Vera Mujbegovic: TUZLA MOJE MLADOSTI

Dvadesetak godina mladji od svoje najstarije braće, moj stric Smail, rodio se u Tarevcima 1917.godine, kao jedanaesto, pretposlednje dete svoje majke, naše nene. Najranije, bosonogo detinjstvo provodi sa ostalom decom u selu, ali ne ide u versku školu, mekteb. Začudjujuće je malo podataka ostalo o Smailovom životu – detinjstvu i mladosti. Ni jednog zapisa, niti svedodžbe, pa ni slike. Jedna jedina slika iz mladićkog doba ostala je sačuvana u neninoj kući – i to je sve. Čak se ne zna ni tačan datum rodjenja. Kao i ostala deca iz sela, Smail je osnovnu školu pohadjao u susednoj kasabi Modriči, udaljenoj 3-4 kilometra, i to u vreme od 1925. do 1929. Smail nije dočekao da se završi zidanje škole u Tarevcima koje je otpočelo 1921. a završilo se tek 1931. U tu školu će ići jedino najmladji očev brat Brajko. Smail je od ranog detinjstva pokazivao sklonost za crtanje i slikanje. Portretisao je svoju braću, prirodu, cveće i drugo. Kad je jednom došao kod nas u Tuzlu, doneo mi je nekoliko svojih crteža na poklon. Privržen majci više nego ocu, Smajo je iznad svega voleo svoju braću‚ i to dvojicu najmladjih, Mehmeda i Brajka, i sa njima se najviše družio. Njegov brat, lekar u tom ranom uzrastu, nije mu mogao mnogo pomoći, a kasnije je Smail našao način da se osamostali. Tako je on, dve tri godine posle osnovne škole pošao na stolarski zanat kod majstora Ferija Varge, Madjara. S obzirom na likovni talent, izgleda da mu je stolarstvo davalo najviše mogućnosti za kreativno oblikovanje. Na zanatu je proveo četiri godine, posle čega je bio već osposobljen za samostalni život. Pošao je najpre u Beograd gde je ostao kraće vreme, kod Modričana, braće Stojić, a posle je krenuo u Zenicu.

U vreme kada je Smajo odlučio da mirnu atmosferu omanje kasabe kakva je bila Modriča zameni za dinamičniji život u radničkom centru zeničke željezare, Zenica je bila grad sa izrazito industrijskim obeležjem i razvijenim klasnim radničkim pokretom. Mladi stolar zapošljava se u stolarskoj radionici Željezare i time, de fakto, otpočinje njegov život sindikalnog i komunističkog aktiviste. U isto vreme njegova braća Avdo, Muharem i Edhem – jedan za drugim – zapošljavaju se idući „trbuhom za kruhom“, isto u zeničkoj Željezari, kao čuvari i predradnici.

Smajo je, kako izgleda, došao samostalno u Zenicu, budući da je imao svoj zanat. Sem toga, radio je dopunski i kod jednog privatnika-zanatlije, majstora Aličehića. U vreme pisanja ovog teksta – skoro svi istomišljenici i savremenici Smajini u Zenici su već bili umrli ili poginuli. Ostao je, ipak, jedan temeljni, dobro obavešteni svedok zbivanja i prijatelj Smajin, pomoću čijeg bi se pamćenja mogao rekonstruisati Smajin život i rad u Zenici. To je bio Derviš Imamović, aktivista KPJ u značajnom periodu 1937-1941, kasnije logoraš u Norveškoj, pisac nekoliko knjiga.

Iz njegovog opširnog iskaza izdvajamo najvažnije: „Sada, kada se sjećam Smaje, vidim – ja sam ga zaista mnogo volio. On je imao sve osobine dobrog ilegalca i konspirativca. Bio je smiren, ali energičan i uporan, prividno – hladnokrvan, ali – temperamentan, pa ipak uvijek taktičan. To je bio vanredno ozbiljan, inteligentan, šutljiv, skroman, pošten i kontemplativan mladić. Jednom riječi – zlatan mladić. Bio je srednjeg rasta, simpatičnog izgleda, smedjih pronicljivih očiju.

U Željezari su radili s njim i on je s njima drugovao: David Gaon, član Partije, izvanredno inteligentan mladić i vrlo dobro teoretski „potkovan“ mladi komunist. Uhapšen je sa mnom zajedno u augustu 1941. Ubijen je u Jasenovcu koncem 1941. U mom romanu „Crveno proljeće“ nosi ime Voda. Zatim – Mustafa Čolaković, poslije oslobodjenja – predsjednik Gradskog odbora. (Njegov sin Rifat, tehničar u Željezari, član SKOJ-a, zatim član partijske organizacije Tetovo. Strijeljan 1943. Njegov bratić Ibrahim, član SKOJ-a, poginuo kao puškomitraljezac 1943. Kći Sabaha, član partijske organizacije 1943-44. Bila u NOV. Umrla poslije oslobodjenja).

Družio se u Željezari, pored Gaona, s Nedeljkom Radićem i Petrom Safićem. (Negdje oko 1935. u Zenicu je iz SSSR doselila porodica Safić. U njoj, dvije kćeri i dva sina. Aleksej, član SKOJ-a od 1941. Poginuo 1945. kao borac VII krajiške brigade). Petar, komsomolac u SSSR, a kod nas član KPJ. Ubijen 1941. u ustaškom logoru Gospić. On je, pored ostalih aktivnosti, vodio i kurs ruskog jezika. Taj kurs se održavao u mom ateljeu. Tu je, pored Radića, Safića, mene, vrlo aktivno i zainteresovano učestvovao i Smajo.

Smajo je veoma mnogo čitao i u čitanju je provodio veći dio svog slobodnog vremena. Volio je Gorkog, Jesenjina, Majakovskog, Kikića, Krležu. Sjećam se, od Kikića je najviše volio knjigu „Provincija u pozadini“ i u njoj „Fenjer na posljednjem raskršću“. Znao je napamet mnogo pjesama od Jesenjina i Majakovskog, gotovo sve što je kod nas u to vrijeme bilo štampano. Ja sam često dobivao najnovije knjige, časopise, listove. Sve je to Smajo kao „gladan“ gutao.

U to vrijeme, poslije nekoliko provala, vladala je stroga konspiracija. Ali ipak o Smajinoj djelatnosti i političkoj angažovanosti u Željezari mogao bih reći da je djelovao sa Nedjom Radićem (član KPJ od 1935, kasnije član MK. Strijeljan u augustu 1941), Davidom Gaonom i Petrom Safićem. U radu sa omladinom – učestvovao je na izletima i u Radničkom domu. Odlično je recitovao, umio je da prepričava knjige i da govori o njima. U sindikatu je djelovao, mislim, sa Hasanom Macanom.

Ja sam imao foto-atelje sa foto-prodavnicom. Kod mene je dolazila naša štampa, održavani su susreti i sastanci. Smaji sam davao knjige, štampu. Radić mu je kod mene predavao štampu za rasturanje. Osobito uspješan bio je Smajo u rasturanju i plasiranju časopisa „Putokaz“. Sa „Putokazom“ i drugom štampom odlazio je u Kakanj, Vareš i Brezu. Za razliku od nekih drugih, on je odmah pravilno shvatio značaj „Putokaza“. Oko trećine tiraža „Putokaza“ plasirano je u srednjebosanskom industrijskom području i većina tih „Putokaza“ prolazila je kroz Smajine ruke.

U časopisu „Život“ br. 5 1977. posvećen časopisu „Putokaz“, na str.638. stoji: „Na rasturanju „Putokaza“ učestvovali su iz Tuzle dr Mustafa Mujbegović... iz Zenice dr Asko Borić i Derviš Imamović...“. U tom broju „Života“, pored drugih priloga, objavljena je studija Kasima Suljevića: „Putokaz“ glasilo revolucionarne orijentacije“, u kojoj se o „Putokazu“ govori onako kako on zaslužuje.

Dolazio je Smajo i kod mene kući. Imao sam mnogo knjiga i uzimao je knjige na čitanje. Kritikovao me je – zašto knjige leže na prozoru, na stolu i otvorenim policama. Napravio je ormar za knjige i poklonio ga našoj porodici. Sa mnom, mojom ženom i svojom djevojkom išao je autom u okolinu Zenice.

Ta njegova djevojka Dževahira je bila veoma mlada – 17-18 godina. Vitka, blondinka, neobično lijepa i simpatična. I prije svega, izuzetno bistra i duhovita djevojka. Nju je iz sela Babina ili Brnjica dovela porodica Hadži-Sulejmana Salčinovića. Ona je bila iz neke siromašne porodice, a Hadži-Sulejman nije imao djece, i ona je kod njih bila kao posvojče. Smajo joj je davao knjige i mnogo je čitala. Govorio je: od nje ću ja napraviti dobru aktivistkinju!

Crtao je i slikao. Oduševljavao se „tvorčestvom“ Kete Kolvic, Georga Grosa i Krste Hegedušića. Ja sam se u to vrijeme, pored ostalog, bavio i umjetničkom fotografijom. Smajo je prema nekim mojim fotografijama pravio svoje crteže. Na primer: Prema mom eksponatu „Optužba“ (Radnička ruka koju je odsjekla mašina u Željezari). Nekoliko njegovih crteža, zajedno s većim brojem knjiga, mojih rukopisa i štampanih radova, zakopao sam u zemlju 1941, ali je sve propalo. Prijateljevao je sa kćerkom Mustafe Čolakovića koja je živjela za slikarstvo. Mnogo se interesovala teorijom slikarstva i uopšte umjetnosti.

Nije mi ništa poznato o njegovoj aktivnosti u Beogradu. Za njegovu pogibiju sam saznao u Beogradu koncem 1948. Tek tada sam se vratio u Jugoslaviju.“

Više od četiri decenije posle pogibije Smailove (1942) njegovi sunarodnjaci, drugovi i rodbina, veoma malo su znali o njegovom životu, ratnim podvizima i stradanju – sem nekoliko osnovnih činjenica. Razlozi tome bili su mnogostruki. Pre svega, Smail se nije borio na svom domaćem i zavičajnom terenu, već je otišao u krajeve gde nije bio poznat, ni on a ni njegova uža i šira porodica. Razlozi konspiracije pogodovali su da se što manje govori o svome poreklu i učinili su da je Smail ostao na neki način ilegalac poznat medju svojim najbližim drugovima i saborcima, i to po skraćenici svog imena kao „Smajo“, što su njegovi ratni saborci smatrali pseudonimom. Nedostatak bilo kakvih pisanih izvora doprineo je takodje da se Smail odselio negde u legendu, o čemu se ponekad pričalo, ali vrlo malo se znalo. Konačno, a to je i najvažnije – da su se izgubili putevi Smailove identifikacije i vrednovanja na pravi način. U jednom značajnom dokumentu, pismenom izveštaju sa sastanka rukovodećeg sastava Kosmajskog odreda sa članovima Vrhovnog štaba u Novoj Varoši u januaru 1942. godine kome je prisustvovao i Smail, on je zabeležen pod netačnim prezimenom , kao „Komesar druge čete: Smajo Buftegović“.[1] Da li je ime na samom sastanku pogrešno zapisano, ili je pak bilo nečitko, pa je pogrešno dešifrovano posle rata, ili je sam Smajo naveo pogrešno prezime iz navike ilegalca i konspiratora – nikad se neće saznati. Navodno je Ivo Lola Ribar, koji je vodio zapisnik, upisao ovo pogrešno prezime, koje je putem ovog dokumenta ušlo u opticaj, pa i u druge dokumente i knjige. Prezime „Buftegović“, dovelo je do mnogih kasnijih zabluda i netačnosti i odvojilo je Smaju od njegovog pravog imena i izvorišta, a samim tim i od bilo kakvog posleratnog priznanja za njegove podvige. On je figurirao kao jedan svetli lik u sećanju svojih drugova, ali i kao čovek bez korena, kome se, eto, ni pravo ime nije znalo.

Takvo pogrešno prezime ušlo je i u novija izdanja i publikacije o Kosmajskom odredu. Jedno od pisanih svedočanstava koje najbolje ilustruje ovu grešku je dvotomno izdanje, istorijat Kosmajskog odreda od D.Dimitrijevića-Belog, koje je ugledalo svetlost dana (1983), upravo kad je otpočela rekonstrukcija Smajinog života od strane autora ovog zapisa, gde se na više mesta navodi Smajo uz pogrešno ime i prezime. Na osnovi ove netačnosti bilo je upisano Smajino prezime i na ploči-spomeniku poginulim borcima u Medjulužju, gde je poginuo. Faktički, ni drugovi i saborci, a ni kasniji istraživači i hroničari, nisu zapravo znali o kome se radi, ko je taj čovek, odakle je, iz kojeg je roda – kako se zapravo zove komesar druge čete poznat pod nadimkom Smajo, gde mu je poreklo i zavičaj.

S velikim zakašnjenjem, tek 1983. godine, - 41 godinu posle njegove pogibije, - pristupila sam na novim osnovama rekonstruisanju njegovog borbenog puta i životne biografije, i to uglavnom na osnovi sećanja savremenika i njihovih iskaza o tom davnom vremenu, iz čijeg pamćenja, za čudo, nije izbledeo Smajin lik. Zanimljivo je da su svi anketirani učesnici, svi do jednog, pri prvom pomenu njegovog imena, i pored četiri decenije vremenskog razmaka, odmah znali o kome je reč, da su zapamtili Smaju i da su živim svedočenjem do detalja mogli da posvedoče o njegovom životu, pa i smrti.

Tako je na samom izmaku generacijskog pamćenja, takoreći u poslednjem trenutku, u toku 1983/4, dok je još bilo živih drugova, u trenutku koncentracije raspoloživih svedoka, nastala gradja za ovaj tekst čime se mogao otrgnuti od zaborava njegov revolucionarni lik. Ovim tekstom on zapravo ulazi u istorijsku gradju o NOB-u i revoluciji, pod svojim punim imenom i prezimenom, za jedno sa desetinama svojih drugova i saboraca.

Da bi posle 40 godina došla do nekih saznanja o tome šta se desilo u Smajinom životu od kad je otišao iz roditeljske kuće, razgovarala sam 1983/4. i dopisivala sam se sa desetinom njegovih saboraca. Najpre sa Dervišem Imamovićem, prvoborcem, za zenički period, a zatim za beogradski period i ratni deo u Kosmajskom odredu (KO), sa Dobrosavom Lazarevićem, Milojkom Ilićem, Emilijom Vukićević, Aleksandrom Vitorovićem-Cigom, Vojom Kosovcem, Kikom Damjanović, Jovanom Božićem, doktorom Maksimom Šternićem, Čolić Slavkom, Dragoslavom Dimitrijevićem-Belim, Josipom Sarićem i drugim.

Dragoceno je svedočanstvo o druženju sa Smajom dao Dobroslav Lazarević, pukovnik JNA u penziji, najpre o radu u sindikatu drvodeljaca na Zvezdari uoči rata, a zatim o ilegalnom radu 1941. Lazarević je jedini „krunski svedok“ i jedini preživeli iz atentata na policijskog agenta Žiku Jovanovića, što ga je organizovao Smajo.

„Upoznao sam Smaju, najpre iz vidjenja, negde uoči rata, bilo je to u septembru 1940. kada smo pripremali štrajk stolarskih radnika. Trebalo je da na dan omladine Beograda, stolari izidju na izlet u Košutnjak. Toga dana trebalo je da počne štrajk stolara, ili kako se tada zvalo, drvodeljaca. Program je na izletu bio provokativan za policiju, pa su hteli da nas rasteraju. Mi smo se razbežai tako da nismo uspeli da na zboru proglasimo štrajk. Iako nije bio javno proglašen, štrajk je počeo dosta neorganizovano. Mi nismo priznavali rukovodstva URSa, već smo imali izabran štrajkački odbor. Kako je jedan deo radnika i dalje radio, formirali smo odbore po podružnicama za sprečavanje rada štrajkbrehera. Naš predsednik podružnice URSa na Zvezdari, sa sedištem u Vasinoj mehani (kod Cvetka), bio je Petar Krnetić. U to vreme sam se bliže upoznao sa Smajom – u odredima za sprečavanje štrajkbrehera. Nosili smo u džepovima drvene motke, duže od pendreka i njima smo tukli štrajkbrehere u toku tih 15 dana koliko je trajao štrajk. To naše druženje za vreme štrajka bilo je osnova i za kasniji zajednički rad, posle okupacije 1941. – U toj Vasinoj mehani mi smo se okupljali, plaćali članarinu, tj. nalepili markice u sindikalne knjižice, delila se napredna literatura i razni ilegalni materijali. Posle štrajka smo bili bolje plaćeni od 3,5 do 7 dinara na sat. Tih meseci posle štrajka bila je raspisana poternica od policije za sve one koji su bili u odredima protiv štrajkbrehera, pa tako i za mene. Pošto nas je policija tražila, u radionici u Cvetkovoj ulici vratio sam se u Boku, odakle sam rodom. Kapitulaciju u aprilu 1941. sam dočekao u Herceg Novom, ali sam se ubrzo vratio u Beograd i ponovo se zaposlio kod jednog majstora. Kod Cvetkove kafane bila je Narodna kuhinja i tu smo se okupljali i hranili. Već juna meseca oživljava ilegalni rad, dolaze prvi leci koje raznosimo po dvorištima, ubacujemo u poštanska sandučad i počinjemo jaku skojevsku aktivnost u uslovima nemačke okupacije. Od mog dolaska iz Boke vidjao sam Smaju svakodnevno u krugu poverenika skojevskih aktiva i podaktiva. Bio je uzdržan, pomalo tajanstven, kao i drugi ilegalci.

Od 22.juna, od napada na SSSR, počinju prave vojne i ratne pripreme, formiraju se diverzantske grupe, za paljenje nemačke štampe, i drugo. Mi stolari smo bili zaduženi za sečenje telegrafskih i drugih veza ka Smederevu i drugim pravcima. To su bile strogo konspirativne i odvojene grupe radničke i srednjoškolske. U to vreme priprema održavani su sastanci aktiva i podaktiva u raznim kućama, čitalo se i dogovaralo.

Od juna je počela jedna plima raspoloženja za borbu, jedna naprosto antifašistička euforija, kao da su svi na jednoj strani, a Nemci na drugoj. Borbena omladina je pokazivala veliku nadmoć u svim tim akcijama, iako je bilo dosta neopreznosti i mladalačkog neiskustva. U svim tim akcijama Smajo je bio sa nama kao stariji aktivista, pretpostavljao sam tada da je bio u rukovodstvu KP, član ili sekretar VIII reonskog komiteta na Zvezdari. Pošto je policija aktivirala svoju delatnost, organizovala provale i slično, došlo je do toga da se pojedini agenti koji su najviše znali, likvidiraju. Prvu akciju na Žiku Jovanovića koji je radio na Zvezdari organizovali su Bata Ćosić i Todorović, ali ona nije uspela, iskompromitovala se pre nego što je počela. Sledeću akciju trebalo je da izvedu drugi, manje kompromitovani. Kako je Žika upravo izvodio provalu na Zvezdaru, iz MK su vršili pritisak da se ovaj agent što pre likvidira, stvar je bila urgentna, kako bi se presekli konci provale. Za drugi pokušaj dat je nalog da ga organizuje Smajo – on je bio najodgovorniji za izvršenje ovog zadatka. Žika je stanovao oko ulice Gospodara Vučića, a kako je posle prvog pokušaja pojačana predostrožnost, danima je u tom kraju pravljena zaseda, pa je 29.avgusta bilo javljeno da će on proći ovim putem. Koliko je ljudi učestvovalo u zasedi ne znam, ali za izvršenje bili smo odgovorni Smajo, ja i Djuro Tomac, isto stolarski radnik. Stajali smo na vrhu ul. Gospodara Vučića – toga dana se preko puta naše zasede formirao dugačak red za hleb pred jednom pekarom. Smajo je bio na vrhu ulice i trebalo je da nam da znak kada će naići agenti. Kad je naišao Žika sa još jednim visokim, nama nepoznatim agentom, kod Djure Tomca se javila nedoumica da li da puca kad je pred njim dugačak red ljudi, tako da je za momenat propustio Žiku dosta nisko. Smajo je to primetio i uzbudjeno nam je davao znak da delujemo. Pucali smo obojica i Žika je pao, kad je počela pucnjava, svet se razbežao. Smajo je čekao s biciklom da preuzme pištolje od nas i stavi ih u korpu od motorbicikla koji je čekao kod Škole Vojislava Ilića. Smajo je zgrabio od nas pištolje, ali se s biciklom zapleo u gomilu sveta koji je bežao na razne strane. Trčeći je pošao da preda pištolje, bila su tri – i da ih preda čoveku na motoru. Da bi mogao da beži ostavio je bicikl. Nama je javljeno vezom da se povučemo, jer je bicikl pronadjen, pa će uslediti hapšenje (Bicikl je bio Smajin). Napustio sam Zvezdaru i sklonio se kod tetke u Budimskoj ulici. Za Smaju smo čuli da je otišao za Kosmaj. Za nas se smatralo da nismo jako kompromitovani, pa da možemo i da ostanemo, ali mi smo se osećali ugroženi, tragali smo za vezom – videlo nas je oko 100 ljudi. Posle je bila raspisana poternica za nama.

Djuro Tomac je dobio vezu za Obrenovac, ali nije delovala, tako da smo sami krenuli za Kosmajskim odredom, cilj nam je bio da se nadjemo sa Smajom. To je bilo vreme kada je Kosmajski odred posle mnogih borbi u Šumadiji, krenuo za glavninom naše vojske ka Novoj Varoši. Mi smo ustvari išli za njima, ali nikako da ih stignemo. Priključili smo se Ariljskim partizanima i stigli smo Kosmajski odred tek u Novoj Varoši, i tu se nadjemo sa Smajom. Pošto se za nas znalo kao za akcijaše iz Beograda, rasporede nas u Prateću četu Vrhovnog štaba. Mi smo medjutim, hteli da se borimo i da budemo u jedinici sa Smajom, pa kad smo čuli da se odred vraća u Srbiju, zamolimo Smaju da on traži nas dvojicu. On je medjutim mislio da je bolje da mi to sami tražimo, da će pre proći. Na naše pitanje kome da se obratimo on nam je rekao da je za to zadužen Djilas. Kad smo mu rekli, on nas izgrdi, „vama je do borbe“, dao nam je 7 dana da se razmislimo, na kraju nam naredi da se vratimo u Odred. Naša želja je bila da budemo sa Smajom i tako budemo rasporedjeni u njegovu četu, on je bio komesar, a komandir je bio Milan Lazarević – Mečkar. Naš susret sa Smajom u Novoj Varoši bio je po svemu izuzetan, najpre što smo sva trojica „atentatora“, preživeli i izašli iz Beograda, zatim što smo se posle dva-tri meseca ipak našli ponovo u odredu. On nas je povukao da se uključimo u odred. Medju svim borcima mi smo mu bili najbliži. Jednom me je kritikovao, bilo mi je dosadno na sastanku. „A, ti uvek po starom“, rekao mi je. Mislim da je Smajo bio čistunac i idealista, i time mi je imponovao i bio mi uzor, a nekom je to moglo i da smeta. Bili smo naoružani s puškom i pištoljem, obučeni u siva suknena (šajačka) odela.

Iz Nove Varoši smo krenuli za Radoinu, gde smo imali borbu s Talijanima, zatim smo ostali nekoliko dana u Kosatici iznad Prijepolja, na položajima. Članovi našeg štaba odreda bili su tada na razgovorima u Vrhovnom štabu, odlučivalo se o tome da li se vraćamo u Srbiju ili ne. (To je onaj razgovor o čemu je zapisnik vodio Lola Ribar, gde je Smajo pogrešno zapisan kao Buftegović). Djilas je zahtevao najstrožije kažnjavanje Štaba, zašto su došli bez naredjenja VŠ u Novu Varoš i da se odmah vrate u Srbiju, a Tito i Ranković su bili znatno blaži. Zatim smo ispratili Vrhovni Štab do Lima na putu za Rudo.

Pošto smo ispratili Vrhovni Štab, krenuli smo u Čelice, gde smo razoružali četnike kojima su Talijani već dali oružje. Posle toga smo poslati u Pribojsku banju gde smo ušli s malo borbe, okupali se u banji, celu noć igrali kolo, dok su nam parili odela, zamalo da ne promrznemo. Odatle smo krenuli za Sjenicu, gde su se vodile borbe sa tamošnjom muslimanskom milicijom. Na prilazu Sjenici susreli smo jedinice koje se vraćaju iz borbe sa velikim gubicima. Posle toga smo se ponovo vratili u Novu Varoš. Svi koji smo imali lični novac, ja i Tomac takodje, predali smo ga u kolektivnu kasu, pošto smo sve kupovali od seljaka za Nedićev novac. Iz NoveVaroši krenuli smo za selo Štrbac (granica Bosne), gde su bili Talijani – bilo je Badnje veče. Tu su nas Talijani napali, a mene su uputili u patrolu, prema pravcu marša za Srbiju – bio je Božić. Vratimo se iz patrole u selo Štrpce i saznamo da je odred krenuo ka Belom Brdu, linijom ka Srbiji. Našli smo se s odredom na Matića kolibama na Zlatiboru, bili smo smešteni u tim kolibama. U borbi kod Šljivovice promrzle su mi noge, tako da su nokti otpadali. Smajo se interesovao kod bolničarke koja me je previjala, a ona je rekla da veruje da nisam sposoban za marš. On je tada došao kod mene, rekao mi je da su promrzline jake i da neću izdržati marš. Ponudio mi je da se vratim u Novu Varoš s ranjenicima i promrzlima. Zbog četnika na tom putu, zaključio sam da je opasno odvojiti se od odreda, i Smaji koji mi je bio istinski stariji drug rekao sam da me noge ne bole i da ću izdržati. Tako sam ostao s odredom, išao sam u opancima, sneg je bio celac, zamrznut odozgo, krio sam od svih bolove koji su bili jaki. Išli smo dalje za Ponikve Velike i Male, prešli smo prugu i zadržali se u selu blizu Bajine Bašte. U tom selu smo našli hrane izvučene iz Srbije, dok je još bila slobodna teritorija, a saznali smo da je deo hrane otkriven i da su ga odneli četnici. Našli smo veću količinu pasulja, to je razdeljeno borcima, po nekoliko kila, i kuvali smo usput.

Boravili smo u nekim katunima i uspostavili vezu sa srpskim partizanima na Debelom Brdu – bio je to Valjevski odred. Putem smo stalno vodili borbe, posle čega je odlučeno da se svako vrati na svoj teren, a naš je bio pod samim Beogradom. Krenuli smo sa Posavo-tamnavcima i stigli u reon Kosmaja, odmah upali u borbe s četnicima koje su trajale nekoliko dana. U jednoj od borbi protiv Nikčevićevih četnika, Smajo je bio ranjen u ruku, odatle nije više mogao da nosi pušku, išao je sa zavijenom rukom. Razgovarao sam u to vreme s njim, bio je optimist, govorio je da će to sve brzo proći. Ubrzo posle toga došlo je do poznate borbe kod Tuleža gde je Odred prepolovljen. U borbi na Tuležu Smajo nije bio sa četom, već u pozadini s ranjenicima. Posle ove teške borbe, gde sam zadobio dve rane našao sam se sa Smajom iznad Tuleža. Članovi KP su se okupljali na tzv. leteći sastanak, da se odluči šta da se radi, jer je odred bio desetkovan i samo oko šezdesetak nas se izvuklo. Smajo je bio sa grupom od oko 35 ranjenika, i hteo je da od ove grupe organizuje odbranu kuće gde je održavan sastanak. Posle održanog sastanka odlučeno je da idemo u dve grupe – istočno i zapadno, ali da obe grupe dodju u Stojnik. U jednoj šumici južno od Stojnika smo se sastali, ali se videlo da nekih ljudi nema, mnogi su se vraćali kućama. Samo troje ljudi iz rukovodstva je stiglo, komandant odreda Muker, i pomoćnik komandanta Djuro Gajić, i od komesara Smajo. Teži ranjenici ostaju u Stojniku, lakši, ko gde može, u raznim pravcima, a četa od oko 35 ljudi sa Smajom i Mukerom da se priključi Posavo-Tamnavskom odredu, u čemu nisu uspeli.

Pre nego što smo se rastali u jednom šumarku kod Stojnika, ostali smo do noći, Smajo je došao da vidi da li sam previjen. Pitao sam ga da li je tačno da nas je napustio komesar odreda, on mi je sa dosta gorčine rekao da je to bio slabić i ranije i da se ne čudi, ali da je zlo što se to prenelo i na druge. Rekao je da slabići otpadaju ali da se borba nastavlja. Prema meni kao omladincu, on je delovao sasvim sigurno, nije bio utučen i nije bilo znaka izgubljenosti. Tu sam prvi put previjen posle borbe na Tuležu. Žene i devojke iz sela su vadile čiste čaršafe iz škrinja, cepale ih, natapale u loj i previjale su nas. Tu je previjeno mnogo ranjenika. Posle previjanja smo proveli noć u kući, nahranili se i ogrejali, pa je oko ponoći utvrdjeno ko može da ide sa četom, a ko ostaje. Njih 35 su krenuli oko ponoći. Rastanak je bio težak i mučan, ostavljajući nas ranjenike same i bez zaštite. Tada sam još jednom razgovarao sa Smajom, čuo od njega da će oni da se povežu sa Posavo-Tamnavcima i da će onda doći ponovo na Kosmaj po ranjenike. To je bio naš zadnji susret. Ja sam hramajući posle krenuo za Beograd, krijući se, i uz veliku sreću stigao ponovo kod tetke, kasnije ilegalno otišao za Boku i tamo se priključio partizanima gde sam ostao do kraja rata. Čuo sam za Smajinu pogibiju još u toku rata, uzaludno sam tražio njegovu rodbinu posle rata, niko nije znao njegovo pravo prezime, ni odakle je, pa je vrlo teško bilo išta saznati. Tek sada posle 40 godine sam u prilici da njegovoj rodbini kažem, kako su protekli njegovi poslednji dani. Ne znam da li je i jedan od boraca bio toliko vezan za njega kao ja, bio mi je kao stariji drug i brat, a i on se brinuo za mene istinski.*

Niko ne bi znao šta je uradio Smajo posle atentata na Žiku Jovanovića, kada su se svi razbežali i sklonili sa mesta atentata. Smajo je bio i suviše iskusan ilegalac da bi se krio na Zvezdari. On je, ni manje ni više otišao u centar grada u Balkansku ulicu br.27 preko puta „Hotel Praga“ i sklonio se kod mamine sestre Julijane Todorović, o čemu je ona u više navrata pričala. Slučaj je hteo da ni jedna od njene tri kćerke nije bila tih dana u Beogradu, pa je bila sama u stanu. Kad je Smajo došao kod nje, ispričao joj je šta je bilo – imao je poverenja u nju kao Zaginu sestru – i rekao je da bi on ostao kod nje dok se stvar ne slegne i dok ne dobije vezu. Tetka Juca, tako smo je zvali, smestila ga je u devojačku sobu gde je spavao s pištoljem pod jastukom. Za prozor je pričvrstio debeli konopac, tako da bi, ukoliko agenti udju na vrata, mogao da se spusti u dvorište i pobegne na dvorišni izlaz. Do toga nije došlo, jer nikakvi putevi nisu upućivali policiju u strogi centar, u kuću ugledne udovice pukovnika Voje Todorovića, koja svakako nije imala vezu s ilegalnim pokretom. On je potpuno bezbedno i raspoloženo proveo kod tetke oko nedelju dana i za to vreme je izlazio na ulicu, svakako tražeći preko svojih kanala vezu, kako bi otišao na Kosmaj. To mu je uspelo posle više traganja i konačno je, pošto se oprostio od tetke, otišao na Kosmaj. Za vreme tog kratkog boravka on se sprijateljio s tetkom, kod koje je i ranije dolazio u kraće posete. Tražio je od nje da joj popravi što ima od stolarije, i time se bavio kad je bio u kući. Nije pokazivao nikakve znake uznemirenosti ili straha i tako je delovao na tetku da se ni ona nije plašila. Kada su posle svega njene kćerke stigle kući i čule njenu priču, nisu mogle da veruju da se njihova majka usudila da krije u kući ilegalca za kojim je bila raspisana poternica.

Vojislav-Vojo Kosovac, član Saveta republike Srbije, znao je Smaju i bio blizak s njim kao zemljak iz Bosne. Iz njegovog opširnog zapisa donosimo samo najvažnije momente borbenog puta kojim je prošao Smaja.

Kada sam došao u Kosmajski odred u leto avgusta 1941. u selo Mirosavce, tada sam prvi puta sreo Smaju. On je već od ranije bio u odredu. Bio je vižljast, mršav, tamno smedj i nosio je uvek beretku na glavi. To je bio elitni sastav odreda, sačinjen od najboljih beogradskih skojevaca i komunista – djaka, radnika, studenata, kao i najboljih seljaka iz toga kraja. U to vreme beogradski skojevci i komunisti uglavnom su po vezi stizali na Kosmaj. Bio sam u prvoj četi a Smajo u drugoj. Vidjali smo se s vremena na vreme, pošto su naše čete bile rasporedjene na različitim položajima. Oslovljavali smo se sa „zemljače“, pošto smo obojica bili rodom iz Bosne.

Početkom oktobra 1941. napali smo jedan dobrovoljački ljotićevski puk u selu Venčani. Komandant puka bio je pukovnik Jovanović. Rešili smo da ih napadnemo, u to vreme još u saradnji sa jednom četničkom jedinicom. Rano u zoru opkoljavali smo školu gde je bio smešten puk, i tada sam video Smaju s njegovom četom. Bio je, znači, u tom napadu.

Tom prilikom su poginuli mnogi istaknuti borci našeg odreda, medju njima jedan od braće Jerković, zatim Edi Davičo i drugi. U tom povlačenju iz Venčana, gonili su nas i tada sam video Smaju, živ je izišao iz te bitke. To je bio 9.oktobar 1941. – Pošto smo stalno išli iz jedne borbe u drugu, vidjao sam ga s vremena na vreme u pokretu, i u prolazu. Kada je počela zloglasna kaznena ekspedicija, počeli smo da se samoinicijativno i na svoju ruku povlačimo prema Užicu i Zlatiboru, i to pravcem Venčac, Bukulja, Rudnik. Zauzeli smo Rudnik i ostali tu nekoliko dana, zatim krenuli prema Sandžaku. U tom povlačenju prema Sandžaku, Smajo je postao komesar druge čete. Odred je počeo da se osipa, bilo je medju ljudima i panike i raznih priča. Seljaci, oni neodlučni, počeli su da se vraćaju kućama. Govorilo se da ćemo možda u Grčku. Sem toga, mnogo ljudi smo izgubili u tim borbama. U tom kretanju ka Sandžaku, održavali smo u hodu partijske sastanke i tu sam vidjao Smaju, pošto su sastanci bili zajednički. Početkom decembra stigli smo u Radoinju, na domak Nove Varoši. U Novoj Varoši održan je sastanak komandnog sastava našeg odreda i članova Vrhovnog štaba – Aleksandra Rankovića, Milovana Djilasa i Ive Lole Ribara. Prvo pitanje koje je bilo upućeno: „Što ste došli“? Naši su se pravdali da nismo imali municije, ni oružja, da smo pošli u pomoć Užicu i da smo ostali potpuno odsečeni. Rasprava je bila velika i dugo je trajala, jer Vrhovni štab nije izdao naredjenje o našem povlačenju u Sandžak. Ranković se raspitivao kako smo se držali i direktno je pitao: „Šta ćete raditi ako morate istim putem da se vratite?“ Posle toga smo se uključili u veliku glavninu naše vojske i kretali smo se neko vreme s njima.

Na velikoj smotri naših jedinica bili smo postrojeni sa ostalima i tada smo svi zajedno prvi put videli Tita, Rankovića i ostale. U tom kretanju sustigao nas je kurir iz Vrhovnog štaba s depešom koja je glasila da treba da se istim putem vratimo nazad na teren. Odmah smo počeli da se probijamo za Srbiju, i to kroz stalne i dugotrajne borbe. Na tom putu za Srbiju sretao sam se sa Smajom, slabo obučenim, ali izdržavao je. Bila je to zima 1941. na 1942. - januar. U tom probijanju prema Valjevu sreli smo se sa jedinicama generala Bradonje, a to su bile združene jedinice koje su ostale u Srbiji, i mi što smo im se priključili. Bili smo nekoliko dana zajedno s ovim jedinicama i to u teškim borbama, na Mravinju, Debelom Brdu i Lalićima. Kao što je poznato, tog januara 1942. bila je izuzetno teška zima, borcima su se smrzavale noge, bili smo zakopani u snegu koji je bio vrlo dubok. Taj januar 1942. protekao je u stalnim borbama, a u isto vreme u Srbiji je nastupila stabilizacija Nedićeve vlasti. Nastalo je vrlo teško vreme, preki sudovi, streljanje, logori – cela Srbija je postala koncentracioni logor. U takvoj situaciji, kada nas niko nije očekivao – ni naši prijatelji ni neprijatelji – mi smo banuli iznenada i to nam je donelo velike uspehe. Već je bilo nastalo vreme kad je propaganda stalno trubila da nema više partizana, da su svi uništeni. U toj situaciji, mi smo se pojavili i odmah su počele da se ispredaju legende o nama. Odred je bio zaista prekaljen, sastavljen od odabranih boraca, spremnih na sve. Udružili smo se sa jednom četom Posavotamnavaca, koji su išli zajedno s nama i hteli da se vrate na svoj teren i jednom četom II šumadijskog odreda koja se tu našla sa čuvenim komandantom Mukerom.

Na Kosmaj smo stigli krajem januara 1942. godine. Tada nastaje prava ratne epopeja, opkoljavanje od strane Nemaca i četnika koji su bili naoružani do zuba sa komorom i zimskom opremom, a Nemci su bili na skijama. Oni nisu znali koliko je nas došlo, pošto smo prilično iznenada banuli. Pošto nisu znali koliko nas ima, mobilisali su sve što je moglo da nosi pušku, čak i pozornike s beogradskih ulica, agente i ostale. Kao da su se uplašili da ćemo upasti u Beograd. U toj situaciji se razmišljalo šta da se radi i kuda da se krene? Pala je odluka da se vi zajedno probijamo prema Posavo-Tamnavi, pa posle da vidimo šta ćemo, jer smo bili faktički blokirani. Komunisti su dobili specijalni zadatak – tada sam takodje vidjao Smaju – da se ova situacija objasni borcima i da se ohrabri borački sastav. Delili smo metke, kojih je bilo vrlo malo. Pošli smo po ogromnom snegu, došli smo do Tuleža i tu su nas na jednoj čistini dočekali Nemci, zatvorili sve prolaze i osuli po nama mitraljesku vatru. Naš odred je bio ovde masakriran, stradalo je sigurno 30 do 40 boraca, što poginulih, što ranjenih. I Smajo je bio lakše ranjen. Jedna grupa boraca na čelu sa Milisavom Vlajićem, narodnim herojem koji je bio meštanin, uspela je da se probije iz tog krkljanca, kroz nemačke položaje i posle nam se priključila. Kad smo se izvukli iz te borbe, video sam Smaju, bili smo zajedno. Usput je doneta odluka da se probijamo i da se okupimo u selu Stojnik na Kosmaju. Zajedno sa Ljubom Ivkovićem – Šucom, ostao sam, da ako mognemo pokupimo ranjenike. Najteži trenutak je bio kada smo sa 100 metara daljine, sakriveni iza jednog proplanka gledali kako Nemci idu od jednog do drugog ranjenika i revolverskim mecima ih likvidiraju, na naše oči. Čuli su se jauci naših drugova i dozivanje. Smaju sam zadnji puta video na tom putu ka Stojniku. Leva mišica mu je bila obavijena nekim zavojem. Kad smo stigli u Stojnik, jedan deo je otišao za Beograd, jedan deo na Kosmaj, jedna grupa prema Smederevskoj palanci sa Mukerom, cela grupa je stradala na nabujaloj reci Jasenici, a Muker se opkoljen ubio. I cela četa Posavotamnavaca koja se probila kod Venčana, kasnije je pohvatana i likvidirana.“

„Smaju i Djuru Gajića poznavao sam kao radnike – bili su nerazdvojni drugovi još iz Beograda, pa i kasnije u vodu dok je bio jedan odred. Ja sam bio kurir za Beograd kao radnik u fabrici Rogožarski, a i poznavao sam teren. Smajo i Djuro Gajić su me primili u Partiju 10.oktobra 1941. godine. Za Smaju smo znali samo da je Bosanac i da je došao kao partijski aktivista iz Beograda.

Posle borbi kod Tuleža, u periodu februar/mart 1942. sneg je bio ogroman, Smajo je poslao kurira da dovede Milana Petrovića iz Velike Ivanče kod njih, tu je bilo mnogo ranjenika. „Doveo sam Milana“, rekao je kurir, i Smajo je organizovao da se smeste u Veliku Ivanču. Kad bi nailazila racija, narod je ove borce tovario na konje i prenosio ih na drugu stranu. Tu sam se rastao sa Smajom i više ga nisam video.

Konstantinović Bogoljub – Bole ratni kurir iz sela Jagnjila, delovao je kao kurir izmedju Kosmaja i Šumadije. Šane mu je dao nalog da dovede Smaju iz Maskara u Medjulužje, što je ovaj i učinio. Kad ga je doveo, predao ga je Šanetu – gde je bilo još nekoliko drugova. To je bilo kod Markovićeve kolibe u Medjulužju.“

Jovan Božić, borac Kosmajskog odreda, kaže o tome: „Krajem jula pošao sam preko Ralje, Parcana, sela Guberevac – tamo smo se sakupljali u štali predsednika preko puta Škole. U to vreme je već postojao Posavsko-Kosmajski odred, a u tom delu IV četa bila je Kosmajska, uglavnom sastavljena od Beogradjana koji su svakodnevno pridolazili. Posle izvesnog vremena došao je Draža Marković u Guberevac, uzeo naša dokumenta, upisao naša imena, odnosno pseudonime u jedan crni notes, - ko je šta, je i odakle je. Tada sam u Guberevcu prvi put video Smaju. On je bio već ranije partijski aktivist i došao je kao član KP u odred. Mi smo se posle nekog vremena odvojili od Posavskog odreda i kad smo obrazovali Kosmajski odred, u selu Maniću je položena zakletva. Tada je Smajo ušao u drugu četu Kosmajskog odreda. Prilikom zakletve govorio je Fića Kljajić.

Sa nama su u to vreme bili Vlada Ilić, zvani Mali Šuca, Edi Davičo, Žika Anaf, Smajo, Pavošević Pavle „Bokser“, Ostojić Žarko „Lala“, i drugi. Učestvovali smo u miniranju tunela kod Ripnja, palili smo arhive u selima, održavali zborove, i sakupljali oružje. Jedne noći sam bio u patroli sa Edi Davičom, Šucom, Žikom Anafom, Smajom i Bokserom, išli smo prema Avali, presretali smo seljake s kolima i govorili im da ne nose voće i povrće na pijacu u Beograd. U odredu je bila vrlo živa politička i propagandna aktivnost. Crtali smo i pravili plakate za zbor u Stojniku, sa pozivima na miting, koristeći i vašar – s pozivom „Svi na ustanak“. Smajo je učestvovao u crtanju plakata. Imali smo svoju Himnu odreda.

U knjizi „Kosmajski partizani“, od Dragoslava Dimitrijevića – Belog, u knjizi 1. str.338, kaže se o tome:

„Komesar 2.čete Smajo Buftegović je posle borbe u Tuležu došao u Veliku Ivanču sa grupom od devet boraca. U kući i štali Bogosava Milovanovića ostali su dve noći. Smajo je sa ovim borcima medju kojima je bio i Stanislav Ocokoljić – Cole (sada general u penziji, prim. Red.), obavio razgovor i pitao ih ko i kako može da predje preko Željezničke pruge Beograd-Mladenovac i prebaci se u Podunavlje, radi hvatanja veze sa diverzionim grupama, odnosno borcima 4.čete, za koje se pretpostavljalo da su na terenu Podunavlja. Posle dogovora grupa je, uglavnom razdvojena u dvojke, krenula prema Podunavlju. Izvesno je da su se komesar Smajo, Stanislav Ocokoljić i još neki drugovi, ali ne svi, prebacili i uhvatili vezu sa Sreskim komitetom KPJ Kosmaja i partizanima koji su ostali na terenu“.

Iz iskaza Aleksandra – Cige Vitorovića od 20.jula 1983. „Smaju sam prvi put sreo i upoznao u periodu februar/mart 42. kada se odred vratio iz Sandžaka, ponovo u kosmajski kraj. Za celo vreme, u januaru i februaru 1942. po najvećoj zimi vodjene su stalne borbe i dosta je ljudi izginulo, tako da se odred vratio desetkovan na teren. Svi su bili ili ranjeni, ili promrzli ili bolesni. I Smajo je bio lakše ranjen.

Smajo je ostavljao utisak vedrog čoveka, sa nešto suptilnom prirodom iz kojeg je zračila vedrina i prisnost. Sa ljudima je lako stupao u kontakt i dobro su ga primali. Djuro Gajić se vratio na dužnost komesara odreda, Smajo je trebalo da primi dužnost člana SK KPJ. Radovao se tom poverljivom zadatku, samo je donekle izražavao bojazan da li će moći da se prilagodi prilikama koje nije dobro poznavao. Uveravao sam ga da neće biti teškoća i on je postepeno počeo da se upoznaje sa prilikama na terenu. Trebalo da preuzme rad u selima s one strane pruge. U to vreme su u našim krajevima bili Pećančevi četnici. Smajo je proveo na našem terenu vreme od kraja februara do polovine aprila, kratko vreme da bi ga ljudi bolje zapamtili, iako su ga lepo primili i zavoleli. Kasnije je, u leto opkoljen u kolibi Markovića u Medjulužju i tu je poginuo. Posle rata se nije mogalo ustanoviti ko ga je izdao, ali postojale su osnovane sumnje.“

O Smajinom radu na terenu sreza Mladenovac ostalo je jedno zapisano svedočanstvo:

„Jednog dana početkom jula (1942. prim. Red.) dodjoše Cerovac i Smaja Buftegović, radnik i predratni član Partije. Cerovac otvori sastanak. Dnevni red osnivanje partijske organizacije. Bolečani nisu ni slutili da se u kući Lece Kostića, te noći početkom jula osniva prva partijska organizacija na terenu sreza gročanskog. – Iza spuštenih zavesa obasjani diskretno svetlošću petrolejke slušali su izlaganje Cerovca i Smaje prvi komunisti Boleča: Dimitrije Veljković, Dragutin Živanović, Aleksandar Kostić i Dragiša Spasojević kao i kandidat partije Živko Nikolić. – Posle Smaje i Cerovca govorio je novoizabrani sekretar Mita Sibirac i ostali. Njihove reči zvučale su komunistički strogo, a imale su prizvuk zakletve. Izvirale su iz srca i vezivale se jedna za drugu gradeći jedinstvenu misao čije je značenje borba i sloboda kao njen jedini mogući ishod.“

Emilija Vukićević, profesor Šumarskog fakulteta u Beogradu, boravila je posle završene mature u leto 1942. kod roditelja u selu Medjulužju i bila je u prilici da vidi Smaju pola sata pre njegove pogibije. Njen iskaz je dala u septembru 1983.

„Poslednji i jedini put u životu videla sam Smaju na dan njegove pogibije u leto 1942.godine. To je bilo u jednom gustom šumarku izmedju našeg sela Medjulužja i susednog sela Jagnjila, a u blizini kolibe porodice Marković. U to vreme bila sam kandidat KP, boravila sam kod mojih roditelja u selu i skoro svakog dana odlazila sam do naše kolibe, tj. kolibe mog oca, koja se nalazila u neposrednoj blizini Markovićeve kolibe, pa i te šumice u kojoj je boravio Smajo. To jutro – oko 8 sati – kad sam pošla u kolibu po mleko, nisam znala da ću ga sresti. Zapravo, u blizini naše kolibe sreo me je Milorad Spasojević, zvani „Trkač“, koji je bio član KPJ u Medjulužju, a čije se imanje graničilo sa imanjem mog oca i porodice Marković. On mi je rekao da podjemo u šumarak gde se nalazi jedan partizan (Smajo) koji tu čeka vezu, da vidimo da li mu šta treba i da ga obidjemo. Koliko sam tada shvatila, on je tu bio već 2-3 dana i čekao je vezu sa nekim iz OK ili SK. Krenuli smo u šumicu, malo smo ga potražili, mislim da je Trkač zazviždao i našli smo ga. Bio je to mlad, mršav čovek u beloj košulji. Sedeo je izuven, pored njega su bile nove cokule, a prsti na čarapama pocepani. Moj prvi utisak bio je da je imao obrijanu glavu. Žalio se da su mu tvrde cokule, i da se zato izuo. Odmah čim smo došli rekao nam je: „Čini mi se da je neko jutros ovuda prolazio!“ – na šta smo mi zabrinuto zapitali: „Pa, je li te primetio“? On je odgovorio „Ne znam“. Trkač ga je pitao: „Pobogu, zašto ne izidješ u kukuruz, bilo bi možda sigurnije?“ Smajo je odgovorio da je juče bio u kukuruzu, ali da je velika vrućina. (Bio je to, koliko se sećam, početak avgusta i kukuruz je bio povisok). Smajo je bio raspoložen i ponekad se u razgovoru nasmejao. Pored njega je bio veći komad hleba i on je pomalo jeo. Revolver je takodje ležao pored njega. Tada sam mu ja rekla: „Imam jedne čarape kod kuće, poslaću ti ih po Miloradu“. Smajo je još malo porazgovarao s Miloradom, poručio mu je da vidi s Vlajkom Lazarevićem, koji je bio isto član KPJ u Medjulužju – šta treba da se radi i dokle će čekati. Posedeli smo u svemu oko pola sata s njim. Vratila sam se kući noseći mleko, a sa Miloradom sam se dogovorila da ću mu odmah doneti čarape, koje će on odneti Smaji zajedno s porukom od Vlajka. Posle dobrih pola sata hoda od kolibe do naše kuće, ušla sam u kuću, uzela čarape i pohitala da ih odnesem Miloradu. Izlazeći iz kuće, čula sam tog trenutka pucnjavu, upravo iz onog pravca odakle smo došli, tj. gde smo ostavili Smaju. Pucnjava je potrajala neko vreme, a zatim se sve stišalo. Moje zle slutnje su se ubrzo obistinile, jer su posle nekog vremena dotrčala deca i vikala su mi: „Eno ga, leži na putu za Jagnjilo!“ Kad sam zapitala, kako izgleda, deca su odgovorila da je bos, bez cipela na nogama. Tada sam shvatila da je Smajo poginuo. Zapravo, četnici, odnosno ljotićevci su došli iz Mladenovca, njih tridesetak, opkolili su šumicu i počeli su da ga gone. On je uspeo u trku da se probije iz šumice i istrči do jedne medje na putu za Jagnjilo i samo je malo trebalo da im izmakne. Tu su ga sustigli meci, ranili u nogu i oborili. On se, navodno, sam usmrtio metkom u slepoočnicu. Tadašnji predsednik opštine u selu Stevan Bujagić naredio je da se Smajo sahrani u seosko groblje, iako su četnici to izričito zabranili. Ljudi iz sela sahranili su Smaju na seoskom groblju gde je ostao i dugo vremena posle oslobodjenja. Sem toga, četnici su tragali ko ga je krio, i ustanovili da je hleb nadjen u šumici kod Smaje isti kao hleb u kolibi Markovića. Tada su pohapsili članove porodice Marković koje su tu našli i odveli ih u Mladenovac. Pošto je Marković bio solunski ratnik, on se nekako izgovarao na svoju borbu i učešće u ratovima, pa su posle svi pušteni. Nije bilo nikakvih dokaza da ga je neko iz sela izdao. Smajino predvidjanje da je neko to jutro obilazio šumarak, pokazalo se tačnim. U stvari, taj čovek za kojeg se ni do danas ne zna ko je bio i odakle – on je doveo četnike iz Mladenovca.

I sada, posle 40 godina, uvek kad se setim toga, potresem se, jer je vrlo upečatljiv utisak bio koji je Smajo na mene ostavio kao i činjenica da je ubrzo posle razgovora sa mnom – poginuo. On se na neki način razlikovao od ljudi iz našeg kraja u govoru i ophodjenju. Tanak i mršav, vrlo izražajnih crnih očiju, zainteresovan za ljude i pažljiv – tako sam ga zapamtila.“

U nekom mogućem traktatu o hrabrosti Smajo bi dobio najvišu ocenu. Nije se plašio da organizuje atentat na policijskog agenta, da spava kod moje tetke u sred centra grada, pošto je raspisana poternica, da prodje kroz sve bitke Kosmajskog odreda i, konačno, kad je video da je ranjen u obe noge i opkoljen, da prosvira sebi kuršum kroz slepoočnicu.

[1] Edicija: „Srbija u NOB-u 1941/45, Knjiga Centralna Srbija, str.263/4.

* Dobroslav Lazarević, koji je izdržao mnoga ranjavanja i borbu od 4 godine, poginuo je na pešačkom prelazu kod „Borbe“, 22.maja 1987. od maloletnika bez vozačke dozvole, kao pukovnik JNA u penziji i predsednik Saveza penzionera Jugoslavije.