Partizanski odredi u zapadnoj Srbiji (Mačvi, Pocerini i dolini Zapadne Morave) vodili su u toku oktobra žestoke, uporne i uspešne borbe protiv okupatorskih snaga i raznih kvislinških formacija — nedićevaca, ljotićevaca i četnika Koste Pećanca. U ovim borbama su zajedno sa partizanskim odredima učestvovali i neki Mihailovićevi odredi, oni pod komandom kapetana Dragoslava Račića u Mačvi i Pocerini i odredi pod komandom majora Radoslava Đurića u opsadi Kraljeva.

Međutim, između partizanskih i Mihailovićevih četnickih odreda često je dolazilo do neslaganja i sukoba. Razlog je, uglavnom, bila četnička neaktivnost i tolerairtnost prema raznim okupatorskim i kvislinškim agentima i huškačima, koji su stupali u četničke redove sa ciljem raspirivanja bratoubilačke borbe.

Posle neuspeha, koji je, u međuvremenu, pretrpeo u prvoj fazi svoje ofanzive, okupator odlučuje da svoje snage u zapadnoj Srbiji pojača i otpočne snažniji napad na oslobođenu teritoriju.

I o ovoj okupatorovoj odluci Vrhovni štab NOPOJ je blagovremeno prikupio obaveštenja. Da bi obezbedio saradnju sa Mihailovićem u borbi protiv okupatora i izgladio i ubuduće sprečio sukobe između partizanskih i četničkih odreda, koji su postajali sve češći i oštriji, Vrhovni štab je uputio Mihailoviću pismo sa konkretnim predlozima za sporazum:

"Komandantu vojnočetničkih odreda pukovniku g. Draži Mihailoviću

20. oktobra 1941.

Obavesteni smo od vašeg predstavnika kapetana g. Mitića da je na žalost vama nemoguće da dođete na definitivne pregovore već da šaljete svoje opunomoćenike za rešenje svih problema koje treba rešiti između vas i nas. Po našem mišljenju neće ni ti pregovori dati ono što smo i mi i vii očekivali, ali uprkos tome mi šaljemo naše predstavnike da bi se barem rešila neka najgorućija pitanja, a naročito ona koja zaoštravajii naše međusobne odnose. Vi tražite da vam pošaljemo naše predloge, odnosno formulišemo naš stav o pojedinim pitanjima. Mi vam te predloge šaljemo samo u najkrupnijim crtama, ali naglašavamo da svako to pitanje zahteva temeljito pretresanje i zajedničke izmene misli pri donošenju odluke....Naši predlozi se sastoje u sledećem:

1) Zajedničke vojne operacije protiv neprijatelja, kako Nemaca tako i nedićevske grupe. U tu svrhu smatramo potrebnim stvaranje jednog zajedničkog operativnog štaba.

2) Zajednička oprema i ishrana naših i vaših boraca, što bi se vršilo preko zajedničkog operativnog štaba koji bi u tu svrhu odredio naročita lica ili stvorio neke vrste intendanture.

3) Zajednička raspodela plena i to prema potrebama fronta držeći se principa: sve za front, sve za borbu.

4) Zajednička komanda mesta, odnosno dve komande, vaša i naša, koje bi najtešnje međusobno sarađivale — primer Čačak.

5) Stvaranje zajedničkih permanentnih komisija pri komandama mesta i centralne komisije pri zajedničkom operativnom štabu, koja bi rešavala sva sporna pitanja najhitnijim postupkom.

6) Organizacija privremene vlasti koja bi preuzela na sebe svu brigu oko ishrane stanovništva, organizacije privrede, pribiranja sredstava za vođenje rata, organizacije organa za održavanje reda i bezbednosti itd. Po našem mišljenju apsolutno bi bilo pogrešno da u sadašnjoj narodnooslobodilačkoj borbi takva vlast bude sresko načelstvo, stare opštinske uprave, žandarmerija itd. Da bismo okupili čitav narod za vođenje ove teške borbe protiv okupatora, potrebno je da stvorimo takve organe koji će ovoj situaciji najbolje odgovarati, koji će biti najbliži narodu i moći na sebe uzeti svu odgovornost u ime toga naroda. Bivši žandarmerijski, policijski i sreski aparat, kao i opštinska tela ne mogu se smatrati kao celishodni, jer se u taj aparat uvuklo mnogo neprijateljskih elemenata, jer je taj aparat bio dosada u službi okupatora, i na koga još uvek neprijatelj ima uticaja preko svojih agenata. Osim toga, taj aparat, koji ne uživa neko naročito poverenje naroda, nije pogodan u ovim sudbonosnim danima. Mi smatramo da su narodnooslobodilački odbori, koje narod sam postavlja, u sadašnje vreme najpogodniji organi na koje bismo se mogli osloniti. Ti narodnooslobodilački odbori treba da budu birani dobrovoljno od naroda bez razlike na politička uverenja. A tamo gde je biranje tehnički nemoguće izvršiti da budu naimenovani od predstavnika svih političkih grupa koje stoje na stanovištu narodnooslobodilačke borbe. Osim lokalnih narodnooslobodilačkih odbora stojimo na stanovištu da se stvori jedan centralni narodnooslobodilački odbor za čitavu oslobođenu teritoriju. Za održavanje reda i bezbednosti umesto žandarma da se formira po selima i varošima narodna straža.

7) Po pitanju prisilne mobilizacije mi smo načelno protiv nje. Mobilizacija treba da bude dobrovoljna, putem ubeđivanja i da se pusti svakom na volju da stupi ili u četničke ili u partizanske odrede. Prisilna mobilizacija bi se mogla izvršiti samo u lokalnim razmerama u pojedinim konkretnim slučajevima velike opasnosti od neprijateljskog prodiranja, a za to bi trebalo da se da odobrenje od zajedničkog operativnog štaba. Skupljanje dobrovoljaca putem dobrovoljne mobilizacije ima tu prednost što su jedinice sastavljene od takvih boraca kvalitativno mnogo bolje nego one koje su sastavljene od prisilno mobilisanih. Mi nemamo ni oružja ni ratne spreme u takvoj količini da bismo mogli reskirati da damo oružje u ruke raznim nesigurnim elementima.

8) Mi stojimo na stanovištu da se svi odredi, komande i štabovi, kako naši partizanski, tako i vaši četnički, imaju bezuslovno pokoravati svojim vrhovnim komandama. Ne može biti ni reči o tome da se može dozvoliti i nižim komandama da vrše na svoju ruku samovoljne aktove, bilo uperene protiv jedne ili druge savezničke snage ili u pogledu vojno-strateških i taktičkih pitanja. Od momenta kada je jedna ili druga vrhovna komanda obaveštena o jednom od takvih samovoljnih slučajeva pada sva odgovornost na nju i ona je dužna preduzeti najhitnije mere za likvidaciju takvih slučajeva.

9) Mi smatramo da je bezuslovno potrebno radi onemogućavanja razmirica i sukoba u sedištima vaše i naše vrhovne komande, da i vaša i naša komanda ima jednu varoš u svojim rukama i svoju mesnu komandu, a sa jedne i druge strane treba da budu samo predstavnici vašeg ili našeg štaba.

10) Radi uspešne borbe protiv glavnog neprijatelja, nemačkog okupatora, smatramo potrebnim da se vodi nemilosrdna borba protiv raznih petokolonaša i špijuna koji u našoj pozadini smetaju narodnooslobodilačkoj borbi. Slažemo se da se stvori zajednički vojni sud koji će voditi istragu i donositi presude protiv takvih neprijatelja naroda. Špijuni i petokolonaši koji se na licu mesta uhvate na delu treba da budu i na licu mesta kažnjeni od one komande na čijem se to području dogodilo. Za opravdanost takvog postupka odgovorna je komanda ili komandir koji je to izvršio. Svaka lična osveta ili lična netrpeljivost u takvim slučajevima treba da bude najstrože kažnjena.

11) Protiv raznih neprijateljskih četničkih grupa koje u pozadini onemogućavaju narodnooslobodilačku borbu treba voditi zajedničku akciju radi njihove likvidacije, ili da to izvrši jedna ili druga strana sama.

12) Smatramo nemogućim takvu pojavu da razni petokolonaši i špijuni dobijaju legitimacije, bilo četničke, ili partizanske, i da onda pod imenom jedne ili druge strane vrše svoj protunarodni rad. Takve elemente treba čistiti iz svojih redova i predavati vojnom sudu. Sumnjivi elementi, bilo da nose partizansku ili četničku legitimaciju, moraju biti odmah uhapšeni i onda po mešovitoj komisiji ispitani.

Eto, to su nasi predlozi i zahtevi, i to samo uglavnom, o kojima treba doneti konačno rešenje. Ima još mnogo raznih stvari koje mi nismo ovde obuhvatili, jer smatramo da to mogu delegati sami rešiti.

Gospodine pukovniče, smatramo odviše ozbiljnom današnju situaciju i odgovornost koja pred narodom pada na sve nas i da bismo se mi kačili za razne sitnice i na taj način onemogućili našu saradnju i korektne odnose. Uveren sam da ćete vi svojim autoritetom učiniti sve da do sporazuma dođe i da zbijemo naše snage u jednu jedinstvenu celinu za postignuće našeg najvećeg cilja, koji se ovog momenta stavlja pred nas, a to je: osloboditi otadžbinu od mrskih okupatora i njihovih slugu.

S odgovornim poštovanjem za Vrhovni štab Narodnooslobodilačkih partizanskih odreda TITO"1

Međutim, Draža Mihailović nije odmah prihvatio ovaj poziv. U pismenom odgovoru na njega, upućenom 22. oktobra 1941. godine Vrhovnom štabu NOPOJ, on je, pored ostalog, napisao:

"... upućujem danas kapetana Mitića2, mog stalnog punomoćnika u Užicu.

Ovoga puta ističem izvanrednu važnost i preku potrebu raščišćavanja mnogih nesporazuma, nastalih naročito u poslednje vreme, u kome cilju i dolazi kapetan Mitić ...

U toku jučerašnjeg i današnjeg dana, primio sam iscrpna obaveštenja od svojih komandanata, čiji odredi operišu u Mačvi. Iz njih sam zaključio o teškom i opasnom položaju kao i o opasnosti od preuzimanja Užica i drugih mesta od strane neprijatelja, ako se ne budu preduzele hitne zajedničke mere. Ovakav položaj imperativno nam nalaže koncentrisanje naše pažnje na front u Mačvi...

Kapetan g. Mitić upućuje se sa mojim instrukcijama u cilju izglađivanja mnogih nesporazuma, te bih želeo da sa te strane naiđe na puno razumevanje kako bi se omogućilo izvršenje zajedničkog zadatka. U isto vreme kapetan g. Mitić primio je od mene instrukcije za pregovore sa Vama u vezi sa vojničkom situacijom, te u tom pogledu očekujem što pre pozitivne rezultate."3

Posle nekoliko telefonskih razgovora sa Užicem, Mihailović je, na kraju, prihvatio prvobitno mu upućeni poziv Vrhovnog štaba.

S obzirom na značaj ovib pregovora, na Ravnu goru je, i drugi put, pošao lično vrhovni komandant Josip Broz Tito, a sa njim su se u delegaciji nalazili Sreten Žujović i Mitar Bakić.

Sastanak je održan 26. i 27. oktobra 1941. godine u selu Brajićima. Pored Mihailovića, pregovorima su, sa njegove strane, prisustvovali Dragiša Vasić, potpukovnik Pavlović i kapetan Mitić.

Na pregovorima u Brajićima, 27. oktobra 1941, predstavnici Draže Mihailovića odbili su tačke 1, 2, 6, i 7 iz predloga koji su im dostavili partizani, to jest odbili su baš najvažnije tačke, one tačke koje bi obezbedile jedinstvo naroda u velikoj oslobodilačkoj borbi. Tako je Mihailović već na samom početku, onemogućio sporazum o glavnim pitanjima.

Međutim, na sastanku je ipak došlo do nekakvog sporazuma, koji se, prema sećanju Mitra Bakića, ogledao u sledećem:

"Posle razgovora, koji su trajali u celoj drugoj polovini dana, predstavnici oba štaba sporazumeli su se:

da obe komande mobilišu i dalje na isti način;

da vojske ostanu gde jesu, da se izbegavaju sukobi, a da se akcije koordiniraju:

da sedište Vrhovnog partizanskog štaba ostane u Užicu, a da sedište štaba DM bude u Požezi;

da podela plena bude zajednička;

da transport trupa i materijala bude slobodan po celoj oslobođenoj teritoriji;

da se stvore mešoviti ratni sudovi za suđenje pljačkašima i drugim neprijateljima naroda;

da se vodi briga za obezbeđenje stanovništva;

da se štabu DM iz fabrike oružja da 1.200 pušaka i municije;

da se od 55 miliona dinara iz užičke banke svakom glavnom štabu dodeli po 5 miliona, a da se od ostatka pruži pomoć izbeglicama."4

Vrhovni štab NOPOJ je već sutradan po potpisivanju pristupio realizaciji sporazuma, upućujući Mihailoviću oružje i municiju iz fabrike u Užicu. Učvršćen ovom odlukom još više u svom uverenju da je uspeo da uspava i smanji budnost rukovodstva NOP, Mihailović je sa svoje strane budno pratio razvoj situacije i samo očekivao najpogodniji trenutak da partizanskim odredima angažovanim u borbi protiv okupatora zabije nož u leđa.

Govoreći o sastancima sa partizanskim rukovodiocima, Mihailović je u toku istrage 1946. godine izjavio:

"Ne znam vremenski tačno po datumima, no znam da smo u toku septembra i oktobra 1911. godine ja i maršal Tito održali tri sastanka. Dva sastanka održana su u selu Brajići i to oba u istoj kući i u istoj sobi, a jedan u kući vojvode Mišića u Struganiku. Ne bih mogao odvojiti koja su pitanja raspravljana na prvom, drugom ili trećem sastanku. Znam da je na svim sastancima došlo do sporazuma. Konačno smo se saglasili u sledećem:

1. Zajednička akcija četnika i partizana protiv Nemaca;

2. Opšta mobilizacija svih sposobnih za oružje, s tim da se borci slobodno opredele da li će se boriti pod mojom ili Titovom komandom, ostavljajući slobodu mobiliziranja jednoj i drugoj strani;

3. Da partizani u svojim selima, na teritoriji u selima koja oni oslobode, biraju narodne odbore, a ja sam ostao pri ranijoj svojoj organizaciji koja je bila sprovedena, to jest da četovođe budu starešine sela;

4. Maršal Tito se obavezao da mi iz užičke fabrike da 500 pušaka, izvesnu količinu municije i 6 miliona dinara;

5. Da ratni plen delimo napola.

Pored ovih tačaka diskutovalo se o pitanjima sudija i njihovog postavljanja na terenu. O tome nije moglo doći do saglasnosti, jer je Vasić stajao na stanovištu da sudije budu stručnjaci, a Crni na stanovištu da to treba da budu laici. Ja i Tito se nismo mešali. S partizanske strane, najverovatnije od Tita, postavljeno je pitanje jedinstvene komande četnika i partizana, ali to pitanje nije bilo u kategoričkoj formi, tako da se preko njega prešlo sa prećutnim odvajanjem.

Do prvog sastanka došlo je u uslovima pune aktivnosti borbi protiv nemačkih garnizona na severnom sektoru kada je, kako ja mislim, i obrazovan valjevski front; drugi sastanak i treći padaju u vreme kada naše snage idu u pravcu Kragujevca i kada se snage ustanka razvijaju. I jedna i druga strana na oslobođenom delu teritorije ima oko 12.000 boraca i po mom mišljenju su podjednake.

Ja na frontu prema četnicima nisam tada primetio domaće izdajnike. Mislim da uopšte nisu bili na frontu ni prema jednoj strani. Međutim, poznato mi je da je Marisav Petrović" učestvovao u hvatanju boraca protiv Nemaca, i to onih koji su bili u gradu, i predavao ih Nemcima. Poznato mi je da su njegove jedinice hvatale ljude koji su streljani prilikom masovnog uništenja u Kragujevcu.

Prema sporazumu i jedna i druga strana vršile su mobilizaciju. S mobilizacijom je išlo dobro. Bilo je koškanja između četničkih i partizanskih rukovodstava, jer je svaki gledao da pribavi sebi što više obveznika. Ljudstvo koje smo mi mobilisali, a za koje nismo imali oružje, nismo svrstavali u vojničke formacije, da ga držimo na okupu kao jedinice, već smo davali legitimacije i upućivali kući s tim što je to ljudstvo smatrano mobilisanim i čekalo kada će se pozvati. Jedan veliki deo nenaoružanih ljudi pošao je u napad na Milanovac.

Što se tiče pušaka i municije dobio sam sve, kako je Tito obećao. Osnivanje mesne vlasti izvedeno je po sporazumu. Novac nisam dobio. Što se tiče borbe protiv Nemaca, ja sam, obilazeći front prema Valjevu, primetio da tamo nema ranijih partizanskih snaga u onoj jačini kako su bile, već su te snage pošle u pravcu doline Zapadne Morave. Tih dana Nemci su vršili ispade od pravca Valjeva i Kragujevca i od pravca Valjeva bili su odbijeni. Međutim, od Kragujevca su pokušali da se probiju do Milanovca, koji su Nemci spalili, no drugi dan borbom su izbačeni iz zapaljenog Milanovca. Dobio sam izveštaj da se izvesni deo partizanskih snaga, koje su opsađivale Kraljevo, pomera u pravcu Dragačeva."6

Na sastancima između istaknutih rukovodilaca NOP i Mihailovića, a često i u kontaktima između rukovodilaca NOP i Mihailovićevog delegata pri Vrhovnom štabu u Užicu kapetana Mitića, bilo je reči i o zločinima pripadnika Mihailovićevih jedinica prema borcima i rukovodiocima NOP, o čemu Mihailović, u toku istražnog postupka 1946. godine, kaže:

"Kako je doslo do ubistva Blagojevića nije mi poznato, a nije mi ni u sećanju ni da mi je posle toga taj slučaj objašnjen. Činjenica je da sam slušao da je ubistvo izvršio moj komandant Vučko Ignjatović,7 kapetan. Razlozi mi nisu poznati.

Postavljeno mi je da se odreknem kapetana Ignjatovića, no ja ga se nisam odrekao, uzeo sam ga na odgovornost i nisam ga kaznio. Jedina kazna mogla je biti da mu oduzmem odred, što ja nisam učinio plašeći se da mi ne pobuni odred.

Takođe mi je poznato da je prilikom zauzimanja Ljiga zarobljen Marko Olujić i Pipan koji su automobilom išli na Ravnu goru. Pipan mi je podneo izveštaj da je uhvaćen sa Olujićem i s njime zajedno streljan. Međutim, on nije pogođen, uspeo je da se pritaji. Došao je k meni na Ravnu goru. On bi bio streljan nego su nemački bombarderi baš u momentu streljanja bombardovali partizane i partizani su se sklonili od bombardovanja, Olujića i Pipana napustili su skinuvši im samo lance sa ruku. Tako je Pipan Olujića, koji je bio pogođen u grudi, odneo u jednu seljačku kuću, a on produžio na Ravnu goru. Rekao mi je da je Olujić ponovo nađen i ubijen.

Ja sam zbog ovoga protestovao kod partizana i kada sam sa maršalom Titom vodio razgovore pozvao sam Pipana da opiše ovaj slučaj, utoliko pre što je Pipana poznavao doktor Jovanović, koji je bio u ljiškoj grupi. I uprkos protestu nisam dobio nikakvo objašnjenje.

Ja imam utisak da posle likvidaeije Olujića nije k meni dolazio doktor Jovanović, nego da je došao jedan visok mlad čovek koji je nosio ime Minić. Ne sećam se ni da mi je i on, Minić, pokazao prepis dokumenta koji je nađen kod Olujića, niti uopšte da se po tome razgovaralo. Pitanje Olujića i Pipana ja sam postavio i na sastanku sa maršalom Titom u Brajićima, gde je sam Pipan sve ispričao."8

Govoreći o ubistvu Milana Blagojevića, Mihailović je, očigledno, izbegavao da kaže istinu. Njemu je bilo vrlo dobro poznato da je Blagojević bio jedan od organizatora narodnog ustanka u Šumadiji i komandant Prvog šumadijskog partizanskog odreda. Radi osvete zbog ubistva žandarmerijskog majora Marka Olujića, koji je bio u službi izdajnika Milana Nedića, Mihailović je lično naredio kapetanu Vučku Ignjatoviću, komandantu Požeškog odreda da ubije Blagojevića, i to neposredno posle sporazuma zaključenog u Brajićima.

Ignjatović je iskoristio priliku kada se Blagojević, noću između 28. i 29. oktobra 1941. godine, vraćao vozom iz Užica za Šumadiju. Njegovi četnici su Blagojevića silom izvukli iz voza u Užičkoj Požegi i posle zverskog mučenja ubili iste noći.

O mučkom ubistvu Milana Blagojevića Španca "Borba", organ KPJ, tih dana je pisala: "Drug Milan Blagojević pao je kao žrtva onih slugu okupatora koji su razbijali narodnu borbu i u datom času joj zabili nož u leđa."9

P oktobarskim događajima i sastanku u Brajićima, kao i o onome što se posle toga dogodilo, Dragiša Vasić mi je juna 1943. godine pričao:

"U toku oktobra, naši odredi su zajedno s partizanskim vodili neprekidne borbe protiv neprijatelja. Međutim, iz dana u dan dolazilo je do sve krupnijih međusobnih incidenata koji su se, sve češće, završavali i ubistvima. Ovakvo stanje pretilo je obustavljanjem zajedničke borbe protiv okupatora, kome su počela da pristižu sve znatnija pojačanja.

U nekoliko pisama upućenih komandantu, komunisti su isticali potrebu novog saslanka između Tita i njega, na kome bi se raspravili dotadanji incidenti i donele odluke za preduzimanje mera za sprečavanje novih. U pismu je isticana i potreba sklapanja novog sporazuma.

Posle kraće diskusije, komandant je prihvatio moje mišljenje da će, s obzirom na partizanske postupke, naročito one oko rušenja stare i stvaranja sopstvene vlasti, bilo kakvi sporazumi ostati samo puka formalnost. Zato je ponuđeni sastanak odbio, a za rešavanje raznih međusobnih incidenata on je uputio u partizanski štab u Užice svoga oficira za vezu. Bio je to kapetan Mitić. Preko njega, komandant je zahtevao od partizanskog štaba da mu dostavi formulisane predloge za sklapanje ponuđenog sporazuma.

Kada je primio predloge, komandant je za vođenje novih pregovora s partizanskim štabom ovlastio kapetana Mitića.

Očigledno nezadovoljan ovakvim našim stavom, izraženim u momentima kada se situacija na frontovima počela okretati u korist neprijatelja, Tito se odlučuje da lično dođe i na drugi sastanak s komandantom. Ovaj ponovni, ujedno i poslednji, susret održan je 26. oktobra u selu Brajićima.

Dan pre sastanka komandanta s Titom u Brajićima u naš štab, na Ravnu goru, stigli su Ostojić, Lalatović i engleski kapetan Hadson. Dolazeći iz Kaira, oni su nam preneli i prve poruke naše vlade. Istina, poruke su bile usmene i veoma oskudne, ali se iz njih ipak moglo zaključiti da se vladini stavovi ne razlikuju od naših, naročito u odnosu na komuniste.

Za mene je bila osobito značajna poruka koju su nam preneli Ostojić i Lalatović, a koju im je, pred polazak iz Kaira, dao general Bogoljub Ilić. Suština ove poruke je bila da ne stupamo u preuranjene akcije, nego da oprezno stvaramo tajnu organizaciju i da izaberemo nama odane ljude koji će u datom trenutku biti sposobni da, kao sreski načelnici, obezbede našu vlast i red u zemlji do dolaska vlade. Pored toga, savetovao nam je da svim sredstvima nastojimo da komuniste stavimo pod našu komandu.

Sličnu poruku preneo nam je i Hadson, samo što nam je on otvoreno rekao da se borba mora voditi u interesu Jugoslavije, a nikako da to bude borba komunista za Sovjetsku Rusiju.

Pored ostaloga i ove poruke su znatno doprinele da odbijemo komunistićke zahteve koje su njihovi delegati izneli na sastanku u Brajićima 26. oktobra 1941. naročito one koji su se odnosili na stvaranje zajedničke komande i neke nove vlasti.

I na ovome kao i na prethodnim sastancima, najviše vremena utrošeno je oko međusobnog optuživanja i insistiranja na smenjivanju pojedinih komandanata. U izvesnim momentima, ja sam se toliko nervirao da sam bio prinuđen da napustim sobu u kojoj smo razgovarali. Tada sam iskreno zažalio što smo komandant i ja sprečili potpukovnika Pavlovića u pripremama atentata na komunističku delegaciju, a kapetanu Vučku Ignjatoviću zabranili izvršenje već pripremljenog atentata na Tita.

Na kraju razgovora, koji su trajali celo popodne, ipak Je postignut neki sporazum s komunistima, ali samo po onim tačkama koje su nama konvenirale i išle u prilog ostvarenju naših ciljeva. A glavni oilj svih naših pregovora i sporazuma s komunistima bio je da ih stavimo pod našu komandu. Ako ne milom, onda silom.

Neposredno posle odlaska komunističkih delegata iz Brajića dugo sam razgovarao s komandantom o njegovim utiscima sa sastanka i o situaciji uopšte. Na osnovu onoga što smo jedan drugome ispričali, tvrdio sam mu da je sukob s partizanima neizbežan i da do njega neće proći još mnogo vremena.

Nekoliko dana posle sastanka s predstavnicima partizanskog štaba u Brajićima, na Ravnu goru je došao Vučko Ignjatović. Tražio je komandanta, ali je on bio momentalno odsutan. Posle njegove izjave da se radi o hitnoj stvari, Pavlović ga je doveo kod mene. Prilično uzbuđen počeo je da mi niže optužbe protiv partizana. Tvrdio je da se neki njihovi odredi pripremaju da nas napadnu. A zatim je energično izjavio da je zbog toga doneo čvrstu odluku da ih on prvi napadne. Planirao je da napad izvede u centar njihove Republike — na Užice. Iz oficirske torbice je izvadio već pripremljenu zapovest za napad i, objašnjavajući mi je, tražio je moju saglasnost da ga izvede.

Bez ikakvog dvoumljenja, u odsutnosti komandanta, naredio sam Ignjatoviću da odmah krene u napad na partizane. Ovo moje naređenje bilo je i u duhu poruke naše vlade, koju smo samo dva dana ranije primili radio-vezom."10

Tako su četnici doneli odluku da najzad otvoreno udare na partizane. A prva zvanična poruka emigrantske vlade, upućena 28. oktobra 1941. godine Mihailoviću, glasila je: "Nj. V. Kralj i kraljevska vlada preduzimaju sve potrebne mere da vam se što pre pruži sva potrebna pomoć. Pitanje povoljno rešeno. Pripreme u toku. Stoga sačekajte i savetujte svima strpljenje i uzdržavanje od prenagljene akcije... Sad se ne izlagati, već saćekati odavde nalog za akciju.

Održavajte ilegalne veze sa našima u Bosni i Crnoj Gori. Preduzmite mere: za manevrisanje u cilju prebacivanja iz ugroženih mesta u krajeve van neprijateljskih dometa ...

Do daljnjeg znaka za zajednički rad, bez krajnje potrebe ne izazivati neprijatelja. — Simović."11

A kako je Draža Mihailović primio Vasićevu naredbu Ignjatoviću, datu neposredno posle sastanka u Brajićima i sporazuma o saradnji? Evo šta o tome kaže sam Vasić:

"Kada sam obavestio komandanta da sam u njegovo ime odobrio napad na partizansku republiku, on se blago osmehnuo i rekao: 'To ste dobro uradili, potpuno se slažem s Vama. Krajiije je vreme da prekinemo sa avanturom u koju su nas komunisti uvalili i koja može skupo da košta i nas i ceo srpski narod.'"12

Prispela poruka emigrantske vlade bila je za Mihailovića od velikog značaja. Njome su on i njegov štab bili priznati kao eksponenti i predstavnici ove vlade, koji će sprovoditi njenu politiku u zemlji i primati od nje, a samim tim i od saveznika, svu pomoć i podršku. Ali značaj ove poruke za Mihailovića ogledao se u tome što je ona, u njegovim rukama, predstavljala dokument za pravdanje planiranog obračuna sa partizanskim sna-gama koje su bile protivne jednoj ovakvoj politici, izraženoj kako u dotadašnjem Mihailovićevom stavu, tako i u prispeloj poruci.

Da bi iznenađenjem postigao što bolji efekat, Mihailović je naređenje za opšti napad na partizanske odrede izdao već 1. novembra 1941. godine, samo pet dana po sklapanju sporazuma u Brajićima. Glavni cilj napada bilo je Užice, gde se nalazio Vrhovni štab POJ.