz Višegrada,
prema ugovorenom planu, posetila je Petra Gajića i stavila mu do znanja da je
obaveštena o tome da mu je dolazio Nikola Kalabić. Ovaj manevar Ozne izbrisao je sve sumnje Petra Gajića i njegovih ukućana
da im je vezu sa Budimirom tražio zaista Kalabić. Ali odmetnike, s Dražom na
čelu, bilo je teže ubediti. Stigavši posle sedam dana ponovo u selo Granje, Kalabić se u prat-nji
dvojice oficira Ozne uputio ka kući Vitomira Rusa. Prilično zbunjeno i sa očiglednim nepoverenjem, Vitomir je oba-vestio
Kalabića da još nije uspeo da pronađe Budimira Gajića. Medutim, na oštru
intervenciju komandanta grupe, oficira Ozne, malo zaplašen, Vitomir je primio
drugo Kalabićevo pismo i sliku za Gajića i otišao do zemunice na Crnom vrhu. Vitomirov drugi dolazak pobudio je još veću sumnju odmetnika. Prema
njihovim instrukcijama, on se nije vratio kući, nego je svratio do jednog Gajićevog
jataka i zamolio ga da pismo i sliku vrati Kalabiću, jer, navodno, nije mogao
da pronađe onoga kome su bili namenjeni. Tako je, umesto Vitomira, Kalabić dočekao nepoznatog Gajićevog jataka. Pošto
ga je saslušao, napisao je i treće pismo za Gajića, u kojem mu kaže da se
vraća za Srbiju i da će, na proileće, ponovo doći u višegradski kraj da bi
uspostavio direktnu vezu s Dražom. Uz pismo, Kalabić je dao jataku i svoju
sliku. Posle drugog neuspelog pokušaja da uspostavi vezu s Mihailovi-ćem, grupa
se vratila u Beograd prilično neraspoložena i pomalo razočarana. Tri dana kasnije, kada su oficiri Ozne, pripadnici grupe određene za hapšenje
Draže Mihailovića, saznali o hapšenju Vitomira Rusa i neus-pelim akcijama višegradske
Ozne na Gajićeva skloništa, među kojima i na ono na Crnom vrhu, njihova vera
u dalji uspeh akcije bila je svedena na minimum. Posle drugog dolaska Vitomira Rusa u zemunicu na Crnom vrhu, odmetnici su odlučili da napuste ovo sklonište. Nekoliko dana kretali su se po terenu, a zatim su se vratili do njega. Primetivši tragove vojni-ka, brzo su se udaljili i uputili u selo Repuševiće, u kuću u kojoj je stanovao izbeglica iz Bosne, odmetnički jatak Mile Knežević. U neposrednoj blizini Kneževićeve kuće odmetnici su iskopali dva skloništa, jedno za Dražu i Vasijlevića, a drugo za njihove pratioce. 1 pored minimalnih izgleda za uspeh započete akcije, grupa oficira Ozne krenula je s Kalabićem, 6. marta 1946. i treći put ka Višegradu. Automobilima su se prebacili do Partizanskih Voda na planini Zlatiboru, a odatle se preko Ribnice, sela Gornje i Donje Jablanice, Brezovca, Bi-jelih Brda, od jataka do jataka, uputili peške do sela Ravanci. Provera u jatačkom lancu, u kojoj je Kalabić, takođe, dobro odigrao svoju ulogu, završila se u korist Ozne. Jedanaestog marta uveče, oko 21 čas, grupa oficira Ozne s Kalabićem sastala se, u Gornjim Ravancima, sa grupom odmetnika koju je predvodio Budimir Gajić. U njoj je bio i Dražin pratilac Kovač, koji je Kalabića lično poznavao. Sutradan uveče, proverivši prethodno još jednom svaki detalj, grupa oficira Ozne sastala se u selu Repuševićima, u kući Milana Kneževića, i sa Dražom Mihailovićem. Razgovor izmedu Kalabića i nekolicine oficira Ozne, "Kalabićevih pratilaca", sa Mihailovićem i Vasiljevićem završio se oko ponoći. Draža je na kraju odlučio da s Kalabićem i njegovim pratiocima pođe u Srbiju. Uz put, nedaleko od potoka Udrulje i druma Dobrun — Priboj na Limu. oficiri Ozne su uhapsili Mihailovića i sproveli ga u Beograd. Prema zabelešci četničkog podnarednika Borivoja Tasića, sačinjenoj po pričanju odmetnika koji su prisustvovali hapšenju Mihailovića, akcija se odigrajla ovako: "•Bio
je april 1946. godine, kada smo svi izašli iz baze u Krivim stenama. Sneg je
bio okopnio i mogli smo se kretati. Otišli smo u obližnje selo i javili se
nekim kućama da bismo uzeli hranu i čuli šta se dešavalo preko zime. Iz sela
snio se uputili ka mestu zvanom Provalije, na kome smo, i prošle godine, često
danili. Na Provalijama smo zatekli komandanta leteće brigade kapetana Petra
Josića i iijegovog pratioca. Kratko
vreme posle našeg dolaska, na Provalije je stigao i komandant bataljona Višegradske
brigade Budimir Gajić sa njegovom grupom, u kojoj su, pored ustahh, bili
komandir čete Borivoje Zarić i bivši Dražin pratilac Milan Janković. S
njima je došao i Srpko Medenica. Tu smo ostali dva dana. Gajić
i ostali iz njegove grupe pričali su nam o svemu što se sa Dražom odigravalo
u vremenu dok smo mi zimovali u skloništu. 20.
januara 1946. godine kod kuće Budimira Gajića došao je komandant Dražine
Gorske garde Kalabić sa svojom pratnjom i dao je Vitomiru Rusu pismo za Dražu
da ga preda Budimiru Gajiću ili Dragiši Vasiljeviću. Vitomir je pismo predao
Gajiću, a Gajić je o tome upoznao Vasiljevića. Draži nisu hteli da kažu za
ovo pismo, jer su smatrali da se radi o podvali, naime, da to pismo nije od
Kala'oića, već da je to potureno od UDB-e da bi Dražu likvidirali. Gajić
i Vasiljević su predložili Vitomiru Rusu da se nekuda skloni, što je on i
uradio. Krenuo je za Sarajevo, ali je u vozu negde bio uhvaćen i svaki dalji
trag mu se izgubio. Kalabić je u tom pismu rekao da će ponovo naići u proleće.
Posle nekoliko dana od bekstva Vitomirova, izvršena je akcija na bazu gde je
bio Draža sa Vasiljevićem, ali u bazi tada nije bilo nikoga, jer su Vasiljević
i Draža izašli iz •n baze odmah pošto su dobili pismo od Kalabića. Budimlr
Gajić je pored ove bazs na Krstačkoj Ravni imao još 2 ili 3 baze, pa su u
jedno od tih skloništa prešli Draža, Vasiljević i Borivoje Zarić. Dražuu
pratioci su se, u to vreme, krili sa Medenicom i sa Budimirom Gajićem. Pošto
u tom skloništu nije bilo dovoljno hrane, pokrenuli su se iz njega, pa je
Borivoje Zarić poveo Dražu i Vasiljevića u selo Repuševiće kod nekog Kneže-vića,
koji je bio izbeglica iz Bosne, da ih tu skloni. Na
cesti koja vodi od Bijelog Brda za Dobrun, susreli su se sa jednom patrolom
odbrane, kojom prilikom je Borivoje opalio rafal i ubio jednog vojnika. Ostali
vojnici su se razbežali. Draža i Vasiljević su bili zaostali kada je Zarić
popucao sa patrolom i, misleći da je Zarić poginuo, skrenuli su u stranu i
razdvojili se od Zarića. Zarić ih je tražio i pošto ih nije našao, produžio
je da traži Budimira Gajića. Kako je Vasiljević znao gde je kuća ovog Kneževića
u Repuševićima, krenuo je sa Dražom i došao do nje. Kod
Kneževića Draža i Vasiljević su ostali oko 25 dana. U
međuvremenu od prvog pisma koje je Kalabić ostavio kod kuće Gajića, odnosno
dao ga Vitomiru Rusu da ga preda Gajiću, pa nadalje, Kalabić je još nekoliko
pisama uputio Gajiću i Vasiljeviću i uz pisma prilagao svoje fotografije da bi
bilo ubedljivije da je on i da se povežu s njim. Ova pisma Kalabić je slao preko raznih ljudi, za koje je znao da će doći u kontakt sa Gajićem i
Vasiljevićem, a jedno pismo je ostavio i kod kuće Gajića. Sva
lica koja su Kalabićeva pisma uručivala Gajiću i Vasiljeviću upozoravala su
ih da budu obazrivi, jer da sa Kalabićem idu komunisti koji hoće preko njega
da likvidiraju i njih i Dražu. Gajić i Vasiljević su verovali u to i ubeđivali
Dražu da se radi o izdaji i da se ne povezuje sa Kalabićem. Ali, Draža je na
kraju, posle toliko primljenih pisama i fotografija, doneo odluku da se sastane
sa Kalabićem, pa su poslali pismo i zakazali da se određenog dana sastanu na
mestu zvanom Bavanci, u višegradskom srezu. U
pismu su napisali da na određeno mesto dođe. Kalabić sa još jednim, a da sa
njihove strane doći Gajić Budimir sa još jednim licem. Za
Gajićevog pratioca određen je Dražin pratilac Blagoje Kovač, koji je lično
poznavao Kalabića, pa su određenog dana u određeno vreme otišli na mesto
sastanka, uhvatili zaklon i čekali da dođe Kalabić. Kasnije je došao i
Kalabić sa još jednim pratiocem. Kovač je prepoznao Kalabića. Oni su se
sastali, rukovali se i izlju-bili. Posle toga, prišlo je i ostalo ljudstvo koje
je bilo sa Kalabićem a koje je ostalo malo dalje dok se Kalabić sa Gajićem i
Kovačem sastao. Tu
su ostali zajedno oko dva dana. Posle toga Gajić je poslao izveštaj Draži u
selo Repuševiće da je to zaista Kalabić i da Draža odluči šta će dalje da
se radi. Draža je odgovorio Gajiću da će se sastati sa Kalabićem i da Kalabić
dođe u Repu-ševiće, gde se on nalazi. Posle
toga Gajić, Kalabić i njegova pratnja pošli su u Repuševiće i sastali se sa
Dražom. Pošto
su se sastali, Draža, Kalabić, Vasiljević, Gajić i Kalabićev adutant
povukli su se u jednu sobu radi dogovora o daljem kretanju. Ostali su čekali u
drugom odeljenju kuće. Napolju su bila samo tri stražara. Odlučeno
je da Draža krene sa svoja dva pratioca, sa Kalabićem i njegovorn grupom u
pravcu mesta Brezovac, gde je trebalo da se sutradan sastanu sa ostalima na čelu
sa Gajićem. Sa Dražom je pošao i Dragiša Vasiljević. Kalabić
je zahtevao da Gajić da jednog vodiča koji poznaje put do reke i ceste Bijelo
Brdo — Dobrun. Ovi iz Kalabićeve grupe insistirali su da vodič bude
Bo-rivoje Zarić, ali s tim da ne nosi puškomitraljez. Zarić je to odbio, jer
nije hteo da ostavi puškomitraljez, pa je određen Lazar Gajić. Prema
ugovorenom planu, Budimir Gajić je trebalo da sa svojom grupom krene prema Tasićima
i da se tamo javno pojavi da bi na sebe skrenuo pažnju vojske, a da bi Draža i
Kalabić mogli lakše da se prebacuju i da kasnije Gajić dođe na mesto
sastanka u Brezovac. Krenulo
se u koloni, na čelu koje je išao Lazar Gajić, pozadi njega su išla dvojica
iz Kalabićeve grupe, a zatim ostali. Kada
su došli na mesto Udrulje, Kalabić je rekao: 'Sada znam gde snio.' Produžili
su još oko 100 — 200 metara. Onda se pozadi vodiča Gajića, u koloni, čuo
pucanj. On se okrenuo i pitao šta je tq, ali je odmah osetio da je ranjen u
ruku i video da ona dvojica koji su išli pozadi njega natežu mašinke da ga gađaju. Koristeći
noć, Gajić je skočio i pobegao, a zatim je brzo otišao na mesto gde je ostao
Budimir Gajić sa svojom grupom i ispričao im da je pozadi u koloni čuo
pucanj, da je ranjen i da su ona dvojica koji su bili pozadi njega hteli da ga
ubiju, ali da je on pobegao. Sutradan,
Gajić je poslao Kneževića, kod koga se Draža krio, da ode dole i vidi šta
se dogodilo. Knežević je otišao na mesto događaja i našao mrtve Vasiljevića
i oba Dražina pratioca i o tome obavestio Gajića. Gajić je zbog ovoga od-lučio
da ne ide na jsastanak u Brezovac. Posle petnaest dana Gajić je otlšao na
Brezovac i tamo je saznao da je kuća u kojoj je bio ugovoren sastanak između
Draže i Kalabića, s jedne strane, i Budimira Gajića, sa druge, bila minirana
i da bi Gajić sa čitavom grupom poginuo da je došao tamo. Na
ovome sastanku stekli smo uverenje da je Kalabić dobio iz inostranstva zadatak
da likvidira Dražu zbog toga što četnička organizacija nije uspela da
preuzme vlast u zemlji. Na
rastanku smo se dogovorili da se na Đurđevdan (6. maja) ponovo svi sa-stanemo
na planini Suha gora. Na
Đurđevdanski sastanak, na Suhu goru, došle su sve grupe koje su bile i na
prethodnom — u Provalijama. Kako
je u međuvremenu u štampi ubjavljeno da je Draža uhvaćen, to smo o njegovom
slučaju dugo raspravljali. Tada nam je iskrslo nekoliko momenata koji su očito
govorili da se radi o izdaji. Prilikom
sastanka Gajića i Kalabića na mestu Ravanci neko iz Kalabićeve pratnje pitao
je: —
Gde je Srpko Medenica? Gajić
mu je odgovorio da nije tu i upitao ga: —
Zašto se interesuješ za Medenicu? Kalabićev
pratilac mu je odgovorio da poznaje Srpkovog oca. Ovaj momenat smo protumačili
tako da Medenica sigurno poznaje ovog Kalabićevog pratioca kao partizana, pa se
ovaj uplašio da će ga Medenica možda prepoznati i otkriti pred Dražom. Kada
je Gajić opisao Medenici tog Kalabićevog pratioca, Medenica je tvrdio da ga
poznaje i da je on zaista partizan. Prilikom
sastanka Kalabića sa Dražom u selu Repuševići, u kući Kneževića, pored
stražara koga je pred kuću postavio Gajić, Kalabićevi su postavili još dva
svoja. Dalje,
bilo je sumnjivo i to što su se neki iz Kalabićeve pratnje u međusob-nom
razgovoru oslovljavali sa 'druže'. Na Gajićevu primedbu zašto upotrebljavaju
tu reč, oni su odgovorili da su međusobno drugovi. Dok
su Kalabić i Draža bili u Kneževićevoj kući u Repuševićima, Borivoje Zarić
bio je obazriv i držao nategnut puškomitraljez preko krila. Kalabićeva
pratnja ga je opominjala i ubeđivala da među ljudima u kući nikada ne drže
nategnuto oružje. Neko
iz Kalabićeve pratnje upitao je Budimira Gajića: Zašto je ubio vojnika na
drumu? Gajić je odgovorio da ga nije on ubio, već Borivoje Zarić. Kasnije,
kada su Draža i Kalabić krenuli iz Kneževićeve kuće, Kalabićeva pratnja je
zahtevala da im Borivoje Zarić bude vodič i da ostavi puškomitraljez. Jednome
iz Kalabićeve pratnje viđen je pištolj u unutrašnjem džepu bluze. Svi
ovi momenti, o kojima smo raspravljali tek kada smo saznali da je Draža uhvaćen,
bili su dovoljni da se posumnja u Kalabića i njegovu pratnju. Ali, kada smo o
njima raspravljali, sve je već bilo kasno."2 A evo i Mihailovićeve priče o tome kako je doživeo hapšenje: "Za
Srbiju sam krenuo sa malom grupom odabranih. Nije nas bilo više od trinaest, četrnaest.
Prešli smo poviše Mokre gore i Zaovina na planinu Taru. Po rarnjem dogovoru,
tu sam se sastao sa Ajdačićem. Odatle
smo se prebacili između Varde i Jelove gore u srez crnogorski. Tek smo tu
otkriveni. Bio sam neoprezan. Verovao sam suviše Ajdačićevim ljudima. Pre
nego što bih krenuo dalje, pokušao sam da uhvatim vezu sa pojedinim grupama. Moram
da priznam da ste reagovali vrlo brzo. Teren ste dobro i sa dosta snage
zaposeli. Seljaci su se uspaničili. Mnogi su nas prijavljivali vama gde god bi
nas sreli. Zato sam rešio da se izvučem sa toga terena i da kasnije pokušam
da se istim pravcem ponovo vratim na njega. Pošto sa uspostavljanjem veza nije
išlo lako, a pritisak na nas stalno se pojačavao, rešio sam da se vratim
odakle sam i pošao. Nisam išao bukvalno istim putem, ali sam se vraćao istim
pravcem. To sam morao da učinim, jer sam najrealnije veze imao jedino u okolini
Višegrada. Razmišljao
sam da pođem i drugim pravcem, ali sam odustao. Nisam znao šta je sa Račićem.
Pretpostavljao sam da bi morao da bude negde u okolini Ljubovije. Ali bih se teško
odlučio da se oslonim na njega. On je zaista bio hrabar, ali nikada nisam bio
siguran u njega. Naši lični odnosi nisu bili baš najbolji. Relativno
brzo i bez naročitih teškoća prebacili smo se od Kosjerića i Ražane preko
Markovišta i Varde, odakle smo prešli put Užice — Bajina Bašta, i pored
Solutuše došli smo na Taru. Na njoj su nastupile prve ozbiljnije teškoće. Sa
Tare sam uputio kurira (radi uspostavljanja veze. Trebalo je da se u Tasićima
povežemo sa našim ljudima. Sastanak smo zakazali na Baturi. Na
Tari smo nastojali da se krećemo kroz šumu i da izbegavamo bilo kakvu vezu sa
seljacima. Bili smo na svome terenu i lako smo se kretali. Odlučlli smo da
provedemo noć u nekoj nenastanjenoj kolibi. Tu smo irnali prvi ozbiljniji
susret sa vojskom. Naime, kada je vaša patrola pripucala, ja sam već bio izašao
iz kolibe u šumu. Ostali su se spremali da krenu
za mnom. Ubrzo, i oni su vešto napustili kolibu. Posle
toga imali smo još dva dodira sa vašim patrolama. Obe negde u blizini Bature. Mi
smo se dosta vrteli po tome bespuću, jer smo očekivali kurira koji je otišao
da uspostavi vezu. Međutim, nijedan od ova dva sukoba nije bio ozbiljan. Najviše
sam se bojao da nam ne ometete vezu sa našim grupama iz oblasti Višegrada. Dok
smo se vrteli po Baturi, primenili smo oprobano lukavstvo. Posle susreta sa
jednim vašim poternim odeljenjem sa kojim smo izbegli sukob, vešto smo se
prikrili i kada je ono prošlo, nastavili smo da se krećemo iza njega i to čitavih
sedam do osam časova. Smatrali smo da je to manje opasno nego da čekamo na
Jednom mestu. Bilo
je grozno, hladnoća je bila užasna. Zamislite,
na tim planinama provesti tolike noći. Kretanje je bilo otežano mojom
iscrpljenošću. Konje smo uzimali, ali retko, i to samo od sigurnih seljaka. Meni
je teško noću, ne vidim, a to nas je mnogo ometalo. Poslednja dva dana bila su
mi najmučnija. Noćili smo pod otvorenim nebom. Padao je sneg. Ja sam se
smrzavao. Vatru
smo ložili posle ponoći, i samo po nekoliko sati. Sa
ishranom je bilo znatno lakše. Obično smo nosili hleb i suvo meso. Uvek smo imali rezerve za nekoliko dana. Kuvano
jelo retko smo jeli. Ponekad, kod sigurnijih seljaka, jeli smo i smoka. Za mene
nije bilo teško: jedna konzerva sardine i glavica luka, sa malo hleba, bili su
mi dovoljni za ceo dan. Kasnije, kada smo ušli u skloništa, ishrana nam nije
predstavljala problem. Kupovali smo, u Višegradu ili Užicu, namirnice. Najviše smo uzimali konzerve iz američkih paketa. Tih paketa bilo je puno.
Imao sam rezervu zlata, ali nju nismo trošili mnogo. Vi
ste imali sreću što me je ono đubre od Kalabića izdalo. Njegove
izdajničke sposobnosti su nepresusne. On
je sve do sada izdao. Izdao je oca, izdao je zemlju, izdao je Kostu Pećanca,
izdao je Nemce, prevario je i izdao je i mene. Budite sigurni, u prvoj prilici,
izdaće i vas. Davno je on prodao sebe crnom đavolu, samo da bi spasao glavu. Kad
sam uspostavio vezu sa njim, prvo sam se obradovao. Što je vreme više
prolazilo, crv sumn.je sve više se uvlacio u mene. Razmišljao sam o njemu
nmogo. Nekada sam imao ogromno poverenje u njega. Savetovao sam se sa okolinom.
Svi seljaci, koje sam upitao, sumnjali su. Oni imaju jedno čulo na opasnost,
koje su ljudi iz gradova davno izgubili. Kao što stoka u štali pred zemljotres
daje svojom uznemirenošću znak o približavanju opasnosti, tako su i oni iz
moje male pratnje, i to svi do jednoga, bili uznernireni pred moj fatalni
sastanak sa Kalabićem i njegovom pratnjom. Neki od njih otvoreno su mi govorili da sumnjaju da
je to komunistička ujdurma. Više njih su me savetovali da izbegnem sastanak,
ili, bar, da budem do kraja oprezan. Nisam
ih poslušao, pogrešio sam. Često sam, rukovođen ovim seljačkim čulorn za
opasnost, izbegao razne zamke. Poslednji put, kada sam pokušao da pređem u
Srbiju, oni su me volšebno provodili i izvodili iz desetine zaokruženja.
Izbegli smo bar sto puta, tako reći, sigurnu propast. Ovoga puta mojom krivicom
odigralo se sve. Nisam poslušao njihove savete. Nekako sam hteo da verujem
Nikoli i pored toga što me je crv sumnje sve više nagrizao. Nikola
je bio prvo kod Koste Pećanca, komandant četničkog odreda, a zatiin i njegov
obaveštajni oficir. Kasnije je prišao meni. Tada mi je bilo stalo da ga pridobijem. Smatrao
sam da izlapelog Pećanca i njegove odrede treba što pre rastočiti. Nikola je bio jedan od retkih mlađih ljudi među njima. I to je bio jedan
od razloga da ga, po svaku cenu, pridobijem. Optuživali su ga mnogi da održava
veze sa Nemcima. Govorili su mi da su ga Nemci i poslali kod Pećanca. Kada su
Nemci ubili njegovog oca, definitivno sam odbacio sve optužbe protiv njega.
Mislio sam da se radi o zavisti aktivnih oficira prema rezervnima, ili
takozvanim komandantima iz naroda. Kad god je neki od takvih komandanata
napredovao, to je bilo praćeno velikom količinom zavisti. Koliko
god da su mi aktivni oficiri vojnički vredeli i trebali, toliko su mi politički
smetali. Većina su bili političke analfabete. Hteli su da rešavaju sve ognjem
i mačem. Medutim,
Kalabić mi se učinio sumnjivim čim smo se sastali u kući onoga Kneževića. Primetio
sam u njegovoj pratnji potpuno nova lica. Nije
bilo baš ni jednoga iz njegove stare pratnje. On se obično nije razdvajao od
Mišića, 'Čerčila' i još nekih koji su mu bili, tako reći, stalna lična
garda. Bilo
mi je sumnjivo i njegovo prilično čudno i neprirodno ponašanje. Pored toga,
izuzetnu sumnju izazivalo mi je i ponašanje njegovog ličnog pratioca. On je
stajao neprekidno iza njega, malo pozadi i prilično stisnut uz njegovu levu
slabinu. Ovo nisam mogao da izdr-žim. U jednom momentu sam ga i upitao zašto mu se
taj toliko pripija. Sam
Kalabić mi je na momente izgledao zbunjen. Očima sam ga nekoliko puta upitao
da li je sve u redu. Odgovorio mi je prilično uvsrljivo. Prvo me je ubedio da
je potpuno reorganizovao odrede u okolini Valjeva i da je sve svoje pratioce
postavio za komandante, a za pratioce je izabrao nove, mlade, hrabre i zdrave
ljude koji 'čine čuda od herojstva'. Objasnio mi je zatim da su i oni
zbu-njeni i da se plaše komunističke zamke, te pošto me nijedan lično ne
poznaje, drže se sumiijičavo. Sve 'što mi je govorio i objašnjavao izgledalo
mi je prihvatljivo. Možda je bio dovoljno ubedljiv, a možda me je ubedio zato
što sam ja hteo da verujem. Verovatno da je posredi i jedno i drugo. Zlikovac
me je ipak izdao. On nije bio spreman da umre. Što puta mi se zaklinjao, svojim životom, na
vernost. Pogazio je sve. Verujte, ne bojim se smrti, ali me je izdaja Nikole
Kalabića porazila. Kome
je sve čovek mogao da veruje? Možda
mi je još najsumnjivije bilo Kalabićevo insistiranje da prilikom našeg
polaska za 'Srbiju' smanjim moju pratnju. Na
moju nesreću, odoleo sam i ovom napadu sumnje. Pošli smo, i evo gde me je
doveo. Sve
se odigralo munjevitom brzinom. Učinilo mi se da eam čuo pozadi pucanj. U tom
trenutku su mi spale naočare, ili mi ih je neko od onih koji su bili najbliži
skinuo. Ne sećam se da li sam legao ili me je onaj zdepasti Nikolin lični
pratilac oborio na zemlju. U glavi mi se sve pomutilo. Prva misao mi je bila da
nas je stigla potara i da odatle dolazi pucnjava. Čini mi se da sam posle prvog
pucnja, čuo još nekoliko. Kada sam se digao, nisam mogao da vidim ništa, jer
nisam imao naočare. Vikao sam i zvao sam neke po imenu, Niko se nije odazivao.
Zvao sam i Kalabića, ali se nije odazivao. Svi su nestali kao da su u zemlju
propali. Odjednom mi je sve puklo pred očima. Bio sam vezan. Dotle
to nisam osećao niti sam znao ko me je vezao. Pretpostavljam da me je vezao
onaj Kalabićev ili, bulje reći, onaj moj pratilac, jer se on stalno vrzmao oko
mene. Kratko vreme posle toga ukrcali su me u automobil i do Beograda nigde se
nismo zaustavljali.-"3
|