Rođen je 30. maja u selu Kutima u Nikšićkoj Župi, Crna Gora. Student prava. U svom roditeljskom domu i užem zavičaju, Nikšićkoj Župi, naučio je da iznad svega ceni ljudsko dostojanstvo, pravdu i pravičnost. Još kao đak osnovne škole isticao se druželjubljem, nesebičnošću, odlučnošću, uvek spreman da se stavi na stranu onih kojima je učinjena nepravda u bilo čemu. Za napredni radnički pokret opredelio se još kao gimnazijalac. Iako je bio svestan rizika, jedan je od organizatora masovnog učešća gimnazijalaca u demonstracijama protiv gladi u Nikšiću 1932. godine. Ove demonstracije su prvi značajniji politički otpor u tom kraju protiv šestojanuarske diktature. Dušanu je to bilo prvo kaljenje i prva proba u borbi naroda za svoja prava. Od tada počinju da ga sumnjiče, kad god bi bila povedena neka akcija napredne omladine u gimnaziji ili u gradu. Zbog stalnih sumnjičenja i opasnosti da bude isključen iz nikšićke gimnazije, osmi razred upisao je u Peći. Zbog učešća u demonstracijama isključen je i iz te gimnazije. Posle bezuspešnih pokušaja da se upiše u gimnaziju u Beranama i Pljevljima, uspeva da se pomoću direktora gimnazije Škerovića upiše u podgoričku gimnaziju. Kao maturant aktivno učestvuje u agitaciji za Udruženu opoziciju na izborima 1935. godine, a kao student prava jedan je od organizatora i učesnika u poznatim demonstracijama 11. septembra 1938. godine protiv Milana Stojadinovića, koji je došao u Nikšić na proslavu puštanja u saobraćaj željezničke pruge Bileća-Nikšić.

U Beograd dolazi i upisuje se na Pravni fakultet sa već bogatim političkim i borbenim iskustvom, sa jasnim idejnim opredeljenjem, i odmah se aktivno uključuje u napredni studentski pokret i učestvuje u svim njegovim akcijama.

U novoj, politički razvijenijoj sredini proširuje svoje ideološko političko znanje, i obogaćuje svoj inače razvijeni smisao za masovni politički rad. Za člana KP primljen je na Univerzitetu, 1938. godine. Političko znanje i iskustvo koje je sticao na Beogradskom univerzitetu smišljeno je i uporno koristio u radu sa omladinom i narodom, kako u Beogradu, tako i u svom rodnom kraju.

Posle aprilskog sloma bivše Jugoslavije, dolazi u Župu, odmah se uključuje u rad mesne partijske ćelije i neumorno, s ostalim komunistima, objašnjava narodu uzroke onako brzog sloma Jugoslavje i njene vojske. Napredni i pošteni intelektualci koji su se posle kapitulacije Jugoslavije našli u velikom broju u svom rodnom kraju, sastali su se jednog dana i dogovorili šta sve treba da preduzmu da bi pripremili narod za oružanu borbu. Taj sastanak imao je značajnog uticaja na opredeljivanje naroda za NOV. Dušan je bio jedan od inicijatora u iznalaženju najpodesnijih oblika političkog delovanja, a budući da je u narodu bio veoma omiljen, obično je slat u ona mesta gde Partija još nije imala većeg uticaja, ili tamo gde su se javljali politički otpori.

Kada je OK KPJ Nikšić dao direktivu da počnu oružane akcije protiv okupatora, na sastanku partijske Ćelije Dušan je izabran da rukovodi trupom ustanika u likvidaciji žandarmerijske posade u Miolju Polju. Akcija je uspešno izvršena 14. jula 1941. godine. Dušan je jedan od najzaslužnijih komunista za masovno i organizovano učešće naroda Župe u trinaestojulskom ustanku i u toku čitavog rata.

Krajem avgusta 1941. godine OK Nikšić šalje 300 boraca u pomoć partizanima istočne Hercegovine, gde je bila uzela maha bratoubilačka borba između Srba i Muslimana, a koju je okupator podsticao pomoću ustaša i četnika. Kao iskusan rukovodilac i Dušan odlazi sa tom trupom, istakavši se kao borac i politički radnik u raskrinkavanju izdajnika ustaša i četnika. U februaru 1942. godine, štab Nikšićkog odreda šalje Dušana sa trupom boraca na sektor Plješivica, i imenuje ga za političkog komesara sektora. Tek što se vratio, postavljen je za komesara jedne čete u bataljonu od oko 450 odabranih boraca koji je, po naređenju Glavnog štaba za Crnu Goru, upućen na područje Komskog odreda, kao pomoć u uništavanju četnika i ugušivanju njihovog izdajničkog pokreta. Dušan se i na ovom zadatku pokazao kao neustrašiv borac i iskusan rukovodilac. U jednom jurišu na čelu svoje jedinice protiv četnika na Štavnju teško je ranjen u nogu.

Prilikom odstupanja naših snaga iz Crne Gore krajem maja i početkom juna 1942. godine, Dušan se kao teški ranjenik nalazio u Centralnoj bolnici i ostao je sa 5. proleterskom brigadom i Hercegovačkim odredom u Vrbnici. Kada su se brigada i Hercegovački odred probili za Bosansku Krajinu, Dušan je, iako rekovalescent, politički komesar bolničkog ešalona. Zahvaljujući umnogom njegovoj organizatorskoj sposobnosti i hrabrosti, bolnički ešalon je predstavljao borbenu jedinicu, što se naročito ispoljilo u borbama na Treskavici, Zabrđu i Bitovnji.

U jesen 1942. godine postavljen je za političkog komesara 5. (Zijametskog) bataljona, pa zatim 1. bataljona 5. proleterske brigade. Novembra 1942. godine postavljen je za obaveštajnog oficira brigade, kada je ta služba tek bila u povoju. I na toj dužnosti ispoljio je izvanredan organizatorski smisao i postigao zapažene uspjehe. Istaknuti je učesnik bitke na Neretvi. Kao već iskusan oficir obaveštajne službe, postavljen je za obaveštajnog oficira 3. udarne divizije.

U ranim jutarnjim časovima 13. juna 1943. godine, kada je komandant 3. divizije Sava Kovačević poveo proređene redove svoje divizije na juriš uz strmine Zelengore prema Krekovima, da bi prokrčio put ranjenicima, i Dušan se, kao i uvek, našao na čelu jedinica. U tom dramatičnom i herojskom jurišu smrtno je ranjen na mestu gde je herojski poginuo komandant Sava. Lekari su učinili sve što je bilo moguće da ga spasu, ali spasa nije moglo biti. Kad su bolničarke Ljubica Martinović i Dara Kostić prišle da mu pomognu i budu uz njega, on ih je hladnokrvno upućivao da pomognu drugim ranjenicima govoreći: "Meni je dobro pomognite drugim ranjenicima", iako je uskoro izdahnuo.

Za narodnog heroja proglašen je 20. decembra 1951. godine.